Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Zašto bi psihologija trebalo da bude obavezan predmet u školama

Recommended Posts

S vremena na vrijeme se plasira prijedlog da se predmet psihologijauvede u osnovnoškolski kurikulum. Međutim, to uvijek ostane samo na prijedlogu.

Skoro sve aktivnosti današnjeg društva su bazirane na polju psihologije, počevši od jednostavnih prodajnih vještina i marketinških tehnika do masovne hipnoze i utjecaja propagande na ljude. Ponekad nam se može učiniti kako demokratski sistem prepoznaje vrijednost psihološkoga znanja u smislu bolje organizacije i upravljanja vlastitim životom, kao i u cilju postizanja prosperiteta društva. Ali to je samo privid.

Učimo djecu misterijama hemije, a samo dvoje od mogućih 500 učenika će iskoristiti to znanje u toku života. Nešto veći broj učenika će u toku života koristiti zakone fizike naučene u školi. Znanja koja učenici stiču iz biologije su možda i jedina najbliža predmetu psihologije, ali se i ta znanja svode na organsku bazu bez uvođenja psihičke komponente.

Predmet psihologija ne postoji u osnovnim školama. Ne samo da ne postoji u osnovnim školama, već nije prisutan u većini srednjih škola. Predmet psihologije koji sadrži sve važne faktore koji utiču na svjesnu i nesvjesnu komponentu našeg uma biva zanemaren. Pritom su učenici, u cilju boljeg razumjevanja samih sebe i međuljudskih odnosa, prinuđeni da informacije iz područja psihologije traže u magazinima zabavnog karaktera koji imaju samo djelimičan ili čak nikakav naučni kredibilitet.

Pored boljeg razumjevanja vlastitih psihičkih procesa, psihologija kao predmet u školi bi učenike podučavala nekim važnim životnim aspektima kojima ćemo se detaljnije baviti u nastavku.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kritičko mišljenje.

Obrazovni sistem, onakav kakvim ga poznajemo već decenijama, učenicima plasira informacije koje je potrebno naučiti kao gotov produkt kojem nije potrebna nikakva prerada. Informacije se uzimaju „per se“, mehanički, bez prethodnog analiziranja istih i bez zauzimanja stava po pitanju tih informacija.

Predmet psihologije bi učenicima pružio uvid u temelje kritičkog mišljenja. Prilikom svakog suočavanja sa novim informacijama, učenik bi koristio četiri osnovna filtera za provjeru datih informacija koje uključuju: aktivno slušanje (visoki nivo koncentracije i razmišljanje), analiziranje (vrednovanje tvrdnji koje čuje), uočavanje razloga i povezanosti između plasiranih informacija (ko je izrekao date informacije, kada, kako i zašto) i postavljanje pitanja kako bi došli do alternativnih objašnjenja.

Ovakav vid podučavanja bi stvorilo buduće generacije mladih ljudi koji ne bi bili tako lako podložni društvenim manipulacijama. Ako ne znamo promišljati, preispitivati, pozorno čitati i slušati nemoguće nam je procijeniti koje informacije su istinite i dobronamjerne, a koje zlonamjerne izmišljotine. Nasijedamo manipulatorima i postajemo igračke u njihovim igrama. Ako ne znamo kritički misliti nismo slobodni,nego smo nesvjesni zarobljenici medijskih, političkih, ekonomskih i svih drugih manipulacija kojima nas društvo pretvara u stado poslušnih ovaca.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Divergentno mišljenje.

Ne možemo reći da obrazovni sistem potpuno zanemaruje razvoj divergentnog mišljenja, ali ga u velikoj mjeri potiskuje stavljanjem u prvi plan razvoja konvergentnog mišljenja.

Konvergentno mišljenje podrazumijeva vještinu biranja jedne tačne informacije iz velikog broja informacija koje su nam date, odnosno jednog mogućeg rješenja za problem koji nam je dat. Konvergentno mišljenje zahtijeva brzinu, tačnost i logiku. Većina zadataka s kojima se susrećemo tokom školovanja, ali i na radnom mjestu, zahtijeva provjerene načine rješenja, već poznate metode i znanje o problemskoj situaciji.

S druge strane, divergentno mišljenje je takva vještina pri kojoj se pokušava ponuditi više rješenja za određeni problem. U formiranju divergentnog mišljenja ključne su tri komponente: fluentnost(sposobnost stvaranja velikog broja ideja), fleksibilnost (stvaranje nekonvencionalnih rješenja) i originalnost (stvaranje rijetkih ideja).

Da li ste ikada iz matematike došli do tačnog rješenja drugačijim načinom od onog koji je profesor pokazao? Neki od nas nisu (jer smo bili prosječni matematičari). Međutim, neki drugi učenici jesu. Šta bi se nakon toga dogodilo? Zadatak bi bio netačan jer proces izračunavanja nije odgovarao kalupu koji nastavnik traži i koji je prezentovao na svojim predavanjima. Ovo je jedan tipičan primjer sputavanja učenikove kreativnosti i onemogućavanja formiranja divergentnog mišljenja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Asertivna komunikacija.

Komunikacijske vještine su osnova međuljudskih odnosa. Mnogi ljudi imaju velikih poteškoća kada se radi o komunikaciji s drugim ljudima. Prema riječima dr Bourg Cartera, problemi u komunikaciji bi se značajno smanjili kada bi se više vremena i truda posvetilo podučavanju mlađih generacija adekvatnom međusobnom komuniciranju.

