Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Дејан Мачковић: Међуправославни сукоби из наше перспективе

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сa великом муком и зебњом сви богољубиви православни хришћани свакодневно прате развој догађаја у сукобу најсветијих православних престола Москве и Цариграда. Онима који се баве теологијом овај сукоб не представља никакву новост јер узроци сукоба полако тињају најмање стотину година у назад, а можда чак и неколико вијекова. Односи дефинитивно нису били добри још од доба када су Романови планирали да укину Цариградску патријаршију, као што су укинули и Московску, или од доба када су патријарси на Босфору отворено подржавали Султана у његовим ратовима са Русима, али и другим православним народима, једнако као што данас ватрено навијају за руске непријатеље. Сами узроци сукоба су далеко дубљи и сложенији и захтијевају посебан рад, а као директну посљедицу имају дешавања у последњих неколико деценија. Битно је нагласити да су се обе стране детаљно и темељно, те са људским и свим другим ресурсима припремиле за сукоб, те да је неко брзо смиривање ситуације илузорно очекивати.

Конкретан повод за посљедњу црквену кризу јесте фанарска успостава паралелне јерархије у Украјини, у инат Москви, која је посљедично прекинула општење, иако се прекид општења могао очекивати сваког тренутка још од кад су Руси плански минирали Критски сабор 2016. године. Морамо нагласити да  стварање дупле и паралелне јерархије је заправо кратковид и унијатски приступ, који није уродио плодом ни у средњем вијеку, а камоли данас. Међутим, острашћеност не зна за рацио, а ни за срамоту, јер су дуплу јерархију и унијаћење и Цариград и Москва деценијама приговарали Римокатоличкој цркви, па чак и након чувеног Споразума из Баламанда 1993. године, гдје је такав метод рјешавања црквених проблема, на православно инсистирање, осуђен. Истине ради, морамо примјетити да је исто лицемјерје и грешку направила и Српска црква у Македонији 2004. те смо зато од рјешења данас даље него што смо били онда. Али, мудри уче из туђих грешака, а глупи из својих.

Са посебном знатижељом теолози прате развој погоршања односа и раскола, те суптилна и дискретна саопштења двају синода о праксама које наизглед немају много везе са овим сукобом, али у великом мозаику рата чине значајне стратешке потезе. Тако је цариградски синод, као гром из ведра неба, дозволио други брак свештеницима, очито припремајући терен за пријем свих руских и иних попова, који би се оженили по други пут, а  који би превели своје парохијане. Није дуго требало чекати па да се руски сабор и поред свих проблема које има по питању Украјине одједанпут позабави проблемом парастоса за некрштену дјецу, очито такође са намјером да Руској цркви привуку одређену циљну групу. Наравно, сувише је рано за било какве разлике у догматима и вјери, али праксе дефинитивно почињу да иду свака својим током. Грци однедавно своје симпатије показују према геј покрету, а Руси воде своје посебне и паралелне дијалоге са читавим низом дохалкидонских, монофизитских и несторијанских цркава, Сиријцима, Јерменима итд. У вези с овим посебно је значајна вијест да су Руси уз одлуку о прекиду општења, одлучили и да се повуку из свих комисија гдје Цариграђани предсједавају. То у пракси значи да ће Руси сами убудуће водити своје дијалоге са Латинима, англиканцима и свим осталим вјерским и другим заједницама.

Но, без обзира на овај најновији и распламсали сукоб Цариграда с Москвом, данас је више него евидентно да српски поглед на еклисиологију и међуправославне односе већ годинама пати од сукоба с реалношћу. Наиме,  Јерусалим већ одавно не општи са Букурештом, Антиохија с Јерусалимом, Цариград је накратко прекинуо општење с Атином, а ево од неки дан ни Москва не општи с Цариградом. Овде вреди напоменути да је и Београд на ивици прекида општења са Букурештом, те да се овај низ прекида литургијских заједништава вјероватно неће зауставити. Очито је наступило доба да признамо да је богословски концеп „саборности и једногласија“, као гараната јединства Цркве о ком су Срби теолози деценијама говорили, очито не постоји и није ништа друго до утопија. Шта је алтернатива? Да ли нека верзија православног папског примата или нешто друго, показаће историја. Истине ради, морамо признати да су о црквеној саборности причали и маштали само Срби, и то у последњих тридесетак година. Истовремено, ни Фанар ни Москва, као ни многи други црквени престоли, нису имали такве дјечије и прецијењене идеје. Већ данас је сасвим јасно да ће побједник у овом сукобу, на крају изаћи као апсолутни побједник и постати православни папа, те да му саборност, посебно у српској верзији, неће пасти ни на памет, а онда ћемо бити у далеко већем проблему него што смо данас.

