Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Јежи Новосјелски, Апстракција, 1958.
      Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о унутар свијета животно-смештеној цркви насупрот црквеној странствујућој мисији у свијету, рекао бих да директно нисам близак животу Српске праволсавне цркве, а мисија цркве ме се, свакако, као мислећем бићу, тиче. Додао бих ипак да ме се и живот цркве, кроз комуникацију са пријатељима и познаницима који у њој живо учествуј, у неку руку и лично дотиче. Стога, ево узех себи за право да и ја прокометаришем расправу господе свештеника Тупањанина, Суботића и Лукића о академској теологији.
      На самом почетку бих истакао битну пресупозицију овога коментара. Он је изграђен на позадини мисије цркве унутар модерних, секуларних држава у којима СПЦ првенствено мисонари, тако да сваки вид нарушавања тога секуларног темаља видим као једну врсту вриједоносног цивилизацијског пада. Даље, мишљења сам да је мој коментар преписке по питању постанка свијета неутралан, тако да је моја особена метафизичка позиција (била она теолошка или пак у једној од различитих форми натуралистичка) мање битна. У складу са тим нећу је ни експонирати.
      За почетак бих се, прије него се окренем конкретније преписци, осврнуо на два, по мени, за мисију СПЦ врло битна става о. Суботића, а на која о. Тупањанин у свом првом тексту указује, али које експлицитно не коментарише.
      Наиме, о. Суботић се на црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ у тексту објављеном дана 17.09.2019 залаже за: 1) унутар школства неопходну критику учења Дарвинове теорије и 2) неопходно суочавање српске омладине са катастрофалним утицајем поменуте теорије (о. Суботић има у фокусу Херберт Спенсерову социјал-дарвинистичку теорију) на друштвена збивања у 20. вијеку – полазим да о. Суботић првенствено има у виду нацизам и комунизам, но индиректно указујући на Хирошиму и Нагасаки и на тадашњу политичку номенклатуру САД-а.
      Већ овдје се поставља питање, а на фолији сљедеће генералне замјерке о. Тупањанина („Православни имају веома оскудно знање по питању западне теологије, по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да дају (паушалне) оцјене о свеукупности те теологијеј… Уколико бисмо поставили питање које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана? Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући.“), шта, гдје, како код Дарвина? У том тексту о. Суботића о критици дарвинизма и „спенсеризма“ не нађох нигдје садржајно релевантне аргументе. О. Суботић назначује да их је негдје друго формулисао. Но, због и ради информисања читаоца, требало би у истом тексту навести пар битних аргумената контра Дарвинове теорије, како се текст не би претворио у пуку паушалну генерализацију.
      Да има прецизних критичких аргументе по питању домета теорије еволуције, има, и они иду у овоме правцу. О првом ставу о. Суботића треба истаћи да је Дарвинова теорија недовршена – такорећи, она је мање емпиријска а више метафизичко-емпиријски програм. Она до сада није одговорила, а могуће је да и никада неће, на сљедећа питања и проблеме: како из неживе материје настају живи физички системи (прецизније, тиме се бави експлицитно науке абиогенезе, али то спада и у генерални садржајни домен теорије еволуције), недовољно објашњава настанка нама познатих форми генетичких варијација на простом принципу случајности, недовољно објашњава настанка нових гена, нема прецизна објашњења настанка свијести, норми и вриједности. Ту је још и научнотеоретски проблеме тзв. циркуларности њених појединих постулираних принципа итд.
      Све је ово већ одавно познато, како натуралистичкој научној јавности, тако и рационалној, природњачкој теологији. С тиме у вези једно квалитетно школство само по себи би морало информисати ученике о овој очигледној недовршености теорије еволуције. Додатно суфлирање појединаца унутар СПЦ, по мени, више шкоди школству него што користи, те уводи додатни беспотребни немир и сукоб унутар српскога друштва.
      О другом ставу о. Суботића је сљедеће важно напоменути. Спенсеров социјал-дарвинизам је, као нека квази нормативна етика, штетан и о томе, вјерујем, нема велике потребе за дискусијом. Да је он идеолошки најодговорнији за настанак нацизма и комунизма историјски чињенично би било изузетно тешко поткријепити, отуда издвајања њега, од стране о. Суботића, као примарно одговорног за трагедију 20. вијека је, најблаже речено, зачуђујуће. Пошто овде нема простора за детаљнију аргументацију, истакао бих само да нацизам њемачкога друштва, прије свега, има своје аутохтоне коријене у вагнеровском окултизму и езотерици, Ничеовој и (донекле) Хегеловој филозофији и Шмитовој римокатоличко политичкој теорији.
      Што се пак односа марксизма/комунизма и дарвинизма тиче, он је двојак. На једној страни Маркс заговара Дарвинов матаријализам (насупрот Хегеловом идеализму) гледишта настанка људске свијести и духа. На другој страни је изузетно критичан по питању увођења дарвинистичких механизама унутар друштвено-историјских процеса и законитости. Не заборавимо, механизми теорије еволуције су слијепи и безциљни. Марксизам (онај тзв. „касни“, а не рани хуманистички) је, насупрот томе, једна карактеристично телеолошка конструција. Људско друштво има један циљ и коначницу, а то је диктатуру пролетаријата и остварење комунизма.
      И овдје бих дао за право о. Тупањанину, наиме, да унутар СПЦ-а постоји једна мислећа струја, чији интерес није размјена pro/kontra аргумента на релацији природне науке, филозофија versus православље, него пуко дифамирање научне и филозофске мисли, које не води могућем приближавању ставова.
