Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

M.FACEBOOK.COM

US INVOLVEMENT SOC US MONTENEGRO REPEATS ITSELF Editors Note.. The...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, logdanov рече

То је писао онај Роман са Крита што је прозивао и албанског Анастасија док му овај није одговорио. Човек или мисли да ће тако зарадити митру или је просто сумашедши.

Сумашедшиј...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Сумашедшиј...

Ма да. Пише се као Роман Воскресенский (на руском) и ватрено подржава пцу. Пише бљувотине од чланака. Мало су га примирили после Анастасијевог реаговања.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Bokisd рече

Pa, arh. Ohridski su dolazili iz klira Carigrada (bese Velike crkve) i rukopolagani i odlazili u Ohrid da tamo sluze,.... tako je sv.Teofilakt Ohridski bio klirik Saborne crkve i rukopolozen je u episkopa i poslan u Ohrid i to protiv njegove volje i zelje jer kao zapazen ucenjak i intelektualac i tumac i bogoslov crkve, nije zeleo da ide u te krajeve jer kao,...."Човек огромне учености, светске и богословске, утанчаног византијског укуса, меланхоличан и осетљив, Теофилакт се осећао међу Словенима у Охриду као изгнаник међу варварима "....

Tako da arhiep. Ohridski je biran i rukopolagan u Carigradu, i mogao je dalje da rukopolaze episkope u svojoj arhiepiskopiji,....tako je rukopolagan i episkop Raske oblasti, tako je Homatijan pisao da je hteo da rukopolozi i naseg sv.Savu za episkopa odredjene oblasti (ne da mu daje autokefaliju koju je Sava trazio od cara i patrujarha).

Tako da, i ovo sto se tice dobijanja samostalnosti Bugarske crkve od Carigrada (to verovatno mislis na davanje autokefalije od strane sv.Fotija u 9.veku), to se nije odnosilo na Ohrid, nego na teritorije Bugarske crkve u tom 9.veku,.... sad, ako je Bugarska sticajem okolnosti i vojno i ratovima prosirivala svoje teritorije i ako je i prenela svoju crkvenu stolicu u Ohrid, to ne znaci da je Ohrid tim cinom postao autokefalan, to niko nije priznavao Bugarskoj, narocito Carigrad - koji je kada se Ohrid oslobodio od vlasti Bugarske, i kada je ponovo zadobio vlast nad svojom predjasnjom kanonskom i crkvenom teritorijom u Ohridu upravo je rukopolagao arhiep. za Ohrid iz svog klira, sa time da je Ohrid imao odredjenu autonomiju da rukopolaze svoje episkope (osim arhiepiskopa).

Da je vazilo to Bugarsko crkveno prisvajanje Ohrida kao toboz da je autokefalna oblast i crkva, pa prvi bi se na to pozivao arh. Homatijan koji je osporavao davanje autokefalnosti sv.Savi od strane Carigrada,.... jer se ipak Homatijan pozivao na tu Justinijana prima, kao da je on neki naslednik te crkve i njihovih episkopa na tim prostorima na kojima je i on sam stolovao u Ohridu.

Tako da, ostaje samo kao neka vrlo mala mogucnost da arhiep. Ohrida budu neki naslednici episkopa Justinijane, sto ne znam koliko ima neka verovatnoca,....nisam upoznat sa istorijom Justinijane i njene crkvene istorije, ali, nisam dosad procitao da je negde data neka istorijska i crkvena podloga za mogucnost da Ohrid bude naslednik Justinijane.

I, koliko znam, Grci i Carigrad nisu nikad priznavali autokefalnost Ohrida, ....kazem, pitajte Vartolomeja (ako se ukljuci) da li ce da vam pise neki Tomos o autokefalnosti ili nece,....(mislim da bez Tomosa nece da moze kod Vartolomeja...:nene:)

Ne vredi s vama sporiti:). Ja sam prvi put ovde na forumu cuo da neko osporava autokefalnost Ohridske Arhiepiskopije do 1767g.

Al slava Bogu, evo ima i srpskih istoricara, poput ove Komatine, koja vase interpretacije o potcinenosti Ohrida VPatrijarsijom, razbija...shto kazu rusi u "pruh i prah"... Ali dobro...

Interesantno shto ja nisam znao do sad shta je ona pisala, a ona pise sve ono shto na osnovu istoriskih izvora, verujem i ja, i to sam vam ovde odavno predocio. Za mene je stvar cista...e sad vi kako ocete

Evo i rusi https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%8F mada znam da ne vredi

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 часа, MKD13 рече

Ne vredi s vama sporiti:). Ja sam prvi put ovde na forumu cuo da neko osporava autokefalnost Ohridske Arhiepiskopije do 1767g.

