Jump to content
Trifke

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему

Recommended Posts

Navpatski Jerotej sa novim tekstom: " Predlog za resavanja Ukrianskog pitanja".

Ukratko mitropolit predlaze sledece...

Da se nastavi svepravoslavno da se ispituje i dogovori kako ubuduce dodelivati autokefaliju. Al posto sad je to nemoguce, prvi korak bi bio dijalog izmegu Moskve i Carigrad oko toga, a u meguvremenu vospostaviti naruseno evharistijsko opstenje megu RPC I CP.

I kad se CP i RPC <izmire> sazove Vartolomej sepravoslavni sobor 14 priznatih autokefalnih crkava koji ce doneti zajednicku odluku o dodelivanja i potpisivanja Tomosa o autokefalnosti neke crkve.

Taj sabor bi priznao PCU kao 15 pomesnu crkvu, za koju Jerotej Vlahos predlaze nesto slicno kao grcke <nove zemlje>. To jest da bude autokefalna crkva koja ce izabrati novi poglavar, a ako to nije prihvatljivo, vremeno  da imaju jedan sinod al jedni da pominju Kirila( Unufrieva strana) a drugi Vartolomeja(Epifanijeva):)

 

Naravno Mitropolit  ovo predlaze kako on misli da je najbolje u ovoj situaciji u kojoj se nasla Crkva, ako neko drugi ima bolji predlog za izlaza iz krize, da bude blagosloven i  razgledan od strane pravoslavne jerarhije.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, MKD13 рече

Naravno Mitropolit  ovo predlaze kako on misli da je najbolje u ovoj situaciji u kojoj se nasla Crkva, ako neko drugi ima bolji predlog za izlaza iz krize, da bude blagosloven i  razgledan od strane pravoslavne jerarhije.

ima :buba:.... da Vartolomej lepo ispravi ono sto je napravio i povuce odluku o priznanju tkz. UPC i da se ta situacion nivelise jer se nije nasla Crkva sama od sebe u ovoj situaciji sto pominje Mitroplit, nego je ta situacija posledica Vartolomejevih pogresnih odluka.... i da se krene na kanonski nacin u resavanju svih stvari u PC...

Share this post


Link to post
Share on other sites
1118410311.jpg
RS.SPUTNIKNEWS.COM

Јерусалимски патријарх Теофил III је током састанка са митрополитом минским и заславским Павлом у Светој земљи изјавио да у Украјини признаје само једну цркву, а то је Украјинска православна црква на...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

БОГОСЛОВЉЕ ВЛАСТОЉУБЉА ИЛИ КАКО МИРЈАНИН УЧИ АРХИЈЕРЕЈЕ

 

О поукама Власија Фидаса упућеним Српској Цркви

Власиј ФидасВласиј Фидас    

Недавно се познати грчки богослов, професор Власиј Фидас, у свом чланку „Аутокефалија Украјинске Цркве и неслагање Српске Цркве“ 1) обрушио на његову Светост Патријарха српског Иринеја, тачније на став Српске Православне Цркве у вези с украјинским питањем који је изражен у посланици Светог синода Српске Цркве упућеној патријарху Вартоломеју 6. фебруара 2019. године, као и у чланцима Епископа бачког Иринеја. Као што је познато, Српска Црква не признаје стварање самозване аутокефалне, такозване Православне цркве Украјине (у даљем тексту ПЦУ), сматрајући да је Патријарх цариградски деловао „на канонској територији Руске Православне Цркве“, с једне стране, а с друге стране да је ПЦУ

„основана и стекла аутокефалију услед дијалектичког скока непокајаних расколника који су постали истински канонски архијереји, клирици и верници“.

Тон чланка мирјанина Власија Фидаса у којем се говори о српским архијерејима не само да није у складу са црквеном дипломатијом или црквеним бонтоном, већ ни с обичном људском васпитаношћу. То се огледа и у следећим изјавама угледног црквеног делатника:

„Сав дух овог писма је очигледно усмерен на остварење користољубивих очекивања или наметљивих циљева, зато што се ове измишљене претпоставке погрешно и непромишљено образлажу, између осталог, на надмен или/и неодговарајући начин као да се ‘на њима држе дела Цркве’. Аутори писма очигледно показују делимичну непознавање, не само стварних историјских догађаја и одговарајућих угледних извора о везама између Кијевске митрополије и Московске патријаршије у току последња четири века, већ и традиционалних канонских критеријума о односима између Православне Цркве и православним клирицима, монасима и мирјанима који су се на било који начин одвојили од њеног црквеног тела“.

Вероватно је Власиј Фидас умислио да је патријарх који држи буквицу неуком мирјанину. Нажалост, Цариград се све више навикава на то да с другим Православним Црквама разговара у духу „папиног диктата“. Међутим, оставимо засад по страни етичке проблеме и разметљивост господина Фидаса, за коју не знамо на чему се заснива. Размотримо питање по суштини.

Његова Светост Патријарх српски г.ИринејЊегова Светост Патријарх српски г.Иринеј    

Професор Фидас Његову Светост Патријарха Иринеја и јерархе Српске Цркве оптужује за следеће:

„Највероватније су аутори неприхватљивог узвратног писма Светог синода Српске Цркве упућеног Његовој Божанској Свесветости Патријарху васељенском због своје пристрасности или антипатије исхитрено изврнули данас свима познате догађаје везане за Синодална дела Патријарха васељенског Дионисија IV (1868). Тако они у свом ‘првом неслагању’ самовољно и погрешно тврде да се Кијевска митрополија наводно ни у најмањој мери не може поистоветити с данашњом ‘Украјином’ која обухвата десетине других епархија, с једне стране, а с друге, да је Кијевска митрополија наводно ‘1686. године уступљена Московској патријаршији’, на шта указују документа патријарха Дионисија.“

Кијевска митрополија из 1686. године се по својој површини заиста не подудара с данашњом украјинском државом. Черњигов, Новгород-Северски итд., који су ослобођени од Пољака још 1500. године потчињавали су се епископима које је прво постављао московски митрополит, а затим московски патријарх. Исто се може рећи за савремену источну Украјину – Харковску област и Донбас, који су се налазили на територији Московског царства. Савремена Буковина се налазила под јурисдикцијом митрополита Валахије. Крим се у црквеном смислу потчињавао Епископу тавричком. Украјина с десне стране Дњепра се 1970-80-их година XVII века делимично потчињавала Митрополиту каменец-подољском (део који су запосели Турци), а делимично Епископу лавовском (пољски део). 2) Уопште, треба рећи да су Украјина у свом данашњем облику и Кијевска митрополија – плод дуготрајног сабирања малоруских земаља које је почело од Перејаславске Раде 1654. године и завршило се 1945. године на конференцији у Јалти признавањем западних совјетских граница. Дакле, и феномен Кијевске митрополије у њеном данашњем облику нераскидиво је повезан с Првим патријшијским, синодалним и Другим патријаршијским периодом Руске Православне Цркве, што значи да је Руска Православна Црква је и de jure и de facto Мајка-Црква Украјинске Православне Цркве пошто ју је она створила у њеном данашњем облику.

Црква Свете Софије. Цртеж А. Вестерфелда, 1651. г.Црква Свете Софије. Цртеж А. Вестерфелда, 1651. г.    

Власиј Фидас успут истиче врло чудну идеју:

„Ови канонски критеријуми имају велику тежину приликом своје примене, кад је одлазак остварен само тако што су једни упорно одбили да се потчињавају угушеним властољубивим претензијама Московске патријаршије, а други су одбили праведан канонски захтев за званичну доделу црквене аутокефалије Православној Цркви у Украјинској Републици која је сада независна од Совјетског Савеза.“

Дозволите да питам: зар увек приликом стицања световне независности од црквене митрополије аутоматски треба затражити црквену аутокефалију? Зар је она увек законита? Али у том случају је Цариградска патријаршија скоро сто година незаконито заповедала Српској Цркви и неколико десетина година – Румунској, кад су Србија и Румунија стекле независност 1831. и 1858. године. Дакле, по тој логици је и раскид црквеног општења с Бугарима у XIX – првој половини ХХ века од стране Цариградске патријаршије био безакоње, пошто су Бугари законито захтевали црквену аутокефалију, посебно након што их је Русија ослободила од турског ропства. 3) Ако је Власиј Фидас у праву, Цариградска патријаршија нема никаквог права на такозване „Северне територије“, укључујући и Атон, пошто се оне налазе у саставу Републике Грчке, која је независна од Турске.

