Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Најдосаднији од свих пророка у Израиљу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Зоран Ђуровић: Најдосаднији од свих пророка у Израиљу

 

Нити се радујем пророштвима, нити се она могу научним путем доказати, него само: изгледа вероватно да је то то. Пророци су имали и тај зачин, једна жлица вегете на крају, али они нису били схваћани као пророци, него су били неки и аналитичари и учитељи. А пророштво је била једна жлица вегете. Тако сам ја реаговао на Осврт на Енциклику критског Сабора, Протојереја-ставрофора Љуба Милошевића од 30. новембра 2016. у 17:18 https://svetosavlje.org/osvrt-na-encikliku-kritskog-sabora/

Драги оче Љубо,

Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера.

Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере.

Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима.

Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол.

Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности.

Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа!

 

То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје!

Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима!

Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени!

Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Zoran Đurović рече

Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере.

Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА!

Pročitao sam prvo tekst uvaženog o.Ljube. 
Ako se dozvoli mali osvrt na sam tekst, na iznesene argumente eklisiološke prirode, na prvi momenat se čine tačni svi navodi.
Ali... Nekako sve ima svoje ALI
Bilo bi nepristojno da kažem koju grblju reč, ali je analiza Kritkskog sabora pomalo šuplja jer su izostavljene su neke bitne činjenice.
Sabor, pa i ovaj Kritski je veoma pragmatična stvar i nikako u to ne treba gurati ono što u pragmatizmu nema i nesme biti a to je neki misteriozni duhovni momenat.
Sabornost, kosenzus. Uvek sam za to bio i ostaću pri tome da tako treba. Svako ko čita moje tekstove zna da se te dve reči uvek pominju kada pišem o ovakvim temama.
Zašto toga nema i da li je Rimska Crkva jedina prepreka? Naravno da ne i ako je veoma tačna primedba o.Zorana po toj temi, pa je neću obrazlagati jer je on mnogo puta pisao upravo o tome.
Gde je onda bazični problem?
Koliko se dugo spremao Kritslki sabor?
Spremao se godinama. Godinama su davani predlozi, mišljenja, usaglašavanja po mnogim pitanjima. Imalo je vremena na pretek da se reše sve nedoumice i nesuglasice, nadje kompromis i da se Sabor Saborno održi.
Ali gle čuda, nije. Kao da je priprema sabora trajala nekoliko dana i kao da su tačke dnevnog reda tek tako navedene od strane nekog samovoljnog arhijereja.
Neće biti da je tako.
Antiohijska Crkva ima nerešene finansijske sporove i u mesto da to rešava kako dolikuje, bilo dijalogom, bilo pokretanjem teme da se i to uvrsti na neki način u protokole Krita, ona od jednom postavlja prepreku.
Što se tiče Gruzijske Crkve, ona je u to vreme bila u problemu i morala je da posluša tatu, RPC. Naravno, posle toga, Rusi su sa "žaljenjem" izjavili da ne mogu zbog "nesabornosti" činiti sabor i naravno, povukli neke svoje predloge po tačkama dnevnog reda, za koje je postojao konsenzus.
U glavnom, svi koji nisu došli, iznašli su neko opravdanje, sanćim nije poštovana sabornost. 
Pa upravo oni koji otkazju dogovoreno, ne žele sabornost. Da su je hteli, mogli su je imati i pored svih medjusobnih netrpeljivosti, makar da se reše tačke koje su godinama ustanovljivane da bi se Sabor održao.
U kratko, tu je preovladavala klanovska podela, sujeta, lični interesi, a ne interes KATOLIČKE, a nikako izmišljene KATOLIČANSKE (ta reč nigde ne postoji osim kod nas, samo da bi se makar silom, uz što više animoziteta, što više razlikovali od Rimokatolika) i ako je grčka izvorna KATOLIKOS-KATOLIČKI.
I sada, uz ovaj skandal "poluraskola" na videlo izlazi baš ta sujeta Pravoslavnih Papa, ko će više i ko kome. Ko je jači i ko će koga satrti. Ko hoće III Rim, a ko ne.
Može i taj III Rim i ambicija RPC, nemam ništa protiv. Ali.... opet ALI
Samo i jedino da se PRVI MEDJU JEDNAKIMA bira konsenzusom (opet konsenzus) izmedju arhijereja svih pravoslavnih pomesnih Crkava. Pa kome se zalomi čast, a ne VLAST. Kakav će model primeniti, neka se usvoji takodje konsenzusom i ako je najbolji, bar mi se čini, onaj rimski. Sve ih lepo potrpaš u jednu sobu, zamandališ vrata i dok ne ispale belu raketlu, nema puštanja. Naravno, iz svake Crkve isti broj arhjereja, da se spreči klanovska, rovovska borba. Može tu da padne i model Meletiosa Metaksakisa (ko da više), ali to je opet problem iza zatvorenih vrata sabornosti. 
Ali da bude samo jednoj Crkvi Vlast, Čast i Mast, to neće da može, jer će svi resto da mu "jade piliće", kao ovaj grešni Vartolomej i ako, istini za volju, Vatikanu najviše odgovara dijalog sa jednim, a ne sa svih 14 komada pravoslavnih papa.
To što je neko od naših pomenuo Makedoniju, pa naravno. Ona i služi, za sada, za potkusurivanje i pravljenje problema gde ga nema, kako nama, tako Bugarima i Grcima, pa ko se prvi seti. 
Što se tiče Crkve Hristove, toliko, a što se tiče spoljne politike Rusije (sa kojom se slažem iz mnogo razloga), njene umešanosti, takodje iz mnogo razloga i zavrtanje "šarafa" Erdoganu, to u nekoj narednoj priči i ako sam istu ispričao pre nekoliko godina i objavio, pa se sada ostvaruje ta moja "bajka".
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

