Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Trifke

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН
пре 31 минута, Bokisd рече

 

I, zato kada se Ohrid u crkvenim stvarima i poslovima ponovo vratio u okrilje Carigradske crkve, onda je sam Carigrad rukopolagao episkopa za Ohrid - sto je dokaz da Ohrid nije bio full samostalan i autokefalan,.... slicno kao i za Moskvu, kada im je Carigrad rukopolagao mitropolita Moskovskog - sve dok nisu dobili samostalnost i autokefaknost da sami rukopolazu svoje mitropolite za Moskvu, i to kako su dobili tu autokefalnost moje Makedonce,....pa, tako sto su ih priznali i Carigradski i Aleksandrijski i Antiohijski i Jerusalimski patrijah na Saboru u Carigradu 1593. godine,.... gde to imamo nesto slicno za Ohrid, nema tako nesto...itd...

 

Kad se to vratio? Kazi jedan Carigradski Patrijarh koji je rukopolozijo Oh.Arhiepiskopa? Nema. Ohridski Arhiepiskopi su rukopolagani svojim Sinodom. To i Blazeni Teofilakt pishe, nije valjda da nije i on znao, ko ga rukopolozio?! 

I ovaj Nil koji se pominje, 12.vek dokument, kaze da nikim se nije Ohrid potcinavo, i da je bio autokefalan i da su arhiepiskopi rukopolagani sami od svog sinoda, slicno kao Kipar.

Bugarska Crkva je dobila jos pre nezavisnost od Carigrada i kako se sticajom okolnosti, usled ratova, menjala i Stolica bugarske drzave, i na kraj se ucvrstila u Ohridu, tako se i centar bugarske Crkve u Ohridu prebacila. Vasilije Bugaroubijec to i potvrguje u svoje povelje, i nigde nema to shto ti kazes...

Naravno, da nije na vselenski sabor utvrgena autokefalija, vec usled kompromisa Carigrad je dao neovisnost. Kasnije da bi grci Ohridsku crkvu @malo@ prisvojili, poistovetili su je sa Justinijanom, kao da je dobila svoju prvu autokefalnost od cara Justinijana. I to podvrguje da ipak grci u srednjem veku priznavali su autokefalnost Oxridske Arhiepiskopije. Ohridski Arhiepiskop cak je imao mesto cak ispred Kiparskog.

Da nije imala isti status sa Kiprom, nebi ni ih uporeguvali... 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

ПРИЧА О МУДРОМ АВВИ И ЗАБРИНУТОМ ПАТРИЈАРХУ

Дубоко у планини, у једној пећини у коју се повукао након свог дугогодишњег активног манастирског живота, пошто је много тога сазнао и много тога видео, живео је потпуно сам стогодишњи Авва... 

...Имена му се није сећао готово нико, а због своје надалеко чувене прозорљивости и проницљивости, смиреноумља и кротости, они који су га знали називали су га Мудри Авва! Док је боравио у испосници која се налазила надомак једног надалеко чувеног манастира, поклоници који би му притицали са свих страна, а који га претходно никада нису видели, само би надомак манастира питали неког од пролазника где се налази келија чувеног Мудрог Авве и сви су показивали у правцу његове испоснице. Није било дилеме на кога су мислили они који су питали, као што такође није било дилеме ни код оних који су на питања одговарали. 

Годинама је Мудри Авва примао људе, који су под тремом испред његове скромне колибе-испоснице пред њим износили све оно што им је притискало душу. Речи су текле као река. Мудри Авва би ћутке слушао своје госте, не правећи притом ниједан покрет, замишљен и погнут на климавој дрвеној столици. Једино је бројаница у његовој левој руци говорила људима да човек пред њима није кип. Када би гост завршио своју причу и смерно чекао да из уста Мудрог Авве потеку речи живе воде, тишина би и даље трајала. Многима је његово ћутање изгледало као вечност. Нестрпљиви да чују савете који ће им олакшати муку нервозно су гледали у Аввином правцу. Након краћег ћутања, настављајући да окреће бројаницу и не дижући поглед, Мудри Авва би почео полако да прича: 

„Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.“ 

И док су низ лица присутних текле сузе, Мудри Авва би поново заћутао, чиме би гостима смирено стављао до знања да је време да се повуку, и наставио би да у себи понавља речи Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног...“. Уронећи у један други свет, у једну другу реалност, Мудри Авва би скупљао снагу за нове напоре који су га очекивали. 

