Jump to content

Raskol se zahuktava

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 10 минута, utopija рече

+!
Iako nisam 'pravoslavac', žalosti me ovakvo ponašanje posvećenih osoba, 
jer mislim kako to nije plod Duha Svetoga.
Ne vjerujem, da je ova situacija draga Čovjekoljupcu, koji je Glava Crkve.

Kanoni su potrebni kod ustroja Crkve, ali ih treba provoditi čista i ponizna srca u postu i molitvi na Slavu Božju.

- Zašto uopće dolazi do ljudskih zavrzlama kod traženja i priznavanja autokefalnosti?



 

Зашто долази до заврзлама кад неко хоће да буде патријарх уместо патријарха? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 11.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Чудно је ово са цивилизованошћу и црквено-политичком коректношћу у вези Барта и термина јазбина...   1) Проблематичан је термин јазбина за канцеларију човека који је "томосом" подржао "цивилизо

Овом приликом бих поручио и онима из Цркве који подржавају разне медије који омаловажавају нашег Патријарха и Синод, као и остале Епископе СПЦ који нису по њиховом чапу, да добро знам ко су. То да одм

Поштовани, велике су страсти, веће него што може да сајт свари. Нема цензуре, овде ће увек бити оних којима ће нешто одговарати, као и оних којима неће. Годинама се нисам мешао у рад сајта,

Постоване слике

On 23.10.2018. at 14:57, Августин рече

Зар је потпуно неинтересентно да се старокалендарци сами нуде Москви да се скоро нико није осврнуо на то.Ја сам то ставио да би се можда у некој дискусији нашао неки смислен став а не што нешто заступам.Молим вас да неко покуша да објасни какаве би последице тога биле и да ли је то могуће-Цео текст који много више објашњава је на линку који сам дао.

Тешко је рећи...ово су како видим "флоринијанци" односно хризостомовци. С њима је својевремено био Акакије Станковић. Мислим да су они екстремни и да од тога нема ништа. Постоје још екстремнији матејевци. Све их знам јер сам са представницима ових двеју струја жестоко полемисао у периоду 2002-3 када су извршили инвазију на Филозофски факултет у Београду. Постоје и кипријановци за које сам (тада) чуо да признају благодат Цркви од које су се одвојили. Могуће је да се неке њихове струје сада врате. Иначе, чуо сам да је наводно преовладан раскол са старообредницима у Русији. Не знам колико је то тачно, нисам проверавао.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, utopija рече

+!
Iako nisam 'pravoslavac', žalosti me ovakvo ponašanje posvećenih osoba, 
jer mislim kako to nije plod Duha Svetoga.
Ne vjerujem, da je ova situacija draga Čovjekoljupcu, koji je Glava Crkve.

Kanoni su potrebni kod ustroja Crkve, ali ih treba provoditi čista i ponizna srca u postu i molitvi na Slavu Božju.

- Zašto uopće dolazi do ljudskih zavrzlama kod traženja i priznavanja autokefalnosti?



 

Де си бре, Тихомире! Како је на мору?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Milan Nikolic рече

Зар Цариград, који се у лицу својих светих и великих Јерарха, клира и народа кроз раније славне векове тако православно супростављао Римском Папском туторству и апсолутизму, жели сада да игнорише саборске традиције Православља, и да их замени неопапистичким сурогатима „другог“ или „трећег“ или било ког Рима?

Жели. И то је чињеница са којом морамо да се суочимо....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

+!
@Вилер Текс
Zavrzlama je bilo i prije (gruzijska, bugarska,...), a vjerojatno će ih još biti.

- A zašto patrijarh ne bi dozvolio nekoj crkvenoj zajednici na određenoj teritoriji autokefalnost,
jer bi tako i sebi olakšao rad u 'Ovčinjaku'?


U ovom slučaju je to teritorij u Ukrajini, koji baš i nije mali, a i velik je broj vjernika.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Ivan Marković рече

Иначе, чуо сам да је наводно преовладан раскол са старообредницима у Русији.

А што ти ја шаљем митрополита Илариона у старообредничком кукољу? :tongue:

Све са старообредним благословом!

:0205_whistling:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Ведран* рече

А што ти ја шаљем митрополита Илариона у старообредничком кукољу? :tongue:

Све са старообредним благословом!

