Jump to content
Trifke

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему

Recommended Posts

Расколнички светац!
Напустио Свету Гору и отишао у расколничку дружину поставши "епископ" и после проглашен "светитељом" од исте расколничке дружине!

пре 4 часа, Ромејац рече

"Свети" расколници молите Господа за нас!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 58 минута, Ромејац рече

Расколнички светац!
Напустио Свету Гору и отишао у расколничку дружину поставши "епископ" и после проглашен "светитељом" од исте расколничке дружине!

 

Ostavimo postrani njegov blagodatno-podviznicki zivot, ijako je i zivotom  posvedocijo i prosijao kao drevne pravoslavne askete, shto je danas retkost chak i na sv.Gori. 

Al shta cemo sa cudesima i isceljenja koja su se desavala za vreme njegovog zivota, a i danas se desavaju posle njegovog upokojenja. Shta cemo shto njegov grob i mosti blagouhaju?

Ili sve to cemo prepustiti prelesti i demonskoj sili? 

Divan Bog vo svjatih svojih, protiviti se Bozjoj blagodati shtetno je po sebi, a svetitelji nimalo ne trpe shtetu.  Bog ce jos proslavljati svog divnog svetitelja koji  zivotom je posvedocio svoju ljubav prema Bogu i Bogomajci, a ne golim recima i titkajnjem po tastaturi.:)

Preblagi Bog nek vam ne uzme ovo za greh. Mozda vremenom, ako vas Bog prosvetli, i u vasoj glavi , smestice se realne granice Crkve a ne umishlene. Ovako od "kanona" i "eklisiologije" ne vidite Blagodat Boziju. 

Da! Sv.otce Gavrile moli Boga za nas!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

По завршетку Скупштине у Паризу судбина Западне архиепископије остаје неодређена

 

Париз, 8. септембар 2019. г.   

Генерална Скупштина Западноевропске архиепископије у Паризу, 07.09.2019. Фото: ФејсбукГенерална Скупштина Западноевропске архиепископије у Паризу, 07.09.2019. Фото: Фејсбук     

Дана 7. септембра 2019. године у храму Светог Александра Невског у Паризу одржана је седница ванредне Генералне скупштине Архиепископије Православних Руских Цркава у западној Европи на којој је разматрано питање придруживања Московској патријаршији, преноси „Савез православних новинара“.

Гласање је било тајно посредством листића. Како саопштавају учесници у скупштини „за“ прелазак је гласала већина делегата, 104 човека, али предлог није добио 2/3 гласова колико је потребно по француским законима.

Познато је да је од 176 делегата који су учествовали у Генералној скупштини против преласка под јурисдикцију Московске патријаршије гласало 75 људи, што чини 41,9% од укупног броја гласача.

Дакле, даља судбина Архиепископије остаје неодређена.

Подсетићемо да је 27. новембра 2018. године Синод Цариградске Цркве одлучио да укине патријарашки Томос из 1999. године који је патријарх Вартоломеј дао Архиепископији православним руским црквама у западној Европи. Архиепископија је одбила да изврши одлуку Фанара о свом распуштању до општег окупљања клира и делегата – представника мирјана.

У августу ове године у име Његове Светости патријарха Кирила руководилац управе за стране установе Московске патријаршије митрополит Антоније (Севрјук) обратио се Архиепископији руских парохија у западној Европи с понудом да уђу у састав РПЦ. У одговор на то Фанар је предложио Руској архиепископији да постане француски викаријат.

Дана 31. августа архиепископ Јован (Ренето) је добио од Цариградске патријаршије канонску отпусну повељу с могућношћу преласка у другу јурисдикцију. Касније је Фанар за поглавара Западноевропске архиепископије именовао митрополита Емануила Галског.

 

Са руског Марина Тодић

09 / 09 / 2019

324501.t.jpg
PRAVOSLAVIE.RU

Дана 7. септембра 2019. године у храму Светог Александра Невског у Паризу одржана је седница ванредне Генералне...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, MKD13 рече

Bog sam proslavlja svoje sinove! A oni koji su  bacali kamenje na proroke, kasnije su im zidale hramove. Vashi sinovi uistinu ce da govore, da smo ziveli za vreme nasih oceva, nebismo hulili po svetcima...

 

Rekoh ja da kada si ti u pitanju sve je da nije tužno bilo bi smešno! Niti brige niti pameti! Jesi li to počeo da izgravaš Mesiju? 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, MKD13 рече

Ostavimo postrani njegov blagodatno-podviznicki zivot, ijako je i zivotom  posvedocijo i prosijao kao drevne pravoslavne askete, shto je danas retkost chak i na sv.Gori. 

Al shta cemo sa cudesima i isceljenja koja su se desavala za vreme njegovog zivota, a i danas se desavaju posle njegovog upokojenja. Shta cemo shto njegov grob i mosti blagouhaju?

Ili sve to cemo prepustiti prelesti i demonskoj sili? 

Divan Bog vo svjatih svojih, protiviti se Bozjoj blagodati shtetno je po sebi, a svetitelji nimalo ne trpe shtetu.  Bog ce jos proslavljati svog divnog svetitelja koji  zivotom je posvedocio svoju ljubav prema Bogu i Bogomajci, a ne golim recima i titkajnjem po tastaturi.:)

Preblagi Bog nek vam ne uzme ovo za greh. Mozda vremenom, ako vas Bog prosvetli, i u vasoj glavi , smestice se realne granice Crkve a ne umishlene. Ovako od "kanona" i "eklisiologije" ne vidite Blagodat Boziju. 

Da! Sv.otce Gavrile moli Boga za nas!