Иако многи Срби у овом сукобу наивно заузимају стране, било да се воде емоцијама и правдом, те стају уз Москву, било да су самоумишљени експерти за канонско право и занесењаци те се позивају на каноне и предање, те стају уз Цариград, готово нико не покушава да сагледа буру која нам предстоји из српске позиције и српских интереса. У том смислу, док жучно расправљамо о сукобу патријараха Кирила и Вартоломеја, не треба да заборавимо да су од свих православних народа једино Срби били толико кратковиди да су чак два пута изгубили црквену самосталност 1463. и 1766, те да није ни мало незамисливо да је изгубимо и по трећи пут. Након губитка прве две аутокефалије, оба пута дешавала се масовна добровољна исламизација српског становништва, а и најоптимистичнијима међу нама је јасно да губитак треће и последње аутокефалије као народ и Црква не можемо физички преживјети.

Међутим, иако је сукоб Москве и Цариграда првенствено политички, он се ипак води на вјерском терену, тако да није у потпуности лишен богословске димензије. Бројни су текстови који објашњавају по ком канонском основу Фанар полаже право на Украјину, или зашто Москва сматра Украјину својом канонском територијом. Међутим, за разлику од српске праксе која се држи буквалног и дјечијег приступа црквеном животу, евидентно је да оба велика престола пренаглашавају само оне дијелове предања који иду прилог њиховим идејама, а занемарују све оно што је супротно. Велике цркве знају да богословље служи да се објасни и оправда одлука Цркве, а не обрнуто, те да се црквене одлуке не доносе на основу нечијих комплекса, каприца или једностраних тумачења канона и теологије. У том смислу, Срби теолози морају да помогну Цркви да пронађе теолошка рјешењаи објашњења својих одлука, а које ће бити политичке и првенствено усмјерене ка нашем црквеном и националном интересу par excellence, очувању јединства и аутокефалије. Зато без обзира на бројне теолошке текстове, свете каноне, зарезе у канонима, и томосе о аутокефалији и теолошким зачкољицама, на које се сад многи позивају, ситуација је реално оваква:

С једне стране, Грци никада до краја и искрено нису прихватили aутокефалије на Балкану а и шире, које сматрају историјском привременом аномалијом и нужношћу „јер није нормално да имамо по једну аутокефалну цркву на сваких сто километара.“ Поврх тога, Грци нашем патријарху не признају титулу „светост“, него га називају „блаженством“, као своје архиепископе и другоразредне мини-патријархе. Иако се формално крију иза историје и старих обичаја, они заправо не могу да превале преко уста да је српски патријарх равночасан с њиховим цариградским патријархом. Паралелно у свом богословском дискурсу Грци пренаглашавају значај првенства части коју наводно има Цариград. Првенство части, како Фанариоти замишљају, нема велике разлике са модерним и умјеренијим тумачењем папског примата. Истовремено, Срби упорно понављају идеју о primus inter pares, која се никад неће чути из грчких уста, наглашавајући идеју да су сви једнаки, уз дошалицу да то само значи да фанарски патријарх први сипа супу за ручком, чиме се обично завршава сва дискусија о примату Цариграда. Истина је да Срби, као народ, не доживљавају васељенског патријарха као првог, ни по ком основу, а идеја да је он нешто надређен Српској патријаршији је апсолутно незамислива. Већина Срба ни не зна ко је личност која је васељенски патријарх, нити могу да га препознају на слици, нити су пак икад чули за Фанар, нити иду у цркву Светог Ђорђа кад посјећују Истанбул.