:0205_whistling:

Оћеш да кажеш да јесте превладан тај раскол? Ако јесте, онда је свашта могуће...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, utopija рече

A zašto patrijarh ne bi dozvolio nekoj crkvenoj zajednici na određenoj teritoriji autokefalnost

Нико је не тражи, ето зашто. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Ivan Marković рече

Оћеш да кажеш да јесте превладан тај раскол? Ако јесте, онда је свашта могуће...

Колико је мени познато, јесте.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Схватио сам да Цариград жели по сваку цену да се успостави власт некаквог Рима, било другог или трећег, прихватио би да сви одлуче да то буде и Москва, само се нада да ће убедити све да је заправо сам он најбољи за тај посао.

Видимо да Москва сада дефинитивно не жели такву улогу у православљу. Морамо се потрудити да сви скупа, заједнички подржимо Москву и да заједнички донесемо важне одлуке и одбацимо сваки апсолутизам црквеног примата.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Ведран* рече

Нико је не тражи, ето зашто. 

+!
U Ukrajini je zavrzlama ne na kvadrat ili kub nego na entu.
Teoretski:
- Kad bi kijevski mitropolit UPC-MP zatražio autokefalnost, da li bi patrijarh RPC to odobrio?

Stvarnost:
Pravoslavnim vjernicima u Ukrajini (Ukrajinci, Rusi,...) nije baš draga ovakva situacija.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 39 минута, utopija рече

+!
@Вилер Текс
Zavrzlama je bilo i prije (gruzijska, bugarska,...), a vjerojatno će ih još biti.

- A zašto patrijarh ne bi dozvolio nekoj crkvenoj zajednici na određenoj teritoriji autokefalnost,
jer bi tako i sebi olakšao rad u 'Ovčinjaku'?


U ovom slučaju je to teritorij u Ukrajini, koji baš i nije mali, a i velik je broj vjernika.

Грузија је очигледа грешка Русије. Мислим на ономад када су им укинули Цркву (Руси Грузијцима).

Зато што се овде даје аутокефалија расколинук парекселанс, који иде околи и говори "ја сам патријарх, био, јесам и остаћу и постаћу". Изногуд.

Велики је број верника и огромна већина су верници канонске Цркве.И та канонска Црква није тражила ништа па ни аутокефалност. 

Дакле две различите ситуације. Хокеј и кошарка.

Зато не стоје приче о неком русофилству. Да ово неко ради Цариградској Патријаршији, у смислу да оне нсрећника "турску православну цркву" проглашава за канонску наравно да бих рекао да то није уреду. Или да неко ради нешто слично нпр. Румунској Цркви или Јерусалимској, било којој. Могу се људи упирати до сутра, сувопарно штреберски "теологисати", не може се одбранити. И свако ко ово брани неозбиљан јер и баба Доњег Заборавишта капира о чему се ради.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Иначе, видим да је до сада у овим нашим дискусијама некако занемарен геополитички и геостратешки, али и војностратешки аспект ове црквене кризе. Да дамо неку нотицу и о томе.

