Jump to content
  1. Снежана

    Снежана

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      U Berlinu je u četvrtak svečano položen kamen temeljac za ekumenski objekat pod nazivom „House of One“ koji će pod istim krovom smestiti crkvu, džamiju i sinagogu.
      „House of One u sebi sadrži zahtevni teološki zadatak: bez rezervi primiti drugačije duhovne perspektive. To je mesto otvorenosti i tolerancije“, rekao je predsednik Bundestaga Volfgang Šojble prilikom polaganja kamena temeljca u istorijskom centru Berlina.
      Šojble je istakao potrebu dijaloga među religijama a to se, kako je rekao, pokazalo i kroz antisemitske ispade tokom antiizraelskih protesta poslednjih nedelja.
      „Mi tome nažalost svedočimo i u Nemačkoj. Najnoviji antisemitski ispad kao posledica eskalacija nasilja na Bliskom istoku, zloupotrebljavaju veru u političke svrhe“, zaključio je Šojble.
      Projekat House of One nastao je na inicijativu predstavnika triju vera, hrišćanske, jevrejske i muslimanske.
      Jedan od inicijatora, protestantski sveštenik Gregor Hohberg ističe važnost simbolike gradnje ove jedinstvene ustanove upravo na ovom istorijski značajnom mestu u centru Berlina gde je stajala crkva Sv. Petra, sagrađena u 13. veku i koja je nakon teških oštećenja tokom borbi za Berlin u Drugom svetskom ratu srušena tokom DDR-a.
      „Na najstarijoj lokaciji Berlina, tamo gde je stajala njegova prva crkva, želimo zajednički da pogledamo ka budućnosti. Na temelju stare crkve gradimo jednu potpuno novu zgradu – The House of One. To će biti kuća molitve i učenja u kojoj žive tri vere: sinagoga, crkva i džamija, sve pod istim krovom“, rekao je Hohberg.
       
      izvor
    • Од Violetta Valery,
      Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?
      Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.
      Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.
      Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.
      Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
    • Од Danijela,
      Foto: EPA-EFE/BIEL ALINO Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega ruši brojne teorije zavere koje prate pandemiju. Njegova predviđanja bude nadu.
      Dr Babić je precizno, pozivajući se na objavljena načuna istraživanja, pojasnio zašto ne treba previše da strahujemo od reinfekcija, zašto će vakcine delovati i na mutacije koronavirusa, kao i zašto su neke zemlje bolje savladale pandemiju od drugih.
      Takođe daje savete šta da radimo dok ne stigne vakcina, ali i zašto ne treba da verujemo pseudonaučnim stručnjacima koji lek protiv kovida 19 povezuju sa čipovanjem i velikom svetskom zaverom.
      Njegov tekst prenosimo u celosti.
      Imunitet je trajan u većini slučajeva
      Kao što većina ljudi zna, slučajevi reinfekcije su proizveli strah da ovaj novi koronavirus ne proizvodi dugotrajnu otpornost. Takođe, neki ljudi “vuku” infekciju dugo vremena, što takođe nije dobar znak. Kod mnogo ljudi ove vesti su proizvele fatalizam – eto, nema nam spasa, moraćemo svi da preležimo ovaj virus na kraju. Što bi bila ogromna zdravstvena katastrofa (smrti na stranu, dugoročne posledice kod preživelih bi nas gazile decenijama).
      Na sreću, naučni podaci ne podržavaju ove strahove. Više objavljenih studija je primetilo da je imuni odgovor na samu bolest visoko varijabilan, i da neki ljudi imaju vrlo slabe imune odgovore. Tako da nije iznenađujuće što ima slučajeva u kojima ljudi brzo izgube i imunitet. Ali kako stvari stoje kod većine?
      Jedna studija je merila pet različitih aspekata imuniteta (IgA antitela, IgG antitela, memorijske B-ćelije koje prepoznaju kritični “RBD” deo “šiljka” virusa; i T-ćelije dve različite vrste, CD4+ i CD8+, koje prepoznaju specifično baš ovaj virus). Među prethodno obolelim ljudima, pet meseci nakon infekcije, 96% je imalo više nego dovoljan imunitet u tri različite grupe istovremeno. Što je posebno važno, nivoi memorijskih B-ćelija, koje omogućavaju imunom sistemu da brzo reaguje na ponovnu infekciju, su se povećali tokom tri do pet meseci nakon infekcije.