      Но, вратимо се још неким моментима у овој расправи. Језгро супротних позиционирања и ставова (о. Тупањанин versus о. Суботић/Лукић) „академског“ и „исихастичког црквено-подвижничког“ теолога није искључивост само православне теолошке мисли. Сличне расправе имамо и у новохиндуизму, будизму, таоизму, суфистичком исламу и другим религијским традицијама. Расправе скоро увијек имају исти матрицу. На једној страни се позиционира једна група која оптужује другу да се изгубила у пуком текстуално-теоретичком формализму без стварне искуствене спознаје традиране идеје живога Бога и трансценденције. Насупрот томе, друга групација пребацује првој изгубљеност у наивном сентиментализму и баналитету емотивних доживљаја, који пак потребују неопходно утемељене у рационалном теолошком и метафизичком дискурсу.
      Становишта сам да се расправа сва три актера примарно одвијала на овој матрици. Овдје бих полемички искористио (дакле, никако злоупотријебио) став о. Ђого и тврдио да је очекивани резултат ове дискусије следећи: „неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник, члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему, игуман свих могућих манастира.“
      Немам, заиста, у овој димензији сукоба мишљена, овдје ништа ново додати, осим да нагласим да се слажем са свим генералним ставовима о. Тупањанина.
      Дакле, могуће је да се унутар живе цркве нема друге алтернативе него обје стране једне медаље – искуствену спознају живећег Бога, те детаљно студирање традираних списа и објава – покушати некако уградити у један заједнички животни пројекат. Као што нагласих, нисам директно и непосредно смјештен у живој цркви, али оно што пак неугодно изненађује и зачуђује јесу покушаји о. Суботића и о. Лукића да другим хришћанским црквама и религијама ово право унутрашњег доживљаја живућег Бога оспоре. У тексту о. Суботића читамо да „међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.“
      Покушати, рецимо, једном монаху доминиканског реда утканом у мистицизму Мајстора Екхартанегирати да он у себи живи живога Бога (што, изгледа, чине о. Суботић и о. Лукић) умногоме зачуђује, те се, по мени, коси са идејама изворне хришћанске мисли и поруке. Да се на једностраности и искључивостипозиције по питању једне, једине и праве истине може инсистирати није спорно. Пун нам је један, једини, заједнички свијет живота (Lebenswelt) таквих искључивости… Спомену бих само у овом контексту тренутно нам најјаче доноситеље једне и једине истине – муслимане салафисте.
      Даље, мишљења сам, такође, да позиција једне, условно речено, „православне искључивости“ о.Суботића и о. Лукића директно штети и мисијицркве, а и странствовању истеу модерном, секуларном уређењу заједничког нам свијета.
      Из мога угла посматрано, у коначници, немамо стварну алтернативу ономе што о. Тупањанин назива – „урбано хришћанство“, чији би примарни циљеви по њему (а ту му се и ја у потпуности придружујем) били садржајно сљедећи: „Волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност… борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом … као и много чега другог (су) такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац…“
      Не заборавимо, како је то господин Јовановић поентирано нагласио, странствовање цркве није искључиво само њена судбина: „Наиме, многе философске школе, религије, па и субкултурни покрети странствују у свету.“ Једно апсолутно странствовање било које субкултуре и религиозне заједнице напросто нити је могуће, нити је пожељно. Модерна секуларна држава је давно уочила, нажалост, добрим дијелом кроз трагичне ратове, да је њен примарни задатак обезбједити толерантно и миротворно странствовање различитих субкултура и религиозних заједница једних поред других, тако да би оне могле унутар себе иманентно-смјештеноживјети свој „живи живот“, мање или више у складу са универзалним нормама и вриједностима. Поједини ставови о. Суботића и о. Лукића, мишљена сам, директно нарушавају ово тешко стечено демократско и цивилизацијско достигнуће.
      Полако приводећи крају овај коментар указао бих на још једну веома битну димензију дискусије, а која се тиче плуралитета хришћанског мишљења, како то, по мени, и о. Тупањанин исправно увиђа. Овдје бих тврдио да једној prima facie некоменсурабилности различитих религија и различитих праваца унутар једне те исте – такође и у том контексту читам текстове о. Суботића и о. Лукића насупрот о. Тупањанина – у основи лежи, како једна универзална рационална, природна теолошка мисао, тако и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности.
      Већ у самом тражењу одговора на примордијално онтолошко питање – „зашто пре постоји нешто, а не ништа?“ – изворна природњачко-рационална теологија уводи идеју монотеистичког бога, а све на фолији Парменидовог јединственог, нествореног, непролазног бића, као једног могућег (не и јединог) захвалног одговора на ово питање.
      Авраамовске религије објаве су, касније свака на свој начин, обликовале овај примордијални одговор, али и у великој мјери инсистирале на искључивости, посебности и јединоисправности „њиховог“ унутрашњег епистемолошког сазнања и сусрета са живимбогом – овдје смо већ на трагу тзв. модерне „секташке“ научнотеоретске позиције. Позиције по којој се мора правити разлика између оправдања и истине различитих, у овом случају, религиозних теорија. Научнотеоретски „секташки“ речено: за двије теорије можемо рећи да су једнако оправдане истим чулним свједочанством, но нема смисла рећи да су обје подједнако истините. С тиме у складу све три авраамовске религије тврде да не могу, у исто вријеме, све три бити истоснажно истините, већ то може бити само једна.
      Запитајмо се, ипак, да ли је то тако нужно и може ли се позитивно аргументовати (поред ове универзалне природњачко-рационалне теолошке позиције) и за постојање једног универзалног унутрашњег епистемолошког искуства бога и трансценденције, те и за плуралитет манифестација тог изворног искуства? Мишљења сам да може. Пођимо овдје од исихастичког искуства таворске свијетлости, те јаких унутрашњих емоција блаженства, испуњености, среће и спокоја који потом слиједе, и поставимо себи питање да ли су та унутрашња емотивна искуства и сензација свијетлости могућа искључиво у православљу? Одговорио бих – не, нису.