С друге стране, практична Москва није ништа више благонаклона према Србима него Цариград. Истине ради треба нагласити да је праведнија и поштенија. Међутим, не треба да заборавимо да у литургијским диптисима Москва самовољно и једнострано одавно даје првенство Цркви у Грузији над Црквом Српских Земаља. Диптиси су требало да буду тема сад већ пропалог Критског сабора, и сасвим је извјесно да када у будућности поново буде успостављено јединство међу црквама тема диптиха опет бити једна од важнијих. Није нереално замислити, да ће тада Москва посебно наградити не само Румунију и Грузију, него чак и Бугарску вишим рангом него Србе. Осим тога, лакоћа с којом је Москва Београду недавно нудила рјешење за аутокефалију расколничкој јерархији у Македонији на српски рачун, сада постаје нејасна и неконзистентна у свјетлу драме и панике које доживљавају од идеје да они дају аутокефалију Украјини. Што приличи Јупитеру, не приличи да ради во – рекли би у старом Риму, а очито то мисле и у трећем Риму. Уосталом свој однос и поштовање према СПЦ и њеном канонском праву и територијама показали су давно и Москва и Цариград тако што су поставили своје паралелне епископе и у Бечу и у Будимпешти, историјским областима СПЦ, давно прије него што је овај последњи сукоб био и планиран. Истине ради, Срби су, такође, правили неопростиве грешке, попут прихватања нарцисоидног захтјева Фанара да њихов епископ буде предсједавајући на Епископским конференцијама држава на Западу. Зато није било никаквог разлога, а у многим областима гдје смо ми домаћини и бројимо се у стотинама хиљада попут Швајцарске или Аустрије, постали смо малтене гости за два аутобуса Грка. Са том удворничком праксом и пасивним односом се мора прекинути. Ни један канон на свијету не даје никакве привилегије Цариграђанима у Швајцарској или Њемачкој!

У оваквим консталацијама снага, опасност са којом се суочава СПЦ је реална и близу. Док наша јерархија данима ћути, и крије информације од вјерника, у чије име наводно пише, у руским и грчким медијима, најављено је да ће Цариград, без одобрења Срба, даровати аутокефалију Цркви у Македонији. Грчки медији имају чак и превод писма патријарха српског упућеног цариградском патријарху, док ми немамо увид ни у оригинал. (Очито је да и код нас неки себе доживљавају као Јупитера, а нас остале као волове.) Међутим, опасност није у македонској аутокефалији самој по себи, него у чињеници да ако се једанпут успостави овакав преседан, реално је очекивати фанариотско једнострано и самостално давање истих или сличних аутокефалијâ, без нужне сагласности Београда, свим већим или мањим политичким групицама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, па можда чак и Косову и Метохији. Једностране аутокефалије би за нас биле погубне, но оне су дугорочни црквени интерес цариградске патријаршије, али и политички интерес њихових прекоокеанских ментора. Не треба бити посебно мудар, да се замисли какве би проблеме СПЦ могла да има, уколико би спонзорисане групе (ма како малобројне биле), „са благословом васељенског патријарха и бескрајном бригом Велике Христове Цркве за вјечно спасење душа“, пожељеле да уз помоћ и подршку антисрпских државних власти у реченим земљама, преузму имовину и храмове који су стечени прије „српске окупације“ 1918. Срби наивно заборављају да су и Цариград и Москва у цијелу причу умјешали не само двије најмоћније државе на планети, него и двије најстарије дипломатије на свијету, ватиканску и турску, те да нам се врло лако може обистинити Његошев очај да смо опет „једна сламка међу вихорове, сирак тужни без ниђе никога“.

Док се дијелимо на оне који су уз Русе и оне који су уз Грке, истовремено морамо да разматрамо све најцрње опције које нама Србима могу да се десе. При томе, док псевдо-богословствујемо не требамо да заборавимо да се Фанар деценијама припремао за овај сукоб, те да су њихови теолози кроз докторате, стручну литературу и публикације, систематски ширили пропаганду и идеје о некаквом наводном примату, или посебним привлегијама цариградског престола, те да су многи Срби теолози, свештеници и епископи подлегли том притиску. Наши црквени преговарачи непрестано морају да имају на уму да је Црква створила каноне, а не канони Цркву. Интерес Цркве је изнад канона, па таман били и с васељенских сабора. Бунцања о некаквом реалном примату Цариграда и канонском праву да одузимају и дају аутокефалије по Балкану, представљају анахронизам и непознавање историје. Не смијемо да насједамо на фанариотску пропаганду и не требамо да заборавимо да Други васељенски сабор (3. канон) потчинио Цариград Риму, стављајући га на друго мјесто иза Рима. У то доба није постојао поредак части престолâ, Рим није био први, него су Александрија, Рим и Антиохија били апсолутно равноправни, те су оци стављајући Цариград у сјенку Рима, заправо тиме штитили тај престо од увећаних претензија Антиохије и Александрије, који су се касније и пројавили у доба Златоуста и потом у вријеме несторијанске кризе. Идеја да је на Другом сабору Цариград стављен на неко друго мјесто од пет могућих, потпуно су историјски неосноване јер се то десило много касније. Наиме, пентархија коју је установио Јустинијан царским законом је дошла 200 година касније и промјенила је до тада важећу равночасност престола правећи по први пут поредак међу црквама. Међутим, и та одлука је трајала колико и Византијско царство. Пентархија без Рима, Цариграда Александрије, Антиохије и Јерусалима, није пентархија, као што ни столица са сломљеном ногом не може више бити столица. Из тог разлога, пентархија је већ на Седмом васељенском сабору стављена ad acta јер је одлучено да су, због нових историјских околоности – арапске окупације Антиохије, Александрије и Јерусалима, најважнији престоли Рима и Цариграда. Првенство части Цариграда не извире из канонског права, него из обичаја и вишевјековне праксе Цркве. Уосталом, пошто неки фанариоти воле да се позивају на каноне, у свим разговорима и сваки пут, треба их подсјетити да по тим истим канонима, све српске земље на Балкану, укључујући и Македонију заједно са Солуном, као и све епархије које има СПЦ на Западу, спадају под јуридикцију римског папе, а да цариградског патријарха ни један сабор ни канон нити de facto нити de iure, није именовао нити новим папом нити замјеником папе.