      Foto: EPA-EFE/Jesus Diges Pomen T-ćelija je bitan ovde, jer dotične imaju posebno snažan uticaj na dužinu i težinu bolesti kod ovog virusa. Za ljude koji nisu imunolozi, naš imuni sistem ima više grana. Jednu od njih čine B-ćelije, koje proizvode antitela, proteine koji se vezuju za virus, ometaju ga u radu, i omogućavaju organizmu da prepozna i direktno uništi virusne čestice. Druga grana su T-ćelije, koje prepoznaju kada virus već inficira neku od drugih ćelija u telu – i koje tu zaraženu ćeliju onda unište. Ovo je uprošćenje; imuni sistem je vrlo komplikovan, i ne može se objasniti u jednom paragrafu; ali ovo vam daje generalnu ideju.
      Jedan uzrok zabrinutosti povodom imuniteta je što nivoi antitela kod nekih bolesnika vrlo brzo opadaju nakon oporavka. Međutim, u preko 40% takvih slučajeva, nađene su T-ćelije koje specifično prepoznaju virus, i koje su slične po tipu memorijskim B-ćelija (trebalo bi da traju dugo vremena, možda doživotno). Ista studija je takođe analizirala uzorke krvi koje su ljudi dali pre nego što je virus nastao. Oko 28% je imalo T-ćelije koje su ciljale druge koronaviruse, ali koje su takođe usput delimično bile efikasne protiv novog SARS-CoV-2 virusa. Ovo objašnjava zašto je jedan deo populacije naizgled vrlo otporan prema infekciji.
      Zatim, iz Arizone imamo još jednu studiju (jedan od autora je naš čuveni imunolog Janko Nikolić-Žugić), koja daje dodatan kontekst. Naime, mnogi serološki testovi mere količinu antitela protiv svih virusnih proteina ukupno. Ta ukupna količina onda opada brzo u toku par meseci nakon bolesti. Međutim, ova studija je urađena mnogo preciznije i pažljivije, koristeći više različitih metoda, i prateći ljude mesecima nakon ozdravljenja. Ona pokazuje da ona najbitnija “neutralizujuća antitela” ostaju stabilna minimalno mesecima nakon oporavka. Ovo su antitela koja se vezuju za virus na način ili mesto koje zatim sprečava virus da uspešno inficira ljudske ćelije.
      Ono što opada su antitela protiv takozvanog N proteina. Autori studije ističu da su ova anti-N antitela u stvari veoma unakrsno reaktivna protiv raznih koronavirusa. Moguće je da ona predstavljaju pokušaj imunog sistema da izvuče “najbližu stvar” novom virusu iz sećanja na prethodne infekcije drugim koronavirusima, i da to baci protiv napadača. Onda nakon oporavka, ta antitela takođe brzo nestaju – što testovima koji mere sve ukupno izgleda kao ukupan pad nivoa. A u stvari, ona važna neutrališuća antitela ostaju stabilna.
      Nije posebno verovatno da će mutacije imati uticaja na efikasnost vakcina
      Koronavirusi nisu kao grip, i ne mogu da prosto “rearanžiraju” svoje genome. U suprotnom, četiri ljudska koronavirusa koji su već decenijama u opticaju bi imali različite efekte od godine do godine. Ali koronavirusi svakako mogu da mutiraju, uključujući tu i nove mutacije unutar “šiljka” koji je glavna meta za neutralizujuća antitela.
      U stvari, prva tri dokumentovana slučaja reinfekcije su ovde napravila veliku uzbunu. Sva tri čoveka su bili inficirani, oporavili se, i onda su se ponovo inficirali – ali u vrlo različitim regionima (jedan u Hong Kongu, drugi u Ekvadoru, treći u Belgiji). Sva tri su imala različite sojeve virusa tokom prve infekcije, pa onda opet različite tokom reinfekcije. Ali su svi imali jednu zajedničku tačku: soj koji je izazvao reinfekciju je nosio jednu specifičnu mutaciju u “šiljku,” takozvanu D614G.