Затим Фидас, изврћући историјске чињенице представља ствари као да је

Патријарх московски и целе Русије ЈоакимПатријарх московски и целе Русије Јоаким„Синодалним делом Патријарха васељенског (1686) Патријарх васељенски је само дао ‘дозволу’ Патријарху московском Јоакиму да поставља или хиротонише у име Васељенског патријарха Митрополита кијевског који се бира на Помесном сабору Кијевске митрополије, наравно, не и јурисдикцију над Кијевском митрополијом.“

Чудно је чути овакве речи из уста канонисте. Ако је тако, онда Патријарх цариградски нема никакву јурисдикцију над Малом Азијом и Тракијом, као и суседним територијама. Јер 28. правило IV (Халкидонског) сабора гласи:

„Зато богољубазни архиепископ Цариграда именује само поглаваре Понта, Азије и Тракије, а они се бирају на саборима одговарајућих дијецеза.“4)

А Патријарх цариградски управо на 28. халкидонском правилу заснива своје претензије на првенство, не само части, него и власти у православном свету. Одувек је право именовања епископа, архиепископа или митрополита за одговарајућу епархију или дијецезу означавало јурисдикцију. А што се тиче услова за помињање Патријарха цариградског, оно се у Руској Православној Цркви обављало и без икаквих дипломатских услова: Патријарх московски и целе Русије, и не само он, помињао је најсветије православне патријархе, почевши од цариградског.5) Међутим, то ни на који начин није означавало признавање власти Патријарха цариградског. А писма Патријарха васељенског упућена царевима Ивану и Петру, као и хетманима, сведоче о стварној предаји власти московском патријарху над Кијевском митрополијом.

На крају, погледајмо синодалну одлуку Цариградске патријаршије из 1686. године о именовању кијевског митрополита. Да бисмо избегли неспоразуме наводимо грчки оригинал, па тек онда – превод:

«…ἀδύνατον ὂν παρὰ τοῦ οἰκουμ(ενικοῦ) θρόνου ἐκτελεῖσθαι τὴν εἰρημένην χειροτονίαν, κ(αὶ) οὕτω ἀρχιερατικῆς προστασί(ας) ἀμοιρεῖν, ἡ ὑποταγὴ τῆς μ(ητ)ροπόλ(εως) ταύτης Κιόβου ἀνετέθη ὑπὸ τὸν ἁγιώτατον π(ατ)ριαρχικὸν τῆς Μοσχοβίας θρόνον»

(„...пошто није могуће да поменуто рукоположење обавља Васељенски престо и да тако [митрополија] буде лишена архијерејског поглаварства, њено питчињавање је поверено Московском најсветијем престолу“.) 6)

Авај, професор је изразио своје лажно мишљење изјавивши:

„Тако се они исхитрено изјашњавају и ‘о читавом спектру’ питања користећи фиктивну методу антиципирања принципа (petitio principii), премда Московска патријаршија никад, бар до званичног распада Совјетског Савеза 5. децембра 1991. године није званично изјавила да Православна Црква Украјине спада под јурисдикцију Московске патријаршије, односно у својству њене канонске територије.“

У ствари, Руска Православна Црква је увек прибрајала Кијевску митрополију и епископије Малорусије својим епархијама: кијевски митрополит је био члан Светог владајућег синода у време пре револуције (често и први члан међу једнакима) и стални члан Светог синода – у совјетско време. Фотографије кијевског митрополита и других украјинских епископа, исто као и подаци о њима редовно су објављивани у календару Московске патријаршије. Они су у својству архијереја Руске Православне Цркве били укључени и у годишње информаторе других Помесних Цркава, укључујући и Цариградску Цркву. Митрополит кијевски и галички је носио титулу „Патријарашки егзарх целе Украјине“. И, природно, он није био егзарх цариградског, већ московског патријарха. На Украјину су се односили исти принципи црквене управе као и на друге епархије, Одеска средња богословска школа је била под надлештвом Образовног комитета Московске патријаршије. До 1991. године је Украјински егзархат вршио уплате у фонд Московске патријаршије. У целини, такозвани Украјински егзархат је у совјетском периоду живео јединственим животом с целом Руском Православном Црквом.

Да би се по заслузи оценила искреност професора Фидаса навешћемо његове изјаве о канонском статусу Украјинске Православне Цркве до 2018. године користећи изванредну студију протопрезвитера Анастасија Гоцопулоса. 7)

Протопрезвитер Анастасије ГоцопулосПротопрезвитер Анастасије Гоцопулос    

  1. „Патријарх цариградски Дионисије је предао Кијевску митрополију у канонску Московску јурисдикцију.“ 8)
  2. „Петар Велики укида патријаршију у Москви и уводи синодалну управу. Ову одлуку одобрава Васељенски патријарх. Дакле, у Синоду Руске Цркве као један од три стална члана учествује кијевски митрополит (заједно с московски и петроградским митрополитом).“ 9)
  3. „Кијевска духовна академија је једна од четири најважније академије Московске патријаршије.“ 10)
  4. „Кијевски митрополит је био председник Сверуског помесног сабора 1917. године на којем је у Русији обновљена патријаршија.“ 11)
  5. „На сабору одржаном 1945. године учествовали су Патријарх александријски Христофор, Патријарх антиохијски Александар III, Патријарх-Католикос Грузијске Цркве Калистрат, представник Патријарха цариградског Митрополит фијатирски Герман, представник Јерусалимске патријаршије Архиепископ Севастијски Атинагора, представник Српске Цркве Митрополит скопски Јосиф, епископ Јосиф из Румунске Цркве и др. Овај Сабор је сачинио и ‘Одредбу о управљању Руском Православном Црквом’. У складу са чланом 19 ове Одредбе у Светом синоду који се састојао од шесторо људи као стални члан учествовао је и Митрополит кијевски.“ 12)
  6. Напокон, по речима В. Фидаса, „и Кијев, и цела Украјина, као и украјински манастири улазе у састав епархија Руске Цркве“!13)

Дакле, по претходним дугогодишњим тврдњама В. Фидаса, православци су у Украјини учествовали у свим аспектима живота Московске патријаршије. У том случају се поставља питање: којем Власију Фидасу да верујемо – оном из 1967-2017. године или ономе из 2018-2019. године? И намеће се следеће питање: да ли он сам себи верује, или како су говорили оци Цркве, просто „крчми истину“?

Власиј Фидас поставља питање:

„Да ли Московска патријаршија поседује канонско право да врло озбиљно кажњава кијевског митрополита, пошто је Свети синод Украјинске Цркве независне Украјинске Републике на чијем је он челу званично захтевао проглашење њене аутокефалности, као што су поступиле и све аутокефалне Православне Цркве у новије време, а да нису биле подвргнуте одговарајућим неканонским последицама.“

Професор Фидас вероватно има у виду Архијерејски сабор који је одржан 13. новембра 1991. године, кад је под притиском националистичке владе Л. Кравчука и под претњом обрачуна од стране тадашњег митрополита Филарета и украјинских националиста већина украјинских архијереја потписала обраћање с молбом за аутокефалију, коју је Филарет сачинио по диктату украјинских власти и упутио Његовој Светости Патријарху московском Алексију. Међутим, на Московском сабору Руске Православне Цркве одржаном од 31. марта до 5. априла 1992. године 14) по завршетку слободне дискусије о будућности Украјинске Православне Цркве огромна већина архијереја украјинских епархија је повукла своје потписе стављене на обраћање с молбом за даровање аутокефалности објаснивши да су деловали под принудом, плашећи се притисака митрополита Филарета и украјинске власти. 15)

321941.p.jpgЗа време Харковског сабора одржаног 25. маја 1992. године, који је одредио даље постојање канонске Украјинске Православне Цркве с Филаретом (Денисенком) су остала само двојица архијереја. У том случају се поставља питање: који Свети синод је професор Фидас имао у виду?

