Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Trifke

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ево ме.По некој чудној случајности синоћ сам на јутубу синоћ са гледао филм Живка Николића из 1987-У име народа-у коме глумац ПЕТАР БОЖОВИЋ глуми злог начелника државне безбедности МАКСИМА који хапси људе да би им силовао жене и из чисте зависти.Чудно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Августин рече

Ево ме.По некој чудној случајности синоћ сам на јутубу синоћ са гледао филм Живка Николића из 1987-У име народа-у коме глумац ПЕТАР БОЖОВИЋ глуми злог начелника државне безбедности МАКСИМА који хапси људе да би им силовао жене и из чисте зависти.Чудно.

Voistinu cudno, da kazem mojoj zeni da se cuva,,,::::::))))))))))

Bas cudan izbor nika... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, Августин рече

Ево ме.По некој чудној случајности синоћ сам на јутубу синоћ са гледао филм Живка Николића из 1987-У име народа-у коме глумац ПЕТАР БОЖОВИЋ глуми злог начелника државне безбедности МАКСИМА који хапси људе да би им силовао жене и из чисте зависти.Чудно.

Гледао сам тај филм.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила.

 

Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године:


- Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани.

* Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару?

- Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији.

* Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим?

 

* Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ?

- Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио.

* Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању?

- По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година.

* Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ?

- МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол.

* Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије?

- Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено.

 

Извор: Новости
https://pouke.org/forum/index.php?/topic/58328-архиепископ-охридски-и-митрополит-скопски-јован-у-интервјуу-за-новости-папи-дочек-а-српском-патријарху-забрана/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Vladan :::. рече

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила.

 

Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године:


- Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани.

* Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару?

- Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији.

* Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим?

 

* Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ?

- Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио.

* Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању?

- По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година.

* Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ?

- МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол.

* Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије?

- Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено.

 

Извор: Новости
https://pouke.org/forum/index.php?/topic/58328-архиепископ-охридски-и-митрополит-скопски-јован-у-интервјуу-за-новости-папи-дочек-а-српском-патријарху-забрана/

 

Starozagorski mitropolit Kiprijan iz bugarske crkve nada se da je ova poslednja godina u kojoj MPC proliva suza i da ce sledecu Uskrs MPC docekati sa radost i veselje. Kiprijan je presednik komisije koje BPC napravila onda kad je MPC trazila priznanje od BPC, sad je zajedno sa najmlagim episkopom Jakovom iz MPC bio u Jerisalimu da donesu Blagodatni Ogan.

Ostalo intervju necu da komentiram, toliko godina i Jovan nista nije naucio, da taktika kojom nastupa je promasena i ne donosi nikakve plodove... ni vlasti ni narod ga ne vole... i tako ce biti dok se on sam ne promeni 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zelenski se streo sa Filaretom

https://www.rbc.ua/rus/news/zelenskiy-vstretilsya-filaretom-1556649820.html

a pre toga sa mitropolitom Epifanije

https://ru.tsn.ua/politika/zelenskiy-vstretilsya-s-mitropolitom-epifaniem-1338012.html

i tek na kraju se susreo sa Onufrijem.

Idu price da su namerno zamenili njega sa Porosenkom, kak ne bi mogli vise ukrainsku vlast povezivati sa nacizmom, jer i Zelenski i premier minister Ukraini Groisman su jevrejskog potekla.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 22.4.2019. at 13:50, Vladan :::. рече

Да с' ти жив и здрав... на овој теми га тако зовемо још од јесенас мислим... :mahmah:

 

Хвала да добрим жељама Владане! :)  Тема је као Рат и мир од Толстоја, ја само читам (тј. кљуцнем) ту и тамо, само пикантне делове, делове око Ане Карењине... и томе слично.

У сваком случају Потрошенко је потрошена роба. К'о чоколада!

Шта зна Амер шта је чоколада, томос једе чоколаду баца... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, MKD13 рече

Zelenski se streo sa Filaretom

https://www.rbc.ua/rus/news/zelenskiy-vstretilsya-filaretom-1556649820.html

a pre toga sa mitropolitom Epifanije

https://ru.tsn.ua/politika/zelenskiy-vstretilsya-s-mitropolitom-epifaniem-1338012.html

i tek na kraju se susreo sa Onufrijem.