Kako je već poznato iz ranijih istraživanja na polju psihologije, veliki procenat sukoba unutar bračne zajednice i na radnom mjestu je rezultat neadekvatne međuljudske komunikacije. Predmet psihologije unutar školskog kurikuluma bi učenike podučio interpersonalnim komunikacijskim vještinama, timskom radu i boljem razumjevanju vlastitog i tuđeg ponašanja i motiva koji su izazvali određeno ponašanje. Suština ovih vještina je da omoguće efikasan timski rad zasnovan na konstruktivnom načinu komunikacije.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Emocionalna stabilnost.

Svjesni smo da na naše psihičke procese djeluju kako genetičke predispozicije tako i okolinski faktori. Takođe smo svijesni da nismo mašine koje imaju dugme za isključivanje/uključivanje određenog psihičkog procesa po potrebi. Međutim, moramo biti svijesni da smo sposobni u određenoj mjeri kontrolisati naše psihičke procese u cilju naše dobrobiti i blagostanja.

Jedna od najčešće korištenih krilatica u psihološkim krugovima (a i šire) jeste „Ne možemo birati stvari koje će nam se dogoditi u životu, ali možemo birati način na koji ćemo reagovati po pitanju tih stvari“. Već u školskom dobu možemo uočiti veliki broj neadekvatnih reakcija kod djece na određene podražaje iz okoline, kao što su pretjerana emotivnost, agresivnost, povučenost i slično. Pored roditeljskog odgoja, škola bi trebalo da omogući formiranje ispravnih obrazaca ponašanja kod djece u određenim situacijama, a to bi se konkretno moglo postići uvođenjem predmeta psihologije u nastavni plan i program.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Razvoj individualnog identiteta.

Školski sistem oduvijek potencira kolektivni identitet u odnosu na individualni, pri čemu trpi individualnost svakog učenika. Rijetki su oni nastavnici unutar jednog takvog obrazovnog sistema koji imaju vremena, želje, volje i motivacije da uoče specifične karakteristike nekog učenika i da ih usmjeravaju u cilju ostvarenja punog potencijala koje taj učenik ima za određenu oblast. Razvoj kolektivnog identiteta sam po sebi nije loš, ali je veoma važno kod učenika izbalanasirati omjer individualnog i kolektivnog identiteta, to jest važno je izbalansirati koliko se čovjek adaptira zahtjevima svoje kulture, a koliko ima sposobnosti da se putem samorefleksije od nje distancira i formira jezgro vlastitosti (uniqueness).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zašto psihologija (verovatno) nikada neće postati obavezan predmet?

Sistem ne želi nezavisne mlade umove koji će koristiti metode kritičkog mišljenja i koji će postavljati pitanja. Postavljanje pitanja je veoma opasno za vladajući sloj društva koji želi poslušne pojedince.

Vladajućem sistemu ne ide u prilog ni razvoj divergentnog mišljenja jer je cilj stvoriti pojedince koji su „ukalupljeni“ u već postojeće obrasce mišljenja i ponašanja i od kojih ne prijeti invazija novih ideja. Trokomponentni paket „asertivno mišljenje (komunikacija), emocionalna stabilnost i individualni identitet“ pogotovo ne mogu biti poželjni jer ne doprinose manipulaciji i masovnoj hipnozi. Navest ćemo jedan primjer. Kako nastaje rat? Tako što vlastodršci igraju na kartu emocionalne nestabilnosti, kolektivnog identiteta i agresivnosti koja izbija iz frustracija članova društva koje se ne mogu iskazati u okolnostima kada vlada mir.

Iz navedenih razloga imamo dužnost djelovati na plastične mlade umove dok nije kasno. Ne moramo nužno učiti djecu ništa revolucionarno, samo im trebamo dozvoliti da usmjere svoje urođene potencijale i vještine na pravi način.

 

http://www.psihoverzum.com

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      komentar dana >
      Zašto se nisam ubila
      jovana gligorijević   Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.
      Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.
      Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.
      Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.
      Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.
      Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.
      Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.
      Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.
      Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.
       
      Zašto se nisam ubila
      WWW.VREME.COM  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu.
      Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost  očito uzrokuje zavist a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam.
      Drugosrbijanci  su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak  prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani intalisanom srbofobijom i interesima van i  daleko  od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti , uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „Srpski interes“.
      Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti  za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego  bude faktor ili čak pobijedi.
      Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između Srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali propadao ja i  projekat da i Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju.
      I takođe objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku  preko Drine  od  Dodika ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i  meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekoniomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo.
      A najobjektivnije; Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih Crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto. Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom uprkos saradnji i koketiranju sa zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo  biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku –Kosovo.
      E pa da vidimo jeli to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji?
      Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma  sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju u komunikaciji mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara kako manevarski prostor tako i obavezu.  Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati.
      Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelana da ne govorim.
      Naša Crkva sublimura pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i  nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere.
      Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati  u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer  vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu  preteći i ponovo se dignuti kao narod.
      Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji?
      Zašto je crkva odlikovala Dodika i Vučića?
      WWW.NEZAVISNE.COM Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina...  
    • Од Kafanski amater,
      HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com
      SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.  
    • Од Рапсоди,
      Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!
      STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...