 

Čuda ima gde god hoćeš i koliko hoćeš i kod svih vrsta Hrišćana i kod Muslimana i td. Interesantno je da će antihrist činiti isto tako velika čuda a i njegove sluge. Čuda nisu merilo ničega! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако није било ево Благојев текст са Времена

 

 

 
fotografije: bojan stekić

Intervju – Blagoje Pantelić >


icn_komentar.jpg icn_print.jpg

Kad se osvestimo, olupaćemo se o pod

"Pošto se sastav Sinoda redovno menja, pretpostavljam da će svaki sledeći otpuštati one profesore za koje proceni da nisu podobni ili simpatični, tako da će život Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta biti veoma dinamičan i uzbudljiv. I šta nam to govori? Pa da je situacija u SPC daleko od dobre. Imamo pravoslavnoj crkvi neprirodnu centralizaciju. Imamo sve češća denunciranja i progone nepodobnih i neistomišljenika. Odluke se donose apsolutno netransparentno, nekoliko ljudi odlučuje o svemu i koriste svaku priliku da svoju svemoć demonstriraju"

 

Crkva se prethodnih nedelja našla u središtu pažnje. S jedne strane, razlog je bio intenzivni odnos visoke crkvene jerarhije sa aktuelnom vlašću i "gostovanje" predsednika Srbije na Saboru SPC, te kritikovanje onih vladika koji su se usudili da ne klimaju glavom, bilo da je reč o napadu koji je dolazio od predstavnika vladajućih stranki ili od prorežimskih tabloida. S druge strane, uzavrela situacija u Crnoj Gori i pokušaj obračuna tamošnjeg državnog vrha sa SPC ne jenjava. Konačno, i unutar Crkve je došlo do previranja. U javnosti se pojavila polemika između dvojice episkopa, bačkog Irineja i zapadnoameričkog Maksima, što po sebi i nije sporno. Na kraju, gde postoji mišljenje, postoji i razilaženje.

Međutim, stvari nisu tako jednostavne.

Kako je portparol SPC, vladika bački Irinej naveo u intervjuu za dnevni list "Danas", iz razloga "teološke prirode" koji "najvećem delu javnosti ne bi bili dovoljno shvatljivi", Sinod Srpske pravoslavne crkve najavio je "povlačenje blagoslova" za predavanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću. Bez sporenja da je povlačenje blagoslova u skladu sa Ustavom Srpske pravoslavne crkve – onim ustavom koji je donesen davnih godina prošlog veka, u nekom znatno drugačijem istorijskom i društvenom kontekstu – pitanje je šta sve ova odluka, ukoliko se zaista i sprovede, povlači sa sobom. Iako ova mogućnost postoji i na drugim teološkim fakultetima, postavlja se pitanje na osnovu čega ona može biti primenjena. Ili, drugim rečima, može li biti zloupotrebljena kao sredstvo u ličnim sukobima?

O čemu se, u slučaju SPC, ovde radi? Šta donošenje te odluke, koja je na neki način presedan jer svakako u novije vreme ovakvo rešenje nije primenjivano, govori o stanju u samoj Crkvi?

O tome, ali i o odnosu Crkve i države, vrednostima koje bi Crkva trebalo da brani, dometima veronauke i odnosu Crkve i medija razgovaramo sa teologom Blagojem Pantelićem, urednikom internet magazina Teologija.net (www.teologija.net) i istraživačem u Institutu za evropske studije.

1713230_18-06.jpg

"VREME": Kako vidite odluku Sinoda SPC da povuče blagoslov za predavanje episkopu zapadnoameričkom Maksimu i docentu dr Marku Vilotiću?

BLAGOJE PANTELIĆ: Šokiran sam tom odlukom. Sukob između episkopa Maksima Vasiljevića i episkopa Irineja Bulovića je za mene bio očekivan, kao i dešavanja na Saboru. Međutim, odluka Sinoda me je iznenadila. Smatram da najveća odgovornost za produbljivanje sukoba i nepotrebno generisanje krize na fakultetu leži na patrijarhu. Duboko sam se razočarao u Njegovu Svetost... Očekivao sam da će on posredovati između pomenutih episkopa i smiriti situaciju, što se, nažalost, nije dogodilo. Sada imamo tu nesrećnu odluku da se sa fakulteta uklone episkop Maksim, koji je redovni profesor, i docent dr Marko Vilotić.

Episkopu Maksimu se na teret stavlja podrška teoriji evolucije. Naš Sinod je, koliko mi je poznato, jedinstven u pravoslavnoj vaseljeni po tome što je za jeres proglasio jednu naučnu teoriju. Slučaj docenta Vilotića je još neve rovatniji. Sinod, zamislite, traži da se s fakulteta istera docent Vilotić zato što je tražio i dobio neplaćeno odsustvo s posla, čak osporava i raniju odluku fakulteta kojom je dobio sabatnu godinu. Koliko znam, sva procedura je ispoštovana i sve je odrađeno po zakonu. Međutim, Sinodu se to iz nekog razloga ne dopada i sada traži njegovo izbacivanje sa univerziteta. To je, u krajnjoj liniji, ozbiljno narušavanje zakonom zagarantovane autonomije univerziteta. U Sinodu sedi nekoliko bivših profesora tog istog univerziteta, tako da mi uopšte nije jasno zašto su odlučili da svesno krše zakon. Uskoro se završava letnja pauza i videćemo kako će fakultet i rektorat reagovati. Iskreno, nisam optimista…

Ali, ako dođe do otpuštanja pomenutih profesora, onda će biti jasno da su Sinodu date odrešene ruke da radi šta god želi i da je Univerzitet u Beogradu tu samo nekakva mecena koja finansira rad fakulteta, ćuti i aminuje svaku odluku koju donese Sinod. Pošto se sastav Sinoda redovno menja, pretpostavljam da će svaki sledeći otpuštati one profesore za koje proceni da nisu podobni ili simpatični, tako da će život Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta biti veoma dinamičan i uzbudljiv.