Idu price da su namerno zamenili njega sa Porosenkom, kak ne bi mogli vise ukrainsku vlast povezivati sa nacizmom, jer i Zelenski i premier minister Ukraini Groisman su jevrejskog potekla.

Па није ни чудо што се са страдалним митрополитом Онуфријем срео тек на крају. Зар ти не знаш да се десерт (оно што је најслађе) једе на крају обеда, а не на почетку? Баш се ћ(ч)удим да то не знаш, јер си ти експерт за све. То какве све приче иду, и ко је кога и када срео у овом случају ништа не значи. Ама, баш ништа. Политичари су у Украјини (као, уосталом, и у Македонији и Србији) потрошна роба. Црква у Украјини ће да надживи и овог комичара, као што ће страдална ПОА у Македонији и даље да буде једина призната и препозната канонска Црква у том делу Европе.

пре 15 часа, MKD13 рече

Starozagorski mitropolit Kiprijan iz bugarske crkve nada se da je ova poslednja godina u kojoj MPC proliva suza i da ce sledecu Uskrs MPC docekati sa radost i veselje. Kiprijan je presednik komisije koje BPC napravila onda kad je MPC trazila priznanje od BPC, sad je zajedno sa najmlagim episkopom Jakovom iz MPC bio u Jerisalimu da donesu Blagodatni Ogan.

Да сам заједљив одговорио би ти једном старом српском пословицом: ”Што је баби мило, то јој се и снило!”. Али, како и мене, као и све остале истински верујуће Србе, боли раскол у Македонији (који се продужује због лудости/гордости ваших ”архијереја”), само ћу ти рећи да се и ја, попут бугарског митрополита Кипријана, надам да ће ово бити последња година да добри и честити православни Македонци проведу Васкрс у расколу, а све због, понављам, појединих усијаних и лудих глава у сопственим редовима.

А знаш ли ти, брате МКД13, шта је,својевремено, говорио епископ велички Гаврило?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Талични Том рече

Па није ни чудо што се са страдалним митрополитом Онуфријем срео тек на крају. Зар ти не знаш да се десерт (оно што је најслађе) једе на крају обеда, а не на почетку? Баш се ћ(ч)удим да то не знаш, јер си ти експерт за све. То какве све приче иду, и ко је кога и када срео у овом случају ништа не значи. Ама, баш ништа. Политичари су у Украјини (као, уосталом, и у Македонији и Србији) потрошна роба. Црква у Украјини ће да надживи и овог комичара, као што ће страдална ПОА у Македонији и даље да буде једина призната и препозната канонска Црква у том делу Европе.

Да сам заједљив одговорио би ти једном старом српском пословицом: ”Што је баби мило, то јој се и снило!”. Али, како и мене, као и све остале истински верујуће Србе, боли раскол у Македонији (који се продужује због лудости/гордости ваших ”архијереја”), само ћу ти рећи да се и ја, попут бугарског митрополита Кипријана, надам да ће ово бити последња година да добри и честити православни Македонци проведу Васкрс у расколу, а све због, понављам, појединих усијаних и лудих глава у сопственим редовима.

А знаш ли ти, брате МКД13, шта је,својевремено, говорио епископ велички Гаврило?

Talicni Tom razlika je u to shto kod tebe kod reci arhiereja  su pod omiljene Jadranove navodnike dok kod Kiprijana ima blagodarnosti do Negovog Blazenstva Arhiepiskopa Stefana. Kod tebe raskol se produzuje zbog ludosti i gordosti "arhiereja" MPC dok Kiprijan naziva episkopa Jakova svog sabrata. Shto neko iz episkopa SPC ne popije bar kafu sa nekog sabrata iz MPC....ili za SPC nema sabrata u redovima MPC vec samo gordi i usijani raskolnici i neprijatelji Crkve?

Dobri i cestiti makedonci uvazavaju i cene svoje arhiereje i u njima prepoznaju svojih duhovnih vodica i svako njihovo omalovazavanje vrega i taj dobri i cestit narod. Mi smo jedno celo sa nasim jerarsima, i pored svih coveckih slabostima, mi ih volimo i necemo se deliti. Oni koji otpadaju iz taj savez lubavi megu makedonskog naroda i nasih duhovnih vodaca postaju marginalci prirodnim putem kao shto je to POA.