У манастир су често знали да дођу и понеки благочестиви свештеници. Било је међу њима и његових исписника. И њима су били потребни савети Мудрог Авве. Неретко се дешавало да у неким новим теолошким књигама, које су писали неки нови теолошки зналци, старовремски свештеници нису могли да нађу одговоре на своја питања. Замршени говор, нејасне мисли, нови термини... и најједноставније богословље претварали су у компликовану филозофију. Ти старовремски свештеници су знали да код Мудрог Авве дођу са најсвежијим издањима књига од новопрокламованих „православних пророка“. Често су му доносили и књиге надалеко чувеног теолога Змијуласа.

Својим избораним рукама прелиставао је Мудри Авва те књиге. Дубоко замишљен, прелазећи овлаш очима преко исписаних редова, Мудри Авва би након извесног времена одлагао књигу на страну и започињао разговор са придошлицама. Старовремски свештеници који би, дајући Авви неку од књига, постављали унапред припремљена питања, често би се чудили зашто је Авва одлажући књигу на страну почео причу о нечему што са постављеним питањима није имало никакву везу? Упињали би се да пронађу ону нит која спаја питање и тек започети одговор, и неретко у првом тренутку нису могли да је нађу. Али, после само неколико минута, када је Аввин одговор добијао обрисе, његове речи бивале су им јасније. Крај је, као и увек, био круна свега до малочас испричаног... 

...Прошло је много година од како је Мудри Авва своју колибу-испосницу заменио боравком у својој скровитој пећини, дубоко у планини. У манастир је силазио ретко, на велике Празнике, да присуствује празничним службама и причести се, преузме скромно следовање хране и чује по неку нову вест. Није се пуно задржавао у манастиру. Журио је да се врати у планину, у пећину. 

Једнога дана, чувши од неког благочестивог хришћанина за Мудрога Авву, испред његове пећине обрео се један надалеко познати Патријарх, који је из пуке радозналости, хтео да упозна Авву. Мислио је да ће му селфи са Аввом побољшати пољуљану популарност у васколиком православном свету. Највећи проблем тог Патријарха била је његова умишљеност да му нема равног у православљу, и да је он, а не Христос, центар Цркве. Мудри Авва се – не показавши било какво узбуђење изненадном и ненајављеном посетом уваженог госта – смерно поклонио до земље и од Патријарха је затражио благослов. Гост и његов домаћин сели су потом испред пећине. Авва је пред Патријарха изнео скромно монашко послужење и са пажњом је слушао самохвалисаво излагање свог неочекиваног госта. Као и увек у левој Аввиној руци била је бројаница. Када је Патријарх после свог излагања – у коме су питања била проткана и неким новим теолошким открићима и закључцима – заћутавши чекао одговор, Мудри Авва је нетипично за њега одмах кренуо са причом. 

– Истинско пастирство није администрација, него нарочита целовита, унутарња настројеност облагодаћеног људског духа, која не зависи од личних, чисто спољних способности, него од нарочитог благодатног дара који је он (свештеник) добио у Светој Тајни свештенства. 
Какав је то дар? 
То је дар благодатне састрадалне љубави према пастви, који условљава способност да се у себи преживљавају како невоље које доноси борба, тако и радост због духовних постигнућа своје пастве, способност да се осећају порођајни болови ради њих, као што је био случај са апостолима Павлом или Јованом. 
Пастир, па и патријарх, као архипастир, то је човек који се сав, целим својим бићем, посветио самопожртвованом и љубављу прожетом старању за спасење душа људи који су му поверени, човек који стреми да их духовно препороди и да их заиста и неодступно води на путу достизања духовног савршенства. 
Ако код пастира нема те састрадалне љубави према својој пастви, ако је он угасио у себи тај велики дар, уместо да га, по заповести Апостоловој, развија и разгорева, ако сав не гори оном светом ревношћу за спасење душа поверене му пастве, онда он остаје само чиновник-формалиста, и не помаже му ни лепо намештена канцеларија, ни сјајно устројена администрација: он ће изгубити своје овце, које ће се, не препознајући у њему оца који их љуби, разбежати од њега на све стране... 