I šta nam to govori? Pa da je situacija u SPC daleko od dobre. Imamo pravoslavnoj crkvi neprirodnu centralizaciju. Imamo sve češća denunciranja i progone nepodobnih i neistomišljenika. Odluke se donose apsolutno netransparentno, nekoliko ljudi odlučuje o svemu i koriste svaku priliku da svoju svemoć demonstriraju.

Ako bismo se osvrnuli na sve ono što je prethodilo našem razgovoru, a tiče se odnosa Crkve i države, kao i unutarcrkvenih previranja, šta bi moglo da se nauči iz pogleda na sopstvenu senku?

Mi se još uvek nismo okrenuli i pogledali u tu senku, koja, i zbog našeg negiranja, postaje sve tamnija. I dalje smo deo procesa za koje ne znamo kako će se okončati, ali se plašim da se neće završiti dobro. Znate onu scenu iz crtaća kada Pera Kojot Super Genije juri Pticu Trkačicu i u jednom momentu prekorači ivicu litice? On nastavlja da trči uprkos tome što je izgubio tlo pod nogama. Kada počinje da pada? Tek onda kada pogleda nadole. Tako ćemo i mi. Sada još uvek trčimo kroz vazduh. Kada budemo pogledali nadole, kada se budemo osvrnuli oko sebe, kada budemo videli u šta smo se pretvorili i kuda uopšte idemo, jednom rečju, kada se budemo osvestili, prvo ćemo se olupati o pod. A onda sledi ili ponavljanje istih grešaka ili otrežnjenje. Ako se odlučimo za ovo drugo, onda ćemo prihvatiti činjenicu da je koncentracija moći i potom nasilje nad onima koji se razlikuju od nas ili nisu deo "naše ekipe" nešto što na duže staze ne odgovara ni nama samima. Uprkos svim privilegijama i trenutnom zadovoljstvu… Bližnjeg treba voleti, ali i neprijatelja. Nasilje nije opcija. Spirala zla može da se zaustavi samo žrtvom i ljubavlju.

Hristos kaže: "Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju". Pazite, pominje zemlju, ima u vidu istorijsku perspektivu. Istorijski put hrišćanstva nam upravo to potvrđuje. Kada je hrišćanstvo "trijumfovalo"? Nakon što su hrišćani trpeli progone, podnosili užasne žrtve... I to nisu činili samo nekoliko meseci ili godina... Kada je doživljavalo poraze? Kada je bilo integralni deo imperija, kada su hrišćani bili na strani onih koji progone, a ne na strani progonjenih.

Kakav odnos Crkve i države je po vašem mišljenju zdrav za oba aktera? I konačno, kako vam on izgleda danas?

Izgleda mi kao interesni brak u kojem se supružnici ne vole, ne veruju jedno drugom, ali se trude da to niko ne primeti. A to je, kao što znamo, nemoguće sakriti. Što je u nekoliko navrata bilo veoma primetno i u poslednjih sedam godina, najčešće kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Ali, čini mi se da o tom odnosu ponajbolje govori činjenica da nemamo ministarstvo vera. Ono je ukinuto još u vreme Borisa Tadića, a u vreme Vučića je svedeno na nivo uprave. Danas se crkvama i verskim zajednicama bavi Uprava pri Ministarstvu pravde. Dakle, sa poglavarima verskih zajednica, država, u kojoj živi više od 90 odsto vernika, komunicira preko, grubo rečeno, ćate u Ministarstvu pravde. To je loše iz više razloga. Na primer, rad ministarstva je transparentniji i mogućnost da dođe do nekih zloupotreba i narušavanja sekularnosti države daleko je manji. U praksi se već pojavljuju izvesni problemi. Međutim, to je osetljiva tema i bilo bi nam potrebno više prostora da se njome pozabavimo.

S druge strane, mi u Novom zavetu nalazimo odgovor na to pitanje. Tamo čitamo – dajte caru carevo, a Bogu Božije. Može li biti jasnije?! Hrišćani treba da plaćaju porez, to je ono što pripada caru, tj. državi. A ako car zatraži ono što je Božije, tada oni prestaju da mu budu lojalni. Imamo, dakle, odvojenost crkve i države... Ali i to je preširoka tema...

Često čujemo da bi Crkva trebalo da bude uz narod, šta za vas to znači?

Ništa. Otrcana fraza ljudi koji ne znaju šta je crkva. Znate, crkva je zajednica vernih, ona je narod. Crkva smo vi, ona žena s bebom koja prosi ispred hrama i ja, jednako koliko i episkop zapadnoamerički, episkop bački ili patrijarh srpski. Zapravo, crkva smo svi mi sabrani na jednom mestu. Nije crkva arhijerejski sabor. Neki misle da jeste, ali to je njihov problem. Iako liturgija podseća na pozorišnu predstavu, episkopi i sveštenici nisu glumci, a mi laici nismo samo publika. Često čujem da se govori o crkvenom vrhu. Toga u crkvi nema, nema subordinacije. Nema vrha i dna. Postoji jerarhija, svako od nas ima svoju službu, ali poredak nije piramidalan. U crkvi nismo jednaki jer se po mnogo čemu razlikujemo. Nismo jednaki, ali jesmo jedno. Mi smo zajednica ljubavi. Ako nema ljubavi, nego se na njenom mestu pojavi, recimo, moć, nasilje ili nešto slično, onda se ta zajednica raspada, pretvara se u nešto što nije crkva.

Koje vrednosti bi trebalo da Crkva brani ili možda, još jasnije, koga bi trebalo da brani danas?