Нема више истине ни у следећим тврдњама професора:

„У том смислу треба с канонске тачке гледишта оценити и ‘друго неслагање’ аутора узвратног писма Светог синода Српске Православне Цркве у којем се одбацује „Црква Украјине која је проглашена као аутокефална“, као „канонски ништавна, а у ствари на силу наметнута“, и зато ово ‘неслагање’ поткрепљују произвољним, с тачке гледишта канона и потпуно неоснованим и измишљеним аргументима о томе да наводно ‘расколници остају расколници’, с једне стране, а с друге да наводно ‘једном расколник остаје расколник заувек’.“

После објављивања такозваног „Томоса“ само је у Ровненској и Сарненској епархији у корист ПЦУ насилно одузето 14 парохија, а 60 парохија је укинуто. Од децембра 2018. године до маја 2019. године Украјинској Православној Цркви је насилно одузето око 120 парохија. Притом се то дешавало по истој шеми запоседања на јуриш:

„Прво се организује састанак мештана територијалне заједнице који се представљају као чланови заједнице. Организатори полазе од ‘принципа’ да ‘ако си ушао у цркву то значи да си већ парохијанин’. У пракси, велики део учесника на састанку је довежен из других места. Мишљење стварних парохијана се грубо игнорише. Доносе се унапред припремљене одлуке о предаји ПЦУ храма канонске Украјинске Православне Цркве Московске патријаршије. ‘Активисти ПЦУ’, снажни мушкарци који изгледају као бандити или специјалци, који не знају ни Символ вере, па чак ни ‘Оче наш’ с брусилицама и пајсерима дођу до врата храма, провале врата или исеку катанац и поставе свој. То се повремено чинило лоповски, ноћу. У случају да су пред њих излазили верници који желе да заштите своју светињу, добијали су батине после којих су неки завршили у болници. Ако су се верници молили у храму били су истеривани из храмова. Овакви нереди су се завршавали извођењем украјинске химне.“ 16)

Да ли професор Фидас сме да негира да су се ови прогони дешавали у оквиру антицрквеног закона који је 17. јануара 2019. године донела Врховна Рада Украјине, којим је одређен начин промене потчињавања верских организација, у којем се намерно мешају црквена и територијална заједница и који подразумева могућност истеривања верника из храма у случају обичног сеоског (или рејонског) састанка на који могу бити довежени или доведени потпуно случајни људи?

Или проф. Фидас не зна за други антицрквени закон по којем верске организације ‘с центром у држави-агресору’ морају то да истакну у свом потпуном званичном називу? Узгред речено, навешћемо да се свештенослужитељима таквих организација забрањује да воде духовну бригу о војницима.

Или поштовани научник није упознат с чудовишним притиском које су украјинске власти вршиле на канонске архијереје Украјинске Православне Цркве све док нису били позвани у СБУ? Или не зна ништа о огромној улози коју је Стејт департмант САД одиграо у реализацији пројекта ПЦУ?

Или професор апсолутно не зна за наметљиве изјаве Марка Помпеа у подршку ПЦУ? Ниво световне подршке ПЦУ – и унутрашње и спољне – је заиста веома висок, и Епифаније (Думенко) и његове присталице у потпуности потпадају под 30. апостолски канон:

„Ако неки епископ помоћу световних начелника, преко њих добије епископску власт у Цркви, нека буде избачен и одлучен, и сви они који опште с њим“ (I Вас. 4; VII Вас. 3; Лаод. 13).17)

Међутим, вратимо се Фидасовом тексту:

„Зато ово ‘неслагање’ поткрепљују произвољним с тачке гледишта канона и потпуно неоснованим и измишљеним аргументима да наводно ‘расколници остају расколници’, а с друге да је наводно ‘једном расколник заувек расколник’.“

Нажалост, и овде професор, благо речено, вара. С тачке гледишта Српског синода једном расколник је заувек расколник, али само до покајања. А с тачке гледишта канонског права и истинског православног богословља „грех раскола се не може опрати чак ни мученичком крвљу“.

Фидас затим истиче:

„Само по себи се разуме да Православна Црква врши свагдашњи подвиг не жалећи жртве, само да би вратила расколнике у јединство црквеног тела.“

Питање је да ли се Цариградска Црква заиста подвизава на овај начин или се политиканти у њено име праве да то чине? И шта жртвују: своје интересе или туђе? Затим – да ли се расколници заиста враћају у јединство црквеног тела, што је могуће само кроз покајање или остају ван њега са својим непокајањем и гордошћу, само се правећи да су се помирили са Црквом? Управо ово се десило у децембру 2018. године кад се вође раскола нису ни у најмањој мери покајале за своје поступке, већ су били примљени у општење као да се ништа није десило.

Међутим, за Власија Фидаса украјински расколници у принципу то нису. Ево једног од примера његовог размишљања.

„Традиционално канонско предање јасно сведочи да су, захваљујући томе што је Митрополит кијевски Филарета, руководилац оних који се нису сложили с властољубивим претензијама Московске патријаршије, искористио канонско право и поднео апелацију Патријарху васељенском, као и захваљујући његовом примању у црквено општење након званичног разматрања од стране Синода и оцене поднете апелације, сви архијереји, клирици, монаси и мирјани који су га следили, аутоматски су рехабилитовани у црквеном општењу, по једногласном канонском предању.“

Поштовани професор опет вара. Украјински расколници су још од 1992. године покушавали да се жале, али Цариград све до маја 2018. године није реаговао на ове апелације. Не само то, у својим званичним изјавама и 1992. године и 2008. године итд. – патријарх Вартоломеј је тврдио да су „јерарси“ УАПЦ и УПЦ КП расколници. Испоставља се да је Цариград читавих 26 година разматрао апелацију украјинских жртава великодржавних претензија Московске патријаршије и да је „прогледао“ тек пре годину дана! Поставља се питање: шта се десило у току последњих година? Ево шта се десило: Руска Православна Црква је у последњем тренутку одбила да учествује на Критском сабору и није подржала великодржавне претензије Цариградске патријаршије и светећи се за то патријарх Вартоломеј је признао украјинске расколнике. А да не говоримо о томе да су га за то најлепше „замолили“ амерички покровитељи Фанара од којих он у потпуности зависи...

Затим, у највећој мери је сумњиво право апелације Патријарха цариградског кад је у питању цела Васељенска Црква. Цариградски канонисти покушавају да протумаче 9. и 17. парвило Халкидонског сабора као да на основу њих цариградски патријарх има право да безусловно суди целој Васељенској Цркви. Међутим, тумачење принципијелног канонисте као што је Јован Зонара у корену сасеца њихове претензије. Као допуна реченом и да нико не би помислио да Патријарх цариградски има безусловно право над свим митрополитима и ван граница своје Патријаршије, из Зонариног тумачења овог правила наводимо следеће:

„Али цариградски патријарх није судија свим митрополитима без изузетка, већ само онима који су му потчињени. Јер не може да позове на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и феничанске, или египатске против њихове воље; већ митрополити Сирије подлежу суду Патријарха антиохијског, а палестински – суду Патријарха јерусалимског, а египатскима треба да суди Патријарх александријски, од којих добијају и рукоположење и којима су управо потчињени.“

Изазива недоумицу Фидасова формулација:

„Архијереји, клирици, монаси у мирјани су аутоматски рехабилитовани у црквеном општењу.“

Црква није фабрика и ништа се у њој не обавља „аутоматски“. Ако човек никад није био архијереј или свештеник, он то не може постати „аутоматски“ – потезом било чијег пера. Ово се односи на све хиротоније које је обавио Филарет Денисенко који се налазио под црквеном забраном и анатемом. Јер ако је архијереј свргнут, а тим пре ако је изопштен из Цркве, све до саборног суда о њему и рехабилитовања (рецимо, на тренутак да је то могуће у случају украјинских архијереја), он нема права да свештенодејствује, а још мање да рукополаже.18) У том случају он се коначно свргава без икаквог права на рехабилитацију. Дакле, не само да су сва рукополагања Филарета Денисенка апсолутно неканонска, већ је и сам он због њих коначно изгубио право на рехабилитацију. Тако да је Његова Светост Патријарх српски потпуно управу: „Расколници су остали расколници“ – са свом својом гордошћу и свим својим амбицијама које су, узгред речено, почеле да се испољавају одмах након објављивања Томоса.

