Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Trifke

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему

Recommended Posts

Морам да констатујем да је теолог чтец г.г.Ведран Гагић опет показао не само аналитичке него и пророчке способности нарочито у вези лажног патријарха Филарета и његове улоге у расколу.Како кажу Руси у тексту који сам презентовао то ја сада захваљући Фикију постао раскол на квадрат.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Августин рече

Морам да констатујем да је теолог чтец г.г.Ведран Гагић опет показао не само аналитичке него и пророчке способности нарочито у вези лажног патријарха Филарета и његове улоге у расколу.Како кажу Руси у тексту који сам презентовао то ја сада захваљући Фикију постао раскол на квадрат.

.. 'njuh' za analizu tekstova par excellence .... :citac: .. 0512_music

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Bokisd рече

.. 'njuh' za analizu tekstova par excellence .... :citac: .. 0512_music

Размишљање њухом тј. носем је @Александар Милојков мени приписао, немој да бркамо супер-моћи.. :)) 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan :::. рече

Размишљање њухом тј. носем је @Александар Милојков мени приписао, немој да бркамо супер-моћи.. :)) 
 

(e, Vlado, .... ko' da sam znao, stavio sam rec 'njuh',.... pod aktivne navodnike... :D :smeh1:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово је тек занимљиво.На државној манифестацији Епифаније пришао митр.Онуфрију да се рукује.Овај прихвати.У овом прилогу се објашњава да Онуфрије није могао да бежи или гурне расколника.Погледајте.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Августин рече

На државној манифестацији Епифаније пришао митр.Онуфрију да се рукује.Овај прихвати.У овом прилогу се објашњава да Онуфрије није могао да бежи или гурне расколника.

У брате Августине ја сам о овоме овде писао у суботу мислим након што је @Александар Милојков то представио на фејсу као целив мира... и исмевао форумаше...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Vladan :::. рече

У брате Августине ја сам о овоме овде писао у суботу мислим након што је @Александар Милојков то представио на фејсу као целив мира... и исмевао форумаше...
 

Па добро нисам знао али занимљиво је објашњење.припадника УПЦ МП.Било би добро да ово виде ови са Борбе за веру јер објашњава разлику између молитвеног општења и такозваних како каже-формалних и статусних сурета.Каже кад дођемо на посао ако неки атеиста или иноверни каже -Добар дан.Нећемо рећи марш него ћемо пристојно одговорити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Августин рече

Па добро нисам знао али занимљиво је објашњење.припадника УПЦ МП.Било би добро да ово виде ови са Борбе за веру јер објашњава разлику између молитвеног општења и такозваних како каже-формалних и статусних сурета.

Ако ако ваља се :)  ништа не шкоди:ok:
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Vladan :::. рече

Размишљање њухом тј. носем је @Александар Милојков мени приписао, немој да бркамо супер-моћи.. :)) 

Владане одузећу ти супермоћи :))

Види 8. мај:

https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/08/размишљање-на-одговор-епископа-запад/

Нисам упознат са детаљима овога о чему овде полемишу, али ми „нос“ говори да је овде реч исто о некаквом спину. Имам утисак да овде Епископ Максим користи техникалију око речи „канонска помесна украјинска јурисдикција у Америци“ јер она није украјинска (иако је састављена од украјинаца) него је цариградска. И то је управо јурисдикција поменутих Данила и Илариона, егзарха Вартоломејевих. Али остављам могућност да грешим, јер не знам детаље. 

:pivo:

:))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Vladan :::. рече

У брате Августине ја сам о овоме овде писао у суботу мислим након што је @Александар Милојков то представио на фејсу као целив мира... и исмевао форумаше...

Screenshot_20190511-215045_Facebook.thumb.jpg.8aa9e86b9ed22dea4cf1c136f3a4f8eb.jpg

Screenshot_20190511-215108_Facebook.thumb.jpg.59898eae00a075b5162f9305b3f7e36c.jpg

Да знате о чему Владан прича. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Денисенко јавља!