У вези са украјинском кризом многи виде да се  могућа решења могу наћи само на нивоу сабора,и то међу њима и  они који су лако нашли разлоге да не пошаљу своје делегације на Крит,пре две године.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, msahost@live.com рече

Pročitao sam prvo tekst uvaženog o.Ljube. 
Ako se dozvoli mali osvrt na sam tekst, na iznesene argumente eklisiološke prirode, na prvi momenat se čine tačni svi navodi.
Ali... Nekako sve ima svoje ALI
Bilo bi nepristojno da kažem koju grblju reč, ali je analiza Kritkskog sabora pomalo šuplja jer su izostavljene su neke bitne činjenice.
Sabor, pa i ovaj Kritski je veoma pragmatična stvar i nikako u to ne treba gurati ono što u pragmatizmu nema i nesme biti a to je neki misteriozni duhovni momenat.
Sabornost, kosenzus. Uvek sam za to bio i ostaću pri tome da tako treba. Svako ko čita moje tekstove zna da se te dve reči uvek pominju kada pišem o ovakvim temama.
Zašto toga nema i da li je Rimska Crkva jedina prepreka? Naravno da ne i ako je veoma tačna primedba o.Zorana po toj temi, pa je neću obrazlagati jer je on mnogo puta pisao upravo o tome.
Gde je onda bazični problem?
Koliko se dugo spremao Kritslki sabor?
Spremao se godinama. Godinama su davani predlozi, mišljenja, usaglašavanja po mnogim pitanjima. Imalo je vremena na pretek da se reše sve nedoumice i nesuglasice, nadje kompromis i da se Sabor Saborno održi.
Ali gle čuda, nije. Kao da je priprema sabora trajala nekoliko dana i kao da su tačke dnevnog reda tek tako navedene od strane nekog samovoljnog arhijereja.
Neće biti da je tako.
Antiohijska Crkva ima nerešene finansijske sporove i u mesto da to rešava kako dolikuje, bilo dijalogom, bilo pokretanjem teme da se i to uvrsti na neki način u protokole Krita, ona od jednom postavlja prepreku.
Što se tiče Gruzijske Crkve, ona je u to vreme bila u problemu i morala je da posluša tatu, RPC. Naravno, posle toga, Rusi su sa "žaljenjem" izjavili da ne mogu zbog "nesabornosti" činiti sabor i naravno, povukli neke svoje predloge po tačkama dnevnog reda, za koje je postojao konsenzus.
U glavnom, svi koji nisu došli, iznašli su neko opravdanje, sanćim nije poštovana sabornost. 
Pa upravo oni koji otkazju dogovoreno, ne žele sabornost. Da su je hteli, mogli su je imati i pored svih medjusobnih netrpeljivosti, makar da se reše tačke koje su godinama ustanovljivane da bi se Sabor održao.
U kratko, tu je preovladavala klanovska podela, sujeta, lični interesi, a ne interes KATOLIČKE, a nikako izmišljene KATOLIČANSKE (ta reč nigde ne postoji osim kod nas, samo da bi se makar silom, uz što više animoziteta, što više razlikovali od Rimokatolika) i ako je grčka izvorna KATOLIKOS-KATOLIČKI.