      Успоредимо овдје, као примјер за нашу сврху аргументације, то таворско искуство свијетла са искуством nimitta/kasina свијетлости. Искуства унутрашње свијетлости које се јавља у процесу јхане медитације теравада будистичке традиције (доста старије од хришћанства) и позабавимо ли се са сва четири јханичка теравадска медитативна искуства, запазићемо готово идентична, унутрашња стања духа која описују и исихасти Свети Серафим Саровски и Теофан Затворник– јака унутрашња, све прожимајућа свијетлост, топлота духа и тијела, блаженство, осјећај присуства трансценденталног духа, испуњеност, спокој итд. (Контроверза да ли је будизам религија или пак агностичка филозофија нас се овдје толико не тиче.) Интерсантно је да теравада то искуство нимитта свијетлости не прокламује само и искључиво за себе, него тражи њене историјске изворе и долази до риг-веде/гајатри химне (око 1300. година прије Христа) и ту проналази исто, универзално унутрашње искуство божанске и трансценденталне свијетлости – „Let us adore the supremacy of that divine sun, the god-head who illuminates all, who recreates all, from whom all proceed, to whom all must return.“
      При чему, теравада ту „divine sun“ тумачи као искуство унутрашње свијетлости, које се појављује током концентрисаног рецитовања риг-ведских химни – слична унутрашња искуства живућег бога такође имамо и у хиндуистичкој бхакти традицији. И филозоф Ернст Тугендхат се у својој књизи „Egozentrizität und Mystik: Eine anthroplogische Studie“ детаљно и инспиративно бавио, овдје од мене постулираним, универзалним унутрашњим мистичним искуствима бога и трансценденције.
      Да закључимо. Овдје би се могло слободно тврдити да у темељу све три авраамовске религије онтолошки нужно лежи једна универзална рационална, природна теологија и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности.
      Но, не морамо нужно ићи тако далеко и у контексту наше расправе довољно је заступати једну слабију тези.
      Прво, да за сва та, у исто вријеме и индивидуално различита а и универзална мистична унутрашња искуства и метафизичко-онтолошко позиционирања по питању егзистенције бога и трансцендентности, важи да су она као таква, квајновским филозофским жаргоно речено, радикално субдетерминацијска. Субдетерминација тврди да је могуће да неколико различитих (емпиријских, религиозних или пак метафизичких) теорија буду једнако оправдане свим расположивим свједочанством, што значи да на основу свједочанства не можемо да одлучимо која је од тих теорија истинита.
      Друго, да је та радикална субдетерминација различитих религиозно-мистичних искуства чињеница из „ја“ перспективе феномен који јеи иманенто уграђен а и нужно конститутиван елемент модерне секуларне државе, и то гледишта једнакоправности свих могућих религиозних и метафизичких позиција и теорија – то би била суштина те слабије, тзв. „екуменистичке“ тезе, насупрот горе наведене јаке „секташко искључиве“ позиције о једној истини.
      Овом трвдњом, да је један од конститутивних елемената секуларне државе плуралитет унутрашњих доживљаја једног бога, те кратким указома на, из перспективе хришћанске религије а и секуларне државе, битан дијалог филозофа Јиргена Хабермаса и теолога Јозефа Рацингера (Папа Бенедикт XVI) из 2005. године („Dialektik der Säkularisierung: über Vernunft und Religion“), завршио бих овај коментар.
      Наиме, Хабермас рефлектирајући о, како он то назива, постсекуларном друштву поново уводи у дискусију тзв. „Böckenförde dilemma“ из 1964. године – укратко, Ернст Волфганг Бекенферд, судија њемачког Уставног суда, филозоф права и добар пријатељ Карла Шмита, тврдио је да је секуларна држава само празна, позитивна правна форма без икаквог вриједоносног и нормативног темеља.
      Хабермас реформулише ову дилему тезом да једна (пост)секуларна модерна њемачка држава, која се неминовно суочава са низом цивилизацијских изазова, попут манипулативне генетике, умјетне интелигенције, еколошке катастрофе, миграција, учешћа у војним сукоби итд, такорећи сама из себе не може одговорити на те изазове, те нужно потребује, као једног од најрелевантнијих фактора друштва, хришћанско нормативно утемељење да би одговорила на ове изазове, при томе он у виду има, не само протестантске и католичке заједнице, већ све релевантне хришћанске заједнице у Њемачкој. По мом суду, неупитно је да се за учешће било које од хришћанских заједница по питању наведених цивилизацијских изазова, потребује једна „рационална и ка свијету довољно отворена глава“, типа о. Тупањанина, да би се унутар делиберативних демократски процеса и процедура дошло до иоле квалитетних ријешења, која би у највећој мјери задовољиле нормативне и вриједоносне потребе свих унутар свијета живећих група и заједница.
      Осврт на недавну расправу о академској теологији
      TEOLOGIJA.NET Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора.      Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе.    Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен.    Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1]    Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики).   Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф).   Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“    Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији.   Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма.  Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2]  Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање.   Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3]   Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. марта 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о љубави према теологији, о значају православног катихизиса, као и о њеној љубави према песништву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке.   Звучни запис емисије     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У одличној студији о јеванђељским сведочанствима о Христовим земаљским почецима, (1) као и у кратком сижеу истог материјала, (2) Рејмонд Браун показује да приче о Младенцу нису биографске; оне не покушавају да нас обавесте о Христовим земаљским почецима. Оне радије представљају поруку да читаво Јеванђеље у минијатури  јављање Благе Вести, њено прихватање од стране апостола, али и одбијање од стране већине Израиља, њено ширење на незнабожачки свет  није прича о Христу детенцету у Витлејему, већ говори о Христовом значају за људски род у ери постдуховске Цркве, што превазилази обичне причице.