Врло је карактеристична и следећа реченица:

„Само по себи се разуме да су у следећа своја два ‘неслагања’ аутори узвратног писма Светог синода Српске Православне Цркве непромишљено изразили свој субјективни суд, односно, да не признају сабор ‘који је неправилно назван Сабором уједињења’, у којем није учествовао ниједан архијереј Украјинске Православне Цркве’ (‘треће неслагање’), с једне стране, а с друге, не признају ‘расколничку хијерархију за православну хијерархију, а расколнички клир за православни’ (‘четврто неслагање’). Ипак, у ‘трећем неслагању’ аутори узвратног писма намерно заобилазе чињеницу да је Патријарх васељенски на „Сабор уједињења“ позвао како 82 проруских архијереја тако и 62 архијереја – поборника аутокефалије“.

Другим речима, канонска Украјинска Православна Црква коју је, узгред речено, Цариград до маја 2018. године признавао као једину Православну Цркву у Украјини, под пером Власија Фидаса чудовишно се претвара у скуп 82 проруских архијереја и питање канонске припадности се с вештином мађионичара мења и подмеће се непостојећи проблем политичких и националних пристрасности. Осим тога, сврстава их у исти ред с расколницима чији већ део није имао канонски правилну хиротонију.вИ напокон, главно. Ако су архијереји канонске Цркве одбили да учествују у такозваном „Сабору уједињења“ имали су за то врло озбиљне канонске разлоге, тачније – неканоничност архијереја УПЦ КП и УАПЦ, због чега је „Сабор уједињења“ био канонски немогућ и бесмислен: није имао ко с ким да се уједини, пошто је највећа Православна Црква (преко 12 хиљада парохија) одбила да учествује у њему. Оно што је учинио Цариград тешко да се може назвати било како другачије осим легализацијом раскола.

Затим Власиј Фидас пише следеће:

„80 проруских архијереја који су изабрани под притиском Московске патријаршије након што су се 1992. године одвојили архијереји-‘аутокефалисти’ као што се може закључити и из њених диптиха, имали су за своју мисију да контролишу Свети синод Украјинске Цркве и зато су по налогу Московске патријаршије одбили да учествују. Премда, да су дошли имали би већину на ‘Сабору уједињења’ већ аутокефалне Православне цркве Украјине.“

Овај одломак је у најбољем случају плод незнања, веома чудног за ученог човека, а у најгорем – злонамерна лаж. Као прво – није 80, већ 90 архијереја. Као друго, ни из далека нису сви изабрани после 1992. г. – део је рукоположен пре Харковског сабора и сви они представљају закониту хијерархију Украјинске Православне Цркве коју је Цариград признавао све до 2018. године. Као треће, о каквом притиску се може говорити на територији суверене Украјине где она нема практично никаквих средстава за слично деловање? Ако, као што су показали догађаји два „мајдана“ 2004. и 2014. године, руско политичко руководство, за разлику од америчког, није поседовало полуге утицаја на ситуацију (осим Крима), о чему се може говорити кад је реч о Московској патријаршији с њеним релативно малим могућностима? Фидас оптужује архијереје Украјинске Цркве за то да је њихов једини задатак „да контролишу Свети синод Украјинске Православне Цркве“ и чуди се због тога што нису дошли на ‘Сабор уједињења’, пошто би тада чинили стабилну већину, која би, додаћемо, могла да контролише Синод. Самим тим разобличава себе, а истовремено и савремено цариградско богословље у целини, пошто не може да претпостави да постоје други мотиви за деловање архијереја осим властољубља.

На крају свог чланка професор Фидас објављује „суд историје“ Српској Православној Цркви и њеном беспрекорном канонском ставу о украјинском црквеном питању:

„Ово надмено писмо ће остати у архиви Светог синода Српске Православне Цркве, као што су остали и њихови закаснели писани предлози за почетак процедуре прихватања Светог и Великог сабора који ће бити у потпуности игнорисани у одговарајућој црквеној литератури.“

Овакво наивно ликовање у комбинацији с искреним дивљењем себи пуним поштовања, не само да не украшава угледног богослова, већ је погибељно за Цариградску катедру која постаје све изолованија у православном свету услед својих антиканонских поступака изазваних гордошћу и жељом да игра улогу „православног Ватикана“ према осталим Помесним Црквама.

 

01 / 08 / 2019

[1] https://orthodoxia.info/news/η-αυτοκεφαλία-της-εκκλησίας-της-ουκρα/

[2] В.: Макарий, митрополит. История Русской Церкви. Т. 6. С. 1450–1470.

[3] Скурат К.Е. История Поместных Церквей. М., 2000.

[4] Епископ Никодим (Милаш). Правила Православной Церкви. Т. 1. С. 293. СПб. 1912\

[5] В.: Желтов Михаил, свящ. Формы поминовения церковных иерархов за Божественной литургией в русской и украинской традиции // Воссоединение Киевской митрополии с Русской Православной Церковью, 1676–1686 гг.: Исследования и документы. / Под общ. ред. митрополита Волоколамского Илариона. М.: ЦНЦ «Православная энциклопедия», 2019. С. 484–494.

[6] Публикация текста В.Г. Ченцовой. Перевод Д.Е. Афиногенова. См.: Там же. С. 738, 741.

[7] Гоцопулос Анастасий, протопресв. Небольшой вклад в диалог по вопросу об украинской автокефалии. Ч. 1 // https://mospat.ru/ru/2019/03/15/news171596/#_ftn33

[8] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. С. 273-274. До истог закључка долази и професор Ф. Зисис у књизи Τὸ Οὐκρανικὸ Αὐτοκέφαλο. С. 79–98.

[9] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. С. 317–318. Его же. «Ρωσικὴ Ἐκκλησία». ΘΗΕ Т. 10. С. 1055.

[10] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. Σ. 301–304.

[11] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. Σ. 335.

[12] Φειδα Βλ. Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία τῆς Ρωσίας. ΅Σ. 348–349. Его же. «Ρωσικὴ Ἐκκλησία». ΘΗΕ Τ. 10. Σ. 1077. Τζωρτζατου Β. Οἱ βασικοὶ θεσμοὶ διοικήσεως τῶν Ὀρθοδόξων Πατριαρχείων, μετὰ ἱστορικῶν ἀνασκοπήσεων. Ἐν Ἀθήναις, 1972. Σ. 177.

[13] Φειδα Βλ. «Ρωσικὴ Ἐκκλησία». ΘΗΕ Τ. 10. Σ 1078.

[14] Цыпин В. А. прот., Петрушко В. И. Архиерейский собор Русской Православной Церкви 31 марта — 5 апреля 1992 г. // Православная энциклопедия. Т. III. С. 552–555.

[15] Петрушко В.И. Денисенко // Православная энциклопедия. Т. XIV. С. 391.

[16] В., између осталог: Василик Владимир, протодиак. Захваты православных храмов на Украине: механизмы рейдерства и перспективы (http://zavtra.ru/blogs/zahvat_hramov).

[17] Никодим Милаш. Правила Православной Церкви. Т. 1. СПб 1912. С. 89.

[18] В. о томе: Маркович Константин, протодиак. «Каноны говорят…». О некоторых канонических аспектах «принятия в общение» бывшего митрополита Филарета (Денисенко) и его последователей Синодом Константинопольского Патриархата // https://mospat.ru/ru/2019/01/03/news168568/

Извор: 

321936.t.jpg
PRAVOSLAVIE.RU

Недавно се познати грчки богослов, професор Власиј Фидас, у свом чланку „Аутокефалија Украјинске...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, MKD13 рече

Navpatski Jerotej sa novim tekstom: " Predlog za resavanja Ukrianskog pitanja".

Ukratko mitropolit predlaze sledece...

Da se nastavi svepravoslavno da se ispituje i dogovori kako ubuduce dodelivati autokefaliju. Al posto sad je to nemoguce, prvi korak bi bio dijalog izmegu Moskve i Carigrad oko toga, a u meguvremenu vospostaviti naruseno evharistijsko opstenje megu RPC I CP.