      No, imamo dobrih vesti i na tom frontu. Antitela koja proizvode vakcine su se pokazala kao dovoljno jaka i raznovrsna da mogu da prepoznaju i neutrališu kako i nemutirani “šiljak,” tako i D614G mutant . Takođe, u toku ove godine smo skupili dosta informacija po pitanju brzine evolucije i mutacija kod ovog novog virusa, i vidimo da dotični mutira dosta sporo (bar na skali koja važi za viruse). Niko ne može da zna da virus NEĆE mutirati u neki oblik koji može da zaobiđe vakcinu; ali svi podaci koje trenutno imamo ukazuju da je tako nešto malo verovatno.
      Foto: EPA-EFE/IAN LANGSDON Šta možemo očekivati od vakcina?
      Moj lični savet za praktično sve je da vakcinu treba primiti, osim ako vam vaš doktor ne savetuje da je preskočite iz nekog za vas specifičnog razloga (recimo, ako imate urođene probleme sa mitohondrijama).
      Dve vakcine su trenutno u procesu potvrde (Pfizer/BioNTech, i Moderna), i obe imaju slične mere efikasnosti i sigurnosti. Pfizer ima velike već proizvedene zalihe vakcine (prihvatili su veliki rizik da im sve to propadne), ali ima problem da to dostavi jer vakcina zahteva transport na -70°C. Iz tog razloga, verujem da će malo dotične stići do nas. Moderna će morati tek da počne da zaista proizvodi, plus je njihova vakcina skupa, tako da će verovatno proći dosta vremena pre nego što to stigne u naše vode.
      Treća vakcina (AstraZeneca/Oxford) bi trebalo da uskoro izađe sa podacima, i ona je najverovatniji kandidat za prvu Evropsku vakcinu koja bi mogla stići do nas. Kineske SinoVac vakcine su takođe na vidiku, ali njihova efikasnost još nije jasna, kao ni profil nuzefekata; ali podaci se očekuju uskoro.
      Foto: EPA-EFE/DAN HIMBRECHTS Ruska Sputnik vakcina je nešto što mora da prođe još mnogo provera. Iako je navodno “potvrđena” u Avgustu, to istraživanje je rađeno na samo sedamdesetak ljudi; uporedite to sa više od 60 hiljada ljudi u testiranju ukupno za one dve pomenute na početku ovog paragrafa. Svaki čitalac ovog teksta može da odluči sam za sebe, ali ja trenutno ne mogu da preporučim Sputnik, sa čisto naučne tačke gledišta.
      Koja god vakcina da bude prva, za očekivati je da će prvi primaoci biti ljudi u medicini koji su izloženi virusu, i zatim osetljive populacije (stari, imunokompromitovani, itd.). Zatim će se ići odatle u ostatak populacije. Ali ovo zavisi od proizvodnje i tačke u kojoj cela stvar dođe do nas.
      Takođe, svi treba da se pripremimo za još više urlanja na društvenim mrežama, i na mesece dodatnih karantina. Normala se vraća tek kada broj vakcinisanih plus broj onih koji su preležali i stekli trajni imunitet dođe do cifre od oko 80%. Što manje vakcinacije, to se duže čeka da se ovaj broj postigne kroz infekcije.
      Problem je statistika i nerazumevanje iste. Ako vi, čitalac ovog teksta, pošaljete jedan e-mail deset miliona ljudi, desetine primalaca te vaše poruke će umreti sutradan. Stotine će se razboleti i umreti tokom sledećih par nedelja. Hiljade će se razboleti i pomreti od raznih bolesti tokom mesec ili dva nakon vaše poruke. Ovo uključuje i decu, mlade, i prethodno zdrave ljude. Ovo je prosto statistika: ako uradite BILO ŠTA sa deset miliona ljudi, desiće se isto, jer u tolikom broju ima onih koji su bolesni a ne znaju, ili koji će se prosto slučajno uskoro razboleti, bez obzira šta bilo ko radio. Niko normalan ne bi rekao da su ti ljudi pomrli ZATO što ste im vi poslali e-mail.
      Ali upravo takva “logika” vlada kada su vakcine u pitanju. Svaka koincidentalna bolest ili smrt se razglasi kao dokaz opasnosti. Podaci se iskrivljavaju ili prosto izmišljaju. Priče tipa “brat od sestre mog zeta je primio vakcinu i onda je pao i umro dva dana kasnije” su već na sve strane.