      Стога мислим да слична ерминевтика може да се примени на празнике хришћанског календара, што ће значити откривање њиховог теолошког смисла, а самим тим и њихове литургичке и пасторалне сврхе, док ће у исто време разрешити бројне антиномије које избијају на површину у свакој расправи о црквеној години: есхатологија насупрот историје, недељни циклус насупрот годишњег, керос насупрот хроноса. He желим да тврдим даове тензије нису стварне, али сматрам да се оне јављају у најма њу руку као клице, не у Јерусалиму 4. века, као што обично чујемо, него у новозаветном периоду. Још мислим да нам сам Нови Завет пружа елементе уравнотежене теологије који могу да нас одведу до разјашњења.
      Основно питање у сваком погледу  историјском, теолошком, пастирском  јесте проблем значења: шта ми заправо радимо када прослављамо хришћански празник? С обзиром на то да je проблем ма ког празника, укорењеног не у миту него у свештеној историји  што je домен простора и времена  однос између прогц. лости која се не понавља и садашњег празновања, много je мастила подељено да се открије нека посебна семитска философија времена у корену свега тога. To није било плодоносно. Новије студије грчких и јеврејских семантика и битних старозаветних материјала закључиле су да нема чврстих доказа за постојање јединственог схватања у доба јеврејске мисли, и да ништа у новозаветним исказима о времену и вечности не пружа адекватну основу за особити хришћански концепт времена.(3)
      Како било, оно што je истинито јесте: (1) да Библија представља историјску теологију, снажан смисао низа историјских догађаја који се сврсисходно крећу ка циљу, (2) да користи овај низ као средство да се прича представи као сусрет са Богом, (4) (3) да представи каснију култску прославу спомена овога сусрета у смислу надвладавања одвојености у простору и времену од истинског спасоносног догађаја. (5)
      Спасење које je пројављено у прошлости наставља да живи као покретачка снага у нашим животима уколико га поново сретнемо и одазовемо му се са вером, a to не можемо да учинимо уколико га не памтимо. У Старом завету, култски спомен je један од начина на који Израиљ памти, актуелизује прошле спасоносне догађаје, чинећи да се у сваком поколењу среће Божије спасоносно дело.
      Тај садашњи сусрет je поента свега. Приликом спомена, ми не чинимо митско путовање у прошлост, нити превлачимо прошлост у садашњост понављајући првобитни догађај у митској драми. (6) Што се догађаја тиче, ми немамо посла са митом, него историјом. Као такви, они су прошли једном за свагда. Догодио се један Излазак из Египта и једно Христово Васкрсење, и ми не можемо да их поновимо нити повратимо. Међутим, не можемо да кажемо да су они мртви, статични, свршени и да je са њима. готово. Они су се десили и пројавили, и остају да буду носиоци новог и сталног квалитета егзистенције која се зове спасење иницирајући перманентну дијалектику дозивања и одговарања између Бога и његовог народа. Догађаји који су отпочели и први означли божанско приближавање роду људском могу бити прошлост али je та реалност увек садашња, пошто су обећања дата «теби и сјемену твојему до вијека“ (1 Мој. 13:15). Литургија педставља овај изазов сваком новом поколењу, које призиву треба да одговори са вером и љубављу.
      Према томе, приликом спомена прошлих догађаја, ми нити им се враћамо, нити их поново чинимо стварним. Прошли догађај je евидентан знак Божије спаситељне делатности, и као прошлост он чини њен саставни део. Стварност коју уводи и представља као оно што je било, нити je прошлост, нити део, већ je свеприсутна у Богу, што примамо вером, у све дане живота нашег. И ако je прошли догађај истовремено стални узрок и део историјског знака спасења, ритуални спомен je садашњи евидентан знак исте вечне стварности. Према томе, ритуални моменат je синтеза прошлости, садашњости и будућности, и увек je актуелан у „Божијем времену“.
      Оно што Нови завет томе додаје je порука да je „Божије време“ добило испуњење у Христу. Нови завет, дакле, није нека засебна теорија времена, него његова пунота. Оно што га чини посебним je његова комплетност, његова плирома; оно што je представљено није нова философија времена, него нови квалитет живљења. Есхатон није толико нови век, колико je ново постојање. „Нови век“ није ништа друго него његова метафора, и битно je да се знак не замени са означеним, не бити заведен делом руКУ, узвишеним расправама о врстама времена. С обзиром на то Да je наша плирома у Богу, оно чему се супротстављамо није ирошлост која je постала садашњост, или чак будућа садашњост, его свршена садашњост, и то не у смислу завршена, него потпуна: Бог који нам се јави.
      Та садашњост je испуњена у Христу, и то je оно што разуемо као „есхатолошку“ природу Новог Века. Патрик Реган je то боље од мене рекао: »Христова смрт и васкрсење су есхатолошки у томе што зблиере и историју божанског присуства у једно, испуњења. У Христовој смрти вера проналази пуно објашњење; у Његовом Васкрсењу божанско присуство je потпуности… Али они се зближавају као историја само зато што су достигли стање пуноте (плироме) у ономе у чему су њихове особите историје биле одређене.
      Циљ коме читава вера тежи, и из кога црпи спасоносну снагу, била je Христова смрт. И циљ, којем су сви Божији дарови тежили je Христово давање себе у Духу. Тако су читава историја човекове вере и Божијег давања себе самога одређени да нађу есхатолошко савршенство у прослављању Распетога. Сходно томе, нити вера, нити Божанско присуство престају да постоје. Они радије остају више актуелни зато што су достигли коначну и завршну форму у Духом испуњеном Христу. Према томе, есхатон није заправо ствар (есхатон), него личност (есхатос). To je сам Господ Христос  последњи човек, одуховљени човек  онај којим су се Бог и човек потпуно и коначно сусрели у Духу.