Након последњих речи Мудри Авва је за тренутак заћутао. Подигао је поглед и загледао се у свог госта. Мудри Авва је нетремице посматрао Патријарха. Као да је желео да провери да ли га гост пажљиво слуша. Не престајући да окреће бројаницу у својој руци, Мудри Авва је наставио: 

– Сада преживљавамо тешка времена, времена каквих, чини се, још никада није било у историји хришћанства, јер је сада отворено наступило време „апостасије“ са свим својим карактеристичним обележјима. То од савременог пастира захтева нарочиту будност, пре свега над самим собом, да не би губио своје овце уместо да их спасава. 
Сада је време превредновања вредности – рафиниране и изоштрене критике свих и свега. Ауторитети готово да се не признају. Спољни ауторитет – положаја, чина – у главама многих, можда и већине, нема више никаквог значаја. Зато греши онај пастир који воли да се у свакој прилици позива само на ауторитет свога знања и првенства, мислећи да ће тиме принудити своју паству да га слуша и да му се повинује. Данас се више него икада пре гледа не на звање, не на чин, већ на самог човека, на то какав је он, шта представља и колико одговара звању или чину који носи, може ли му се веровати или не. 
Савремена паства данас мотри на свога пастира, не дајући му никада мира, тражећи чак и оне грехе, о којима код њега ни помена нема, или представљајући у мрачном светлу и уз преувеличавање и најмање његове стварне слабости и душевне немоћи! 
Савремени пастир на све то мора веома да пази и о свему томе мора да води рачуна, да бди над самим собом, над својим владањем, да не би чиме саблазнио своју паству. 
Сад је време нарочитог процвата ђаволског недуга – гордости – мајке свих греховних страсти и порока који од ње потичу: самољубља, самоуверености, увредљивости, злопамћења, осветољубивости, сујете, славољубља, хвалисавости
Против тих страсти код своје пастве, пастир може успешно да се бори само онда, ако их паства не примећује код њега самог. Буде ли пастир своју сопствену гордост супротстављао гордости своје пастве, онда ће сва његова пастирска делатност да се своди на „не“. 
Истински пастир мора да буде узор кротости и смирења за своју паству. Његовим ушима треба стално да одзвања Господња поука: научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем. Због тога он не треба да стави знак једнакости између себе и Цркве. Пастир – то није Црква, већ само служитељ Цркве, више или мање достојан, а у сопственим очима увек недостојан. Кроз историју Цркве познати пастири су нам показивали мноштво примера дивног Христовог смирења. 
Да би стекао такво, и за себе и за своју паству спасоносно смирење, пастир треба да памти како по учењу Речи Божје пастирско служење не представља управљање у светском смислу, него управо служење. Пастир никад не сме да заборави речи Христове, изречене Његовим најближим ученицима Јакову и Јовану, синовима Заведејевим, када су они за себе молили прва места у Царству Његовом: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе
И црквени канони одлучно код пастира осуђују „надмено властољубље под изговором свештеног посла“. Пронађи каноне Трећег Васељенског Сабора па ћеш тамо наћи много више о томе.
Пастир треба да позива на послушност Цркви, а не на послушност себи. Само Црква је непогрешива, а сви ми људи можемо да погрешимо и да паднемо у заблуду. Стога ваља умети часно признати своје грешке и исправљати их, што само може да допринесе јачању нашег ауторитета, уместо да себи приписујемо непогрешивост, која припада само Цркви у целини. Саблазан папизма – „Греши како и колико хоћеш, само мене признај и слушај!“ – веома је опасна за пастира и штетна за његово служење. Нарочито је опасно ако неко ко је постављен на чело Цркве почне да издаје којекаве Томосе о аутокефалности, и то не било коме, већ расколницима и самосвјатима. То је грех који чак ни мученичка крв не спира са душе таквог првојерарха.
Запамти добро, нема ничег погубнијег за пастирску службу, него кад је пастир бескрајно снисходљив према свима, па чак и најтежим гресима своје пастве, док је истовремено безгранично строг само када је у питању један грех – непослушност према њему самом
Пастир мора да буде безусловно строг и неумољив у свему ономе што се тиче вековних начела Цркве, њеног верског и моралног учења, њених свештених канона, установа и обичаја, и та строгост треба да произилази искључиво из истинске ревности за славу Божју и спасење душа своје пастве, а никако не из каквих другачијих побуда, и тим пре – не из личних интереса, или славољубља и рањене гордости. Потпуно је недопустиво позивати се на црквене каноне само тамо где наш лични ауторитет почиње да страда и где то нама лично одговара, а иначе их пренебрегавати. Нарочито је погубно за пастира, за првојерарха, да буде нечији пион у геополитичким играма, где је зарад људске славе и новца врло лако продати душу ђаволу.