I kad se CP i RPC <izmire> sazove Vartolomej sepravoslavni sobor 14 priznatih autokefalnih crkava koji ce doneti zajednicku odluku o dodelivanja i potpisivanja Tomosa o autokefalnosti neke crkve.

Taj sabor bi priznao PCU kao 15 pomesnu crkvu, za koju Jerotej Vlahos predlaze nesto slicno kao grcke <nove zemlje>. To jest da bude autokefalna crkva koja ce izabrati novi poglavar, a ako to nije prihvatljivo, vremeno  da imaju jedan sinod al jedni da pominju Kirila( Unufrieva strana) a drugi Vartolomeja(Epifanijeva):)

 

Naravno Mitropolit  ovo predlaze kako on misli da je najbolje u ovoj situaciji u kojoj se nasla Crkva, ako neko drugi ima bolji predlog za izlaza iz krize, da bude blagosloven i  razgledan od strane pravoslavne jerarhije.

 

Od toga nema nista. 

Svepravoslavnog sabora ce biti, sazvao ga Vartolomej, ili ne. 

Ne moze se sabor baviti posledicama. Prvo treba da se izleci uzrok - teolosko zastranjenje Carigrada, pa tek onda da se dodje saborno do pitanja o autokefalijama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можда је било раније, док ја нисам био на форуму, али ипак постављам један користан текст из 2018. Препоручио бих пажљиво читање.

Одговор на Прилог карактерологији српске теологије

hram.jpg?resize=756%2C517

У реаговању на текст „Међуправославни сукоби из наше перспективе“, названом „Прилог карактерологији српске теологије“, изнесене су неке тврдње и оцјене, које бих, јавности ради, желио да прокоментаришем. Прије свега, иако ме је аутор Прилога упозорио да се између Грка, Срба, Руса и, како каже, „некакве Цркве“ не смије стављати знак једнакости, што је начелно тачно, ипак ћу користити ове називе јер претпостављам да је јасно да се говори о представницима јерархије, а не о фудбалским тимовима или представницима привредних комора.

Сам аутор Прилога је на почетку свога текста признао да је у основи проблема политика. Међутим, његово неслагање са мојим текстом иде даље и другим правцем, те звучи отприлике овако: Море је састављено 99% од воде, а 1% од соли и минерала. Но, само је тачно да је 99% вода, а сад ћу да вам кажем шта мислим о минералима.

Прије свега, на моју жалост, сâм Прилог је писан тешким и неразумљивим језиком, без фабуле и јасне идеје. И поред неколико читања још увијек не могу да схватим шта је писац хтио да каже, нити видим било каквог смисла, сем чињенице да је испровоциран малициозним текстом, спином, интерпретацијом, митоманијом и национализмом. Посебно ми је нејасан увод и почетних неколико пасуса, који, можда, неупућенима могу да изгледају импресивно и научно, док мени лично изгледају потпуно бесмислено. Осим тога, Прилог је предугачак јер углавном не побија идеје текста, него ситничаво коментарише готово сваку реченицу текста. Због тога писање овог одговора представља велико искушење и захтјева велику самоконтролу да се не упадне у исти проблем. Дакле, како ми поента првог дијела није јасна, прескочићу субјективне коментаре и опаске аутора Прилога, и усресредити се на пар аргумената који су окарактерисани као нетачни.

Примјера ради, аутору Прилога смета навод да су „патријарси на Босфору подржавали Султана у ратовима против Руса“. Основна идеја пасуса из које је ова реченица истргнута јесте да су односи Руса и Грка већ неколико вијекова били затегнути. При тој тврдњи нисам заузео ни једну страну, нити пак тврдио да су Руси зли а Грци добри, или обрнуто, и не видим никаквог разлога да се то окарактерише као „малициозна опаска која са лакоћом своди на апсурд комплексан однос Османске империје и Православне цркве“. Осим што је читаоце просвјетлио да је тај однос комплексан (ваљда претпостављa да већина мисли да је био једноставан), аутор ме упозорава да Султан у једнини није исто што и Османско царство. Вриједи напоменути да се могућност разумијевања пренесеног значења текста, препознавања симбола мора да развије још у предшколско доба, те да буквалност нема мјеста у академској расправи – то би аутор Прилога требало да зна, и да не понижава читаоце претпоставком да су инфантилни. Но, без обзира на горе наведене ситнице, податак о трвењима Грка и Руса у то доба је просто историјска чињеница, која се налази у многим књигама и постоји прегршт примјера.

Дакле, иако нема никакве везе са темом, ни претходном, ни овом сада, одговора ради, морам да наведем следеће пријмере, како неупућени не би помислили да су односи заиста били добри, или да примједба аутора Прилога има било каквог смисла и тежине. Тако, Амвросије Погодин у свом дјелу „О пријему неправославних у Православну цркву“ цитира бројне примјере о томе како су Грци мрзили Русе, бацали иконе које су добијали од руских царева, спаљивали словенске књиге, избацивали Русе са Свете Горе, са непоштовањем третирали све негрке итд, те наводећи бројне коментаре ондашњих путника и писаца, Погодин сумира да су Грци током читавог 17, 18. и 19. вијека фрустрацију због губитка империје надомјестили шовинизмом према неправославнима и према православним народима који нису Грци. Погодин, такође, наводи како игуман једног манастира из Молдавије након посјете Палестини пише цару 1650. да Грци називају псима све који долазе из Кијева и Москве. Примјери се низају један за другим, све до записа Порфирија Успенског како се патријарх Мелетије 1854. појавио пред султаном Абдул Меџидом, пред саму битку око Севастопоља, са ријечима: „дај ми комадић руског меса, исјећићу га на комаде“ и завршавајући посјету са ријечима: „Ниње отпушчајеши раба твоего Владико.“

Претпостављао сам да при писању чланка, који има веома лимитиран простор, не могу се наводити сви примјери, како би маловјерни и неповјерљиви били увјерени. Међутим, ако је аутор Прилога већ имао сазнања да овај податак није тачан, морао је прво да провјери, а потом и да га оповргне противним подацима и чињеницама, а не доцилно и лаконски саопшти – то је компликовано – гдје је, при томе, он апсолутно у криву! Иначе, овакав приступ се назива спиновање, за које је он оптужио мене.

Даље, осим што има проблема са црквеном историјом, текст Прилога слабо познаје и црквену садашњост, па се тако опет везујући за једну реченицу, а не за главну идеју изјашњава – „да епархијско устројство Цркве не допушта да поп са парохијом напусти јурисдикцију“. Не постоји ни један православни теолог који не зна да парохије на Западу имају статус корпорација (trust), или да су неријетко регистроване на име свештеника, или чак на име лаика, као приватне фирме. Не само да поп може са цијелом парохијом да напусти једну Цркву, него се то, нажалост, веома често и дешава. Таква пракса не дешава се само у Америци и Канади, него и у Европи, и то у свим помјесним православним црквама.

Затим, аутор Прилога ми пребације кривицу што сумњам у чистоту намјера одлуке Васељенске патријаршије да допусти други брак свештеницима. Молио бих само да се подсјетимо да је тај приједлог одбијен на Критском сабору 2016, на коме су управо Цариграђани апсолутно доминирали и изгурали све идеје које су им биле блиске. Две године касније ти исти Цариграђани доносе управо такву одлуку. Колико човјек мора бити наиван и неупућен да би тако нешто сматрао случајним?!