Al slava Bogu, evo ima i srpskih istoricara, poput ove Komatine, koja vase interpretacije o potcinenosti Ohrida VPatrijarsijom, razbija...shto kazu rusi u "pruh i prah"... Ali dobro...

Interesantno shto ja nisam znao do sad shta je ona pisala, a ona pise sve ono shto na osnovu istoriskih izvora, verujem i ja, i to sam vam ovde odavno predocio. Za mene je stvar cista...e sad vi kako ocete

Evo i rusi https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%8F mada znam da ne vredi

Брате, грешком сам ти дао срце, не замери, повлачим га. Не зато што си рекао нешто лоше, већ просто зато што није довољно добро да заслужује срце.

Да ли је Охридска архиепископија имала аутокефалност или аутономију подједнако је дискутабилно као и ново фанарско тумачење московске јурисдикције над Кијевом, или чак статуса Жичке архиепископије св. Саве. Можда може МПЦ да добије аутокефалност од Вартоломеја, али вероватно само као ОА. Не верујем да би та аутокефалија била убедљивија од аутономије коју сте морали да одбијете, судећи по томосу ПЦУ. Видећемо какав ће бити садржај тог евентуалног Томоса, ако га буде.

Македонском народу било би добро да не руши све везе са Србима са којима има, не само заједничку историју, већ и велики број родбинских веза и, рекао бих, интереса за будућност. Иако вас Американци гурају у ближи загрљај Бугарима, помисли само на шта би личио македонски идентитет у том страшном националистичком загрљају. О Грцима - лицем светци, срцем в'лци - сигурно имаш ружније мишљење него иједан Србин.

Него, реци ми, признајеш ли ти Онуфрија за митрополита кијевског? Ако не — зашто не? Ако да — докле?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, logdanov рече

Брате, грешком сам ти дао срце, не замери, повлачим га. Не зато што си рекао нешто лоше, већ просто зато што није довољно добро да заслужује срце.

Nemoj Logi to da mi radis, ....srcka ce me strefi.... :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, MKD13 рече

Ne vredi s vama sporiti:). Ja sam prvi put ovde na forumu cuo da neko osporava autokefalnost Ohridske Arhiepiskopije do 1767g.

Al slava Bogu, evo ima i srpskih istoricara, poput ove Komatine, koja vase interpretacije o potcinenosti Ohrida VPatrijarsijom, razbija...shto kazu rusi u "pruh i prah"... Ali dobro...

Interesantno shto ja nisam znao do sad shta je ona pisala, a ona pise sve ono shto na osnovu istoriskih izvora, verujem i ja, i to sam vam ovde odavno predocio. Za mene je stvar cista...e sad vi kako ocete

Evo i rusi https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%8F_%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%8F mada znam da ne vredi

Ima ovde dobro razjasnjeno i analizirano :

http://www.spc.rs/eng/autocephaly_serbian_church_1219_paradigm_canonical_acquisition_autocephaly

I, ovo je mozda jedno od glavnih pitanja :

"With all this in mind, the question of the autocephaly of the Serbian Church arises.  What does it mean to say that St. Sava gained the autocephaly of the Serbian Orthodox Church?  Could St. Sava have gained the autocephaly, or was he actually granted the autocephaly?  In trying to provide an answer to these questions, we must first take a close look at the question of who was the mother church in the early 13th century to that part of the Orthodox Church in what was then Serbia?  Was it the Archdiocese of Ohrid, or the Patriarchate of Constantinople?"

I, odgovor je :

"As Serbian lands were part of the Archdiocese of Ohrid, the question arose:  could she have given autocephaly to the Serbian Orthodox Church?  This was immediately answered in the negative.  The short answer is that the Archdiocese of Ohrid could not grant independence to the Serbian Church, because autocephaly can only be granted to one part of its territory by a completely independent, autocephalous mother church, and the Archdiocese of Ohrid  had never canonically obtained complete autocephaly.  Namely, the Archdiocese of Ohrid was created by an imperial decision, and imperial decisions in ecclesiastical matters were only relevant when they received consent from the Church.  Thus, after the death of Emperor Basil II, all acts and privileges he gave to the Archdiocese of Ohrid lost significance, because the dioceses numbered in the imperial documents belonged, at least formally, to the Patriarchate of Constantinople."