Kakvo je to pitanje? Pa svoje ktitore i priložnike – političare, tajkune, lokalne moćnike, ugledne biznismene i njima slične darodavce. Šalim se, naravno. Treba da brani u prvom redu one koje su svi odbacili i da se ne obazire na njihovu nacionalnu, političku, čak ni versku opredeljenost. Treba da zbrine onog Roma transvestita koji se prostituiše na štajgi. Homoseksualca zaraženog ejdsom kojeg se porodica odrekla. Majku troje dece koja neprijavljena radi za minimalac, švercuje se u prevozu i ima samo za dva obroka dnevno. One koji se u ovoj prokletoj tranziciji nisu snašli, pa im deca danas gladuju, a oni poniženi rade u pelenama i ćute. Bolesne koji nemaju za lekove. Roditelje koji nemaju novca da deci kupe udžbenike. Izbeglicu koja je preživela plavu grobnicu za crne ljude, kako je neko nazvao Sredozemno more, i sada u Borči čeka da se smiluju na njega i dozvole mu da nastavi da živi život dostojan ljudskog bića. Crkva treba njih i njima slične da brani.

Međutim, mora se reći da SPC to u određenoj meri i čini. Posebno bih pomenuo ono što radi otac Vlada Marković, jedan mladi sveštenik i, da se pohvalim, moj prijatelj. On je uspeo da u Verskom dobrotvornom starateljstvu napravi narodnu kuhinju koja svakoga dana nahrani skoro dve hiljade gladnih u Beogradu. Mnogima nabavlja lekove, organizuje besplatne preglede, kurseve jezika, letovanja i još mnogo toga. Čovekoljublje, dobrotvorni fond SPC, takođe ima ozbiljnu haritativnu delatnost, posebno kada je reč o zbrinjavanju izbeglica. Ima svetlih primera, ali da se ne lažemo, oni su veoma retki.

Jednom rečju, Crkva treba da brani jevanđeljske vrednosti. Znam da to nije lako, ali ako to ne činimo, nismo hrišćani. Ako nismo solidarni, ako se ne žrtvujemo za bližnje, ako ih ne volimo, a predstavljamo se kao hrišćani, onda nismo ništa drugo do najbedniji licemeri.

Smatrate li da je Crkva iskoristila mogućnost da obrazuje ljude i da ih uobličava na hrišćanski način koju ima veronaukom, kako u školi tako i u hramovima?

Bolje je nego u vreme bivše Jugoslavije. Veronauka je u značajnoj meri doprinela tome, kao i sređivanje stanja na Pravoslavnom bogoslovskom fakulteta nakon vraćanja na Beogradski univerzitet. Međutim, poslednjih nekoliko godina primećujem ozbiljnu dekadenciju. Veroučitelji su prosvetni radnici drugog reda, i o njima ne brine ni crkva ni država. Programi su loši, udžbenici zastareli. Srednje bogoslovske škole su u katastrofalnom stanju, one su bukvalno pred zatvaranjem. Bogoslovski fakultet upisuje zabrinjavajuće mali broj studenata, a poslednji događaji nam govore da će se tamo problemi tek umnožavati. Stiče se utisak da oni koji su danas u SPC zaduženi za obrazovanje nisu dorasli zadatku koji im je poveren. Kao i da su ti ljudi oslobođeni svake vrste odgovornosti. Tako da možemo očekivati dugoročnu krizu crkvenog obrazovanja koja će s vremenom biti sve dublja i dublja, a posledice toga će, uveren sam, biti katastrofalne. Spoj neobrazovanja sa fundamentalizmom, koji u verskim zajednicama nije retka pojava, stvara zapaljivu masu koja pogubno utiče ne samo na verske zajednice, već i na društvo u kojem one deluju.

Vezano za to, sajt koji vodite teologija.net pokazuje jednu živost hrišćanstva, prožetost sa kulturom, umetnošću, društvenim pitanjima, svakako i etičkim, i to onim koja se odnose na savremeni život. Kako te glasove učiniti glasnijim odnosno vidljivijim za širu javnost?

Tako što ćemo se, pre svega, baviti problemima savremenih ljudi, a ne tako što ćemo reciklirati teme iz prošlosti ili postavljati irelevantna pitanja samo kako bismo bili u prilici da se izjasnimo o njima. Istovremeno je neophodno i koristiti jasan i precizan jezik razumljiv današnjem čoveku, a ne govoriti, recimo, teološkim žargonom vizantijskog četvrtog stoleća. Čini mi se da je Tilihova tzv. metoda korelacije nešto što može da dâ željene rezultate. Tilih je insistirao na povezivanju hrišćanskog učenja i ljudskog egzistencijalnog stanja. Isticao je važnost međuzavisnosti jevanđeljske poruke i političkih, ekonomskih i etičkih formi u kojima pojedinci i grupe ljudi iskazuju sopstvenu interpretaciju egzistencije. Teološki odgovor treba oblikovati tako da sadrži hrišćansko uverenje, ali da bude smislen iz perspektive egzistencijalnog pitanja. Dakle, sadržaj nalazimo u hrišćanstvu, a formu prilagođavamo egzistencijalnom pitanju.

Eto, upravo sam vam odgovorio na pitanje i ujedno demonstrirao kako teolozi ne bi trebalo da se odnose prema postavljenom pitanju.

Kada smo kod odnošenja prema pitanjima, kako vidite odnos SPC i medija?

To je velika tema i zahteva obiman odgovor. Zato ću vam sada navesti samo jedan primer koji je, čini mi se, dovoljan za naslućivanje i odgovora. SPC kao izuzetno zatvorena ustanova ima mogućnost da u značajnoj meri sliku o sebi u medijima sama kreira. Međutim, šta ona uradi? Za šefa svoje Info službe postavi čoveka koji je četiri godine stariji od Mika Džegera. Ukratko, Crkvu nije briga za medije.