:))

Да будући да се "ПЦУ" разделила, његов задатак као "патријарха" јесте да сачува "Кијевски патријархат" и "украјинску цркву".

harp

 

Православная Церковь Украины разделилась, – заявил Филарет Денисенко в интервью телеканалу «1+1». И в создавшейся ситуации «почетный патриарх» считает своей миссией сохранение Киевского патриархата.

«Киевский патриархат есть, его не нужно возвращать, – отметил «почетный патриарх» ПЦУ. – Есть патриарх, а если есть патриарх, то есть и патриархат, есть Киевская патриархия. И поэтому он есть и должен быть. И придет время, когда он будет признан. Уверен на 100%».

https://spzh.news/ru/news/62083-filaret-dopuskaju-raskol-pcu-no-my-sozdadim-kijevskij-patriarkhat

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Можете мислити "колико је сати" када и они који наступају са отворено антируским сентиментом примећују одређене проблеме са цариградским патријархатом?

 

EDITORIAL: ORTHODOX POPERY COMES TO AMERICA? or TIME FOR A GREEK ORTHODOX REVOLT IN AMERICA?

elpi

Archbishop Elpidophoros (Lambriniadis) of America
Greek Orthodox Archdiocese of America of the Ecumenical Patriarchate

Here at Orthodoxy in Dialogue our freedom from oversight by any ecclesiastical or academic authority allows us to say the hard things that we feel need to be said and to ask the hard questions that we feel need to be asked. While this is bound at every step of the way to offend someone somewhere—whether hierarchy, clergy, monastics, or laity—giving offense never motivates our activity. Our sole purpose has ever been to contribute in what small ways we can to unfettered dialogue within the entire Body of the Orthodox Church, in a forum where there are no forbidden topics and no forbidden opinions.  

Early in the day yesterday, May 11, we noticed an enormous and seemingly unaccountable upsurge of readers of The Ecumenical Patriarch: First without Equals, a 2014 article by then Metropolitan Elpidophoros (Lambriniadis) of Bursa, reprinted by Orthodoxy in Dialogue in January 2019. By the end of the day the number of readers had increased by a full 50% over the previous three and a half months. 

Only later in the day did the news reach us that the Metropolitan had just been appointed by the Ecumenical Patriarchate as the new primate of the Greek Orthodox Archdiocese of America. This explains the sudden appearance of his name in internet searches around the planet, which has brought and continues to bring so many new readers to his article at Orthodoxy in Dialogue.

We  reprinted Metropolitan Elpidophoros’ article as a companion piece to Joseph Zheng’s When Andrew Reigned Alone on the Earth: Ecclesial Implications of the Ukrainian Tomos, in which the author raises important questions touching on Orthodox ecclesiology and the nature of Constantinople’s primacy. We prefaced Mr. Zheng’s article as follows:

When Orthodoxy in Dialogue published the full text of the Ukrainian Church’s Tomos of Autocephaly on January 16, 2019, we appended the following note: “Orthodoxy in Dialogue welcomes discussion and debate on the ecclesiological assumptions implicit and explicit in the Tomos—particularly in its understanding of the primacy and canonical prerogatives of the Ecumenical Patriarchate—which might seem contrary to other modern articulations of Orthodox ecclesiology.” Mr. Zheng’s commentary presents a well-written and thoughtful response to these kinds of questions.

and Metropolitan Elpidophoros’ as follows:

Earlier today Orthodoxy in Dialogue published Joseph Zheng’s When Andrew Reigned Alone on the Earth: Ecclesial Implications of the Ukrainian Tomos. In it he draws our attention to the following interpretation of Constantinopolitan primacy and its attendant canonical prerogatives.

Metropolitan Elpidophoros turns 52 this year. Since he was born in Istanbul, and Turkish law requires that the Ecumenical Patriarch be a Turkish citizen by birth, it seems plausible that he could become the next Patriarch of Constantinople and have a very long reign on the Ecumenical Throne. We offer his understanding of the Ecumenical Patriarch’s personal primacy for careful study and robust debate throughout the whole Body of the Church. 