Ijako vi stvarno zelite da se isceli raskol treba da se saobrazite sa gore recenom a ne da potkopavate nase jedinstvo i ljubav sa paralelnom i uopste nepopularnom jerarhijom u Makedoniji. Mi imamo svoje episkope...

Shto se tice POA-e mi smo otvoreni i za njih, al njihova retorika i dejstvovanje, uopshte ne doprinosi ka isceljivanje raskola, vec su postali najveca prepreka tome. Gaba devizi da su oni pobornici jedinstva.  Kojeg jedinstva? Sta su doprineli oko resavanjeg raskola za ovih 15-tak godina? Nista...a toliko su samo produbljili raskol. Ako je za tih stotinak clanova POA-e, mogli su ionako da pregu u SPC, koji je smisao POA-e ja stvarno neznam.

Sveti episkop Gavril Velicki nikad nije posumnjao o blagodatnosti MPC gde je i postao episkop. Znam da su ga cenili svi pa cak i SPC gde su ga htijeli privuci, shto je i odbio. Grci isto su ga cenili al zbog svog nacionalizma ni su mu razresili zvanican boravak na Svetoj Gori pa je bio prinugen da se vrati u Makedoniju gde je svojim podviznickim zivotom zablistao poput drevnih asketa. Njegova cudesa svedocila su i kad je bio ziv a i sad kad se preselio u Carstvo Nebesno. I da, episkop Gavril vam je odgovor na sva vasha bogohuljenja o bezblagodatnosti MPC.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополит Онуфрије примио новоизабраног председника Украјине

1. Мај 2019

316488.p.jpg

На Светли уторак, 30. априла 2019. године, у резиденцији митрополита Онуфрија на територији манастира Пантелејмона у Кијеву у Теофани, митрополит кијевски и све Украјине  Онуфрије састао се са новоизабраним председником Украјине Владимиром Александровичем Зеленским, јавља Патриархија.ру.

В.А. Зеленски је честитао Блажењејшем митрополиту Онуфрију  празник Христовог Васкрсења. Првојерах Украјинске Православне Цркве је са своје стране честитао новоизабраном председнику најважнији православни празник, као и на његовом избору за председника државе. Митрополит је пожелео В.А. Зеленском Божји благослов у његовом служењу Украјини и њеном народу.

Саговорници су разматрали садашљње верско стање у земљи.

Као што смо јавили, 22. априла је митрополит Онуфрије упутио поздрав В.А. Зеленском поводом  победе на изборима за председника Украјине.

 

Извор: Патриархија.ру (с руског Инфослужба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/mitropolit_onufrije_primio_novoizabranog_predsednika_ukrajine

Share this post


Link to post
Share on other sites

Епископ бачки Иринеј: Врлина истинољубивости

2. Мај 2019 - 22:43

Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно,  „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити  раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом.

Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве.

Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали  у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”.  

Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало?

У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези,  ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут  одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору.

Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене.

Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре.

Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа:

1. грчки текст, свих шест пута:

1_4.jpg

2. француски текст, свих шест пута:

2_0.jpg

3. руски текст, три пута:

3.jpg

4. руски текст, три пута:

4.jpg

5. енглески текст, два пута:

5.jpg

6. енглески текст, четири пута:

6.jpg

Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био.

Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, акамоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”.

Извор: Епархија бачка

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 38 минута, Milan Nikolic рече

Епископ бачки Иринеј: Врлина истинољубивости

Лепо, одмерено, тачно у мете. Е сад што је е. Максим нацртао на себи доста мета па има доста да се пише то је друга ствар...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 40 минута, Milan Nikolic рече

Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у).

Ово већ прераста у један ужас лажи, превара и лудила да се човек запита верују ли ти људи у Бога уопште ако за поштење и истину немају никакав осећај.

Њима малтене више не може да се верује ни када кажу да верују у св. Тројицу, мораш да их питаш тачно у коју Тројицу, да не испадну случајно Брама, Вишну и Шива па да имаш посла са крипто-хиндуистима...
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Епископ Иринеј је овим демонстрирао крајње смирење и одмереност. Свеобухватан одговор који како ми се чини не оставља много простора за неку даљу дискусију. Свака му ко Његошева а скроз је разумљиво и нама обичнима. :ok:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      Од Guest,
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • Од Walter,
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим
×
×
  • Create New...