I sada, uz ovaj skandal "poluraskola" na videlo izlazi baš ta sujeta Pravoslavnih Papa, ko će više i ko kome. Ko je jači i ko će koga satrti. Ko hoće III Rim, a ko ne.
Može i taj III Rim i ambicija RPC, nemam ništa protiv. Ali.... opet ALI
Samo i jedino da se PRVI MEDJU JEDNAKIMA bira konsenzusom (opet konsenzus) izmedju arhijereja svih pravoslavnih pomesnih Crkava. Pa kome se zalomi čast, a ne VLAST. Kakav će model primeniti, neka se usvoji takodje konsenzusom i ako je najbolji, bar mi se čini, onaj rimski. Sve ih lepo potrpaš u jednu sobu, zamandališ vrata i dok ne ispale belu raketlu, nema puštanja. Naravno, iz svake Crkve isti broj arhjereja, da se spreči klanovska, rovovska borba. Može tu da padne i model Meletiosa Metaksakisa (ko da više), ali to je opet problem iza zatvorenih vrata sabornosti. 
Ali da bude samo jednoj Crkvi Vlast, Čast i Mast, to neće da može, jer će svi resto da mu "jade piliće", kao ovaj grešni Vartolomej i ako, istini za volju, Vatikanu najviše odgovara dijalog sa jednim, a ne sa svih 14 komada pravoslavnih papa.
To što je neko od naših pomenuo Makedoniju, pa naravno. Ona i služi, za sada, za potkusurivanje i pravljenje problema gde ga nema, kako nama, tako Bugarima i Grcima, pa ko se prvi seti. 
Što se tiče Crkve Hristove, toliko, a što se tiče spoljne politike Rusije (sa kojom se slažem iz mnogo razloga), njene umešanosti, takodje iz mnogo razloga i zavrtanje "šarafa" Erdoganu, to u nekoj narednoj priči i ako sam istu ispričao pre nekoliko godina i objavio, pa se sada ostvaruje ta moja "bajka".
 

Русима замерам што нису дошли на Крит док Вартоломеју замерам што је послао двојицу епископа у Украјину и што планира да да аутокефалију Украјинцима без договора са Москвом. Обе стране су правиле грешке. Многи се боје да Вартоломеј може тако да да аутокефалију и Црној Гори а и Мираш је  у добрим односима са Филаретом, нисам сигуран мислим да су чак и саслуживали. Наравно, у причу се убацује и Македонија тако да ће наши вероватно стати на страну Москве. Онда може да настане раскол где би једна група Помесних Цркава стала уз Кирила а једна уз Вартоломеја. Само не знам шта би Вартоломеју да ово изненада ради.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović

Браво!:naklon:

Ови остали изгледа не контају баш најбоље.

Мајка црква украјинској ПЦ је Цариград. Тачка.

Од покрштавања па наредних 6 векова су били под Цариградом. Тек кад је Русија постала царска Украјина је потпала под Русе. Дакле, последњих 5 векова. Мајка црква им то никада није потврдила а томос даје само Цариград.