An especially urgent light has now been shone on these questions of ecclesiology and primacy by events at the Phanar over the past week: namely, the “voluntary” resignation of Arcbishop Demetrios of the Greek Orthodox Archdiocese of America on May 4 and the “election” of Metropolitan Elpidophoros to replace him on May 11, a mere week later—”voluntary” and “election” both apparently being, by all reports, up for debate.

In actuality we began to experience concerns about the Ecumenical Patriarchate toward the latter half of 2018, when the project of Ukrainian autocephaly started to move forward more decisively. While Orthodoxy in Dialogue has wholeheartedly supported and continues to support the administrative independence of the Ukrainian Church from the Moscow Patriarchate’s control as not only ecclesiologically and pastorally necessary, but also as a matter of Ukraine’s national security vis-à-vis the enemy state of Russia, and while we have deeply appreciated and continue to appreciate Patriarch Bartholomew’s unflinching courage in the face of fierce opposition from Russia and other quarters in the global Orthodox world, we grew more and more uneasy about some of the Phanar’s popish rhetoric in justification of its actions. How far would that rhetoric go? To what other situations might it be applied?

Yet we took some comfort from the fact that the Phanar took action in Ukraine only after decades of failed attempts to resolve the issue in consultation with Moscow, and only in consultation with the then schismatic Ukrainian hierarchy and people and even with the Ukrainian state.

We had not long to wait. In November we were just as stunned as the rest of the Orthodox world by the unilateral dissolution of the Archdiocese of Russian Orthodox Churches in Western Europe (aka “Rue Daru”)—a decision delivered as a fait accompli which must be obeyed, without warning and without consultation even with Archbishop John (Renneteau), let alone with the clergy, monastics, and laity of his flock.

Immediately some of our readers from the Ecumenical Patriarchate’s other smaller jurisdictions—the American Carpatho-Russian Orthodox Diocese, the Ukrainian Orthodox Church of the USA, the Ukrainian Orthodox Church of Canada—began to communicate their anguish to us that they, too, might wake up one morning soon to find that their Church had been dissolved overnight by imperial decree from Istanbul. 

The foolhardy statement by one Metropolitan from the Phanar that even the autocephaly of a longstanding Church—namely, the Russian Church—could be unilaterally rescinded at the Ecumenical Patriarch’s pleasure did nothing to allay the growing sense of alarm among Orthodox Christians of good will around the world. Even Orthodox who are generally supportive of the Ecumenical Patriarchate and the person of Patriarch Bartholomew wondered what on earth was going on.

It was in this context that Metropolitan Elpidophoros of Bursa—now the new Archbishop of America—emerged in our awareness as the apologist for a disturbingly popish understanding of ecclesiology and primacy through his 2014 article cited above. It seems beyond paradoxical to us that, while the Roman Church has stumbled and floundered in fits and starts toward greater collegiality and lay participation in the more than half century since Vatican II, the Ecumenical Patriarchate should appear destined to lay hold of the old “papal claims” for itself.

Yesterday’s “election” of the new Archbishop of America in faraway Istanbul—by all reports, not only without consultation with the hierarchy, clergy, monastics, and laity of the Greek Orthodox Archdiocese of America, but even against the express wishes of the Archdiocese—simply serves as a case in point. Demonstrative of the Ecumenical Patriarchate’s increasingly imperialist views of its own role in the Orthodox Church, such unilateral fiats, handed down from above, will only occur with greater frequency as power, status, territory, and probably money take precedence over the preaching of the Gospel, the drawing of new disciples to the risen Christ, the feeding of the hungry and sheltering of the homeless, and the salvation of souls.

To the best of our knowledge, Phanariot ecclesiology finds no resonance anywhere in modern Orthodox ecclesiology—especially, and most ironically of all, in that of the Ecumenical Patriarchate’s own celebrated Metropolitan John (Zizioulas).