Украјина је још у делима Збигњева Бжежинског имала велики значај. На нашу срећу, почетком деведесетих  је Џорџ Буш успео да убеди тадашње украјинско руководство да се одрекне 600 нуклеарних бојевих глава. Тадашња америчка логика је била да се по сваку цену спречи умножавање држава са нуклеарним арсеналом јер је ту математика једноставна. Што већи број нуклеарно наоружаних држава, то мањи број циљева за нападе, али и што већи број нуклеарно наоружаних држава, то даље кумбаја-глобализам и пројекат светске државе о којој је фантазирао још Кант а масони је покушавали да саставе од 18 века (за сада без икаквих успеха). Но недуго потом амерички дезижн-мејкери и њихови мали партнери су схватили да се између њих и Москве налази празан простор. Па су кренули да га попуне, али су се нама бактали целу деценију, па је Украјина чекала свој ред. Када су са нама коначно завршили 5. октобра 2000, у Русији је на власти већ био Путин, па се морало радити брзо. До 2004 је експлодирао НАТО у који су ушле прибалтичке земље, Словачка, Румунија и Бугарска. Американци су проширили своје базе чак и на Средњу Азију (Казахстан и слично). У Украјини се десио први мајдан, у Грузији револуција ружа и све је ишло својим током све док се тупави и сатанистички мондијалисти нису преиграли са штампањем фиктивног новца и пумпањем бесмислених кредита иза којих су стајале операције финансијских деривата. Балон је пукао, што је привремено довело до замора у експанзији на Исток. На жалост Русија није успела да за то време пребаци извоз својих енергената на Кину и Азију, а пропале су (како се чини) и све комбинације са извлачењем Немачке из атлантског фронта. Тада је уследио Мајдан иза кога су стајале опет удружене све компоненте глобалног Запада. Овога пута , циљ је био увући Русију у рат који не би могла да добије. Русија јесте, ако се изузме несхавтљиво околишање да се помогне Јануковичу да ипак задржи власт, углавном добро реаговала, заузимањем Крима, чиме је спречила губитак црноморске акваторије и уједно могуће стационирање тактичког нуклеарног оружја Америке на  Криму. Такође, руски татички и пројектили средњег домета успешно покривају територију целе Украјине и доброг дела источне и централне Европе (у комбинацији са Калињинградским џепом). Такође, устанак у Донбасу и губитак контроле над једним његовим делом од стране кијевског режима је лишио Украјину дела њене индустријске базе и створио јој територијални проблем са којимне може у НАТО и ЕУ. Затим је конфликт замрзнут. Најновија провокација Цариграда, иза које стоје САД и НАТО има за циљ да Путина доведе у следећу дилему:

1) Да интервенише, чиме би руска војска морала да уђе у сукоб са страном која располаже савременим или старијим али довољно моћним системима ПВО (С-300 ПС-ПТ, ПМУ-1,могуће 2, затим БУКМ1 и слично). Немогућност да се руским мотостерљачким и оклопномеханизованим колонама пружи адекватна ваздушна заштита као и увлачење истих у исцрпљујуће и опасне урбане борбе на улицама великих градова као што је Кијев, суочило би Русију са могућношћу пораза.Такође, чак и ако би Русија успоставила контролу источно од Дњепра, Украјинци би и даље могли да прекину нафтногасну мрежу и тиме смање извор енергената из Русије за 30-40% уопште или можда чак 60% у Европу. Наравно уз украјинску војску и парамилитарце бориле би се и трупе НАТО (званично или не мање је важно) и могуће Турске, као и формације Исламске државе и Ал Каиде.

2) Да не интервенише и допусти руском јавном мњењу да гледа како унијати и расколници нападају и заузимају храмове УПЦ МП.

Језива дилема. Утолико је безочност Цариграда већа. Ипак има начина да се последице цариградског злочина ублаже или чак сасвим неутралишу. Руско руководство је до сада знало да реагује адекватно и благовремено, мада не увек, али у добром броју случајева да. Нама остаје да се надамо да ће и овога пута тако бити.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, Вилер Текс рече

Грузија је очигледа грешка Русије. Мислим на ономад када су им укинули Цркву (Руси Грузијцима).

?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Ivan Marković рече

?

После уједињење са Русијом, грузијска православна црква у саставу руске постојала је као егзархија. Западно-грузијски патријарх Максим II (1776 - 1795) прелази 1795. године у Кијев, где и умире исте године. Од тада, јурисдикција над оба Католикосата прелази у руке католикоса-патријарха Антонија II (1788 - 1810). Године 1810, одлуком Светог Синода Руске Цркве он је свргнут, а на његово место именован егзарх Грузије митрополит Варлаам (Еристави) (1811 - 1817). Према томе, грузијска црква је ушла у директну зависност од Руске Православне Цркве и неканонски је лишена своје аутокефалије.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bernard,
      Veliki sukob Istoka i Zapada
       
      Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija.
      1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene.
      2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija.
      Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad.
      3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija.