Itd, ima sve u tekstu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 47 минута, logdanov рече

Брате, грешком сам ти дао срце, не замери, повлачим га. Не зато што си рекао нешто лоше, већ просто зато што није довољно добро да заслужује срце.

Да ли је Охридска архиепископија имала аутокефалност или аутономију подједнако је дискутабилно као и ново фанарско тумачење московске јурисдикције над Кијевом, или чак статуса Жичке архиепископије св. Саве. Можда може МПЦ да добије аутокефалност од Вартоломеја, али вероватно само као ОА. Не верујем да би та аутокефалија била убедљивија од аутономије коју сте морали да одбијете, судећи по томосу ПЦУ. Видећемо какав ће бити садржај тог евентуалног Томоса, ако га буде.

Македонском народу било би добро да не руши све везе са Србима са којима има, не само заједничку историју, већ и велики број родбинских веза и, рекао бих, интереса за будућност. Иако вас Американци гурају у ближи загрљај Бугарима, помисли само на шта би личио македонски идентитет у том страшном националистичком загрљају. О Грцима - лицем светци, срцем в'лци - сигурно имаш ружније мишљење него иједан Србин.

Него, реци ми, признајеш ли ти Онуфрија за митрополита кијевског? Ако не — зашто не? Ако да — докле?

Pa ne amerikanci, vec vi nas gurate, u zagarljaj Vartolomeja. Sto se tice bugara oni su nam najblizi po krvi i rodu, mada danasnji makedonci vecinom simpatisu vise srbe negoli bugare. Al u poslednje vreme simpatije prema bugare u odnosu na srbe rastu na veliko.

Problem je shto vi nam nudite autonomiju u sklopu SPC, za nas bilo kakva Autokefalija (pa i onokva kakva je dana PCU) je prihvatljivija. Autonomija ne dolazi u obzir, nikad neceme se sloziti, sem kao promezutak, do Autokefalije. Vracanje na autonomiji je moguc samo pod obecanje SPC da ce proces dobijanje Autokefalije zapoceti odma i SPC ce ta bude ta koja ce "lobirati" za nas, da sto pre budeme priznati kao Autokefalni od strane pomesnih crkava.

Onda i mi bili bi prema vama i zahvalni i ljubav i simpitaje koje imamo jos vise bi ojacele. Sto ne znaci da sa bugarima necemo se priblizavati. Valjda svi mi treba da ostavimo proshlost u proslosti...

A ovako kako stoje stvari, samo nas vregate, i to iz vrha SPC, "neispiljeni skopljanci", "raskolnici"...i shta ne...autonomija i nista vise...

Normalno onda, mi i sa grcima i sa bugarima cemo sve vise i vise priblizivati. Pre ste govorili kao zbog grka da ne mozete da nas priznate, evo sad imamo pozitivne signale i od grka, bugari da ni su se bojali jos odavno bi nas priznali...

Na vas je dal ce te nas pribliziti k vama ili ce te nas izgubiti...mozda i zauvjek;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, The Godfather рече
ORTHOCHRISTIAN.COM

While the hierarchs of the schismatic “Macedonian Orthodox Church” (MOC)...

Утешно је да се чују разумни и православни гласови осталих Цркава. Пре годину дана смо слушали од Украјинаца колико им значи када добију подршку осталих било кроз медијске изјаве било кроз служење код других било када им други дођу у госте.

Сада се ми, који имамо ситуације у Македонији, ЦГ и САД, налазимо у сличној позицији.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Утешно је да се чују разумни и православни гласови осталих Цркава. Пре годину дана смо слушали од Украјинаца колико им значи када добију подршку осталих било кроз медијске изјаве било кроз служење код других било када им други дођу у госте.
Сада се ми, који имамо ситуације у Македонији, ЦГ и САД, налазимо у сличној позицији.
 
Kako brzo Ukrajina dodje do nas. A neki su govorili sta se tamo mesamo podrzavajuci stradalnu Crkvu u Ukrajini, kao sada nasu u CG I Kosovu i Metohiji.

Послато са SM-A530W користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Bernard
      Veliki sukob Istoka i Zapada
       
      Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija.
      1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene.
      2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija.
      Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad.
      3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija.

      4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim.
      5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim.
      6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“).
      7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige.
      8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice.
      Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine.
       
      https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/43/?pismo=lat
    • Guest
      By Guest
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      By Guest
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • By Walter
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...