Високо мишљење пастира о себи, главна је препрека на путу његовог пастирског служења. Ако је паства чак и у ранија времена своме пастиру праштала све осим гордости, онда за савремену паству можемо да кажемо да је на појаве гордости код свога пастира нарочито осетљива, и да му не опрашта ако он жели да јој буде „управитељ“ и „заповедник“, уместо да буде отац. Управо на тој се основи појављује већина проблема у Цркви, на свим нивома, почев од најмањих парохија, до највећих и најзначајнијих Православних Цркава. 
Друга крајње неопходна особина која се захтева од пастира да би његово служење било плодотворно – особина која се у савременом свету све ређе и ређе среће, те стога има нарочит значај – јесте смирење
Нема ништа горе него кад паства код свог пастира примети раскорак између речи и дела – кад он учи једно, а сам чини друго. Сад они са нарочитом пажњом прате живот свога пастира и на основу тога изводе закључке. Још је горе када код пастира примете неискреност, лицемерје, дволичност: кад он нешто говори не зато што сам верује у то, него зато што налази да је у датом тренутку за њега корисно да говори управо тако, а не другачије, сходно некаквим чисто личним, егоистичким погледима, подилазећи онима који га слушају, или, када једнима говори једно, а другима нешто сасвим друго, чак супротно. 
Пастир нарочито нарушава свој углед у очима пастве, и то често бесповратно и безнадежно, када жели да угоди онима који су силни и славни и богати у овом свету, када им ласка у нади да ће нешто да добију од њих, или када има од њих неку корист. Ако се код пастве појави само и сенка таквог подозрења, које је чак можда и недовољно основано, она то никада не заборавља. Ето због чега и пастир у том погледу мора да буде нарочито предострожан и да се чува да за такво подозрење не даје повода. 
Наше време, када се углавном никоме не верује, од пастира захтеве нарочиту искреност, честитост, отвореност, без сенке било каквог лукавства, лицемерја или ласкања и човекоугађања. 
„Пастирско прилагођавање“ о коме говори св. ап. Павле у својој Првој посланици Коринћанима: свима сам био све, да како год неке спасем, не треба да иде тако далеко да снижава саме принципе наше вере. Пастир не сме да се прилагођава ниском моралним захтевима савременог живота, него напротив – треба да се труди да тај живот подигне на ону висину коју проповеда Евађеље и коју захтева Црква. Безгранично снисхођење према гресима и безакоњима своје пастве – из човекоугађања, или из бојазни за губитак своје популарности, или из било ког другог разлога – није допустиво: истинском пастиру не доликује данас толико хваљена „еластичност“. Пастир није дипломата, него служитељ Истине. За здраву хришћанску свест потпуно је неприхватљива језуитска лукавост, њој у Православљу нама места. 
Нарочито је погубан данас иначе чест снисходљив однос према отвореним гресима против морала: назаконитом заједничком животу, разводима који се сада нажалост дају врло лако, што све води разарању породичног живота. Не мање погубна је равнодушност пастира према женској моди која је данас постала сасвим непристојна, према забавама које су недостојне имена хришћанина, па то још често и недељом, о празницима и у дане постова. 
Но ако је за пастира недопустиво човекоугађање у било ком облику, и гажење црквених правила у име угађања људима, он треба да се клони и супротне крајности – занемаривања оних „малих“, оних које Господ назива најмањом браћом својом, оних од којих не очекујемо ништа за себе лично, не рачунамо да ћемо ишта да добијемо. Презир и одношење „са висине“ према својој пастви, каква год да је она, није допустиво. Такво занемаривање, презир и однос са висине није својствено православљу, а тако се примило у западној цркви, у којој духовништво представља један виши, привилеговани слој у поређењу са „нижим“ слојем – паством. 
Таква латинска концепција противна је духу истинског Православља. Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, то јест сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери својих Отаца. Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправна и безгласна гомила, народски речено „раја“, него су врло често подизали свој глас против јеретика, онда када је за то било потребе... 