      Христова смрт и Васкрсење су довели до испуњења не само историју, него и творевину… У Њему, човек и свет по први пут имају да постану оно што треба да буду. Тако се есхатолошки „последњи дани“ придружују протоисторијским „првим данима“. Царство je врт. Христос je Адам. Есхатон je Сабат; дан у који се Бог одмара од свога делања и ужива у савршенству.(7)
      Другим речима, Нови завет чини две ствари. Прво, као што каже Кулман, он поново дели време. (8) Више не очекујемо спасење. Оно je ту у Христу, иако расплет Његове парусије још увек предстоји. Друго, Нови завет рекапитулира, „персонализује“, читаву икономију спасења у Христу. Ништа није јасније у Новом завету као чињеница да je све у свештеној историји  догађај, објекат, свето место, богојављење, култ  једноставно узнето у личност оваплоћеног Христа. Он je вечна Реч Божија (Јн. 1:1, 14); Његова Нова твар (2 Кор. 5:17, Гал 6:15, Рим. 8:19 и надаље, Откр. 21-22) и нови Адам (1 Кор. 15:4-5, Рим. 5:14), нова Пасха и њено Јагње (1 Кор. 5:7, Јн. 1:29, 36; 19:36, 1 Пет. 1:19, Откр. 5 и надаље); Нови завет (Мт. 26:28, Мк. 14:24, Лк. 22:20, Јевр. 813), Ново обрезање (Кол. 2:11 12), и небеска мана (Јн. 6:3058, Откр. 2:17); храм Бога (Јн. 2:1927), нова жртва, и њен свештеник (Еф. 5:2, Јевр. 2:17, 3:2; 4:14, 10:14); испуњење суботњег предаха (Кол. 2:1617, Мт. 11:2812:8, Јевр. 3:74:11) и будуће месијанско доба (Лк. 4:16-21, Дела 2:14,36). Наводи и референце су неисцрпни. Он je једноставно „све у свему“ (Кол. 3:11), „алфа и омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак“  (Откр. 1:8; 21:6; 22:13). Све што je било je у Њему нашло испуњење: „Јер Закон имајући као сјенку будућих добара, а не сами лик ствари“ (Јевр. 10:1); a топодразумева култске реалности: „Да вас, дакле, нико не осуђује а јело или пиће, или за какав празник или за младине, или за суботе, што je сјенка онога што ће доћи, а тијело je Христово“ (Кол. 2:16-17).
      To je семе разумевања хришћанског богослужења. Старозаветни храм и жртвеници, са обредима и жртвама, нису замењени новим обредима и светилиштима, већ самодавањем личности, истинитог Сина Божијег. Према томе, истинито служење, које je благопријатно Оцу, није ништа друго до спасоносно дело, смрт и васкрсење Христово: „iam Pascha nostrum Christus est, paschalis idem victima! (9) Наше богослужење je овакво исто жртвено битисање, које се дешава у нама. (10) Апостол Павле ово каже: „И као што носимо слику земаљскога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1 Кор. 15:49: сл. Филипљанима 2:711; 3:20-21, Еф. 4:22-24), Христос васкрсли, „Који je икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари“ (Кол. 1:15; сл. 2 Кор. 4:4), који нас уподобљава свом лику даром Духа (2 Кор. 3:15, Рим. 8:11 и даље до 29). За Апостола Павла je „живот Христос“ (Филиб. 1:21), и спасти се значи уподобити се Христу умирањем са Њим и васкрсењем у нови живот у Њему (2 Кор. 4:10 и даље 13:4, Рим. 6:3 и даље, Кол. 2:1213, 20; 3:13, Гал. 2:20; Еф. 2:1 и даље, Филип. 2:5 и даље, 3:1011, 1821), КОЈИ je као „ПОСЛедњи Адам“ (1 Кор. 15:45), дефинитивни модел искупљеног рода људског (1 Кор. 15:21-22; Рим. 5:12-21, Кол. 3:9-11, Еф. 4:22-24). Док се Овај узор стално непонавља у нама, тако да Христос постане „све у свему“ (Кол. 3:11), ми не можемо рећи, „и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које je Црква“ (Кол. 1:24).
      Јер ми можемо да познамо „Њега и силу васкрсења његова“, само ако познамо „силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој“ (Филиб. 3:10). (11)
      Да би исказао овај духовни идентитет, Апостол Павле користи мноштво глагола са предлогом спн (са): Ја страдам са Христом, распет сам са Христом, узнесен сам на небо и седим са десне Стране Оца са Христом (Рим 6:31. Гал. 2:20, 2 Кор. 1:5, 4:7б и даље, Кол. 2:20, Еф. 2:5-6). (12) Ово je један од начина Апостола Павла да подвуче значај мог личног учешћа у искупљењу. Ја морам да се „обучем у Христа“ (Гал. 3:27), да се са њим поистоветим, на неки начин искусим благодат Божију и да се саобразим сопственим животом главним догађајима којима ме je Христос спасао, јер je Он претрпевши их преобразио једноставна људска искуства у нову твар. На који начин ја могу да искусим ове догађаје? У њему, тако што ћу да ступим у тајну Његовог живота да као Апостол Павле потврдим: „Са Христом се разапех. А живим  не , више ја, него живи у мени Христос“. (Гал. 2:20).
      Изгледа да je то оно што je за Апостола Павла хришћанска литургија. Ни за шта више он не користи култску номенклатуру (литургија, жртва, свештеник, принос) осим за живот у коме се самоприноси, који се живи образно Христу. (13) Када он говори о ономе што ми зовемо литургија, као у 1 Кор. 10-14, Еф. 4, или Гал. 3:27-28, он разјашњава да je њена сврха да допринесе овој „литургији живота“, да буквално просвети, да изгради Христово Тело у тај нови храм, и литургију и свештенство; у коме олтар, који приноси и који се приноси, постају једно. Због тога je у литургији Цркве, у свештенослужби речи и тајни, библијски образац рекапитулације свега у Христу враћен у заједништво и примењен на зејдницу верних који ће живети у њему.