      Na to dodajte priče o Bilu Gejtsu (koji sa vakcinama nema ama baš nikakve veze), “tečnim čipovima” (koji ne postoje, to je kao da pričate o vampirima u vakcini), lečenju hidroksihlorokvinom (koji nema nikakvog efekta protiv virusa), i spiskovima užasnih sastojaka koji se navodno dodaju u te bočice (potpuno izmišljenih od strane nekog paranoika na Jutjubu koji o vakcinama i medicini zna manje nego prosečan srednjoškolac) – i masa naroda će da odbije da primi vakcinu. Što kao što rekoh iznad, znači da će duže morati da se čeka imunitet krda i povratak u normalu.
      Foto:EPA-EFE/Andrea Fasani Mi koji radimo u medicini i nauci ćemo pokušati da se protiv ovoga borimo koliko možemo. Od vas drugih se nadamo da ćete nam pomoći.
      Šta treba da radimo dok čekamo da vakcina dođe?
      Jedna od najpredvidljivijih priča u toku ove pandemije se bavi brodovima za krstarenja. Ovi brodovi su čak i u normalnim periodima jako osetljivi na viruse; svake godine se desi da negde neki mora da se hitno vraća u luku, zato što je na brodu izbila nekakva epidemija. Gusto napakovani ljudi u prostorijama koje dele ventilaciju i koje moraju da budu zatvorene kada je napolju vetar i kiša – pa, to je savršeno za širenje raznih virusa.
      Otud, niko se nije iznenadio kada su ovi brodovi odmah na početku epidemije postali centri zaraze. Zbog lakog prenosa, velika većina putnika i posade je dobila virus, i većina je imala dosta tešku bolest, u proseku težu nego na kopnu. Samo oko 20% zaraženih ljudi nije imalo simptome.
      Cela industrija je naravno hitno zatvorena, i države su ušle u karantin. Ali onda je neko u Americi imao briljantnu ideju: okej, zaravnili smo krivu, i sada možemo da uz mere bezbednosti opet počnemo sa krstarenjima. Ovo je i urađeno, protiv svih saveta svih epidemiologa, i završilo se u roku od nekoliko dana kada su na ovim brodovima odmah izbile ponovo epidemije. Opet je bila zaražena velika većina svih putnika. Ali ovaj put, čitavih 80% zaraženih ljudi je imalo samo blagu ili čak asimptomatičnu bolest.
      Foto: EPA-EFE/LUCA ZENNARO Razlog za ovo su maske. Maska ne zaustavlja virus. Ali maska zaustavlja velike kapljice iz usta, koje nose veliki broj virusnih čestica. Takođe, maske smanjuju brzinu vazduha koji izlazi iz pluća, i time i domet “virusnog oblaka” koji okružuje zaražene osobe. Ovo ukupno znači da ljudi koji budu izloženi zarazi dobiju manji inokulum, tj. manji broj virusnih čestica im uđe u telo.
      Mada čak i jedan virus može teorijski da izazove bolest, u proseku važi pravilo da više virusnih čestica znači teže oboljenje. Kada virusa ima više, oni zaraze više ćelija istovremeno, i onda proizvedu više virusa druge generacije koji se onda brzo šire kroz organizam. Naš imuni sistem u toj situaciji nema vremena da se pripremi da i počne da se zahuktava prema napadaču. Ali ako je broj virusnih čestica mali, imuni sistem ima više vremena da proizvede odgovor na napad pre nego što se virus široko proširi kroz telo. Otud, manje virusnih čestica – u proseku lakša bolest.
      Tako da je odgovor: nosite maske. Insistirajte da drugi nose maske. Nemojte ići na okupljanja gde se nalazi veliki broj ljudi. Naši medicinari su pred tačkom sloma; nemojte im nabacivati još posla, i pritom rizikovati svoj i tuđi život. Držite distancu, perite ruke. Treba nam samo još malo strpljenja.
      Okej, Miloše, strpljenje. Ali koga ja treba da krivim za ovo. Ko je sve ovo napravio?
      Rećiću nešto što će biti nepopularno kod mnogih mojih kolega: ja zaista razumem ljude koji misle da je sve ovo izmišljeno ili nekakva zavera. Oni gledaju oko sebe i vide silu izgubljenih poslova, ekonomsku krizu, mere koje se uvode pa prekidaju bez razumljive logike. Pošto je virus kod nas još uvek relativno redak, mnogi ljudi ne znaju nikoga ko je zaražen ili imao ozbiljnu bolest, pa im sve to izgleda prenaduvano. Iz te perspektive, sasvim razumno je razmišljati ko tu profitira, pa onda pokušavati da se razluči ko je tu možda sve to nekako isplanirao ili uradio. Gledajući situaciju u Americi, većini Evrope, kamoli u našim krajevima – zaista izgleda kao da su ludaci izveli revoluciju i preuzeli ludnicu. A onda se na to ubace profiteri i lešinari sa Jutjuba i sličnih sajtova, i počne haos.