Начинивши малу паузу, не гледајући у Патријарха који га је нетремице слушао, Мудри Авва је наставио: 

– Доћи ће време када ће се у Цркви појавити нова учења. Као некада давно, када је у Рају змија дошапнула Еви да куша плодове са дрвета Познања добра и зла, тако ће се у Цркви појавити нови змијоносци. Ново учење од стране једног дела Цркве и биће прозвано змијологијом. Појавиће се пастири који ће заговарати да им нико није раван, да су они Богом дани да управљају Црквом Христовом на земљи, да им се сви морају повиновати. Од таквих пастира, таквих првојерарха, бежи главом без обзира. Ако они кажу да је нешто ”црно”, знај да је то нешто у ствари ”бело”. Ако кажу ће бити неутрални по неком питању, знај да једва чекају да учине неко зло. Ако кажу да се противе расколу, буди сигуран да ће га први правити. 

Мудри Авва је у том тренутку престао да прича. Тишина се увукла у празан простор и невидљиво га прекрила. Патријарх је нетремице гледао у Мудрог Авву, чији је, пак, поглед био уперен у земљу испред његових ногу. Поглед му се задржао на бројаници коју је Мудри Авва и даље окретао. Ћутали су тако неколико минута. 

– Чиме пастир на најбољи начин може да се припреми за времена која долазе, да би био на висини задатка? – било је питање које је Пастир тихо поставио Мудром Авви. 

– Молитвом, постојаном молитвом! – узвратио је Авва. 

– Има ли још нешто што би ми користило...? – наставио је Патријарх. 

И даље гледајући у земљу испред својих ногу Мудри Авва је смирено продужио: 

– Ово што ћу ти рећи потруди се да не заборавиш! Никако, али баш никако, не дозволи да те поједини светски моћници обрлате дајући ти којекакве грантове. Нарочито се чувај финансијске помоћи која долази од америчких политичара. Код њих ништа нема џабе. Скупо ће те коштати ако уђеш у њихово коло. 
Пази се добро да ти новац не понуде ни поједини политичари из Украјине. Ти би и рођену мајку продали за власт и моћ. А ако те, којим случајем, посете политичари из једне земље која ће се на крају звати Северна Македонија, и ако те буду залуђивли неком причом о аутокефалности, љубазно их прими и још љубазније их испрати. Не обећавај им ништа, још мање им веруј да те поштују и да ти се диве. Ако се питаш, зашто, одговорићу ти просто. Они су као мађионичари. У један џеп ти стављају новац, из другог ти новац ваде. Њих као да је правио Тута-Бугарин.
Немој да те народ запамти по градњи дворова, још мање да останеш у сећању као неко ко је градио расколе. Биће боље ако те памте по врлиноградњи. То је памћење које никада не престаје. 
Не цени оне свештенике и епископе који ће ти ласкати. Према њиховом ласкању увек буди обазрив. Оне свештенике и епископе који ће ти, вођени Духом Светим, указивати на грешке и слабости гледај са смирењем. 