(To be sure, Muscovite ecclesiology fares no better, with its own brand of popery predicated on its “Third Rome” foolishness. Our remarks here must in no way be construed as pro-Moscow Patriarchate in its present quarrels with the Ecumenical Patriarchate. The Russian Church has tragically turned its back on the bright hopes of the 1917-18 Council of Moscow and become—institutionally— little more than a Kremlin tool, just as it was in the Soviet era.)

Orthodox ecclesiology is never “democratic” in the secular sense of the word. Yet in its purest form—articulated germinally by such pre-Constantinian church fathers as St. Ignatius of Antioch (d. 108) and St. Cyprian of Carthage (d. 258)—neither is our ecclesiology autocratic and dictatorial. Just as the people must do nothing without the bishop, so too the bishop must do nothing without the people. Just as the Church is in the bishop, so too the bishop is in the Church—the whole Church, constituted by her hierarchy, clergy, monastics, laymen, laywomen, and even children. Just as the obedience of marriage operates reciprocally in both directions between husband and wife, so too obedience in the Church flows simultaneously in all directions to and from the episcopate, the presbyterate, the diaconate, the monastic order, and the laity. It is for this reason that the Holy Apostle Paul likens the Church to a biological body in which the head is the servant of the foot no less than the foot is the servant of the head. 

The Greek Orthodox Archdiocese of America—the hierarchy, clergy, monastics, and laity—must insist on electing their own Archbishop and proceed to do so. The Archbishop-elect might, or might not, be Metropolitan Elpidophoros. Yet it seems more sensible on every level to elect a man born and raised in the US, and possessing decades of actual pastoral experience in the US.

The fact that Metropolitan Elpidophoros is touted as the “abbot” of a “monastery” which—to the best of our knowledge—has no monks speaks volumes in and of itself. But then the Ecumenical Patriarchate has bishops of places that not only have no Orthodox Christians living there, but even of places that have no human inhabitants of any kind.

✠ 

The importation of Metropolitan Elpidophoros’ popish version of Phanariot primacy to American soil will have repercussions beyond the Greek Orthodox Archdiocese. This is because, the moment this man who has never served as a bishop in the US ascends the archiepiscopal throne, he becomes ex officio the president of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America. As we reported in Orthodoxy in America: Broken Promises and Shattered Dreams? last July, while the Assembly is ostensibly dedicated to the creation of a united, autocephalous Church for America, the Ecumenical Patriarch’s handpicked “Archons” consider any such talk to be treasonous. We quote that article at length:

In May of this year, Steve Efstathios Valiotis received an honourary doctorate from Hellenic College and Holy Cross Greek Orthodox School of Theology in Brookline MA. In his acceptance speech he called for the autocephaly of the American Church—a presumably uncontroversial remark, ecclesiologically and canonically, especially given the stated purpose of the Assembly of Bishops over which Archbishop Demetrios of the Greek Orthodox Archdiocese presides.

The Order of Saint Andrew the Apostle-Archons of the Ecumenical Patriarchate in America—a male-only lay organization of honourees designated by the Ecumenical Patriarch—issued a swift condemnation of Valiotis’ remarks as an attack against the Ecumenical Patriarchate:

The Order of Saint Andrew the Apostle, Archons of the Ecumenical Patriarchate, express their concern and disappointment that at the commencement exercises at our beloved Hellenic College and Holy Cross Greek Orthodox School of Theology, the reported public discourse included sentiments against the Mother and Great Church of Christ, as well as inopportune references to ‘autocephaly’ for the Holy Archdiocese of America. As any cleric or layperson should know, the Greek Orthodox Archdiocese of America is an Eparchy of the Most Holy Ecumenical Patriarchate of Constantinople — the First Throne of the worldwide Orthodox Christian Church — and as such, has its ecclesial, canonical, and liturgical bases rooted in the Vineyard planted by the Right Hand of the Lord through the First Called Disciple, the Holy Apostle Andrew. All of the Hierarchy, clergy, and laity of the Holy Archdiocese owe their allegiance to the Ecumenical Patriarchate and we, the Archons, express our deep concern that while one spoke against the Mother Church, no one seems to have spoken for Her.