Такође ме је изненадило да аутор Прилога не познаје догађаје и динамику на састанцима који су се одвијали пред Критски сабор, а сâм наводи да је присуствовао једној предсаборској конференцији. Ако је присуство већ некакав аргумент, онда могу да подијелим лично шестогодишње искуство живота са фанариотима, присуствовања конференцијама, догађајима, не само унутарправославним него и нпр. Дијалогу са дохалкидонцима, а посебно сједницама и скупштинама у оквиру Свјетског савјета цркава у Женеви. Свако ко је и једном био на таквом скупу могао је да види да се Православље дијели на јелинофонске Цркве, с једне стране, и њихове сателите, попут Албаније, којој је на челу такође Грк, те све друге Цркве, које могу имати различита, или пак иста мишљења са Фанаром. У том смислу, аутор Прилога изненађује питањем: Ко су Грци у овоме сукобу? Ако би погледао записнике са састанака и гласања о одлукама, видио би један заједнички именитељ и образац. Сви Грци, без обзира којој јурисдикцији старих патријаршија припадају, увијек и гласају и говоре, као једно тијело, уз пар изузетака који само потврђују правило. Зашто је уосталом Москва и инсистирала на томе да се одлуке доносе консензусом, а не простом већином, ако не постоји непропорционалан број Грка у раду Сабора? Зар данас није јасно да је управо та компромисна одлука да се предсједник Сабора не бира, него да по диптиху припада Цариграду, заправо била трула и штетна, и да нас је можда и увела у последњи раскол?

У вези са овим, морам да се осврнем на аргумент у Прилогу, на недавно издвојено мишљење Јерусалимске Патријаршије (у односу на остале Грке) о ситуацији у Украјини, које се може разумјети једино у свјетлу чињенице да јој преко 90% вјерника чине руски имигранти у Израелу, те да би стварање паралелне руске јерархије у на њеној територији значило не само њен потпун финансијски колапс, него и њен крај. Приватно мишљење – изјава патријарха Теофила је услиједила тек након отворене руске пријетње да ће правити паралелну јерархију у традиционалним грчким областима. Аутор Прилога би требало да зна да је Јерусалимска патријаршија, такође, сама још прије неколико година направила паралелну цркву на територији Антиохијске патријаршије, без да је и поцрвенела и поред свих протеста из Дамаска па све до коначног прекида општења.

Трактат и идеје о неповезаности губитка аутокефалије са исламизацијом српског становништва, или да је исламизација била углавном у Босни и Херцеговини, нећу ни коментарисати, јер осим историје, аутора ту оповргава и здрава логика. Ради знатижељних, навешћу само податак да је у Сарајеву, почетком 19. вијека паша имао годишњу плату 500 гроша, а да је фанариотски митополит сарајевски од Срба отимао на име своје плате чак 10.000 гроша, остављајући их без крштења и сахране, ако не би имали да плате. Претпостављам да је одговор и на овај податак – то је компликовано за објаснити.

Овде ћу се зауставити на доказивању очитих ствари, које су јасне чак и неупућенима јер би непотребно продужило текст, а не би доказало ништа што се већ не зна.

Међутим, како не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјер покаже свој траг, све горенаведено су тривијалности, а то је, надам се, јасно и аутору Прилога, а које прикривају прави разлог писања текста. Иако ми није јасно зашто је аутор лично испровоциран, из конфузног текста провејава љутња због написаног да је досадашња српска теологија на теме јединства и саборности Цркве била утопија и дјечије бунцање. Прилог вјероватно имао намјеру да докаже супротно, не мени него јавности, међутим, мени лично, а вјероватно и многим другима, данас је више него икад јасно, да је бунцање преслаба ријеч. Овакву теологију не само да је демантовала реалност у последње вријеме, него је и сам текст Прилога најбољи доказ мога описа. Ипак, морам одмах да се оградим да се не ради о цјелокупној српској теологији, нити о цијелом Православном богословском факулетету у Београду, него о малобројном, али бучнијем дијелу појединих карабурмских предавача.

Према мом мишљењу и утиску, које не мора бити апсолутно тачно, чини ми се да теолошку мисао тих пар појединаца карактерише готово све што се пројавило у Прилогу – изузетно досадан, напоран и неразумљив језик, готово социолект, који служи само за комуникацију мале и привилеговане групе изабраних и њихових обожаватеља. Тако, док се говори о потреби унутарцрквеног дијалога и дијалога са друштвом, истовремено није остварена функционална комнуникација, нити са другим професорима, студентима, теолозима, а камоли са друштвом и свијетом. Лично сам имао благослов Божији да слушам предавања најеминентнијих имена православне икумене те за разлику неких текстова појединих београдских професора, био сам у стању све да пратим и разумијем. Можда зато што су предавачи били сигурни у оно што говоре, или пак добро познавали материју? Насупрот томе, код неких теолога читаве реченице немају никаквог смисла, идеје немају циљ, а циља ни нема.

Таква теологија је довољна сама себи, њој не треба Црква. Она је заправо антиклерикална, антимонашка, арогантна и судилачки расположена, по много чему преписивачка, а посебно слијепа на чињенице и реалност. Како уосталом да схвaтимо чињеницу да је овај Прилог објављен након што је митрополит Амфилохије дао изјаву у коме потврђује све моје наводе и тезе, или након интервјуа владике Иринеја бачког у коме каже да „СПЦ брине чињеница што Фанар самостално комуницира са расколницима у Скопју, те да је о томе наша Црква обавјештена из медија“? Да ли се тврдње о политиканстким емоцијама и паушалним судовима, о гушењу Цркве, ширењу страха и панике, односе и на њих двојицу или само на писца ових редова? Или ли je то још једно у низу уобичајених игнорисања ставова наше јерархије, или је непоправљиво слијепило на опажање стварног живота и проблема Цркве?

Према мом искуству, поједини професори и предавачи Православног богословског факултета у Београду, усудио бих се рећи, са презиром гледају на Цркву, посебно на јерархију која би требало да се повинује њиховој неприкосновеној псевдобогињи Теологији, односно њима, као њеним акредитованим представницима на земљи. Тај факултет, иако је по многим карактеристикама елитан, несумњиво има велики проблем јер није у стању да духовно формира студенте теологије, нити да развије љубав према Цркви, као првенствено богослужбеној заједници и клерикалној институцији. За разлику од других богословских школа у свијету, због горе наведеног свршени студенти из Београда углавном не постају монаси, а значајан број не жели ни свештеничку службу. Какве то посљедице има на црквену кадровску политику, не треба посебно образлагати.

Нажалост, поједини професори проповиједају једну теологију која је самопрокламовано наднационална, надемоционална, надцрквена, надјерархијска, надмонашка и у свему је изнад. Они сматрају да је то чиста наука, што можда и јесте, али посљедицу има аутизам теологије и аутистично понашање оних који то слиједе. Иако је аутор Прилога најпристојнији и најмање агресиван експонент ове мале интересне клике на Карабурми, и о коме сам увијек чуо све најбоље, чак и он са невиђеном лакоћом игнорише ставове митрополита Амфилохија и владике Иринеја, или пак критикује Патријархово писмо Фанару „да је непотребно оптерећено националним идејама“. У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово. Зато аутор тврди нпр. да поп не може да преведе парохију у другу јурисдискцију, иако реалност говори другачије. Аутор Прилога свакако зна за мноштво таквих случајева и примјера, сигурно и више од мене, међутим, он их не усваја у процесу мишљења јер те чињенице не одговарају његовом теолошком погледу на свијет и Цркву. Зато се он једнако чуди како могу да тврдим да данас нема Пентархије из Јустинијановог доба, а при томе игнорише реалност да у 2018. години имамо најмање 14 аутокефалних православних цркава, и да је Црква у другом миленијуму сасвим успјешно функционисала на потпуно другим основама.

Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом. То је основна разлика између уваженог аутора Прилога и мене у процесу теолошког промишљања. Овде морам да примијетим да обрнут процес теолошког промишљања који заговара писац овог Прилога карактерологији српске теологије је карактеристичан за фундаменталисте из Исламске Државе. Исламисти имају прецијењене теолошке идеје, које потом намећу цијелој заједници, силом, без обзира на евидентне посљедице. То је теолошки тероризам и фанатична заслијепљеност, и посљедично са таквим особама се не може ни преговарати.

Једина јасна и разбирљива теза у тексту јесте да је национализам, сам по себи, нешто лоше. Ова идеја је дошла у Србију деведесетих година прошлог вијека, и на крилима Сорошеве визије Европе. Она је разрађена и допуњена са фанаритском пропагандом непрестаног вребања и указивања на етнофилетизам, који јесте проблем, али првенствено, а можда чак искључиво, само међу Грцима. Кроз ову призму јасно је зашто је писац Прилога у садржају текста анационалан, зашто са презиром гледа на српске националне интересе, које карактерише као митоманију јер је њему лично очито свеједно да ли припада Српској или Ескимској православној цркви. Ради се о једној сорошевској теологији којој је свеједно да ли је укинута Пећка патријаршија 1766. или ће Фанар сада, силом и кршењем Предања, поново да успије да рашчерупа српску аутокефалију, „јер у Христу нема ни Грка ни Јеврејина“.