      Ali kao što je često u životu slučaj, istina je mnogo… pa, manje impresivna, tužnija. I u njoj ima manje zavera i legendarnog zla, a mnogo više proste nesigurnosti i nesposobnosti.
      Ovaj virus NIJE bio nikakvo iznenađenje. Mi smo imali dva nova smrtonosna koronavirusa koji su se pojavili u toku zadnjih 20 godina. Bila je epidemija SARS-1 virusa, vrlo srodnog ovom sada, koji je izbio 2003-će, i bio još zarazniji i DALEKO smrtonosniji. Ali je zaustavljen brzom reakcijom, karantinima, i teškim merama koje su uvedene u Kini, Hong Kongu, i Kanadi.
      Zatim smo imali virus po imenu MERS, takođe koronavirus, koji je sa kamila prešao na ljude u nekoliko Arapskih država. Dotični ima 35% smrtnost, i za sada je pod kontrolom samo zato što se slabo prenosi od čoveka do čoveka.

      A nisu tu u pitanju ni samo koronavirusi. Bile su dve velike epidemije Ebole u tom periodu, koje su zaustavljene herojskim radom virologa i lekara u Africi. Imali smo skok Zika virusa u novu populaciju, sa jezivim posledicama na žene koje su imale nesreću da budu trudne u tom trenutku. Imali smo nervozne virologe koji su nas upozoravali da se doseg čikungunja i denge virusa povećava. Imali smo masu upozorenja.
      Povrh toga, tu su i promene u strukturi sveta. U prošlim vekovima, novi virusi i bolesti bi izazvali lokalne epidemije, koje bi opustošile neki grad ili neku malu oblast, i onda nestale kada se tamo lokalno stvori imunitet. Danas, novi virus može da obleti oko sveta od aerodroma do aerodroma u roku od par dana. Takođe, danas ljudi uništavaju sve veći i veći deo preostale divljine, i dolaze sve više u direktan kontakt sa preostalim divljim životinjama – što povećava šansu da se neki od njihovih virusa prenese na nas.
      ZNALO SE da će pre ili kasnije neki virus skočiti na ljude, oteti se kontroli, i početi da žari i pali. Potpuno očekivana stvar, upozoravana, ali u mnogim državama je slabo ko slušao.
      Mi nismo uradili ništa u odgovor na ovo upozorenje. Nama se može i donekle oprostiti – Balkan, siromašne države, malo resursa, malo naučnih kapaciteta. Ali za ostatak Evrope, i za Ameriku, to je već teže progutati. Ni oni se nisu dobro spremili, i dobili su sada ovu situaciju u kojoj se svi nalazimo.
      Ali znate ko nije u istoj rupi? Kina. Tajvan. Vjetnam. Japan. Južna Koreja. Novi Zeland. Australija. Kako to? Možemo da smišljamo objašnjenja za Tajvan i Novi Zeland (ostrvo, lako kontrolisati granice), ili za Južnu Koreju (veliko ali vrlo koncentrisano i organizovano stanovništvo). Ali Vijetnam? Ili Kina? Država sa milijardu i po ljudi, gušće naseljena nego bilo koje mesto u Evropi, plus mesto sa koga je počeo virus? Kako su oni to doveli u kontrolu? Nekim tajnim vakcinacijama?
      Ne. Oni su reagovali kada su videli SARS-1 i MERS, i spremili su se. Napravili su snažnu državnu epidemiološku infrastrukturu, koja je odmah čim je virus prepoznat kao opasnost skočila u dejstvo.
      Prvo su uveli masivno zatvaranje i karantine. Zatvaranje granica, svog javnog saobraćaja (i lokalno i državno), zatvaranje aerodroma. Ali umesto da to rade samo dok je politički zgodno, oni su to radili sve do tačke na kojoj su njihovi epidemiolozi mogli da podnesu broj novih slučajeva.