Iz sopstvenog iskustva, ne bih rekla da se to odnosi na celu Crkvu, ali pretpostavljam da mislite na neke koji donose odluke. Međutim, vidimo da se pojedine vladike veoma ljute kada o sebi čitaju nešto što im se ne sviđa. To mi, ipak, ne izgleda kao potpuna ravnodušnost.

Ne družim se s vladikama pa ne znam kako reaguju kad pročitaju o sebi nešto što im se ne dopada. Verujem da nisu ravnodušni, ali vidim i da ništa ne preduzimaju… Uzgred, mi smo na čelu RRA imali jednog episkopa, tako da možete da pretpostavite kako se njima, tačnije, nekima od njih, čini da mediji treba da izgledaju.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites


Грци се буне, свака им част, одлично написано. Дај Боже да се извуку. 

 

An Open Letter from Greek Clergy and Laity on the Ukrainian Issue

The Greek original with the list of signatories can be found here.

 

Your Beatitude, Archbishop Ieronymos of Athens and All Greece,

Most Reverend Metropolitans of the Church of Greece,

Your Beatitude,

Your Eminences,

As members of the Orthodox Church and, in spirit, children of Your episcopal-fatherly responsibility, we feel the need to address You as our spiritual and ecclesiastical Fathers and to express our unease and distress over the uncanonical granting of Ukrainian autocephaly.

We share Your anguish and serious ecclesiological and canonical hesitations and reservations as they have been stated expressly or even silently according to the spirit of Your own pastoral discrimination. We are also aware of the pressures that the Church of Greece and Her Hierarchs are under from various ecclesiastical and other factors. We want to believe that the healthy spiritual antibodies of our Bishops will confront the attacks of outside bodies.

Certainly, we honor and respect the Ecumenical See of Constantinople as having precedence of honor and being the first see among the Orthodox Churches. Undeniably, the primacy of honor as granted by the Ecumenical Councils remains unchanged forever.

Constantinople’s precedence of honor exists and is exercised exclusively within the spiritual synodical-hierarchical system of communion of the Orthodox Churches and not outside and above it. It consists chiefly of coordinating the Orthodox Churches on critical issues of inter-Orthodox interest, presiding over inter-Orthodox and Pan-Orthodox meetings and Synods, and expressing and implementing the decisions that have been taken after Pan-Orthodox consultation.

Outside intervention and intrusion, even for addressing a serious problem, in a foreign jurisdiction without the consent– let alone contrary to the unanimity– of the other local Churches has no basis in the Orthodox interpretation of precedence of honor, but rather constitutes an alteration and misinterpretation of it. Any attempt to impose such an interpretation will, unfortunately, have the most serious ecclesiological consequences, immediately resulting in the loss of honorary primacy. The famous example of Elder Rome, which had primacy in the early Church, demonstrates the seriousness of this issue. The misinterpretation and attempted transformation of precedence of honor into primacy of authority corrupts Orthodox ecclesiology and leads it to papism, with disastrous consequences.

As Greeks by origin, we honor and respect the Patriarchate of the Race [τὸ Πατριαρχεῖο τοῦ Γένους] when it speaks the truth in love. We are saddened because today we see It, on account of the incorrect choice of Its Leadership, running the risk of becoming isolated and losing Its coordinating role in inter-Orthodox relations and the expression and implementation of the will of the Local Orthodox Churches. Further insistence on incorrect choices will only have worse consequences for the See.

The Ecumenical Patriarchate has the right to grant autocephalies and the Church of every nation has the right to rise to autocephaly, only under the clear and strict traditions that ecclesiastical Tradition has established, consistent with Orthodox ecclesiology and canonical Order, which were not respected in the case at hand.

We cannot share the view that has been expressed, that any denial of the granting of Autocephaly to Ukraine puts the autocephalies of the 19th and 20th centuries into dispute. This assertion has no canonical or historical foundation. There is not the slightest affinity between Ukrainian autocephaly and the autocephalies of the other Churches, since:

The Autonomous Ukrainian Orthodox Church under Metropolitan Onufry, which is recognized by all the Orthodox Churches, even the Ecumenical Patriarchate, and has 90 bishops, some 12,000 parishes, 250 monasteries, 5,000 monks and nuns and millions of faithful did not request autocephaly. The canonical Church, having every right to do so, did not request and did not receive autocephaly. Is it possible to force it with violence or to punish it because it did not accept it?

While everyone, even the Ecumenical Patriarchate, accepts the presence of Metropolitan Onufry and the 90 bishops (there has been no canonical act of deposition or dismissal against them), a parallel ecclesiastical structure has been created alongside the canonically existing one. Do we blame (and rightly so) the parallel jurisdictions in the in the Diaspora while at the same time implementing them within the boundaries of the Churches?

The Church of Ukraine canonically belongs to the Patriarchate of Russia and not to that of Constantinople. Until now, all Constantinople’s autocephalies were granted in areas of Its jurisdiction.

Almost all the Local Churches harbor very serious reservations about the canonicity and validity of the new church’s priesthood. Indeed, 15 out of its roughly 50 bishops received their “priesthood” from self-ordained individuals! Such a thing has never happened before!

No Orthodox Church has recognized autocephaly granted in this manner, an event without precedent in ecclesiastical history!

It is extremely sad for us to find that where previously, despite political interests and even in extremely difficult periods, the Ecumenical See and Its Holy Patriarchs struggled for the unity of the Russian peoples under one spiritual and ecclesiastical administration, today it gives in to temptations and transatlantic pressures and seeks to separate them by force, involving the Orthodox Church in geopolitical interests and turning the Church of Christ into a element of geopolitical configurations and problems. Any recognition of autocephaly on the part of the Church of Greece alone, without a Pan-Orthodox decision, will place our local Church on the geopolitical chessboard.