А Русима нико није крив што се као царевина нису  прогласили трећим Римом.

Ови канонски су тражили аутокефалију баш од Царигтада, чини ми се 1990, али нису добили, лупили су о ледину, Руси су им објаснили да су руски, украјинци схватили, онда је Денисенко је због афера обећао да се повлачи, међутим, није одржао реч и заузео јe волшебно неке цркве и прогласио патријаршију. На др. тј. канонској страни је постављен Владимир а од 2014. Онуфрије. Занимљиво је да је Онуфрије, тада буковински Митрополит, потписник апела за аутокефалију коју су упутили Цариграду.

Сад је питање шта је уствари канонски? :smeh1:

Тако, јесте да је ово 21. в. али није баш да Цариград нема право. Др. ствар је што се ложе да без њих нема православља па да је Мајка Црква свима итд. Мада, у неку руку и јесте Мајка свима, но то је дуга и друга прича.

Дакле, Цариград има право а да ли су у праву - то је нека др. ствар.

 

@Жика

Jeсу, саслуживали су прошле год. у Кијеву на дан Св. кнеза Владимира а раније их је посетио Денисенко у Црној Гори. Ово прво је качио по Фејсбуку и несрећни Лав Лајовић.

Руси нису дошли на Крит јер су рекли већ да долазе ако сви дођу и да желе да један Еп. буде један глас што се Грцима не исплати јер ови имају епископа више него сви остали скупа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otprilike je ovako kako Leon reče.

Mada, mora se imati u vidu da iza ovih događaja stoji politika, tako da to ko ima pravo i ko je u pravu nije previše bitno. Svako će na kraju napraviti svoju teologiju kojom će sebi dati za pravo da je u pravu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ma kaki zoran djurovic, njemu ne valja ni slobo ni amfilohije, on se zamjerio svakom faraonu iz cetvrte dinastije

drugo, ti popovi su nama uskratili meso za vreme posta, ne daju meso, ne dopremaju nam duvan, de daju slobodan seks da imamo, ne daju nidje nista, ja ne znam sta taj djurovic misli, al tu nema primirja, to nece izaci na dobro