      U mestima sa najvećom zarazom, zatvaranje je trajalo punih 76 dana. Država je prihvatila ekonomsku štetu, i dala pomoć ljudima i kompanijama eda bi iste preživele taj početni period. Preko četrnaest hiljada novih zdravstvenih kontrolnih mesta je otvoreno da bi se garantovala kontrola nad kretanjem i zdravstvenom slikom ljudi, sa teškim kaznama za prekršioce karantina. U roku od nekoliko dana, uspostavljen je sistem za praćenje kontakata, i sistem za testiranje koji je u roku od dve nedelje testirao DEVET MILIONA ljudi.
      Foto: Profimedia.rs Zatim, umesto da se žure da se “vraćaju u normalu” i “spašavaju ekonomiju,” nastavili su da guraju krivu do nule. Ništa “zaravnjavanje,” već nula. Praćenje kontakata bez izvinjenja, sa kaznama za ljude koji lažu sa kime su se sreli i gde su bili. Dalje testiranja na masivnom nivou: hiljade i desetine hiljada testova oko svake tačke na kojoj se virus vidi, obavezni karantini za izložene. Plus, masivna produkcija maski, rukavica, i drugih potrepština, i čvrsta pravila o njihovom korišćenju na nacionalnom nivou.
      Ispostavilo se da je ovo bolje i za ekonomiju. Umesto da se mesecima država polako guši, tu su dva meseca teškog života nakon čega… pa, virusa efektivno više nema.
      Sve je to moglo da se uradi i u Evropi i Americi sigurno. A mnogo toga je moglo i kod nas mnogo bolje da se uradi, bez obzira na siromaštvo. Ali nije urađeno bolje, i sada smo tu gde smo. I sad čekamo da imunitet dođe do 80% i da se prenos uspori do tačke na kojoj možemo da se vratimo u normalu bez da to zatrpa bolnice.
      Ali ovde ima jedna važna lekcija: šta ćemo uraditi u budućnosti? Da li ćemo se spremiti, ili ćemo da se svađamo oko teorija zavere? Jer ako ne naučimo lekciju, i ako ne shvatimo da su epidemije nešto što možemo da očekujemo opet u budućnosti, prirodno, bez da ih prave neki milijarderi ili nekakve mračne sile… pa, za pet, deset, ili petnaest godina, igraćemo isti ovaj ples ponovo.
       
      Tekst naučnika koji ruši sve zavere o koroni - i daje nadu
      NOVA.RS Dr Miloš Babić, neurobiolog i molekularni biolog iz San Dijega, napisao je tekst koji nam veoma detaljno objašnjava imunitet na koronavirus, kao i način na koji funkcionišu vakcine - ali pre svega...  
    • Од Драгана Милошевић,
      SUKOBI i nered odgovaraju onim snagama koje žele da Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) odvoje od SPC. Pošto u tome ne mogu da uspeju, nastoje svim silama da odvoje Univerzitet od fakulteta.
       
       
      Zaboravljaju, pritom, da se većina najstarijih evropskih univerziteta razvila iz bogoslovskih škola, čime se njihovi rektori i profesori ponose. Na pokušaj uklanjanja PBF iz akademske porodice može se gledati i kao na deo akcije čupanja Univerziteta iz njegovih najdubljih identitetskih korena. Ovim napadima meta je i Ministarstvo prosvete, koje je preko svoje nadležne inspekcije, koja jedina ima pravo vršenja istražnih radnji, potvrdilo svu legitimnost rada fakulteta.
      Ovo u razgovoru, za "Novosti", poručuje prof. dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Naglašava i da Sveti sinod ne utiče protivpravno na rad ustanove na čijem je čelu, kao i da su sve crkvene odluke dosad bile saglasne Statutu fakulteta.
      Kako ste razumeli poslednju poruku rektorke Ivanke Popović da je "sazrelo vreme da se otvori pitanje da li Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) treba i dalje da bude deo Univerziteta u Beogradu"?
      - Sa tugom u srcu moram da konstatujem da ona nije upoznata, između ostalog, ni sa istorijom Univerziteta na kome je rektor. Trebalo bi da zna da su ti razgovori sa njenim prethodnicima pre više godina započeti i vođeni, a da smo kao njihov rezultat dobili poništenje odluke o likvidaciji Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta. Pošto se, sa naše strane, ništa nije promenilo od tih razgovora i pravnih okvira koji su njima utemeljeni i potvrđeni, ostaje nejasno čime su motivisani novi pokušaji da se PBF, izložen nebivalim pritiscima i medijskim napadima i klevetama, ponovo ukloni iz akademske porodice koju je, zajedno sa nekoliko drugih fakulteta, svojevremeno utemeljio.