– То је све?

– Да, немам више шта да додам – биле су последње Аввине речи пре него што је утонуо у тишину. 

Патријарх, задивљен оним што је чуо, захвали се Мудром Авви, не чекајући притом да Авва од њега још једном узме благослов, и сав срећан врати се у свој двор. 

После десет година, тачно на Аввин имендан, снужден и оронуо, Епископ је поново био код њега. 

– Премудри Авво – обрати му се дрхтавим гласом – изгледа да сам негде погрешио јер ми се десило све обрнуто од онога што је требало. Казуј шта сад да радим! – готово завапи Патријарх и паде пред његова колена. 

Мудри Авва се опет замисли и након краћег времена, овог пута гледајући негде у даљину, мирно му саопшти: 

– Изгледа да је за тебе најбоље када би се повукао у неку планину, у затворништво. Не би био ни први ни последњи патријарх који је то учинио...

– И то ти је сва мудрост? – запањи се Патријарх. 

– То – признаде старац и узе да нешто поспрема по пећини. 

Када је коначно дошао себи, Патријарх се од њега растану без поздрава. Потпуно се, међутим, смирио тек када се поново вратио у свој патријаршијски двор. Сећајући се још једном Аввиних речи, тада се зарече: „Никада више за савет нећу питати оне којима се не допада мој најдражи теолог - Змијулас!“.

Непознати аутор

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 11 часа, RYLAH рече

Ево иљаду одма да уплатим за мене и Ђуровића:)) 

Ajde uplati, ja imam samo evra!:))) Refundiram kada dodjem tamo ili ti amo!

пре 11 часа, Bokisd рече

Valjda ce biti prevedeno, ali, evo, hipoteticki Just_Cuz_19 ako se osudi Vartolomej, onda bi on sa svojom osudom povukao i mnoge koji ga podrzavaju po svim crkvama, kako po njegovoj eklisiologiji tako i po ekumenizmu ... :POPOcorn1: ... (ovo oko ekumenizma bi malo zakacilo i Zokija....:))))

Ako osude Barta, u mom zitiju ce pisati: I taj zlikovac htede da rascini pravednog Avu, ali mu ovaj, kao nekada Pavle apostol, izbeze u poslednjem trenu!:)) 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 8 часа, Талични Том рече

ПРИЧА О МУДРОМ АВВИ И ЗАБРИНУТОМ ПАТРИЈАРХУ

Vaistinu mudar ovaj Ava!:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Mene samo cudi kako su oni koje smo nazivali zurlotima, prelastenima i apokalipticarima uspjeli prije nasih episkopa i uglednih teologa da u patrijarhu Vartolomeju i mitropolitu Jovanu pergamskom prepoznaju ljude koji rade na stetu Crkve? 

Zmijulas je tipicno njihov naziv za mitropolita Jovana.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Много ће се реченог порећи.

(Тако говори Зарамустра)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 52 минута, Pontifex Emeritus рече

Много ће се реченог порећи.

(Тако говори Зарамустра)

Што смо ближи крају, све смо даље од почетка!

(Тако говори Чико, Фелипе Кајетано Лопез Мартинез и Гонзалез)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 10 часа, Талични Том рече

Када је коначно дошао себи, Патријарх се од њега растану без поздрава. Потпуно се, међутим, смирио тек када се поново вратио у свој патријаршијски двор. Сећајући се још једном Аввиних речи, тада се зарече: „Никада више за савет нећу питати оне којима се не допада мој најдражи теолог - Змијулас!“.