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ је једна од најомиљенијих икона у руском православном народу. Наше жалости су врло различите, али потичу из два тешка извора: од људских грехова и од греховности целог људског рода.     Уколико управимо свој поглед на сопствени живот видећемо колико жалости сами себи причињавамо. Наше грешке, наши грехови, наша неразумност, гордост и дрскост – све су то страшни и тешки извори наших жалости. И с овим жалостима које сами стварамо долазимо код Господа и Његове Пречисте Мајке, врло често не називајући ствари својим именима, а да не говоримо о томе да смо сами криви за оне туге, болести и напасти од којих молимо Бога да нас спаси – умногоме да нас спаси од нас самих. С тим се обраћамо и Пресветој Богородици. Као што кад дете учинивши нешто тешко и страшно, само себе довевши у напаст, прибегава мајци знајући да ће га она схватити, и да ће му опростити и да ће га утешити.   И други тежак извор наших жалости и несрећа је наш заједнички пад у грех. Сви смо ми пали, цело човечанство. Овај свет је оштећен падом у грех, заједничким људским грехом, почевши од Адама, отуда и жалости које наводно не зависе од нас: невоље, наше болести и болести наших ближњих, неправда, бол и ране који људи задају једни другима.   Кроз ово тешко искушавање невољама мора да прође сваки човек. Овакво искушење може бити на спасење, али може бити и на погибељ. Овакво искушење је на погибељ кад се човек не смирава пред Богом. Кад не каже: „Добио сам оно што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!“ – као што је рекао онај разбојник којег Света Црква слави као првог човека који је ушао у рај, као првог човека који је стекао спасење. Био је ту и други разбојник који је хулио на Бога: „У овом свету је све неправедно, све је страшно. И Ти си крив због тога што си створио тако неправедан и страшан свет.“ Нека би нас Бог избавио од тога да тако трпимо своје невоље. То је пакао – и за живота, и после смрти.     Пресвета Богородица нам даје пример који се ни са чим не може упоредити: кад је оружје прошло кроз Њену свету душу, као што се поје у црквеним песмама, кад је видела како Њен Син бива разапет на крсту, Она је била пуна вере и наде у свемогућу Промисао Божију, која не делује само у овом, него и у вечном животу. И у ову вечност је ушао Њен Божански Син васкрснувши Сам Себе Божанском силом Тројичног Божанства. Тако смо и ми позвани да очекујемо утеху од Бога, од Његове Пречисте Мајке, да очекујемо радост коју ће Васкрсли Господ несумњиво донети у наша срца и у наш живот.   Сви се сећамо речи преподобног Серафима Саровског кад је једном у праведном гневу ударио ногом рекавши монасима обузетим чамотињом: „Не смемо да дозволимо да нас обузме чамотиња, јер је Христос васкрсао!“ Господ ће уредити живот сваког човека који се нада и верује у Њега, свакога ко се ухватио за Његову ризу, све оне који сами себе, једни друге и сав живот свој предају Христу Богу.   Пресвета Богородица је од Бога добила велике дарове, велико блаженство – у Царству Небеском. У чему се оно пре свега састоји? Бог је љубав. И све блаженство у Царству Небеском јесте испољавање ове љубави. Ми то само делимично осећамо – према Богу и у међусобним односима, према деци, према родитељима, према нашим ближњима; осећамо да је управо у томе – у љубави – скривена тајна будућег века. Блаженство Пресвете Богородице је скривено у томе што Она може да излива Своју мајчинску љубав на сваког од нас, у томе што је Она Радост свих жалосних – управо то је Њено блаженство. У томе је и Њена награда у Царству Небеском.   Мало је људи који схватају да је помоћ ближњем, пожртвовано служење љубави оно највише блаженство о којем Господ говори. Неки хришћани проживе цео живот не схвативши то. Они доживљавају само извесна молитвена стање, известан осећај своје праведности који води у пакао... Смирење и служење ближњем је управо предворје Царства Небеског. И ако смо на другом путу још увек имамо времена да се пренемо и да кренемо путем Христа Који није дошао да би Њему служили, већ да би служио; да не идемо путем ђавола који осуђује и узноси се – а чиме се он узносио? Богатством? – Не, он се узносио духовним даровима, то је дух! И на несрећу, људи који су усредсређују на „духовност“, понекад такође постају слични ђаволу узносећи се над другима и осуђујући их. Они се узносе како би пали.     Драга браћо и сестре, и ми треба да памтимо да истинско испуњење Царства Небеског није ни у чему другом осим у томе да волимо. Вратимо се на прави пут уколико смо због немоћи и неразумевања скренули с њега, угледајмо се на Господа, на Његову Пречисту Мајку и све свете који су прошавши овај дивни, једини и уски пут стекли јединство с Богом у Царству Небеском.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.     Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу.   Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости?   Значење и развој појма светости   Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена.   Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку.   Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна.   Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4].     Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла.    Нови садржаји у схватању светости   Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим.   После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру.   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6]   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице.   Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме.   Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед.     У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости.   Светост и савремени религијски менталитети   Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша.   Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу.   Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13].   И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту.   За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14].   Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16].   Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта.   Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18].   Основне теме и веровања постмодерне религиозности „готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19]     Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве.   Закључна разматрања   Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу.     Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Аутор у раду анализира претераности у разумевању садржаја црквених служби које су се кроз историју најчешће манифестовале као клерикализам као један пол и лаицизам као његова супротност. Почињући од клерикализма указује се на различите облике које је он задобијао током историје, попут политичког, друштвеног и културалног клерикализма. Акценат у анализи аутор ставља на разматрање клерикализма у црквеној заједници видећи његове почетке и узроке у ткз. теорији о посвећењу која се на различите начине испољавала у црквеном животу Западне и Источне Цркве. Прва последица ове теорије је промена термина лаик у смислу члана народа Божијег у мирјанин у смислу онога који је од света. Друга последица је мања или већа пасивизација лаика у црквеном животу. Разрешење проблема аутор види у реактуализацији предањске еклисиологије која поистовећује службу и дарове Духа Светог те тако не раздваја институционалну од харизматске структуре Цркве. У последњем делу се разматрају последице лаицизмана црквени живот као реакције на претерани клерикализам.     У западној теологији се од Реформације до данас, више пута дешавало „откриће“ лаика. Најпре је сама Реформација оштро увела тај проблем у жижу интересовања, а после више векова је нешто слично учинио и Други Ватикански концил, да нагласим само ове две тачке кулминирања поменутог проблема у оквирима западне теологије, иако је он у различитим облицима и различитом интензитету присутан више векова све до данас.   Православна теологија тој теми није придавала толики значај. Међутим, оно што се није десило у теологији, десило се у црквеној пракси, а посебно у области црквене управе. Новија законодавства помесних православних цркава додељују, као својеврсну реакцију и одговор на проблематику западне теологије, прилично места лаицима и тако је „било неминовно да се појави несклад између црквене праксе и богословског учења. Црквена пракса се нашла без богословске заснованости, а богословско учење не одговара црквеној пракси.“ (Афанасјев, 2001, стр. 5).   Циљ овог рада је да указивањем и анализом претераности у разумевању служби у Цркви, а коју репрезентују појмови клерикализам и лаицизам као два супротна пола, дођемо до уравнотеженог, еклисиолошки оправданог садржаја и смисла појма служби.   1. КЛЕРИКАЛИЗАМ   Сам појам клерикализам као и његова супротност антиклерикализам су често у употреби али не увек са истим садржајем, а који опет, није тако лако одредити у свом историјском, друштвеном и теолошком контексту, уз свест о разликама између Истока и Запада такође у историјској, друштвеној и црквеној реалности. Као и сваки „изам“ он означава одређену идеолошку апсолутизацију, најчешће и девијацију, те тако поприма негативну конотацију.   Најопштије говорећи под клерикализмом подразумевамо превласт клира у Цркви и друштву. Противлерикализам је релативно лакше одредити јер он представља суштинску карактеристику првобитног грађанског либерализма и епохе просвећености, и тако је, у неку руку, уграђен у саме темеље модерности. Пошто он, међутим, није предмет наше анализе враћам се клерикализму и његовим појавним облицима.   2. КЛЕРИКАЛИЗАМ У ДРУШТВУ   Утицај клира у друштву се у много јаснијим формама и репрезентативније јавља на Западу него на Истоку, тако да на хришћанском Западу можемо да говоримо историјски о три облика клерикализма: привредном, политичком и културном (Mardešić, 2003).   Привредни се развио у периоду феудализма који је клирике учинио поседницима великих имања од којих су они добијали приходе. На Истоку су у овом периоду манастири, а не појединци, имали велике поседе, али којима су, свакако, управљали клирици па је у обе варијанте клир био један од стубова феудалне привреде. Са нестанком феудалног поретка нестао је и овај облик средњовековног клерикализма.   