      Да се, дакле, вратимо тамо где смо почели и позајмимо термин библиста  литургија je текући Sitz im Leben Христовог спасоносног дела у сваком покољењу, и што ми чинимо у литургији je заправо оно што je Нови завет сам учинио са Христом: учинио je Њега, оно што je Он био и јесте, садашњим. Јер je Sitz im Leb­en Јеванђеља историјска околност не оригиналног догађаја, већ његовог казивања у првим годинама Ране Цркве. Мислим да се лажним чини осећај да je празновање ма ког празника осим Недеље, и евентуално Ускрса, „историзација“. Јер ако празник историзује“, онда то чине и јеванђеља. Зар нам и Нови завет и литургија не казују ову свештену историју опет и опет, као непрекидну анамнезу?
      „Зато нећу престајати да вам отоме стално напомињем, иако знате и утврђени сте у овој истини; Јер мислим да je правс.да вас опомињањем будим… А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога. Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова“ (2 Петр. 1:12-16).
      Примећујете да ово није киригма, као што се скоро увек грешком назива, већ анамнеза. Проповедање Благе Вести да пробуди одговор вере у новој поруци je киригма. Али, записана проповед која се понављањем прокламује на литургијском сабрању, да нас поново позове на предају Благој Вести која се већ чула, и прихваћена je са вером, чак „иако знамо и утврђени смо у овој истини“, то je анамнеза и окосница свега што се дешава у литургији.
      Да ли се проблем свештене историје у хришћанском календару толико разликује од проблема размишљања о свештеној историји у Библији и њено прокламовање из дана у дан на литургиЈи речи? Добро пазите на који начин Нови завет прокламује ову поруку. Оно што Браун казује о причама о Младенцу je јеванђељска истина tout court. Оне нису само повест о ономе што је Христос чинио, него post factum теолошког тумачења за Рану Цркву, значењу онога шта je Христос рекао и учинио, а све у светлости Васкрсења и догађаја након њега. Према томе су јеванђељска сведочења о страдањима са дугим уводом“, у фамозној Келеровој фрази (14), писана са освртом уназад, и њихов je Sitz im Leben y познијем животу Цркве, када су та сведочења писана. Према томе када се говори о мисији дванаесторице у Мт. 10:18, да ће бити извођени пред старешине и цареве, и сведочити међу незнабошцима, то одводи то сведочење у нову ситуацију која нема ништа са стварним историјским околностима.(15) Дела апостолска показују да je Цркви апостолског доба требало дуго времена да схвати да постоји време мисије, доба Цркве између вазкесења и парусије. Због тога je постојао снажан отпор примању дошљака у јудеохришћанску Цркву (Дела 10:11,15). Наједном je постало јасно да није било устручавања у поновном писању сведочанстава о призиву дванаесторице, управо да би се одразила ова нова ситуација. Баш као што књига Поновљених закона говори о раном искуству изласка потоњем Израиљу, тако и Нови завет приказује Христа његовим животним околностима, новозаветном Sitz im Leben. Тако и ми када проповедамо и размишљамо о истом апостолском призиву и мисији, и примењујемо их у условима нашег данашњег призива и мисије, ми користимо јеванђеља онако како их je користила Црква апостолског доба, и како су она замишљена да буду коришћена: не као историју прошлих догађаја, већ као да су она „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“ (Рим. 1:16).
      Јеванђеље, према томе, није прича већ сила (Апостол Павле je то писао пре него што je Јеванђеље постало јеванђеља). Оно je Дух Божији који je сада у нама, у веку Цркве, и који нас дозива себи. Тако Матеј не „историзује“ када рекапитулира призив дванаесторице, нити то чини Игњације Лојола када предлаже у својим Духовним Вежбама размишљања о спаситељној делатности Христа у јеванђељима, а ни Црква када нам представља исте спаситељне тајне речју, обредом и празником. Јер усредсређеност није на причу, нити на прошлост, већ на то да je као код Павла у питању „сила Божија на спасење свакоме који верује, а најприје Јудејцу и Јелину“, и то баш сада за тебе и мене.
      To je оно што ми чинимо у литургији. Ми творимо анамнезу, спомен ове снажне спаситељне силе у нашим животима, да бисмо све то снажније усадили у дубине наших бића, a y циљу изградње Тела Христовог.
      „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: И живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама. Што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница je са Оцем и са Сином његовим Исуом Христом.  И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна“ (1Јн 1: 1-4)
      Чини ми се, тако, да се есхатолошки/историјски проблем појавио и да je разрешен у оквиру Цркве апостолског доба. Мрћутим, он није решен разузданом новозаветном есхатологијом која види Христа како инаугурира век спасења. Оно што je разуздано je погрешно веровање у скору парусију. Али ни то не мења главну поенту хришћанске есхатологије, да крај века није у будућности већ сада. Он je ефективан сада, премда не искључиво, кроз анамнезу у речи и тајни снажног присуства реалности Емануила, „с нама Бога“, силом његовог Духа у сваком веку.