We pray earnestly and with every good intention that such foolishness not afflict the Body of the Church any longer, and that all of us, clergy and laity, remain steadfast to the Mother Church of Constantinople with gladness and gratitude for the blessings She has bestowed, with blood and tears, upon Her children in this great Land of Freedom and Promise. [See full report in The National Herald.]

Do the Ecumenical Patriarchate and its American Eparchy—the Greek Orthodox Archdiocese—support the normalization of the Church’s organizational structure in America, or do they not? The answer becomes considerably less clear, considerably more disheartening.

It’s hard to imagine how Metropolitan Elpidophoros’ archiepiscopacy in the Greek Orthodox Archdiocese and his presidency of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops will advance the cause of canonical Orthodox unity in the US.

The time has long passed for the Assembly of Canonical Orthodox Bishops to reject the model of governance imposed on it by foreign bishops and to elect its own president from any canonical jurisdiction in the US. Why does the American Orthodox Church continue to accept being infantilized by the so-called “mother churches?”

No one denies the primacy of the Ecumenical Patriarchate of Constantinople in the Orthodox Church. Yet it is not the Phanar’s prerogative to decide, on its own, in what its primacy consists in the 21st century. Have we not learned our lesson from Rome about what happens when a See gets too big for its britches, and unilaterally articulates and tries to impose on the Body of the Church its own understanding of its role? But this is the subject for another editorial.

✠ 

Anyone wishing to contribute to this conversation—whether hierarchy, clergy, monastic, or laity—is warmly urged to check our Submission Guidelines and reach out to us.

Please consider becoming a Patron of Orthodoxy in Dialogue.

Christ is risen! Indeed He is risen!

https://orthodoxyindialogue.com/2019/05/12/editorial-orthodox-popery-comes-to-america-or-time-for-a-greek-orthodox-revolt-in-america/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

.

Na pragu smo petstote stranice ove teme. Stavise, bilo i jos sijaset povezanih tema. Valjda zato sto je, u odnosu na istorijski trenutak, tema od ogromnog znacaja. Na ovoj temi videli smo sta pojedinci o njoj misle i imaju da kazu, pa cak, mozda, i to kako ono sto je ovde napisano utice na deo toka dogadjanja, makar na nekom mikronivou.

Jos jedna stvar upada u oci kada je ova tema u pitanju. To je neko, cini se, kao zatisje. Pored njih par (pre svih Vedrana, potom i Vladana), jedan deo drugih, inace vrlo aktivnih i zucnih clanova, kao da se privremeno primirilo. Kao da se javila neka zebnja koja im se pojavila od senke koju stvori Sabor svojim pocetkom. Na taj nacin, cini se kao da je tema, tj. da su desavanja uticala jos vise i na sve nas.

Nama, koji redje pisemo, ali brizljivo pratimo, a verujem ima nas dosta, bar prema brojevima o posetama ovoj i vezanim temama, ovakve teme dosta pomazu. Ne samo da shvatimo makro dogadjaje, nego da sagledamo i pojedine licnosti kojima su ovakve stvari profesionalna oblast i koje, ipak cini se nisu bez ikakvog uticaja u svojim sverama.

Dakle, iako je to neko zatisje primetno, da se naslutiti skori povratak zivosti na temi, posebno ako ne zanemarimo vidljivost koju im poruke pruzaju.

Jos jednom bih hteo da naglasim koliko je nama, da kazem obicnim citaocima, znacajno ono sto ovde mozemo da procitamo. Samo kao primere da pomenem: od velike vaznosti su nam vesti koje prenosi g.Zivaljev, dalje objektivni komentari poznavalaca desavanja g.Mackovica i g.Injca, i redom da ne nabrajamo dalje ...