The region of Ukraine (in ecclesiastical sources it is generally referred to as “Little Russia”), belonged to the Ecumenical See from 988 to 1686. With the Patriarchal Praxis of Patriarch Dionysios IV, it was placed canonically under the Patriarchate of Moscow. The Ecumenical Patriarchate itself interpreted the Patriarchal Praxis as a full transfer for 332 years! This certainty has been accepted in a variety of ways by the Ecumenical Patriarchate itself and has been recorded in a more formal way in the Typika of the 17th century, in the Constitutions of 1797 (St Gregory V), 1829, 1855, 1896 and 1902, which were issued “in Constantinople by the Patriarchal Press,” and in the Patriarchal Calendars up to 2018! This same certainty has also been registered by officials of the Ecumenical See (Archiophylax Kallistos Delikanes, the professors Metropolitan Kallistos Ware (Oxford), protopresbytr Theodore Zissis (Thessaloniki), Basilios Stavridis (Chalki), Gregorios Laurentzakis (Vienna), Vlasios Fidas (Athens-Chambesy)), as well as by Patriarch Bartholomew himself, both in writing and in His formal speech in Kiev. This is how the Ecumenical Patriarchate itself interpreted the Patriarchal Praxis of 1686 for 332 years!

And most crucially: this is how Pan-Orthodox consciousness has interpreted the Patriarchal Praxis for 332 years! From the famous Constitution of the Patriarch of Jerusalem Chrysanthos (Notaras) of 1715 until 2019, all of the Typica, Calendars and Yearbooks of all the Local Orthodox Churches have regarded Ukraine as part of the Church of Russia. Who can lightheartedly disdain Pan-Orthodox ecclesiastical tradition and praxis? Who has the right to stand above Pan-Orthodox consciousness?

We express our utmost concern because worries about the canonical non-existence of the new church’s “priesthood” have not been answered convincingly. Certainly, under strict conditions, the Church can exercise economy with ordinations performed in schism and heresy. Nevertheless, how does our Orthodox Church express it? In the Orthodox Church, we do not have a papal see that does what it likes and everyone must obey! Rather, the local Churches in Council under the presidency of Constantinople decide on the remedy for the schism and exercise economy with the ordinations! When, however, all the local Churches have refused to recognize such a “priesthood”, with what canonical right can Constantinople claim that as Primate it expresses the Church and exercises economy with ordinations performed in schism? Constantinople is not above the common opinion of all the local Churches. He is not the pope who expresses the Orthodox Church ex cathedra, separately from the opinion of all his peers.

Unfortunately, however, the new church’s ordinations do not only come from the defrocked and anathematized Filaret, whose defrocking and anathematization has been recognized by the whole of Orthodoxy for 26 years (even by the Ecumenical Patriarch himself), but also come from a self-ordained former deacon who was never ordained to the priesthood or episcopate, the common criminal Victor Chekalin. In God’s name, how is it possible for us to recognize as the Church of Greece self-ordained individuals? Until now, we have been boasting about the apostolic succession of the Orthodox Hierarchy. Is it possible, with the recognition of Chekalin’s “ordinations”, for us to continue proclaiming the apostolic succession of the Orthodox Hierarchy?

How, then, was the “priesthood” of the self-ordained “healed”? Can Constantinople alone, just with a praxis, heal the absence of apostolic succession? The justifications that supporters of autocephaly have deployed are so contradictory and self-defeating that they not only are not convincing about the existence of a canonical ordination of the self-ordained, but rather confirm the lack of valid apostolic succession. Having said this, with what hierarchical consciousness can a bishop recognize such “ordinations”? This is not about questioning the moral purity of any persons, but rather about the ontological nonexistence of the very inner kernel of the Episcopacy: we do not have an ethical, but rather an ontological “defilement” of the episcopal body at the Pan-Orthodox level.

We cannot understand how, without the common decision of all the Local Churches, a hodgepodge of defrocked, anathematized, self-ordained schismatics, who have not demonstrated repentance by any action, has been restored and brought together at a “unifying council”, at the same time receiving “autocephaly”, while the canonical bishops, who form a canonical synod which expresses the canonical Church, were completely scorned.

The new church’s leadership provides no assurance of reliability, seriousness and ecclesiastical ethos (see the statements of its “primate” Epiphany about the USA, LGBT rights, cooperation with the Uniates, his participation in the unveiling of the memorial to the self-ordained “Metropolitan of Kiev” Vasyl Lypkivsky, etc.). The breaking away of “honorary patriarch” Filaret and some “bishops” from the new church and his serious complaints demonstrate in the most tragic way the failure to heal the Ukrainian schism because there was no repentance on the part of the schismatics, the most necessary condition for the healing of schisms.

There is no way that we can justify the granting of autocephaly as a punishment against the Russian Patriarchate for “arrogance”, “anti-ecclesiastical acts”, “worldliness”, etc. It is not possible to use autocephalies as punishments against people who misbehave because neglecting and violating the sacred canons does not lead to real and lasting solutions to ecclesiastical problems. In the final analysis, what problem does Constantinople have with Moscow that it can heal (?) by declaring an entire synod of 90 bishops to be illicit? How can it scorn an entire church with 12,000 parishes and millions of believers? Did You Hierarchs not celebrate the liturgy with the Most Reverend Onufry and the Holy Synod around him when you went to to Kiev? Did you not recognize him as the sole canonical Metropolitan of Kiev? So now they are calling on You to erase him and recognize someone else in his place? What canonical basis do these demands have?

We stand with great respect and express our full sympathy and support for the millions of members of the canonical Orthodox Church in Ukraine, which is experiencing sorrows and persecutions because they wish to remain in the Church in which they were born and raised. The machinations and persecutions of state and quasi-state mechanisms against the canonical Church in Ukraine in order to force the clergy and faithful into the new church prove the autocephaly’s failure and that it was not a demand from the faithful. How, then, will the Church of Greece, instead of sympathizing with persecuted believers, recognize that which the vast majority of Ukrainian Orthodox believers have rejected?