      Ovi razgovori mogu se, dakle, samo nastaviti, a nikako započeti, uz poštovanje rezultata dosadašnjih razgovora i napora. Bojim se da se, u protivnom, vraćamo na partizanske političke ideale u kojima se sudi bez osnova, istorija počinje od nas samih, a razlika između dobra i zla nije moralna nego ideološka. Nije mi jasno zašto rektorka hoće da ovu našu najvišu akademsku ustanovu surva u taj politički kal u kome decenijama nije bila.
      Stoji li ocena da je fakultet u procepu crkvenih i svetovnih visokoškolskih akata i da Sveti arhijerejski sinod SPC utiče na njegov rad suprotan ustrojstvu i propisima?
      - Apsolutno ne stoji. Fakultet ispunjava sve akademske zahteve koje pred nas postavlja Univerzitet, istovremeno bivajući veran predanju i učenju Crkve. Sveti arhijerejski sinod, po prirodi stvari, budući da je PBF pod duhovnim i kanonskim okriljem SPC, pomaže Fakultetu da održi ovu svoju poziciju koja je značajna ne samo za Crkvu, već i za Univerzitet u celini.

      Foto M. Anđela
      Statutom PBF još od 2004. i povratka na Univerzitet određeno je da radi pod punim okriljem SPC, a propisana je nadležnost patrijarha i Sinoda. Zašto se ovo pitanje tek sada nameće kao problematično?
      - Na ovo pitanje ne mogu sa sigurnošću da odgovorim ali mogu da iznesem svoju pretpostavku. Postavljanje pitanja nadležnosti patrijarha i Svetog sinoda izlazi iz sfere akademske i pravne logike. PBF u okviru Univerziteta funkcioniše po odredbama Statuta fakulteta koji je više puta prihvatio i potvrdio Univerzitet. Pošto u međuvremenu nije došlo ni do kakvih promena u odredbama koje se odnose na nadležnost Sinoda u pravnim aktima fakulteta, postavlja se pitanje šta je uzrokovalo novu debatu o njihovoj legitimnosti. Neko bi mogao zaključiti da je čitav ovaj nepostojeći "problem" samo sredstvo za ostvarenje drugih, prvenstveno ideoloških pa i dnevnopolitičkih ciljeva, a ne cilj sam po sebi.
       Šira javnost početak problema na PBF povezuje sa udaljavanjem sa fakulteta episkopa Maksima i docenta Marka Vilotića. Postoji li veza između ovog događaja i inicijativa da se fakultet oslobodi navodno protivzakonitog uticaja SPC?
      - Nisam baš siguran da je ta javnost mnogo šira od svega nekoliko medija, finansijski vezanih za svima poznati krug ljudi, koji se, i inače, utrkuju u fabrikovanju lažnih i loših "vesti". Sveti sinod nije, uveren sam, ni olako, ni rado, ni bez odgovarajućeg obrazloženja razrešio navedene nastavnike prava poučavanja na PBF. Kao što to nisu činile ni druge crkve u svetu kada su se našle u sličnim situacijama. Praksa davanja i povlačenja dozvole za učenje postoji na svim univerzitetima gde crkve imaju svoje fakultete. I ona se, ma koliko to zapanjujuće moglo izgledati našim, da li neinformisanim ili nedobronamernim kritičarima - kada je to neophodno, primenjuje. Primer za to je oduzimanje dozvole za učenje poznatom nemačkom teologu Hansu Kingu 1979. godine, nakon čega je napustio državni Univerzitet u Tibingenu na kome je predavao.

      Foto M. Anđela
       Da li je bilo kršenja procedure u slučaju profesora Rodoljuba Kubata, kome je uskraćen blagoslov za rad na fakultetu?
      - Sva, do sada sprovedena procedura, u skladu je sa svim pravnim aktima koji regulišu rad našeg fakulteta. Tako će biti i sa onim postupcima koji tek treba da uslede.
      STUDENTI BEZ POSLEDICA
      A ODRŽAVAJU li se svi ovi događaji i kampanje u javnosti koje ih prate na nastavni proces i rad sa studentima?