Ипак, имајући горенаведено на уму, цјелокупност и тежину међуцрквених односа, утицаје свјетовних власти, питању аутокефалије цркве у Македонији морамо прићи реално, добро вагајући и међународне и унутрашње прилике, и гледајући наш интерес. Мишљења сам, да проблем под хитно морамо ријешити ми сами са Македонцима, не чекајући ни Москву ни Цариград, практично и једноставно. У том смислу, првенствено је апсолутно неопходно удаљити све оне који овом питању прилазе острашћено и необјективно, или са фундаменталистичких богословских и канонских позиција.

Аутокефалију, дефинитивно, треба дати, али под следећим условима:

1) Ако нам је Цариград „мајка црква“, то никако не значи да  je СПЦ њена малоумна кћерка. Грци и Македонци морају да прихвате да Македонија није просто предата српској патријаршији на духовну бригу и старање од тадашње Васељенске патријашије 1920, него је српски краљ лично исплатио огромну новчану надокнаду Цариграду у висини три државна буџета. Ако васељенски патријарх жели да направи поништење продаје својих права у Македонији, најнормалније би било да прво врати три просјечна македонска државна буџета, ако не Српској цркви, онда барем породици Карађорђевић. Будући да македонски државни буџет зa 2018. износи преко 4 милијарде евра, за очекивати би било да Фанар исплати минимално 12 милијарди евра. Осим тога, кад већ говоримо о новцу било би очекивано да Скопје исплати и сва преостала дуговања према патријаршијској каси од 1958. Ако смо већ мајке и кћерке, нису нам кесе сестре, кад се већ служимо породичном терминологијом. У међународним односима, сукцесија подразумијева не само права него и обавезе, а једнако постоји и цесија, односно да треће лице плати обавезе које је друго лице направило према првом. У том случају би новац могло да исплати и само Скопје.

2) Аутокефалију требамо дати једино и искључиво под именом Македонска Православна Црква, не само јер сами Македонци то желе, него првенствено јер српски народ тако назива наше јужне сусједе и њихову територију и њихову цркву. Уосталом, аминовање Македонске цркве би представљао коначан доказ, истинске бриге васељенског патријарха Вартоломеја за духовно стање Македонаца и доказ да је надишао етнофилетистичке подјеле, о којима редовно проповједа, те да су му једнако драги и Македонци, као и њихови противници у Атини. За успјешне преговоре било би добро да се испуне барем један од ова два услова, као знак добро воље са њихове стране. Међутим, Вартоломеј је већ најавио да неће признати Македонску цркву под тим именом, толико о искреним намјерама и бризи за тамошњи народ. Осим ова два услова мислим да не требамо ништа више ни тражити.