      4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim.
      5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim.
      6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“).
      7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige.
      8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice.
      Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine.
       
      https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/43/?pismo=lat
    • Guest
      Од Guest,
      Синод је донео одлуку примити Инокентија у канонско јединство Цркве у чину епископа Крупнишкога и одредио му, по молби митрополита Старозагорског Галактиона, да буде викарни епископ Старозагорског митрополита.
      Бивши лидер расколника Инокентије 02. децембра, о.г. Светоме Архијерејскоме Синоду Бугарске православне цркве подне покајно писмо у коме моли Синод да га прими у канонско јединство са мајком Црквом. Такође је Инокентије упутио и својеручно потписану декларацију у којој се одриче свих чинова и титула добијених после 1. октобра 1998 године, када је на Свеправославноме сабору у Софији примљен у канонско јединство с титулом крупнишки епископ, што он није тада прихватио.
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Guest
      Од Guest,
      У свом писму Инокентије моли опроштај, јер је схватио да је извршио нешто против Цркве, а потписао се као „епископ крупнишки Инокентије“, саопштио је Митрополит Кирило, подсјетивши да је на Свеправославном сабору 1998. године, на којем је био савладан раскол у Бугарској православној цркви и велики дио расколника вратио се под окриље канонске Цркве, Инокентију који је хиротонисан у епископа, одређено да буде Епископ крупнишки, али он је остао у алтернативном синоду.
      По мишљењу владике Кирила то указује на то да се Инокентије одриче чина „софијског митрополита“ који је добио од алтернативног синода.
      Након што је 26. новембра канонски Синод позвао на јединство Бугарске православне цркве, који су многи оцијенили као позив на очување јединства међу бугарским канонским јерарсима, Инокетније је саопштио своје намјере преко штампе.
      Митрополит Кирило је такође саопштио да је по његовим сазнањима више од 15 свештеника из Софијског округа спремно да се врати у крило канонске Цркве. Зимско засједање канонског Синода почеће 10. децембра и вјероватно ће тада бити ријешено питање покајања Инокентија и других свештеника, саопштио је Митрополит Кирило.
      Митрополит Инокетније је отишао у раскол као архимандрит, још на почетку појаве раскола 1992. године, кад је дио свештенства Бугарске православне цркве изразио неповјерење Патријарху бугарском Максиму зато што је он наводно 1971. године дошао на чело Бугарске патријаршије уз помоћ комунистичких власти, нарушивши црквени устав. 1996. године архимандрита Инокентија је хиротонисао расколнички патријарх Пимен у епископа и назначио га за софијског митрополита, а након Пименове смрти он је дошао на чело алтернативног синода.
      РАДИО СВЕТИГОРА
    • Од Walter,
      Интервју расколничког митрополита Пимена ''мпц''
      МИТРОПОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Као што сте поменули, реч је вишедеценијском спору између две цркве, случај са Јованом није толико стар и као такав није разлог спора, тако да није реално очекивати ''размену''како би с едошло до решења. Желим да кажем да и поред велике прашине која се дигла поводом изјаве председника Николића, да он нема мандат да преговара у име СПЦ, већ само може да се заузме за продужетак дијалога, нити пак ми као Синод, коме је предлог био директно упућен, имамо власт да ослобађамо затворенике. Ми као Синод можемо само да се заложиме пред надлежним институцијама не за ослобађање него за помиловање односно смањење затворске казне. Да је предлог био иоле озбиљан, сматрам да је било других начина да се он саопшти онима којима је био упућен, а не овако посредно преко ТВ интервјуа, па сада морамо сви да будемо некакви стручњаци да би разумели шта смо то из предлога требали да схватимо.
      ПРЕС24: Да ли је за МПЦ прихватљиво мешање државе у црквене проблеме?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Сматрам да то питање мора бити решавано међу црквама као што је и чињено кроз историју, све у сагласности са Светим канонима Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.
      ПРЕС24: Десет година откада је СПЦ ја саздала паралелну цркву у Македонији, такорећи нема никаквих официјалних контактс двеју цркава. До када ће бити оваква ситуација у разговорима МПЦ-СПЦ?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН:Нити смо икада ескивирали преговоре нити смо их једностарно напуштали. СПЦ је једноставно опрала руке пред осталим православним Црквама показујући да су они учинили све, што је за нас било понижавајуће и неприхватљиво.. Годинама уназад показујемо како је ''пројекат- ПОА '' неуспешан и да је далеко од истинског решења, зато очекујемо да изнова заједно седнемо за преговарачки сто како би изнашли решење.
