Jump to content

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Повратак ђеда Сава у отаџбину

Оцени ову тему


Препоручена порука

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кровокапић Архијерејски намјесник бококоторски је приликом своје посјете Епархији Буеносаиреско-јужно-централноамеричкој, гдје је присуствовао устоличењу Преосвећеног Владике Кирила (Бојовића), са собом донио кости свог ђеда Сава који је радио у Аргентини и тамо се и упокојио, тако да је, слава Богу, породица Кривокапић поново на окупу.

Звучни запис разговора

Отац Момчило нам преноси и утиске из посјете овој Епархији којој предстоји велики труд како би засијала у пуном сјају, у чему ће, ако Бог да успјети, трудом вриједног Преосвећеног Владике Буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила (Бојовића), са чије хиротоније нам отац Момчило, такође, преноси своје утиске.

Отац Момчило Кривокапић боравио је у Аргентини од 25. августа до 12. септембра заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Г. Амфилохијем, Преосвећеним Владиком Методијем и свештенством наше Митрополије а повод за ову посјету било је устоличење Владике Кирила у Трон Епископа буеносаиреско-јужноцентралноамеричких.

 

Извор: Радио Светигора


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо предавање протопрезвитера - ставрофора Гојка Перовића Ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: "Недеља о блудном сину" које је одржао у Духовном центру у Подгорици 4. фебруара 2007.   Звучни запис предавања       Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић)

       
      Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“.
      Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи.
      У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник  —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе.
      Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“!
      То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота.
      А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“.
      Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се…
      Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест.
      Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“.
      Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе.
      Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“.
      Величанствени и ненадмашни мајсторе,
      Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу
      Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“
       
      Извор: Вијести
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине.

       
      „Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана.
      Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине.
      “Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он.
      Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског.
      „Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 



      Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 
      „Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...