За рјешење проблема морамо да покажемо добру вољу, али и Македонци морају да схвате да иако им се чини да су надомак аутокефалије, и без нас, врло лако се могу наћи на губитничкој страни и пасти у још већи мрак него у којем су сада. Цариграђане је очито понио моменат, те су, чини се, добро прецијенили и сопствене снаге и подршку коју су очекивали међу помјесним црквама. Истом аргументацијом којом сада нападају Русе и Србе, и роваре по Украјини стварајући дуплу јерахију, одавно нападају и Атињане, те покушавају да присвоје тзв. области нових земаља које су ослобођене након 1912. Овде вриједи напоменути да су 1850. Атини дали ненормалну и тзв. крњу аутокефалију, јер Атинска архиепископија нема поглавара цркве, него је то просто скуп епископа који су скупљени у Атини, па због тога им предсједава атински архиепископ. Толико о бризи Цариграда о вјековном поретку и поштовању канона.

Међутим, паралелно са нашим директним разговорима са Скопјем, СПЦ не смије прекидати општење ни са једном од цркава јер мора учинити апсолутни напор за очување досадашњег поретка и обичаја понашања међу православним црквама, гасити ватру и стварати мир. Евентуално стварање паралелне јерархије од стране Руса на оним територијама које су до сада држали Грци, би краткорочно економски сломио Грке, који су то и заслужили, али дугорочно би низ раскола и свађа малих и устињених, огорчених вјерских заједница које се међусобом гложе, створио простор за болесне тенденције и аномалије у духовном животу, појаве малих диктатора, а у коначници пољуљао вјеру у истинитост и спасоносност православне вјере код обичног човјека, који је ионако индиферентан према религији. У таквом стању највише бисмо страдали ми. Зато без обзира како се заврши питање македонске аутокефалије, СПЦ мора снажно подржати не само досадашњи поредак и праксу у међуправославним односима, које Цариград покушава да промјени, него прије свега све здраве елементе међу Грцима.

Христова је порука – ново вино у нове мјехове – и то је оно што многи и на Фанару и у Кремљу не желе да прихвате.

 

Извор: Теологија.нет


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију.

      Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске.













      Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ
    • Од Милан Ракић,
      Сарадња верских служби наше восјке и Националне Гарде (НГ) Охаја, као део шире сарадње ВС и НГ Охаја, траје већ више од деценију.

      Управо ових дана је америчка делегација на челу са пуковником Ендрјуом Аквином, главним војним свештеником НГ Охаја и православним свештеником, потупковником Џоном Сајзмором је код нас и домаћини, предвођени пуковником Сашом Милутиновићем су са гостима обишли цркву Лазарицу у Крушевцу, манастир светог Романа и Команду Копнене војске.













      Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ

      View full Странице
    • Од Логос,
      У суботу, 18. маја 2019. године, у Техничкој школи Милева Марић-Ајнштајн у Новом Саду, одржана је завршна свечаност XXVII Конкурса Светосавље и наше доба. 
       
      Деца од предшколског до средњошколског узраста из Републике Србије, Републике Српске и расејања су писала, цртала и сликала на тему Осам векова Светосавња. Свечаност је отворио и присутне поздравио, у име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, презвитер Лео Малешевић, помоћник координатора Катихетског одбора Епархије бачке, који све присутне подсетио да ићи путем нашег оца Саве није увек лако, али је важно издржати на том путу и истакао да ћаци кроз уметност откривају дарове од Бога и да сви заједно, родитељи, учитељи, наставници, свештеници треба да помажу деци како да своје дарове умножавају.
                
      Професорка Јелена Вуковић Визи је поздравила све присутне у име директора Техничке школе Милева Марић-Ајнштајн. Присутнима је испред Кола српских сестара, прочитан говор председнице Кола, госпође Светлане Прокић, а затим су додељене награде ученицима и
      наставницима чије радове је жири прогласио најбољима.
      Прочитани су првонаграђени литерарни радови у свим категоријама. Цео програм завршне свечаности улепшао  је својим певањем хор Средње пољопривредне школе  из Футога као и певачка група Музичке школе Исидор Бајић. Посебну радост донели су нам и ученици и њихови наставници који су дошли из даљих градова и из расејања. Конкурс je уврштен у Календар смотри и такмичења Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, а подржала га је и Управа за културу Града Новог Сада. 
      Као и претходних, тако и ове године, Конкурс су заједнички организовали Коло српских сестара Епархије бачке, Одбор за верску наставу Епархије бачке, Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и Удружење војвођанских учитеља. После завршене свечаности награђена деца и наставници као и сви гости посетили су манастир Васкрсења Христова у Каћу и Светархангелски манастир у Ковиљу.
                
