Jump to content
  1. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава:     ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио.   Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма.   Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси.   И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах.   Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце.   Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота.   Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка.   Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана.   Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“   (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.)   Приредила:  Миланка Тешовић, мастер теолог     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског и парох Цетињски, био је гост овонедељног издања емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке доносимо видео запис емисије.      Гостујући у наведеној емисији отац Гојко је посебну пажњу посветио значају мисије истакавши да је темељ црквене мисије јеванђелско дело које нас приближава Господу. "Људска природа потребује подвиг, труд и напор, зарад задобијања благодатног искуства и сједињења са Господом", истакао је ректор Цетињске богословије.    Прота Гојко Перовић је говорио и о значају богословља у Цркви Христовој, али и о изазовима са којима се сусреће породица као домаћа Црква. У оквиру другог дела емисије било је речи о великом јубилеју наше Помесне Цркве - 800. година аутокефалности СПЦ. Отац Гојко је рекао да смо на великом задатку пред Господом и Светим Савом - "На нама је да урадимо све што можемо и што је до нас, а плодове тог нашег труда Господ ће показати", закључио је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић.    Вашој пажњи најтоплије препоручујемо ову поучну и занимљиву емисију!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У недељу, 10. новембра, на дан рођења Светог Арсенија Аремца по ком носи име, карловачка Богословија обележиће 225 година од оснивања. Свечаном академијом, која почиње у 18 часова, у фокус ће бити стављени заједнички успеси професора и ученика.
       
      Богословија Свети Арсеније Сремац носи назив тог свеца, јер је он био пример марљивости, скромности и доброте. иако није био епископ, због преданости свему што је радио, Свети Сава га је, повлачећи се са трона именовао за свог наследника. Обележавање 225 година постојања Богословије повод је за скретање пажње на универзалне вредности које су биле део његовог животног пута.
      "Празник почиње вече уочи, тако ћемо и ми у суботу увече служити празнично бденије и биће водоосвећење у свечаној сали са професорима и ученицима. На сам дан ће бити служена арихијерејска литургија коју ће служити митрополит дабробосански,господин Хризостом", каже протојереј Јован Милановић.
      Програм ће се у недељу одржати управо овде, у свечаној сали Богословије када ће се окупљенима први пут званично обратити нови ректор богословије, протојереј, Јован Милановић.
      Карловачка богословија посебно је поносна на успех својих ђака, а у својим редовима има академике, професоре, писце и глумце.
      Сви они заједно чине један велики збор и сабор који нама задаје један озбиљан задатак а то је да наставимо да сведочимо то трајање и постојање ове школе и у исто време не одричући се онога што јесмо
      да будемо на располагању како бисмо свима онима који желе да чују, дали одговоре на смисао постојања живота, у исто време понудили квалитетан програм школског образовања и васпитања.
      На свечаној академији обележиће се и 800 година аутокефалности српске православне цркве, а сви који тог дана дођу у Карловце могу да посете и Саборну цркву у којој је великим трудом сачуван део моштију Светог Арсенија Сремца, које се иначе налазе у манастиру Ждребаоник у Црној Гори.
       
       
      Извор: Епархија сремска / РТВ
    • Од Логос,
      У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима.     "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч.   Одрастање у малом месту мора да је било идилично?   – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње.   Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу?   – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара.   Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом?   – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута.   Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре?   – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех).   Дефинитивно је некада било другачије?   – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако.   Значи, живимо последице модерног живота?   – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже.   И такав начин живљења довео нас је до отуђења?   – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним.     Да ли се све то дешава смишљено и намерно?   – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници.     Kолико је сиромаштво допринело томе?   – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада…   Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима?     – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци.   Kакав је однос Новосађана према цркви?   – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању…    Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола?   – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера.     Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)?   – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи.   Делује да смо ми као народ далеко од јединства?   – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса.   И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији?   – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш…     Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем?   – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру.     Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе?   – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам.   Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"?   – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад.     Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација?   – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога.   Често истичете да таворимо као друштво?   – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен.   Полако се ближите пензији?   – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех).    Разговарао: Дејан Игњић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад
    • Од Ćiriličar,
      Подвизи апостолске службе светог апостола Павла

      Нема заједнице између правде и безакоња
      (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)
       
       
      Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као  познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. 
      Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим.
      Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу!
       
      Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Подвизи апостолске службе светог апостола Павла *  Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)     Наш...  
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...