      ПРЕС 24: Постоји ли неофицијална комуникација?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Неки од наших старијих архијереја имају у клирун Српске цркве владиек са којима су студирали па су у повременом контакту, па то на нивоу преговарачких комисија рађа личнапријатељства, повремено с енеке информације проверацвају преко телефонских контаката, па тако слободно можемо да кажемо да неофицијални контакти постоје. Као потврда овога поменуо бих и неофицијалну посету овога лета митрополита Амфилохија нашем Архиепископу г.г. Стефану.
      А управо преко ових неофицијалних контаката се мери пулс двеју цркава око наставка дијалога.
      ПРЕС24: Једно време је постојала идеја за савез са непризнатих православних цркава, Украјне, Црне Горе, Естоније, Белорусије... Постоје ли међу архијерејима МПЦ заступници ове идеје?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повремено се јављала та идеја у јавности за стварање противтеже вас поменутим црквама, било је и конкретних предлога од истих, али међу архијерејима никада нијеова идеја имала приврзанике пошто наши проблеми нису исте природе. Неки од њих немају ни канонски клир на пример. Ми верујемо да једино решење јесте у оквирима разговора са сестринским Црквама и да је наше место управо међу њима.
      ПРЕС24: Мала нада да у СПЦ не мисле сви исто јесте била и изјава вл. Лаврентија, који се отворено изјаснио да МПЦ треба да добије автокефални статус, но одмах је био и укорен од портпарола САС-СПЦ, г.Иринеја. Какве су Ваше процене, да ли постоји ли жеља у СПЦ да се црквено питање у Македонији затвори решењем које ће подразумевати автокефални статус?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Из онога што смо чули од епископа Лаврентија евидентно је да нису сви архијереји СПЦ идентичног става као Епископ бачки Иринеј, што охрабрује. Исто тако видели смо из реакције г. Иринеја, да он није бирао речи како би омаловажио свог неистомишљеника, што је тужно, поготову ако се зна да је овај великодостојник СПЦ и члан преговарачке комисије СПЦ. Па искрено, и поред добре воље дела Српских Епископа, не верујем у скоро решење и потврду автокефалности. То питање ће бити затворено, тек од стране будућих генерација које ће бити ослобођене национализма.
      ПРЕС24: Четири и по деценије траје црквени проблем. У њима је МПЦ изградила своју црквену структуру. Како Ви оцењујете развој црквата у овом периоду?
      МИТРОПОЛИТ Г.ПИМЕН: Повратак младих људи цркви ,духовнати препород, бројност свештеничких кандидата у време када друге цркве имају кризу кадрова, обнова монаштва, манастира, бројни преводи као и све бројнија ауторска литература, повећање броја високог клира, јесте развој на коме могу да позавиде многе православне цркве. Све је то плод нашег колективног покајања током ових четири и по деценија. Тако да развој цркве оцењујем веома позитивно.
      ПРЕС24: Колика је новчана снага Македонске православне цркве? Ово вас питам зато што перцепција јавност је да свештеници, а особено владике живе веома луксузно?
      МИТРОПОЛИТ Г. ПИМЕН: Откад је започео процес денационализације, МПЦ постаје све богатија преко враћања имовине или обештећења. Тај процес према мојим сазнањима је тек половично реализован и још увек је у току, тако да црква ће црква бири све богатија. Свакако да то не значи да само наша генерација је позвана да живи у благодетима денационализацие, већ да треба сви одговорно да се однесимо према имању и средствима како би се изнашао да исте и умножене предамо генерацијама које долазе.
      Сагласан сам са вашом констатацијом да у народу посоји перцепција о луксузном животу свештенства и да нас доживљавају као део богате и надмене класе, али на чему с етемељи таква перцепција? Треба ли богатство и луксуз да посматрамо само преко возног парка? Није ли данас аутомобил више потреба него луксуз? Треба ли да се генерализује да су сви свештеници богаташи када у руралним срединама имамо и свештеникекоји једва зарађују за живот?
      Не заслужује ли један црквени великодостојник примања и почасти као и сваки вршиоц јавних функција? Али у време економске кризе размљив јереволтот народа. Ипак, као што сам већ раније поменуо, наш задатак је да покушамо да разбијемо ову слику и то пре свега личним примером и сведочењем.
      Извор: http://press24.mk/st...jde-preku-tv-in
      Превод: Поуке.орг тим
×
×
  • Креирај ново...