      Надамо се да ће конкурс Светосавље и наше доба и у наредним годинама и деценијама очувати и развијати културно-просветну улогу, да ће ученици и њихови наставници наставити да својим радовима и талентима сведоче лепоту и јединственост наше православне вере и националне историје, истовремено подстичући и друге да се укључе у рад Конкурса.

      Извор: Радио Беседа
    • Од Поуке.орг инфо,
      Радован Биговић (1956–2012)
      Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу.
      Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју.
      Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић.
      Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити  владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске?
      Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним.
      Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста  пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука.
      Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса?
      Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро.
      Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања?
      Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно.
      Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу?
      Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас.
      Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама.
      http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc
    • Од Поуке.орг инфо,
      Православним вероучитељима показ како да распевају црквену догматику и да је обуку у црквену поетику.
       
      Божић
      Ми
      препуштени тљенију,
      упропаштени преступом,
      отпали од
      божанског живота,
      пресаздани смо
      Богочовеком.
       
      Нагнула
      нам се небеса
      да сниде
      Создатељ
      и да нас целе обујми
      својим бићем
      и битијем.
       
      Очеловечио се
      Логос
       кришом од Сила
      Надземних и земних
      и обновио нас
      овештале.
       
      Ни мокри талас
      ни острашћена душа
      не преградише пут Израиљу
      ка небеском своду.
       
      Из освећене утробе
      израчио се Бог
      и помешао
      са смертним обличијем.
       
      Саосећајни Логос
      пеленами повијен
      дође као Слово
      да утиша грех.
       
      Брениј Адам
      најпре причастник
      благодатног задахнућа бист,
      па коварством жениним
      поданик пропасти јест,
      но знамо да се ради јего
      Реч саобрази
      адамовићима.
       
      Уподобљен перстном обличију
      што растаче се залудно
      Бог нас и причесницима
      Својим сотвори
      да бисмо му клицали
      јакоже другоанђели.
       
      Зауздао си надмену гордост
      поврнуо нам опрез према греху
      укоренио веру у нама
      Веро наша
      Свезрјашчи
      Господе.
       
      Запутио се јеси к нами
      преко Дјеве
      прво бесплотни
      па у тело одевени
      Слове слова.
       
      У сиромаштву и у худости
      заблиста Твоја божанствена слава
      а све ради Твога
      првенствујућега створенија.
       
      Заблуде сваковрсне
      преокренуо си
      у красоту вере у Бога
      чинећи да Те свако иште
      о Боже свакога искања.
       
      Повереницима речи
      постао си Главница
      о Главо и Првино наша
      свесушта.
       
      Очистио си нас
      од отрова змијске главе
      извео нас из недођије
      до које не допире Солнце
      нити живоносни зрак.
       
      Дјево
      Ти пређе границе смертних бића
      родивши превечну Реч
      која изволе да пројде
      кроз Тебе запечаћени кивот,
      о несагориви кивоте и купино.
       
      Ти Бог мира посла нам
      Ангела Великаго Совјета Твојего
      да нас мироше
      и к светлости богопознанија
      упућује.
       
      Ускладивши се са нашом худошћу
      Ти нас земљане створове
      причастијем обоготвори.
       
      Добротворе
      дођи нам ради отдиха
      од дела мрачних обман`
      еда бисмо се успињали
      до моћи Твоје славе.
       
      Здружио си свест
      са материјалним бићима
      и Родитеља нам учинио
      приступачним творевини,
      Господару наш.
       
      Где се много разбуја грех
      Ти пружи неописиву благодат
      па сви постасмо наследници
      Вишње светлости.
       
      Какав лав!
      Слово у утроби Дјеве
      узе тело себи
      и изиђе из неокрњене
      Родитељке неокрњен.
       
      Држитељ уза
      безгрешних сила
      повија се пеленами
      а дреши замршене узле
      свих грехова наших.
       
      Подмладак Адамов,
      чедо материје
      роди нам се Син,
      даде нам се силни
      Тваридржац.
       
      Одстранитељу зала,
      дојди нам немарнима
      да учврстиш наше
      немошно биће
      и ослободиш га
      од трпљења.
       
      К земљи погнуте
      уздигни нас у синове
      Настанитељу светлости
      и сетлости Настанитељу.
       
      Да процвета опроштај
      да потекне студенац неископани
      Богомладенац да утоли сваку жеђ,
      молимсја.
       
      Христови су
      в благочастију одгајани
      в светлости вајани
      во славје каљени.
       
      Обилата роса
      због побожности,
      овенчавање огњем
      због дерзновености.
       
