Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности.     Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило.  Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри.  "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило.   Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју.  "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја.  Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило.   Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге.  "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило.  Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника.  Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката.   Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава.  На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица.   У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина.  Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву.  Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму.  Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост.   О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон.  Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац.  Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...".   Александар Лукић (Срна)     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Слава Придворног храма Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2020. године светом Литуригјом у молитвеном присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Лаврентија.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Свету Литургију служили су архимандрит Серафим (Кужић), протојереји-ставрофори Мирко Вилотић, Слободан Милуновић, Мирослав Миленковић и Стојадин Павловић, јереји Димитрије Вељковић и Игор Грацун, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Александар Секулић.   Певао је хор Првог београдског певачког друштва. Богослужењу су молитвено присуствовали чланови Удружења Краљевина Србија.   Придворни храм Светог Симеона Мироточивог, Патријаршијска капела у Београду, и ове године свечано је прославила своју 84. по реду храмовну славу од освећења 1936. године у тада новоподигнутом здању Српске Патријаршије, на месту старе београдске Митрополије, по пројекту руског архитекте Виктора Лукомског.   У старој згради Митрополије такође је постојала дворска капела која је била посвећена Светом Симеоину Мироточивом, мада се на данашњој згради Патријаршије на спољној страни олтарске апсиде налази мозаик Светог Јована Крститеља, крсне славе тадашњег Патријарха српског Варнаве.   Придворна капела је одувек била под директном надзором и управом Његове Светости Патријарха српског, а бригу и старање о капели и ризници поверавана  је најодговорнијим лицима у свештеном или свештеномонашком чину, службеницима или управницима здања.   По  указаној потреби, Патријарх српски Герман поставља 1978. године г. Стевана Рапајића, чиновничког приправника Архиепископије београдско-карловачке, прво за помоћника ризничара Патријаршијске капеле, а убрзо 1979. године, после пензионисања тадашњег шефа Патријарховог кабинета и ризничара капеле протођакона Ђорђа Жунића, и за ђакона и старешину капеле. Ту одговорну дужност са великом љубављу и пожртвовањем протођакон Стеван Рапајић обавља непрекидно пуних 40 година. Стога се ове године за домаћина славе Придворног храма прихватио управо протођакон Стеван Рапајић са жељом да он и његова и многочлана породица захвале и заблагодаре Господу за сва добра која им је света Мајка Црква пружила током 40-годишње службе у знаменитом здању Патријаршије српске у Београду.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      -Многобројни народ који притиче са свих страна у манастир Туман живо је сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 22.фебруара 2020. године у манастир Туман. Његову Светост Патријарха је дочекао Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије са братством манастира и верним народом. У поздравној беседи епископ Игнатије је заблагодарио Његовој Светости што је Епархију браничевску и манастир, братство и верни народ удостојио патријарашког благослова.   Његова Светост је поздравио Епископа и братију истакавши да је у данашњем тешком времену Тумане поклоничка светиња која сија широм Српске Цркве и у коју многобројни народ притиче са свих страна: -То је живо сведочанство вере. Помоћ коју ишту и добијају од Светог Зосима и Светог Јакова велики је дар наше Цркве данас, поручио је Патријарх.   После свечане доксологије Патријарх је обишао манастирски комплекс видно задивљен уређеношћу манастира.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".    Звучни запис разговора   *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

      Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је  „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.


      Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

      *Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

      За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан,  где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). 

      Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

      *Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

      Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

      *На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

      Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

      *Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

      ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У  процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.


      Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…
        *Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?


      Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе. 

      Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

      *Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

      Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

      *Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

      Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању  заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

      *Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

      Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

      *Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

      Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.


      Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

      *За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

      Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

      *Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

      Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.
          Разговарала: Слободанка Грдинић  (радио Светигора)
×
×
  • Креирај ново...