      - Ni najmanje. Prema istraživanju koje je nedavno prikazano na Senatu UB, po izlaznosti na ispite i uspehu na njima naš fakultet je u samom vrhu. Ovo jasno govori o ozbiljnosti kolegijuma u izvođenju kako redovne tako i onlajn nastave, ali i o odgovornosti i marljivosti naših studenata.
       Kako gledate na pozive na "odbranu" Univerziteta, njegove autonomije i integriteta profesora koji se pojavio u delu akademske, mahom opozicione, tzv. građanske i Crkvi permanentno nenaklonjene javnosti, kao reakcija na Kubatove javne istupe?

      Foto M. Anđela
      - To bi bilo poprilično smešno da nije ovoliko tužno. Mi danas gledamo nebivalu situaciju da na najekstremnijim anticrkvenim portalima lamentiraju nad "tužnom sudbinom" pojedinih nastavnika sa PBF, u jednom malotiražnom dnevnom listu pišu pohvale teološkom opusu istih onih ljudi koje su pre ove situacije samo i jedino neprekidno besomučno napadali... A da se te naše bivše i sadašnje kolege pri tome ne zapitaju zašto nepomenuti mediji to rade i kome oni, svi zajedno, službu čine? Sve me ovo podseća na jednu znamenitiju situaciju u kojoj su, takođe, zla misao i lični interesi, ujedinili, do tada, nepomirive protivnike. Reč je, naravno, o zajedničkom planu rimske okupatorske vlasti i glavara jevrejskog naroda da se pogubi Onaj koji je ne samo propovedao "drugačiju" veru nego je i isprevrtao stolove za menjanje novca. To što se pre više od dvadeset stoleća desilo sa Gospodom Hristom u Jerusalimu sada se dešava sa PBF u Beogradu.
      VUKAŠINOVIĆ PROŠAO LINČ
      A FAKULTETU čiji ste dekan i Crkvi spočitavaju ignorisanje optužbi o seksualnom uznemiravanju protiv profesora protojereja stavrofora Vladimira Vukašinovića. Da li je to tema za fakultet ili samo za tela SPC?
      - Pomenute optužbe u javnosti bile su sastavni deo višegodišnjeg medijskog napada i besramnog linča kojima je bio izložen naš kolega. Sama činjenica da nisu od samog početka upućene na jedinu adresu na koju se one, inače, upućuju - pravosuđe, nego da su ih njihovi autori orkestratori mesecima koristili za narušavanje ugleda ne samo pomenutog profesora nego i PBF i SPC, govori mnogo o prirodi tog kafkijanskog procesa. Jedna od retkih dobrih stvari koje je rektorka, nehotice, učinila bila je da taj klevetnički materijal dostavi tužilaštvu. Kako sam iz medija saznao, sve optužbe protiv prof. Vukašinovića su odbačene.
      Postoji teza o ideološki obojenom pokušaju udaljavanja PBF od Crkve i njegovom sekularizovanju. Vidite li elemente ove pretpostavke u nedavnim događajima? Da li je u našim uslovima uopšte zamisliv Bogoslovski fakultet koji bi bio potpuno nezavisan od Crkve?
      - To pitanje pogađa u srce, definiše i objašnjava sve što se u navedenom periodu dogodilo, ali i ono što se sada događa sa fakultetom. Tome želim da dodam da, iako je sekularizacija najvidljiviji cilj ovih mutnih radnji koje sprovode napadači, ona nije jedini cilj kome oni streme. Dugoročno gledano reč je o nastojanju da se naši studenti - budući veroučitelji, sveštenici, episkopi i drugi delatnici u službi Crkve, ne školuju u duhu čuvanja, negovanja i unapređivanja sopstvenog crkvenog, kulturnog, nacionalnog - identitetskog nasleđa, nego da se oni formiraju tako da bi različite domaće i inostrane crkveno-političke aktivnosti, poput onih koje su viđene u Ukrajini i svega što je iz toga za život Crkve proisteklo, učine ne samo neizbežnim i prihvatljivim, nego i neophodnim.
      INTERVJU Zoran Ranković: Napadaju fakultet, progoneći crkvu! Rektorka gura Univerzitet u politički kal
      WWW.NOVOSTI.RS SUKOBI i nered odgovaraju onim snagama koje žele da Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) odvoje od SPC. Pošto u tome ne mogu da uspeju, nastoje svim silama da odvoje...  
×
×
  • Креирај ново...