Finally, the most worrying thing is that the ecclesiastical problem of Ukraine is evolving from a problem of a canonical nature into a major ecclesiological problem on account of the tireless effort to mutate the honorary precedence of the Ecumenical Patriarchate into a primacy of authority of a papal sort:

a) Unfortunately, the Ecumenical Patriarch, in the case of Ukrainian autocephaly, rejects His coordinating role recognized by tradition in the expression and implementation of conciliar decisions of the local Orthodox Churches, and for this reason refuses to convene a Pan-Orthodox Council or a Synod of Primates.

b) To the contrary, like the pope:

i) He acts imperiously in foreign jurisdictions belonging to the Church of Russia, as He Himself had until recently recognized.

ii) He decides sovereignly and independently or even contrary to the opinion not only of the Church of Ukraine itself, but of the local Orthodox Churches.

iii) He asserts that the other Orthodox bishops the world over are obliged to accept His decision.

iv) He believes that His decision does not need approval from the other Churches but is unencroachable and irrevocable.

v) He is required to intervene in the Orthodox Church throughout the Ecumene “ex officio and out of obligation”, “not only in cases of Doctrine, holy Tradition, and Canonical Church Regulations, or even of general matters concerning the entire body of the Church, but also in all matters pertaining to important issues of specific interest to one or another Local Church” (The Letter of Ecumenical Patriarch Bartholomew to Archbishop Anastasios of Albania, February 20, 2019). This patriarchal phraseology is reminiscent of the famous Dictatus Papae of Pope Gregory VII (1075) which insisted that all “causae maiores” of the Churches throughout the world be submitted to the pope for resolution!

It is more than obvious that if– may it not be so– this approach prevails, there will be serious and sorrowful developments in our Orthodox Church.

Your Beatitude,

The difficulty that the Standing Holy Synod in the outgoing period has had with quickly and summarily “closing on” such a problematic autocephaly and Your subsequent statement that You are “unable” to take on the burden of such a decision demonstrate the prudence as well as the great humility of our ecclesiastical Leaders. At the same time it shows that in the consciousness of the Greek Hierarchs, the vows they made before the Holy Altar at their ordination to the episcopacy remain fresh, when they promised before God and His Church that they would abide by the Sacred Canons, Ecclesiastical Order and the unity of the Orthodox Church throughout the world.

Since abuse of the sacred institution of autocephaly, instead of serving the unity and stability of the Holy Churches of God, tends to cast aside the unity in freedom of our Orthodox Church, making Her into a laughingstock in the eyes of Her enemies, we think that it also cannot be ratified by the Synod of the Hierarchy of the Church of Greece. Why, then, does the Church of Greece alone first take on such a decision Herself, contradicting the ecclesiastical consciousness of all the Local Churches in order to satisfy the Phanar’s erroneous and failed choices? Why should she scandalize the souls of the millions of Ukrainian Orthodox faithful who contend with deprivation and persecution and remain faithful to their ecclesiastical tradition? Finally, why should she scandalize the souls of millions of faithful from all the local Orthodox Churches who hold the Church of Greece in high regard and have as a point of reference? We think that it will not render good services either to Herself, to the Ecumenical See, or to Ecumenical Orthodoxy.

We are certain that our spiritual fathers will not disappoint us and that they will view Orthodox ecclesiology and canonical order as the only criteria for solving the Ukrainian problem.

September, 2019

https://orthodoxsynaxis.org/2019/09/12/an-open-letter-from-greek-clergy-and-laity-on-the-ukrainian-issue/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Руски егзархат у Европи уједињује се са Руском православном црквом

© Sputnik / Григорий Сысоев
14.09.2019

Руска православна црква прихватила је Руски егзархат у Европи и све свештенике и парохије под његовим руководством под своју јурисдикцију, саопштила је прес-служба Московске патријаршије.

„Свети синод је 14. септембра 2019. године размотрио предлог архиепископа Јована (Ренета) о ступању у канонско јединство са Московском патријаршијом, заједно са свештенством и парохијама који желе да га следе. Расправљајући о том захтеву, чланови Светог синода су одлучили да приме архиепископа Јована (Ренета) под јурисдикцију Московске патријаршије са титулом ’дубњински‘, као и све свештенике под његовим руководством који то желе и парохије које изразе такву вољу“, пише на сајту РПЦ.

Прошле године Цариградска патријаршија је одлучила да распусти Западноевропски егзархат руских парохија и поништи патријаршијски томос из 1999. године.

Многи свештеници и парохијани били су против укидања Руског егзархата и подређивања руских парохија Васељенској патријаршији. Разматрана је могућност повратка у Руску православну цркву и Руску православну цркву у иностранству.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Озбиљну пажњу сте посветили рушењу СПЦ. О чему је реч? Како се операција изводи?                                             

Нашу Цркву већ и генерали НАТО отворено називају проблемом у остваривању њихових планова на овим просторима. И велика средства улажу у нападе на јединство СПЦ а и у одвајање цркве од народа. Медији у њиховом власништву немилице нападају цркву већ годинама. Невладине организације финансиране са Запада сада већ отворено нападају и провоцирају Цркву. Сетимо се само недавних „перформанса“ испред Патријаршије са крвавим мантијама и са везивањем љубичасте кецеље на споменику блаженопочившем патријарху Павлу. И ове акције чак и саме учеснице називају буквално тако – провоцирањем!

Али све су то само видљиве акције које имају за циљ да скрену пажњу јавности са Операција Базираних на Ефектима које су усмерене на јединство Цркве. Прави и рушилачки удари су далеко перфиднији и пажљиво планирани са фокусом на психолошку манипулацију унутар-црквеним групама.

