Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У издању Института за српску културу из Никшића објављена је монографија Српска Црква и модерна државност протојереја-ставрофора др Велибора Џомића. Рецензенти књиге су универзитетски професор др Саво Марковић, правни историчар, и научни саветник др Недељко Радосављевић, историчар из Историјског института из Београда. Монографија је посвећена 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) и 800-годишњици од оснивања Епископије зетске (1220-2020).

       
      Књига представља један од плодова ауторовог дводеценијског истраживања државно-црквених односа. Аутор у уводном делу констатује да ”однос Цркве и државе у српској историји, па и данас, представља један од најважнијих и најсложенијих друштвених односа који је имао и има свој нормативни израз у различитим правним системима”. Имајући у виду да се у модерној државности темељ државно-црквених односа утврђује уставом, аутор подсећа да је Свети Сава је у Карејском типику први у нашем народу употребио појам “устав” (”уставац”). Такође, веома је важна констатација да, све до наших дана, питању односа државе и цркава и верских заједница није посвећивана одговарајућа пажња у савременој правној науци на нашим просторима. С једне стране, у времену идеолошких тумачења државе, устава и права уопште, разматрање односа државе и верских заједница није била популарна тема и није завређивала посебну научну пажњу и теоријску разраду. Преко овог питања се у правној науци деценијама само овлаш прелазило, а коментари о томе готово да нису дужи од уставног текста који регулише ову значајну област.
      Аутор је у овој књизи на 300 страна истражио историјат сложених црквено-државних односа код Срба од средњег до новог века. Детаљно проучавајући системе односе државе и Цркве кроз историју, аутор у првом делу монографије обрађује до сада познате системе односа државе и цркве; систем сагласја цркве и државе, систем хегемоније државе над црквом, систем хегемоније цркве над државом, систем државне цркве, систем признатих цркава и верских заједница и систем одвојености цркве од државе. У другом делу је обрађен правни положај Српске Цркве у средњовековној српској држави. У том делу, незаобилазан је Свети Сава са Законоправилом и његовим свеукупним делом. У том периоду је Жичка Архиепископија добила аутокефалност, а Савин брат је крунисан за српског краља у Манастиру Жичи као тадашњем седишту Архиепископије. Однос Цркве и државе је уређен по источно-ромејском моделу симфоније (сагласја) Цркве и државе.
      Централни део књиге је посвећен правном положају Српске Цркве у две нововековне српске државе: Кнежевини и Краљевини Србији, Књажевини и Краљевини Црној Гори, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији, СФР Југославији, СР Југославији и Државној заједници Србије и Црне Горе. У питању је период од 1804. до 2003. године, а током скоро два века модерне државности на нашим просторима донет је читав низ државних правних аката – устава и закона – од Сретењског устава 1835. године до Уставне повеље Државне заједнице Србија и Црна Гора. У Кнежевини и Краљевини Србији је донето шест устава и четири системска закона о Цркви и примењен је систем државне цркве. У Књажевини и Краљевини Црној Гори је донет један државни устав, а књаз Никола је прогласио два црквена устава и два закона којим је примарно регулисан правни положај Цркве применом система државне цркве. Аутор је посебно посветио пажњу утицају државне власти на унутрашња црквена питања, а однос државе према Цркви је пратио управо линијом поштовања унутрашње аутономије Цркве. Осим правног положаја државне Цркве, обрађено је и питање правног положаја припадника мањинских верских заједница – римокатоличке, јеврејске, протестантске и исламске. Осим државно-правног односа, у овом делу књиге је обрађено и питање статуса Цркве у Србији од признања аутономије 1831. године до признања аутокефалности 1879. године са јасним наводом да Митрополија у Црној Гори никада није ни тражила, а ни имала аутокефалност.
      Од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године примењиван је систем признатих цркава и верских заједница. Овај систем је политички прокламован Крфском декларацијом, а нормативно имплементиран одредбама Видовданског устава од 1921. године. Посебно је указано да државна власт, и поред вишегодишњих настојања, није имала снаге да донесе закон којим би на исти начин уредила правни положај признатих цркава и верских заједница. Из тог разлога, у периоду тзв. шестојануарског режима 1929. године је започет процес доношења појединачних закона за признате цркве и верске заједнице. Иако су донети закони о Српској Православној Цркви, Исламској заједници, Јеврејској заједници и црквама аугсбуршког исповедања, представници Римокатоличке цркве нису прихватили да се њихов правни положај уреди законом већ су инсистирали на закључивању конкордата са Светом Столицом. Конкордат је закључен 1937. године, али није ратификован у Скупштини због огромног незадовољства грађана. За време трајања овог система, државна власт је донела два устава и четири системска закона за четири признате цркве и заједнице.
      После Другог светског рата и успостављања комунистичког режима, нормативно је имплементиран систем одвојености цркава и верских заједница од државе. Наступиле су нове неприлике за цркве и верске заједнице, јер је комунистички режим системски спроводио терор над свештеницима и верским службеницима, као и над верницима. Агресивна атеистичка пропаганда је допирала до свих сфера друштва, а посебно у систему образовања. Црквама и верским заједницама је национализована огромна имовина. У том периоду, државна власт је донела 3 устава, један савезни и шест републичких закона о правном положају цркава и верских заједница. Иако је уставима прокламовано и зајемчено право на слободу вероисповести, државна власт га је у пракси грубо нарушавала и кршила.
      После разбијања социјалистичке Југославије, донет је један савезни устав и једна уставна повеља заједничке државе Србије и Црне Горе, а државе чланице су донеле и по један републички устав. И даље је примењен систем одвојености цркава и верских заједница од државе, али кроз тзв. кооперативну одвојеност. У Србији је 1993. године стављен ван снаге Закон о правном положају верских заједница од 1977. године, али је у Црној Гори исти социјалистички закон остао на снази.
      На крају, прота Велибор Џомић је закључио да је ”правна држава најбољи оквир за поштовање људских права и регулисање уставно-правног положаја цркава и верских заједница. Уколико су основни циљеви уставотворца и законодавца везани за ту премису онда се пуна слобода остварује кроз сваки систем односа између цркава и верских заједница и државе које међународни стандарди оцењују као адекватни оквир”. С правом је истакнуто да свака државна власт, приликом регулисања правног положаја Цркве и верских заједница, мора да има у виду историјску улогу и цивилизацијски значај цркава и верских заједница, а посебно да је и савремени човек, пре свега, слободан и да је он и homo religiosus. Црква и верске заједнице у правном смислу речи биле су и остају институције sui generis у модерним правним системима и државама. Књига је, иако је у питању научна монографија са обиљем правних извора и литературе, писана тако да је разумљива широј читалачкој публици, а доноси обиље интересантних историјских података.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,