      Подвргнути обликовању Праотац
      ималац богатства обоженија
      у јаруге мрака доспе,
       но врже и нас,
      па и менека из Благаче.
       
      Неуздржљиво обесни
      нечасно растаратаћени грех
      у залуђеном свету
      Ти затоми,
      о Лаве Јудин и Јесејев.
       
      Као огањ урањаш у нас
      но нас не опаљујеш,
      о Преузнесени у векове.
       
      Замукните свираљке
      и трепетљике
      јербо дође времја благодати
      да људе
      на славословије внушава.
       
      Гадост је обмана
      да ће твар Богом постати.
      Слово што се унизи
      слави се песмом,
      а не пропадљива твар
      што се мудролијама
      вјека сего
      обдржава.
       
      Богојављење
      (Светила)
      Јордан и море беже од Тебе, Спасе,
      док Јован полаже брениј длан на Те
      ~ Огањ ~ од кога трепере херувими;
      Њега и ми примисмо
      у бањи пакибитија
      да забитујемо Њиме.
       
      Степена по гласовима
      Светим Духом свака се душа
      одржава у животу,
      чистотом се узвишује,
      тројичним јединством
      свештено се и тајно
      осветљује.
       
      Светим Духом точе се
      благодатне струје,
      напајајући сву твар
      ради оживљења.
       
      Светим Духом бива
      богатство боговиђења,
      зренија и премудрости.
      Њиме Логос открива
      све отачке одредбе.
       
      Духом Светим сваки божанствен ко је,
      чини чудеса превисока.
      Од Светога Духа наука је о Богу:
      Јединица је три пута света.
      Свети је Дух једноставни узрок
      И све држи дајући мир.
       
      Од Светога Духа је извор божанственога блага,
      Од Њега је мудрост, разум, страх.
      Од Духа Светога све на свету има биће
      а пре свега је Бог Господар свему,
      светлост неприступна, живот свима.
      Од Светога Духа је дубина дарова,
      богатство славе, бездан великих пресуда,
      јер треба га сапоштовати и сапрослављати
      као што чинимо спроћу Оца и Сина.
       
      Од Светога  Духа јест сваки узрок који спасава.
      Ако некоме од тога удахне по достојанству,
      брзо га узима од људи на земљи,
      даје му перје, чини да порасте,
      и меће га у ред оних горе.
       
      Од Светога Духа је свима обожење,
      добра воља, разум, мир и благослов.
      Од њега је господопознање,
      разгледање и мудрост.
      Њиме Логос открива све отачке одредбе.
       
      Из Светога Духа извире свака мудрост,
      отуда благодат апостолима,
      борбама да се овенчавају мученци и пророци.
       
      Недеља Свете Педесетнице
       
      Несагласност се ствара за казну
      а сагласност се обнавља
      за спасење душа наших.
      Господе Душе Свети
      обнављај нас силом Твојом
      насушном.
       
      Окићена врлинама
      као златним везом
      и благодатима Духа украшена
      као невеста Очева
      Ти се показа мати Божја.
       
      Божанском молитвом Твојом, Мати,
      примамо опроштење
      од сагрешења и напасти.
      Ти си извор радости бесмрћа,
      Ти нам увек точиш
      струје доброчинстава.
       
      Душевним рукама
      доносимо појање Теби
      и танцујемо уз божанске песме,
      Дјево.
       
      Теби ранимо Христе
      Који си просветљење
      у сладости речи
      којима опевамо
      Твоје богочовештво.
       
      Сав свет је дужник Твој,
      о Пречиста:
      да Те славом слави,
      да Те благочестиво хвали
      и да благодат Твоју слави.
       
      Трулеж нас је расула, Господе,
      покупи нас, сабери стадо Твоје.
       
      Господе,
      претвори огањ
      огњене пећи душе моје у росу
      да бих Ти певао,
      да бих Ти клицао;
      устима и духом објављивао
      благодат молитве.
       
      Ми који љуто плакасмо
      радујемо се Твојим молитвама,
      о достојна, и колико!
      да Те Блажену
      и пренепорочну
      величамо.
       
      Ти који раздаде огњене језике
      и све људе позва да се уједине,
      позови сада и све моје силе да Те
      увек достојно хвале и славе,
      о утешитељни Душе.
       
      Извор Духа дође
      и мени на земљи
      па се мисаоно дели
      у огњене рукавце;
      роси ми душу,
      светлошћу ме води,
      он роснопросветни
      одажђује се на мени.
       