У том смислу, јасно је да аутор Прилога нити његови истомишљеници нису у стању ни да изнесу било какву конструктивну мисао из српске позиције и у прилог српских националних интереса, или пак српских црквених интереса. Зато аутор и они који га бодре ни не пишу о кризи о Украјини, или покушају отимања Македоније и других области, јер се то не перцепира као проблем Цркве. Аутор Прилога веома добро зна за одлуку цариградског синода из априла ове године о томе да Фанар планира да додијели, и без сагласности СПЦ, аутокефалију цркви у Македонији, те да фанарски бандеристички епископ Јов Геча, несуђени патријарх нове расколничке структуре у Украјини, у својим интервјуима спомиње и Црну Гору, али то га се једноставно не дотиче, нити емоционално, нити интелектуално. У вези с тим, мени је јасно да се аутору Прилога чини да свако ко мисли другачије је паничар који шири страх, митоман и националиста, или пак препредени прагматичар који злоупотребљава ситуацију ради своје користи, па макар то био и сâм Патријарх.

Истовремено, док је нашао за сходно да прокоментарише као лоше третирање питања нација у патријарховом писму, ни једном ријечју није се осврнуо на недопустиво понашање Цариградске патријаршије што је сами узорк цјелокупне дискусије и најважнији црквени проблем овог љета. Међутим, док наш Прилог карактерологији српске теологије критикује национализам, ни сама Цариградска патријаршија, чији је пројављени адвокат, не сматра да је национално питање у супротности са учењем Ап. Павла. Напротив, Фанариоти сматрају да би давање националне Цркве Украјинцима унаприједило духовни живот, и то не само тамо, јер поред Украјине и Македоније, Цариграђани маштају о давању аутокефалије чак и малој Абхазији. Истовремено, Фанар у потпуности игнорише милионе православних вјерника у Америци, који би такође могли добити аутокефалију, коју готово нико не би оспоравао. Према томе, нико у православном свијету, па и у свијету уопште не мисли да је тијесан однос Цркве и нације проблем. Напротив. Једино аутор Прилога тврди да бисмо морали да одбацимо Нови Завјет и добар дио Предања, ако бисмо црквене одлуке доносили у интересу нације. То је прецијењена и слијепа идеја, људи једне књиге. Срећом, на такав начин не резонује ни већина ни у нашем сабору, нити пак у другим православним црквама. Тако не мисле ни свјетовне власти, ни Руси, чак ни Американци, чији високи дипломати тврде да је формирање националне цркве у Украјини приоритет њихове спољне политике, или пак Французи, чији Предсједник се полако удаљава од екстремног лаицизма и говори католичким вриједностима у француској нацији. Но, за писца Прилога све горе наведено је политиканство.

Међутим, српски проблем није агресивност наших противника, с тим смо се знали изборити и у прошлости, а успјешно смо се изборили и данас. Наш проблем је што наша теолошка елита иде мимо свијета, и каска за идејама које су актуелне у свијету? Зашто се, рецимо, нико од горенаведених свјетских актера није сјетио да изнесе аргумент да је национална Црква у супротности са учењем Ап. Павла? Зашто да аутор инсинуира да би Срби требало да буду интернационални пролетери и либерали, по Сорошевом моделу, кад се Европа и политички и интелектуално окреће неоконзервативизму и идеји нације? Да ли треба да будемо са погрешне стране историјских одлука само зато јер нам интелектуалну елиту чине они који не могу да виде реалност у којој живи Црква у свијету?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Bokisd рече

ima :buba:.... da Vartolomej lepo ispravi ono sto je napravio i povuce odluku o priznanju tkz. UPC i da se ta situacion nivelise jer se nije nasla Crkva sama od sebe u ovoj situaciji sto pominje Mitroplit, nego je ta situacija posledica Vartolomejevih pogresnih odluka.... i da se krene na kanonski nacin u resavanju svih stvari u PC...

Ovaj predlog koji je dan samo govori o dubini pada Vaseljenske patrijaršije.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ma kakvo povlacenje odluke, to se nece desiti ni pod tackom razno, ispali bi smesni, a ni nalogodavcima se to ne bi svidelo. A Rusi nece odstupiti, jer bi tako ispali slabi. Stvar je zaglavljena tu gde jeste. Krajnji rezultat ce biti podela na progrce i proruske PC. ( nadam se da do toga nece doci, ali po svemu sudeci... )

P.S. Vartolomej nije odluku doneo sam, vec je imao podrsku za tako nesto, prvo u svom okruzenju, a zatim i od vancrkvenih centara moci

Share this post


Link to post
Share on other sites

Патриарх Феофил: В Украине признаю только Церковь Блаженнейшего Онуфрия

 
rTWpzP_5d7129d5955959_63965523-tmb-720x4 Патриарх Иерусалимский Феофил III. Фото: ukraina.ru

Во время встречи с Патриаршим экзархом всея Беларуси Предстоятель Иерусалимской Церкви подчеркнул, что признает в Украине только одну Православную Церковь – УПЦ.

4 сентября 2019 года в Иерусалиме Предстоятель Иерусалимской Церкви Патриарх Иерусалимский Феофил III во время встречи с Патриаршим экзархом всея Беларуси митрополитом Минским и Заславским Павлом (Пономаревым) заявил, что признает в Украине только УПЦ. Об этом сообщили на сайте Московской Патриархии.

«Я признаю только одну Православную Церковь в Украине, которую возглавляет митрополит Онуфрий», – подчеркнул Предстоятель Иерусалимской Церкви.

Он также отметил, что святые отцы считают именно раскол самым тяжким грехом против Божественной любви, которая лежит в основе церковного единства.

Патриарх Феофил III обратил внимание участников встречи на то, что в современном мире важнее всего сохранить единство Святой Православной Церкви.

Предстоятель Иерусалимской Церкви также поделился с собравшимися, что с глубокой скорбью переживает происходящее в религиозной жизни Украины.

Ранее иерарх Элладской Православной Церкви митрополит Керкирский Нектарий (Довас) также заявил, что признает в Украине только одну каноническую Церковь – УПЦ

-------------------

Занимљиво, да https://pravoslavie.ru/  сада има и грчку верзију сајта :)  Пре су имали енглески и српски, или ја нисам приметио.

 

imageproxy.php?img=&key=b8fa97d452b73217
GR.PRAVOSLAVIE.RU

Pravoslavie.Ru — Τώρα και στα Ελληνικά!

 
image.png.4336358e9bc7ff8a0a109ee89f80add1.png

 

:))

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Задовољство припада ментору

6. септембра 2019.
JOVAN-ZIZIULAS-cq5dam.jpg
 

У којој су вези посета делегације из Фанара СПЦ са променама у организацији епархија Српске цркве на америчком континенту?

Посета цариградске делегације СПЦ није требало да са терена дискретне црквене дипломатије склизне на терен шире јавне сцене. План није био такав. Овај догађај, важан не само за нашу цркву већ потенцијално пресудан и за цело православље, планирано је, да се, ако већ мора, спроведе у тајности. У прилог дискретности посете говори чињеница да ће делегацију из Фанара предводити митрополит Јован Зизјулас – ментор либералних српских богослова који су се у новонасталом спору између Цариграда и Москве, данас као епископи, нашли на сукобљеним странама. И други аргумент који иде у прилог изакулисности је тај да јасан став СПЦ изнет преко Синодског саопштења којим је наша црква прва од аутокефалних осудила неканонски томос додељен украјинским расколницима – можда није коначан. На тој чињеници већ дуже време инсистира владика Максим, који каже да је његов став да треба да саслужујемо са свима са којима смо саслуживали нашао „потврду у посебном саборском саопштењу“, односно да је Сабор о питању Украјине омекшао, те да треба очувати богослужбено јединство са разбојницима који су упали на канонску територију РПЦ… (интервју дат дневном листу „Политика“).