У књизи ја сам навео само неколико примера ових манипулација: бившим владиком Артемијем, ваљевско-грачаничарима, деканом и професорима Православног Богословског Факултета (ПБФ) који су били финансирани од стране Соросеве Фондације „Отворено друштво“, студентима ПБФ који добијају новац од немачких фондација за дружење са омладином ЛДП и ЛСВ, (звучи невероватно али је истинито да добијају по 100 евра месечно)…

Али то ни изблиза није све. Тај малигни утицај Американаца се наставља. Амерички мрежни оператери су увелико пустили своје пипке према ПБФ, а највише их интересују управо студенткиње и професори и студенти који себе препознају као „модерни слободоумни богослови“. То су две уже групе за које је процењено да су најподложније утицају и да је могуће њима манипулисати.

На пример ја у књизи наводим чињеницу да већ постоје отворени грантови са Запада а преко грант-оператера из Хрватске за сваку теолошкињу из Србије која је спремна да ради на женским питањима. У Србији већ постоје пројекти „женско богословље“ и на тим пројектима су већ ангажовани православни богослови.

У овом тренутку најопаснији „фронт“ против СПЦ је „либерално православље“ што је већ идеолошки пројекат. Делимично отворено а већим делом индиректно се „упумпавају“ средства у тај пројекат који по америчким плановима у будућности може довести до још једног раскола у СПЦ. Група владика и професора ПБФ је пре коју годину отворено изашла са петицијом за заштиту Дарвина и отворено изјавила да себе виде пре свега као „научнике“ а не као богослове. Практично је декларисала своју умреженост са „научном заједницом“ а припадност Цркви ставила тек на друго место (могло би се рећи као „научници који су моментално запослени на ПБФ“ а сутра могу радити и другде. Наравно не мора се ни говорити какву подсмешљиву реакцију је ова самоспознаја и ово „самодекларисање“ „научника-богослова“ изазвала у самој научној заједници а посебно код на пример техничких наука!)

Медији координирано нападају једну групу владика а промовишу другу. Из ко зна којих и каквих извора се појаљују средства за рад разних псеудоцрквених сајтова и медија који промовишу малигни утицај „христо-слободара“ како би се могла назвати ова богословска тенденција.

Мислим да ми обични мирјани, у нормалним околностима, не бисмо ни у ком случају требали да се мешамо у међусобне односе владика. Али такође мислим да овде није реч о неколико „богослова који имају кризу средњих година“ или су мало понесени титулама већ је реч о малигном мрежном утицају страног фактора на нашу Цркву. И мислим да је у овом конкретном случају дужност сваког од нас да на то скрене пажњу. Тим пре што највероватније да ови људи још увек нису у потпуности уплетени и преобраћени већ је то жеља да се буде медијски експониран и „у тренду“. Наша Црква је већ мајчински реаговала смењивањем неких од тих људи са професорских катедри да би се барем колико-толико смањио утицај тог погубног тренда на студенте ПБФ. Желим да верујем да ће и ово што пишемо о мрежним манипулацијама њима донекле отворити очи.

Који су начини борбе против глобалне свемоћи? Колико је могуће да се избавимо од насртаја коме смо изложени?

Ма колико да нам се у овом тренутку чини да је неолиберална Империја свемоћна – ништа није готово. Нама се свакодневно путем медија сервирају холограми америчке свемоћи али реалност је потпуно другачија. Реално гледано цела конструкција светског неолиберализма је на ивици пропасти. И економски и финансијски и демографски и идеолошки она нема будућности. И зато нема никаквог смисла трчати за светом и јурити са променама. Најбоља заштита за нас у овом тренутку је избацити телевизор из куће, смањити коришћење Интернета а посебно друштвених мрежа и проводити више времена са породицом. И, наравно, пост, молитва, исповест и причешћивање Светим Даровима.

 

Опрема: Стање ствари

(Печат, 6. 9. 2019)

slobodan-stojicevic.jpg?w=640
STANJESTVARI.COM

У овом тренутку најопаснији „фронт“ против СПЦ је „либерално православље“ што је већ идеолошки пројекат...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, Desiderius Erasmus рече

@Vladan :::. Je l' moš ti da mi objasniš, da li Vaseljenski patrijarh ima ili nema pravo da dodeljuje autokefalije? Stvarno me zanima, a u kanone se ne razumem.

... komplikovana tema, ima negde na ovoj temi o Raskolu o tome negde mnogo vise , .... kratko receno, nema pravo, osim na svojim kanonskim teritorijama, sad VP tumaci po jednom kanonu sto mu je tamo negde u 4 ili 5 veku dao Vaselj.sabor da ima vlast nad ....varvarskim teritorijama.... da je sada cela dijaspora po kontekstu stvari ta 'varvarska' teritorija... https://svetosavlje.org/category/biblioteka/dijaspora/....

.....sto se tice Ukrajine, Kijevska Mitropolija je bila pod VP sve do 1686. kada su je sporazumno predali Moskovskoj Mitropoliji i patrijarsiji i RPC,.... ali u cemu je sad fora, sto VP sad to naknadno tumaci da je to bilo samo privremeno i da oni mogu sada da vrate Kijevsku M. u svoju kanonsku vlast i tako su i dali ovima tamo autokefaliju... i izdali su ovo..... http://teologija.net/vaseljenski-tron-i-ukrajinska-crkva-svedocanstva-dokumenata/?fbclid=IwAR3GRDgOXBFclFPPp0GkotRJ-uB22duPvGdRvRqn5oRKNGiflxwH6pQovEE.... kao da nesto svedoci u njihovu korist, ali ima i RPC svoja svedocanstva dokumenata i spremaju jednu knjigu u kojoj ce objasniti kako stoje stvari iz njihove perspektive (ne znam da li je vec izdata).... to je ovako ukratko....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      Од Guest,
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • Од Walter,
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...