Непознати аутор

Malo si podebljavao tekst po licnom nahodjenju (okey, i ovi sa sajta Novinar. de su po svome podebljavali,...moracu i ja da podebljam neke delove,...ce bude zanimljivo...:D).....ali, ovde je zavrsetak malo drugaciji, odakle ti ovaj tekst.

http://www.novinar.de/2007/10/13/prica-o-mudrom-avvi-i-zabrinutom-episkopu.html

Kada je konačno došao sebi, Episkop se od njega rastanu bez pozdrava. Potpuno se, međutim, smirio tek kada se ponovo vratio u svoj novoizgrađeni vladičanski dvor.

Sećajući se još jednom Avvinih reči, tada se zareče:

 „Nikada više za savet neću pitati one kojima nije dostupan pristup internet sajtu našeg Sinoda!“.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 36 минута, Bokisd рече

Malo si podebljavao tekst po licnom nahodjenju (okey, i ovi sa sajta Novinar. de su po svome podebljavali,...moracu i ja da podebljam neke delove,...ce bude zanimljivo...:D).....ali, ovde je zavrsetak malo drugaciji, odakle ti ovaj tekst.

http://www.novinar.de/2007/10/13/prica-o-mudrom-avvi-i-zabrinutom-episkopu.html

Kada je konačno došao sebi, Episkop se od njega rastanu bez pozdrava. Potpuno se, međutim, smirio tek kada se ponovo vratio u svoj novoizgrađeni vladičanski dvor.

Sećajući se još jednom Avvinih reči, tada se zareče:

 „Nikada više za savet neću pitati one kojima nije dostupan pristup internet sajtu našeg Sinoda!“.

:) Бре, Боки, имаш око соколово. Али, за твоју информацију нисам текст преузео са тог сајта. Својевремено је објављен на једном другом сајту, где сам га прочитао и запамтио. А, новинари.де су га само прекопирали, као што су радили са гомилом сличних текстова. :)

А, што се тиче преправки, у праву си, мало сам га дорадио. Но, то већ спада у домен уметничке слободе. Када неки епископи могу да доведу у сумњу исправност аутокефалности наше СПЦ, могу ваљда и ја да преправим текст тамо неког непознатог аутора?! Ми уметници, поготово ми уметници-наивци, смо такви. Не замери на томе... :mahmah:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Трагикомедија се наставља. Амфилохије је мене тужио био Барту, а сада Барт њега прогласио јеретиком! :))12:smeha::))

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Изгледа као  да су Вартоломеју дојавили да се у Црквеним круговома  у више центара шушка да би Архиепископ Амфилохије, могао бити сугуби.

Можда је и Ђедо схватио да нигдје није љепше него у СПЦ у којој се разапињо свих ових година, а ако би негдје и  пошао народ би то довршио да му сачува образ по старе дане.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 8 минута, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Можда је и Ђедо схватио да нигдје није љепше него у СПЦ у којој се разапињо свих ових година, а ако би негдје и  пошао народ би то довршио да му сачува образ по старе дане.

Не бих искључио да је посреди: У фазону не смемо ми да се противимо Барту да не нашкоди нама у ЦГ... 

Зато се не бих примао на ову причу. Барт једно каже данас а друго сутра, а тако исто и Ђедо. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

+Атанасије се вратио са хиротоније у Атини, мислим да је рукополаган његов пријатељ академик Манос за Измир, да ли је помињан Думенко не знам, ако узмем благослов да ми не пређе ко коронавирус?:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Mali intermezzo za sve sokolove na ovoj temi :smizla10:svi junaci nikom ponikose...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bernard,
      Veliki sukob Istoka i Zapada
       
      Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija.
      1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene.
      2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija.
      Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad.
      3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija.

      4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim.
      5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim.
      6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“).
      7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige.
      8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice.
      Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine.
       
      https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/43/?pismo=lat
    • Guest
      Од Guest,
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      Од Guest,
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • Од Walter,
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим
×
×
  • Креирај ново...