Mogao bih da pisem jos po nesto, ali evo moram ici na posao. Mora da se radi ...

Bog neka je sa pravednima i istinoljubivima! Samo nastavite, mi Vas pratimo (i motrimo) ...

.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Цариград расправљао о аутокефалији за "македонску цркву"

 

 

Соопштение

Под претседателство на Неговата Божествена Сесветост, Светиот и свештен синод заседаваше на редовно заседание од четврток, 9 мај, до сабота, 11 мај 2019 година.

За време на овие заседанија, се разгледаа сите теми заведени во дневниот ред и се донесоа соодветни одлуки.

Поконкретно, како што веќе беше соопштено, Светиот и свештен синод пристапи кон пополнување на упразнетите Свештени архиепископии Австралиска и Американска и разговараше, помеѓу другото и за поднесеното пред извесно време апелациско прибегнување (еклитон) од страна на црквата во Северна Македонија, која моментално, како што засега стојат работите, пребива во раскол.

Во Патријаршијата на 11 мај 2019

Од Секретаријатот
на Светиот и свештен синод

https://bigorski.org.mk/vesti/svet/sinodot-na-vselenskata-patrijarshija-go-razgleduvashe-nasheto-crkovno-prashanje/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, Ведран* рече

Screenshot_20190511-215045_Facebook.thumb.jpg.8aa9e86b9ed22dea4cf1c136f3a4f8eb.jpg

Screenshot_20190511-215108_Facebook.thumb.jpg.59898eae00a075b5162f9305b3f7e36c.jpg

Да знате о чему Владан прича. 

Што би рекао један мој пријатељ, иначе доктор наука у једној научној дисциплини, када би узео да се шали на рачун неких примитивних (да не кажем глупих) људи: ”О темпора, о моралес!”.

Што митрополит Онуфрије има у малом прсту, то брат Александар нема у малом мозгу! На овој фотографији изнад осликава се сва трагика једног народа (украјинског) и сва величина једног човека (митрополита Онуфрија), и само један духовни слепац и заједљив човек може да употреби ову слику желећи да се спрда са својим неистомишљеницима. Да не причам колико је ружно у било ком контексту (када је у питању ова слика) да се доводи в. Максим (Васиљевић). Тиме му се само чини медвеђа услуга. И што је још страшније, после оваког коментара брата Александра човек не може а да се не запита чему ли их учи и каквим је то докторантима в. Максим на београдском ПБФ-у био ментор, и на какав пут их је извео и изводи ? По свему судећи на пут погибли. И да. Поред њега и његови докторанти су изгубили смисао за хумор и, надасве, (духовну) реалност. Сам Господ нам је заповедио да љубимо непријатеље своје, а м. Онуфрије је човек Божији, чија љубав надилази сву трагику у којој се Украјина тренутно налази. Брат Александар Милојков се дружи са о. Зораном Ђуровићем, али се на њега из тог пријатељства није излио пелцер разликовања љубави према грешнику (о. Зорана према в. Максиму) и мржње према греху (свим оним глупостима којима нас је у последњих неколико месеци даривао в. Максим), те стога не уме да разлучи када је потребно да се неко грди (да не употребим један други израз који често користи о. Зоран) ради његовог исправљања и спасења, а да се притом не прекрши закон Господњи о међусобној љубави. Нико од нас не мрзи в. Максима, а велики број архијереја, свештеника и лаика СПЦ је згрожен оним што је чуо и прочитао од в. Максима на тему српске аутокефалије, украјинског раскола и улоге Васељенског Патријарха у свему томе. И даље мислим да је брат Александар човек од части, као што све више мислим да је помало глуп, а сасвим сам сигуран да му се смисао за хумор затурио на неком од ходника ПБФ, или у неком од кабинета на истом факултету...

...Брате Александре, ако је и од тебе, много је! (sic!)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      Од Guest,
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • Од Walter,
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим
×
×
  • Create New...