Политички клерикализам одређујемо као велику световну моћ свештенства у предмодерним друштвима. Црква је у њима заузимала централно место формирајући светоназоре појединаца и пресудно утичући на све сфере како личног тако и државног живота. Давањем легитимитета и сакрализацијом друштвене моћи она је обезбеђивала себи политичност и конкретну световну моћ, било директно што је био чешћи случај на Западу, било индиректно, блискошћу, а у новијој историји чак и потпуном потчињеношћу носиоцима власти, што је био чешћи случај на Истоку. Овај облик је нестао или управо нестаје са нестанком традиционалних друштава, а раздвајањем Цркве и државе, демократизацијом друштва, а пре свега престанком потребе да политичка моћ има сакрални извор и легитимитет. На власт се у модерним друштвима долази вољом народа израженом на демократским изборима, а не милошћу Божијом.   Под културним клерикализмом подразумевамо културну и образовну надмоћ клира која је вековима била уобичајена појава свих друштава. Најобразованији, а у појединим периодима и једини писмени слој друштва су били клирици. Овај облик клерикализма нестаје увођење општег и обавезног образовања. Знање постаје приступачно свима, а елитизам је строго лично, а не више сталешко достигнуће (Mardešić, 2003, стр. 129).   Како су у историји настајали, тако су са временом и развојем модерности сви ови друштвени облици клерикализма и нестајали да бисмо данас, тешко могли говорити о било каквој превласти клира у јавној сфери. Модерност је разградила све друштвене механизме који су у прошлости клиру обезбеђивали превласт у друштву и зато је апсолутно неутемељен став о на пр. новој клерикализацији српског друштва који се понекад чује у јавности.   Закључујући тему о облицима друштвене клерикализације, погледајмо како је изгледао током друге половине 19. и прве 20. века последњи покушај Римокатоличке цркве да се избори са модерношћу и сачува утицај клира на друштвени живот. Како Црква више није могла да се поистовети са светом који ју је окруживао и који је бивао све више секуларизован, а понекад и непријатељски расположен, сама Црква је покушала да формира идеално друштво (societasperfecta) које је унутар себе „удвостручавало“ свет. Како каже Altermatt могло се онда догодити да се неки католик:   … роди у католичкој болници, да од дечијег вртића до универзитета похађа католичке школе, да поред тога чита католичке часописе и новине, да касније изабира кандидате католичке странке и да у бројним католичким удружењима учествује као активан члан. Исто тако није било необично да се исти тај католик истовремено осигура у неком католичком социјалном уреду за случај несреће и болести и да свој новац чува у католичкој штедионици… Тиме је католичко под-друштво појединцу католику пружало нешто попут резервне домовине. (Greshake, 2010, стр. 210)   Друга половина 20. века је распршила све наде да је тако нешто могуће али и пожељно.   3. КЛЕРИКАЛИЗАМ У ЦРКВИ   Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија — од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.   9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:   Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе … (Свештени канони Цркве, 2005, стр. 235)   Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења — да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног и као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку (Свештени канони Цркве, 2005, стр. 236). Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења, је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве.   На Западу је ово схватање кулминирало одлукама Тридентског сабора у 16. веку о немогућности рашчињења клирика. Као олакшавајућу околност треба да имамо на уму историјске околности, антиреформацијски дух овог сабора и покушај поновног успостављања пољуљаног ауторитета клира пред реформацијским лаицизмом. Овим се одлукама потпуно успоставља паралела између крштења и рукоположења — као што нико не може бити „раскрштен“ тако се и једном рукоположени више не може вратити у ред лаика.   Већ на први поглед је јасно да овакав став никада није, а засигурно никада и неће бити прихваћен у Православној Цркви. Свештени канони за веће преступе клирика и те како предвиђају рашчињење и повратак у службу лаика, и то без изузетка и увек истим редом — епископ, презвитер, ђакон. Из овога можемо да закључимо да, за разлику од Запада, на Истоку теорија о посвећењу никада није постала преовлађујуће, да не кажемо званично, теолошко учење. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.   Прва последица је терминологија. Чланове Цркве који нису рукоположени најчешће називамо мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани — световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље желели да карикирамо ствари, могли бисмо рећи на основу терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.   Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивањаисл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Занимљива је још једна разлика између Западног и Источног искуства. На Истоку епископ или презвитер не може сам да служи евхаристију, она подразумева сабрање Народа Божијег, што на Западу није случај. Правно валидну литургију може сам самцит да служи канонски свештеник. Па ипак, и на Истоку лаици у Цркви постају само корисници сакралних добара које производе свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима.   Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4, 12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само оглашени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4, 11–12). Целокупна структура Цркве2 се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве (Афанасјев, 2001, стр. 17 и даље), напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење (Афанасјев, 2001, стр. 26), не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме. Последице оваквог предањског става је да се служба лаика, за коју су они рукоположени крштењем, испољава у области свештенодејства где они саслужују својим предстојатељима.   4. ЛАИЦИЗАМ У ЦРКВИ   И поред мање или веће пасивизације лаика током историје, свест о потреби њиховог активног учешћа у животу Цркве никада није нестала из свести Цркве. Тако је пасивизација у једној области наметнула активирање лаика у другој области, а то је црквена управа. Већина каноничара традиционалног усмерења сматра да је то област у којој ангажовање лаика треба да буде максимално. Људска логика, а свакако и дух времена и тенденције демократизације друштва које утичу на Цркву, су овде доследне и јасне. Сакрално је за непосвећене недоступно, а профаним не треба да се баве посвећени. Сваком своје — посвећенима сакрално, световњацима профано. Овом логиком су се водила и многа новија црквена законодавства помесних Православних Цркава и широм отворила врата управе лаицимаи то не само да учествују у управи, што је свакако добро и пожељно, већ и да сами управљају. Устав СПЦ из 1931. године који је још на снази, на нивоу парохије подразумева два ентитета — парохију као богослужбену заједницуна чијем је челу парох и црквену општину као административну заједницу на чијем је челу лаик, директно долазећи тако у контрадикцију са канонским предањем које не познаје овај дуализам и који у пракси зна да изазове оштре сукобе. Овакав лаицизам који личи на протестантско разумевање Цркве је реакција на претерани клерикализам који обично приписујемо Римокатоличкој цркви. Питамо се има ли ту места за Православље или смо ми православни осуђени да лавирамо између ова два пола заступајући час једно, а час друго становиште?   Решење проблема се не може наћи у људској логици. Људска логика каже да и у Цркви као и у свим другим колективима, постоје различити интереси. Службе управо изражавају те различите сталешке интересе за које свако треба да се бори, по могућству цивилизовано у демократској процедури. Та се логика манифестовала у многим свештеничким или лаичким удружењима током 20. века.   Решење проблема се налази у поновном откривању воље Божије. Ми у Цркву нисмо ушли да бисмо спроводили своју вољу или задовољавали сопствене интересе. У Цркви може да постоји само „интерес“ Божији којем смо ми активни сарадници и не смеју да постоје супротстављени сталешки интереси. Свако у Цркви дела на основу и у оквиру своје службе јер је то воља Божија и баш за ту појединачну службу је сваки од нас добио дарове Духа Светога као дар а не на основу сопствених заслуга. Проблем да лаици управљају Црквом или лаицизација црквеног живота се састоји у томе што лаици не поседују дарове Духа Светог за управљање Црквом. Служба управе тј. пастирска служба је део епископске службе зашта он рукоположењем задобија дарове, а зашта, опет, лаици немају дарове. Следовање вољи Божијој израженој кроз различите службе представља услов доброг функционисања Тела Христовог.     Као закључак, могу да кажем да ако као верујући људи који исповедају веру у Цркву, заиста желимо Њен напредак, онда се наш први и одлучујући корак састоји у поновном откривању значења, а пре свега садржаја појединих служби да бисмо могли у пракси да избегнемо обе крајности у њиховом разумевању како клерикализам тако и лаицизам.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У порти храма св. Пророка Илије у београдском насељу Миријево, у суботу 3. августа 2019. године одржан је први "Фестивал вина". У питању је био мали допринос братства храма на челу са старешином, протојерејем-ставрофором Милошем Мићићем, обележавању 185. годишњице постојања и активног парохијског живота ове светиње, али и својеврстан дар парохијаним и прилика да се упознају са лепотом и квалитетом манастирских и породичних винарија, као и са музичким стваралаштвом неколико ансамбала.    Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Поред Патријаршијске винарије из Сремских Карловаца, винарија манастира Хиландар, Студеница, Буково, Тврдош, Суково и других, посетиоци фестивала имали су прилику да пробају и купе и одабрана сортна вина из породичних винарија Матаљ, Темет, Петровић и других, али и да уживају у музицирању Небојше Мастиловића и Владимира Антића, појању Србских Православних Појаца и вокално-инструменталном наступу Ансамбла "Соларт".      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...