      И ја човек спора језика
      избесеђујем Богом записани закон
      о нашем спасењу
      дејством Онога који Јестаствује
      и који ме учи познању Духа.
       
       Излиј обилну благодат од Духа
      да сине на мени
      који желим да засветлим,
      о Ти који седиш на превисоку престолу
      са Оцем и Утешитељем.
       
      Да наиђе сила Божанскога Духа
      и да сложи у један склад
      раздељени глас моје душе
      који се саглашава на зло.
      Севањем Духа да се извуку
      безбројне мисли моје
      из ноћне дубине.
       
      Којима год духну
      благодат одбогаструјећу
      они засветлише,
      блиставо се променише,
      Дух вајар пресветли
      избриса им мрљу из срца.
       
      Дух Свети Бог је који обожује огњем;
      Огањ је што од Огњена Оца исходи
      и у сословију јест са Огњеним Сином~
      који се од Огњена Оца рађа
      као Огњено Слово.
      Од Матере паки Слово је рођено
      као Огњени БогоЧовек;
      са њима, Оцем и Духом
      Он од нас бива славословљен.
      На Божји миг течна природа воде
      претворила се у земљан облик
      да Израиљ прође непоквашен,
      Господе, који и Нови Израиљ
      избављаш од искушења,
      слава Теби.
       
      Побожни отроци у огњеној пећи
      Претворише огањ у росу,
      и певаху, и клицаху
      Господу отаца наших.
       
      Усне од праха
      заједно са бестелесним пуковима
      у песмама певају Теби
      Тројици у Јединици бића.
       
      Људи од блата немају снаге
      да достојно узвишавају и поју Тебе
      којега на висини
      непрестано поју серафими.
       
      Адам је пао са свима које роди,
      и сви падамо до овога часа,
      али нас Христос Крепки
      непрестано подиже и усавршава
      Духом Светим правим,
      Који и мрљу чисти у срцима нашим.
       
      Кондак глас 1
       
      Славни васкрситељ из гроба
      са собом васкрсе и свет.
      Смрти неста, Адам коло води,
      одрешен је од окова.
      Ева кличе Христу
      свима даваоцу васкрсења.
       
      Ти који небићима дајеш постојање
      и да ће доћи оно што си предвидео
      и да се догађају дела која си замислио
      и да ће се догодити са нама
      све што си најавио
      о Господе савршитељу спасења нашега
      слава Теби.
      (Види: Јудита 9, 5. В. Велики, О Духу Светом 8, 19).
       
      Покајна стихира прва
      на Господи возвах,
      у понедеоник, Октоих глас 5
       
      Заиста окаљах прву оде`ду кр{тења,
      завет пак мој Теби дат, напустих;
      и опет, други овај завет
      {то Ти га пред ан|елима и људима давах,
      што образ плача понесох,
      исти потом  и одбацих, Спасе,
      но не остави ме сасвим да пропаднем.
      (Наш препев сa црквенословенског језика)
       
      Преображење Господње
       
      Данас Владика
      усходи на Таворску Гору
      да божанства свога
      исијава красоту
      и да људска природа
      божанствено заблиста
       
      Учитељ васпитава своје Апостоле
      да се они, видевши сва чудеса Твоја
      не устраше страдања Твојих.
       
      Лучама силе своје
      изабране ученике озаривши,
      одавде човекољубљем
      оданде влашћу,
      Ти благоизволе показати им
      и светлост васкрсења Твога,
      чега и нас Милостиви, удостој.
       
      Таквог сијања
      лица Твога не подносећи,
      ни светлости Твојих риза,
      ничице паднувши на земљу
      врховни ученици
       лица своја покриваху.
      Анђели служаху
      са страхом и трепетом,
      небеса се бојаху,
      земља трепераше
      видевши на себи
      славу Господњу.
       
      Светлошћу својом
      Спас сву васељену осветли
      кад се славно
      на Гори преобрази,
      душе наше просвећујући.
       
      Светлошћу примивши светлост
      ми узвишени Духом видесмо
      славу Једнороднога од Оца,
      и зато једносушну Тројицу
      у изливању светлости
      опевамо вавек.
       
      Слове, светлости неизмењива
      Светлости Оца нерођена,
      у светлости видимо Оца
      у светлости и Духа,
      Који светлошћу
      просветљује сву твар.
       
      Наставиће се
       
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...