КАРДИНАЛНЕ ИЗМЕНЕ Како год, долазак у Србију Зизјуласа, апологете савременог екуменизма и ван Цариградске патријаршије, у околностима нимало идиличним, ипак је обзнањен, а тиме бачено ретроспективно светло на догађаје који су се збили у време мирних летњих месеци а могу имати посредне везе с поменутом посетом. Први се односи на ново устројство епархија СПЦ на америчком континенту, у чему су неки препознали излазак у сусрет амбицијама Фанара да присаједини дијаспору других помесних православних цркава. Други догађај који је потресао СПЦ а претходи посети титуларног митрополита Зизјуласа јесте одлука да епископ Максим више не предаје на Православном богословском факултету у Београду што је показало дубоки раскол у круговима либералних православних богослова чијим се неформалним духовним оцем сматра у Београду очекивани Зизјулас.
Кључни догађај десио се средином јула када су тројица владика са територије САД самоиницијативно приступили организовању засебне аутономне целине на овој територији, урушавајући једину легалну аутономију на америчком континенту СПЦ у Северној и Јужној Америци. Уследила је промена назива ове аутономне организације. И поред симптоматичне тежње епископа СПЦ са седиштем на територији САД, пре свих владике Максима (Васиљевића), да умање значај последњих промена у организацији епархија Српске цркве на америчком континенту, чињенице говоре супротно.
Др Зоран Чворовић упозорава да на овогодишњем Сабору епархија СПЦ из САД нису извршене никакве козметичке, правно-техничке, већ неке кардиналне измене правног акта који је до ових промена носио назив Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. Сабор епархија СПЦ из САД, које су, дакле, само део СПЦ у Северној и Јужној Америци, самостално је изменио Устав ове аутономне црквене целине трансформишући га у основни конститутивни црквено-правни акт нове самопроглашене црквене аутономије, под називом Српске православне епархије у САД. Једном речју, напомиње он, одлуком тројице од пет епископа у Северној и Јужној Америци о измени одредбе о територијалном важењу Устава аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке ова аутономија је заправо укинута.
„Такву одлуку није могао донети Сабор три епархије у САД, јер то тело не познаје Устав аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке, већ само Епископски савет, који чини свих пет епископа са америчког континента. При томе, јавности непозната одлука прошлогодишњег мајског СА Сабора СПЦ да се измени одредба о територијалном важењу Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, на коју се позивају епископи из САД, има само карактер иницијалног акта којим је покренут поступак измене и он као такав не може да замени нову одлуку СА Сабора који је као највише законодавно тело СПЦ дужан да размотри и одобри сваку конкретну предложену измену у највишем организационом акту аутономне СПЦ Северне и Јужне Америке. То уосталом проистиче из члана 18 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку. И лаику би морало бити јасно да СА Сабор СПЦ не би смео да одобри измене које су предложене од тела које не познаје важећи Устав аутономне СПЦ за Северну и Јужну Америку.“

 

РЕВОЛУЦИОНАРНИ АРГУМЕНТ Накнадно се појавио и револуционарни „аргумент“ епископа Максима да су се епископи из САД одлучили да територијално важење постојећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку доведу у склад са реалношћу, пошто се овај акт наводно до сада није примењивао у епархијама које покривају Канаду и Латинску Америку. О томе колико је аргумент ваљан и правно озбиљан, те шта за последицу може имати кооперативност са светским властима и прихватање „реалности“ своје мишљење изнео је владика буеносајреско-јужноцентралноамерички Кирил у писму упућеном браћи архијерејима.
„Господо архијереји, знам да овиме нисте имали лошу намеру, али је чињеница да тиме може да се отвори простор за деловање људима који су до јуче раздирали и раздвајали стадо Божије и по Америци и по другим државама где живи наш народ.“
Иако ће својим критичарима на странама „Политике“ рећи да учитавају лоше немаре, а да су њихове оптужбе бесмислице, епископ Максим занемарује да десет година после доношења Устава остају аргументи које је на странама „Печата“ изнео академик Коста Чавошки. Указујући на неговање беспоретка и самовоље у аутономној СПЦ за Северну и Јужну Америку он је још тада закључио како новоконституисана аутономија у СПЦ има потенцијал да у будућности донесе, нажалост, велике „невоље“ и нове расколе на телу СПЦ. Пре њега, још 1994. Петар Павловић је у„Погледима“ из Крагујевца указивао на покушаје урушавања СПЦ од стране покојног митрополита Христифора, а исте године новинар Милослав Рајковић говори о погубном значају документа којим се дијаспора СПЦ предаје Фанару и цариградском лажном папи Вартоломеју.
О томе колико црквена аутономија епархија у дијаспори слаби јединство унутар СПЦ, на странама сајта Поуке.орг адвокат Родољуб Лазић пише: „Устав Архиепископије са три епархије, а та Архиепископија је врло, врло аутономна по свему. Има свој Црквени сабор који се одржава сваке 5. године, а може и ванредно, има Епископски савет, који је пандан СА Синоду, има Централни црквени савет итд… Једноставно, давно је требало да међу линковима на званичном сајту СПЦ стоји и линк према овој Архиепископији (сајт СПЕСАД је, иначе, потпуно на енглеском (!!!), без опције за српски и без икаквог линка према СПЦ).“
Конституисање овакве аутономије непотребно је и штетно, закључује Чворовић, јер може само да служи слабљењу јединства СПЦ, што је показала руска лекција из 1917. године.
„Суочена са намером бољшевика да после државног униште и црквено јединство руског народа, Руска црква је 1917. и 1918. године прибегла давању аутономија како би амортизовала захтеве за аутокефалијом. Не само да тада установљене аутономије у оквиру РПЦ нису успела да спрече насилно цепање црквеног јединства, нити да умире папске амбиције Фанара и патријарха Мелетија Метаксакиса, него се последице одлуке Сабора РПЦ од 1918. године о успостављању привремене аутономне цркве на Украјини и данас и те како осећају. Оснивањем епископских савета у бившим југословенским републикама, а нарочито конституисањем аутономне СПЦ за Северну и Јужну Америку, српски епископат понавља грешке руског епископата из 1917. и 1918. године.“
Он сматра да инсистирање Фанара на територијалном начелу показује да је Фанар, као и Ватикан, пао на искушењу поистовећивања Цркве са државом, јер држава је територијална, док је Црква пре свега персонална заједница, пошто њој не припадају сва лица која живе на једној територији, већ само њени чланови повезани јединством вере, канона и светих тајни.
С друге стране, прилагођавање Цркве територијалним границама државе у којој делује не може да буде аргумент за оснивање аутономне црквене организације у САД, пошто је довољно да се границе епархија ускладе са државним границама САД, а истовремено према Уставу СПЦ правна лица могу бити само епархије, црквене општине или манастири, док највиши конститутивни акт СПЦ не познаје епископске савете као правна лица.

Crna-linija-10-px.jpg

 

Црква Срба или Српска црква?

Занимљиво је да је на обележавању 800. годишњице аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу архиепископ Елпидофорос саопштио одлуку патријарха Вартоломеја – да ће Васељенска патријаршија великом прославом у Никеји обележити осам векова од тренутка када је Српској цркви доделила аутокефалност, а на коју ће, како је рекао, бити позван патријарх српски са свим архијерејима СПЦ.
„Ова јединствена прослава нас подсећа на речи псалмопевца који каже: ’Како је лијепо и красно, кад сва браћа живе заједно!’“
Беседа посвећена „дугом и блиском односу између Мајке Цркве Константинопоља и Српске патријаршије“ вредна је пажње посебно у оном делу где архиепископ Српску цркву назива Црквом Србије. Да ли је на уму архиепископ имао аутокефалну цркву Краљевине Србије којој је томос аутокефалности у време краља Милана дао Цариград, тешко је претпоставити, али тек га коригује чињеница да се 1918. СПЦ ујединила, те да је свака веза између Цркве Краљевине Србије и данашње СПЦ произвољна.

Наташа Јовановић
Печат

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      Од Guest,
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • Од Walter,
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...