      У јеванђељима je овај нагли прелаз у нови век историје спасења описан у сведочењима Христовим појављивањима након Васкрсења.(16) Она нам представљају нови вид његовог присуства, присуство које je стварно и које се да окусити, али видно различито од присуства пре његове Пасхе. Када се појавио, Он није одмах препознат (Лк. 24:16, 37, Јн. 21:4, 7,12). Око Њега je необична аура; ученици су несигурни, уплашени; Христос мора да им се потврди (Лк. 24:3 и надаље). Они га препознају у Емаусу само кроз ломљење хлеба а Он након тога ишчезава (Лк. 24:16, 30-31-35). Баш као и Његово присуство међу нама данас, оно je доступно само кроз веру. Оно што нам сведочења након Васкрсења, изгледа, говоре je да je Христос са нама, али не онако као што je био пре. (17) Он je са нама и није, стварно присуство и стварно одсуство. Он je онај „којега треба да прими небо до времена васпостављања свега, о чему je Бог говорио устима свију светих пророка својих од вајкада“ (Дела 3:21), и који je такође рекао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28:20). To je, једноставно, Реалност коју ми живимо у литургији, верујемо у Матејево 18:20 Да »јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја њима“ (18), славимо Вечеру Господњу као да „смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор 11:26) y духу раних хришћана, са њиховим литургичким плачом наде: „Мараната! Амин, да дођи Господе Исусе!“ (Откр. 22:20). Према томе, Христос апостолске цркве није историјски Исус прошлости, него Врховни Првосвештеник, који нас непрестано заступа пред престолом Оца (Рим. 8:34, Јевр. 9:11-28), и који активно управља живот Цркве (Откр. 1:173:22 и пассим). (19) Визија људи који су начинили ова документа није била усмерена уназад, ка „старим добрим данима“, када je Христос са њима био на земљи. Носталгију те врсте налазимо само након Христове смрти, пре него што су појављивања након васкрсења породила хришћанску веру.
      Црква je сачувала податке о историјским догађајима, али су они били реинтерпретирани у светлости Васкрсења, и осмишљени да помогну хришћанима да схвате значај Христа у њиховим животима. (20) To je било главно поље интересовања новозаветне Цркве. Само савремен, делатељни, васкрсли Христос, који je присутан у Цркви својим Духом, може бити виђен у најранијим списима, посланицама Апостола Павла, и оне баш ништа не говоре о историјским појединостима Христовог живота.
      Свест о Христу као Господу, не прошлости, него савремене историје, циљ je читаве хришћанске проповеди, духовности и литургичке анамнезе. Хришћанска визија je укорењена у постепено стеченом схватању апостолске Цркве да парусија није била иманентна, и да есхатолошка, коначна Христова победа, треба да се понавља у свакоме од нас до свршетка века. С обзиром на то да je Христос истовремено образац и извор ове борбе, Нови завет представља његову победу и култ Оца као да су нас самих: баш као да смо и ми умрли и васкрсли са њим (Рим. 6:311, 2 Кор. 4:10 и даље, Гал. 2:20, Кол. 2:12-13, 20; 3:13, Еф. 2:56), И да смо ми ти који су постали нова твар (2 Кор. 5:17, Еф. 4:22-24), ново обрезање (Фил. 3:3), Нови храм (1 Кор. 3:16-17; 6:19, 2 Кор. 6:16, Еф. 2:19-22), Нова жртва (Еф. 5:2), и ново свештенство (1 Пет. 2:59, Откр. 1:6; 5:10; 20:6). Због тога ми созерцавамо образац Његовог живота, зато га прокламујемо, зато га проповедамо, прослављамо: да га сами још више продубимо. Зато нам je Црква апостолског времена оставила књигу и обред, реч и тајну, да оно што je Христос чинио и био можемо да и ми у Њему. Баш из тих разлога, свештена историја се  не завршава. Она се наставља у нама, и због тога литургијом прослављамо светитеље, нас саме, такође, као и Христа, јер је истинито слављење Бога Христов живот, који je Он у нас усадио. Према томе, „заједница светих“ je такође знак свештене историје, доказ Христовог непрекидног делања у сваком веку.
      Хришћански je живот, на основу неколико новозаветних метафора, процес преобраћања у Христа. (21) Он je Урсакрамент у коме смо видели Нови завет, представљен као персонализација свега што се збило, и рекапитулација, испуњење, образац и предукус свега што ће бити. Као такав, он није само тајна Очеве бави дрема нама, „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1:16); већ je и откровење онога што ми треба да будемо (1 Кор. 16:49, 2Кор. 318, Рим. 8:29). Његов живот je повест о уласку огреховљеног рода људског и његово искупљење Оцу кроз крст, искупљење које je примљено и крунисано Христовом предајом и уздизањем (Фил. 2:5 и начаље). И ова иста прича, као што смо већ видели, такође je представљена као прича за сваког, као праобраз нашег искуства повратка Богу кроз живот смрти до самопроживљавања обрасца који нам je Христос показао: „И он за све умрије, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе“ (2 Кор. 5:15). (22)
      У Новом завету, стварни процес његовог настанка открива растуће увиђање следеће чињенице: да нашем коначном путу до Оца, кроз смрт и васкрсење, треба да претходи живот и смрт у греху и нови живот у Христу. Читава поента новозаветног преиспитивања Христовог живота je да га учини да се обраћа овој новој свести: да нови век не треба да буде брзи крај, већ нова свештена историја. Као што je Патрик Реган рекао у већ цитираном одломку, есхатон није време или ствар, већ личност, нови Адам, Исус Христос (1 Кор. 5:20 и даље, 42 и надаље). И нова твар je живот који се живи у њему (2 Кор 5:1319)  или боље речено, његов Живот у нама (Гал 2:20).