       “Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки.
       
      Звучни запис емисије
       
      Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година.
      “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић.
      Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију.
      На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице.
       
      “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Milan Nikolic,
      ИСТАКНУТИ теолог, отац Дарко Р. Ђого присећа се да је цетињски владика предавао Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија, а Катихетику на четвртој.
      - Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско "благо мени, благо мени". Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу беседу. Гледајући њега видели смо аутентичног човека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских отаца у градовима? Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита тридесетак књига за два његова предмета, књига по свему различитих. И ми смо их читали, све нисмо смели другачује да му изађемо на очи. Пленио је аутентичношћу.
      КАДА сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најпре ћу одговарати Увод у богословље. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: "Старче, ја бих пошао са вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца." Положио сам испит, а прозорљиви Старац ми рече: "Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку - Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживеће Амфилохија. Тако, благо мени."
      ОСТАО сам. И данас откривам никада откривену тајну границе где и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а где за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловест да је отишао Старац старцима, прича отац Дарко. И наставља:
      - Није му било лако. Нисмо га разумевали. Морао је да се носи са силама немерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огрешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима.
      ЗАПРАВО: Старац је увек и једино грешио из доброте, из неспособности да препозна ад у човеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас. Његов богословски допринос је немерљив и на писаном плану. Уз владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увек добро: са оном речитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима. Волео је свој српски народ. Волео на понекад оштар и забринут начин, волео тако да у његовом присуству никоме није било тесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попреко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку реч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је време пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човек кога можеш само да волиш. Косовски завет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/feljton/934003/adam-nulti-pacijent-policajac-koji-ispitivao-amfilohija-kraju-upitao-zezate-mnom
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље.

       
      Звучни запис разговора
       
      ”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”.
      Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину.
      ”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”.
      Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету.
      ”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”.
      Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте.
      ”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова светост Патријарх цариградски г. Вартоломеј служио је у уторак, 3. новембра 2020. године, у Патријаршијском храму у Цариграду помен за упокојење душа блаженопочивших Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, свог пријатеља колеге са студија у Риму, и Митрополита Пицбурга Максима, који је је завршио патријаршијски теолошки факултет на Халки. У Светој служби помена учествовали су сви клирици и лаици који су у служби Патријаршијског Двора.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...