      Литургичко празновање, према томе, има исти задатак као и Јеванђеље: да представи ову нову стварност у „анамнези“ као наш непрекидни знак, не прошле историје, него садашње стварности наших живота у Њему. „Ево сад je најпогодније вријеме, ево сад je дан спасења!“ (2 Кор. 6:2). To je визија тајни Христовог живота коју ми сада видимо у празничним омилијама златног отачког периода, као што су оне Лава Великог (440-461), што увек наглашавају садашњу спаситељну стварност литургичког прослављања.(23) Јер се историја спасења наставља, али не у смислу да je на Божић Христос некако поново присутан. Јер су ти догађаји историјски, и они су прошли, а литургија не слави прошлост. Оно што je садашњост je наше биће поново рођено у Христу, наш улазак у нови живот кроз тај садашњи долазак Бога к нама.(24) Јер свети Лав каже у свом чувеном афоризму, који je у потпуности литургичко богословље, да оно што je Христос учинио видљиво за време његове земаљске службе, сада je прешло у тајну: „Quod itaque Redemptoris nostri conspicuum fuit, in sacramenta transvit.(25)
      Један пасторални закључак из свега овога може да буде известан: нема идеалног модела хришћанског празника или календара који ми треба да „откријемо“ и коме треба да се „вратимо“. Радије je до сваке генерације да чини оно што je Црква апостолског времена чинила у потпуном слагању са Новим заветом: да примени тајну значења Христа у Sitz im Leben данашњице. Успех литургије није у њеној верности бившем идеалу, него у томе што она изграђује Тело Христово у духовни храм и свештенство прослеђујући циљ хришћанског живота: љубав и служење Богу и ближњем, умирање да би се живело за друге, као што je то учинио Христос.
      Тако Божић није само долазак Христа у Витлејем, већ долазак Христа мени, и мој одлазак другима. Тако и Васкрс није празан гроб у Јерусалиму пре неких 2000 година, већ моје поновно буђење из смрти крштења овде и сада, и васкрсење у Христу. Мислим да то можемо да видимо уколико одстранимо фолклор из прошлости и модерне теорије времена доколице и игре, размислимо о тексту Божије речи, речи отаца, и богослужењу Цркве. Тако ћемо да схватимо да je празнични циклус једно гледиште Цркве, начин изражавања и живљење тајне Христа, да je коренит у сваком погледу хришћанског изражавања. Као што каже Жан Даниелу:
      Хришћанска вера има само један објекат, тајну Христове смрти и Ускрса. Међутим, ова тајна постоји у различитим облицима: праображена je у Старом завету, историјски je испуњена Христовом земаљском животу, садржана je у Светим тајнама, мбстично се проживљава унутар душа, социјално je испуњена у Цркви, опробавана je есхатолошки у царству небеском. Хришћанин тако има неколико спискова, мултидимензионални симболизам да искаже јединствену реалност. Читава се хришћанска култура састоји од хватања веза између Библије и литургије, Јеванђеља и есхатологије, мистицизма и литургије. Примена овог метода о Списима се зове егзегеза; у литургичкој примени се зове мистагогија. Она се састоји од читања у обредима Христове тајне, и у контемплацији под симболима невидљиве стварности.(2б)
      To je све о чему се ради у црквеној богослужбеној години, и наравно у читавој литургији.

      Са енглеског превео јереј Миле Суботић 
      (на Светој Гори у Великом посту 2005.г).
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Манојло,
      Да не бх добио по носу од администрације и путинјугендоваца на форуму, ставио сам ову тему на одговарајуће место. Можда јој је и стварно место овде, а можда и није. Ако није, још боље, нека се зна шта раде непријатељи хришћанства.
      Ово је занимљив чланак:
      Большинство информации, которой мы слепо верим в СМИ завуалирована и приукрашена на столько, что теряет основную суть правды и граничит с ложью. Точнее говоря, мы получаем только ту информацию, которую нам навязывают люди свыше: правительство, мировая элита, власти. СМИ пишут о том, что им диктует правительство, таким образом, искажая информацию, заведома вводя читателя в заблуждение.
      Например, что мы знаем о партии «Единая Россия»? В СМИ она позиционирует себя как крупнейшая политическая партия России, которая борется за перспективное будущее своих граждан. А что на самом деле? Попробуем посмотреть на детали:
      Логотип «Единая Россия» - это медведь, символ надежности, упорства и мудрости. Но его форма немного искажена, если выделить основу медведя, то складывается совершенно другой зверь – козел.

      Но какое отношение козел имеет к логотипу «Единой Росси»? Возможно, он является каким-то особым символом? Если спросить любой поисковик «козел символ…», то примерная картина будет такая: «козел символ дьявола; символ антихриста; козел символ сатаны». 

      Козел или Бафомет – мифическое существо, олицетворяющее сатану. Существо по имени Бафомет изображают с человеческим телом и головой козла, руки которого расписаны латинскими словами: «solve» (распадайся, растворяй, распиливай) и «coagula»(замирай, сгущай, сохраняй, складывай в карманы). Скажем, если б адвокат по земельным делам написал слоган «распадайся, складывай в карманы, распиливай», вы бы к нему обратились?

      Идем дальше, логотип «Единая Россия» одним Бафометом не ограничился. Если обратить внимание на лапы «медведя», то на них видно что-то вроде надписи или слова, но уж точно не на индоевропейском языке. Скорее это похоже на восточные иероглифы, то есть на иврите. Перевернув логотип, методом подбора слов получается «?????» ( Иисус). Выходит, что лапы медведя – это вовсе не лапы, а имя «Иисус» на иврите.

      Только что означает, если имя «Иисус» написано на перевернутом символе? Как не сложно догадаться, получается «Христос» наоборот, то есть это символ Антихриста. Как многие знают, перевернутый крест символизирует сатану, и опять-таки мы вернулись назад, к мифическому существу Бафомет, который уже встречался ранее.

      Логотип «Единая Россия» содержит надпись «Партия Единая Россия». Посчитаем, сколько букв содержит каждое из слов: Партия – 6, Единая – 6, Россия – 6. «666» - еще один символ антихриста. Можно себя успокаивать, что это все бред, но закономерность на логотипе партии из трех символов антихриста или символов сатаны, специально или нечаянно сделаны главными постулатами партии, вряд ли принесут государству, которым они правят порядок и благополучие.
×
×
  • Креирај ново...