Jump to content

Три хиљаде младих на омладинском фестивалу у Румунији

Оцени ову тему


Препоручена порука

Цитат

 

Више од 3000 младих из целога света присуствовало је у четвртак 6. септембра 2018. међународном фестивалу православне омладине који се одржава у Сибију.

 

Све омладинске делегације су наступиле под својим заставама у присуству Његовог Блаженства патријарха Данила, митрополита трансилванског Лаврентија, више архијереја, свештеника, државних и градских функционера. После параде са заставама епископ Андреј је одслужио чин благодарења.

Патријарх Данило је рекао да је веома значајно што се међународна сабрања православне омладине одржавају у духу вере, молитве и певања, у дијалогу и у заједништву. Он је младима казао да су апостоли и мисионари слободе кад год негују пријатељство и прекогранично дружење.

 

Izvor

 

img_4686_0.jpg?itok=8njO8ciG

 

2018_09_06_0_1_sibiu-capitala-tinerilor-

 

2018_09_06_0_1_sibiu-capitala-tinerilor-

 

Izvor

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Цитат

 

Thousands of Orthodox young people took to the streets of Sibiu Friday evening, Sept. 7, as part of an International Orthodox Youth Meeting to show popular support for Romania’s need for unity of faith and nation.
(...)
‘You have the greatest entitlement not to obey evil. Be careful, therefore, on the way you walk. Understand what your parents tell you and keep your connection with them because you will become parents too,’ Metropolitan Laurentiu said.

‘On your path, you have a strong foundation in the love of God, the love of the Church you in which were born, raised and in which you hope to remain with Christ until the end of your life. Christ is in our midst!,’ the Metropolitan of Transylvania added.

 

Izvor

 

img_6246.jpg?itok=WbIHX0as

img_5453.jpg?itok=C22un8vw

 

img_6261.jpg?itok=-FFtC7QS

 

img_6366_0.jpg?itok=HV_8uDtu

Izvor

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Цитат

 

The Orthodox youth attending the ITO 2018 Meeting in Sibiu were united in prayer with the representatives of the local Orthodox Churches at the Divine Liturgy celebrated Saturday, Sept. 8, at Astra Museum, commemorating the feast of the Nativity of the Theotokos.

The Divine Liturgy was presided over by His Eminence Metropolitan Laurentiu of Transylvania.
(...)
Concelebrants for the Divine Liturgy included: Bishop Qais of Erzurum (Antioch Patriarchate), Metropolitan Naum of Ruse (Bulgarian Patriarchate), Bishop Nektarios of Arsinois (Church of Cyprus), Bishop Atanazy of Lodz and Poznan (Church of Poland), Archbishop Juray of Michalovce and Košice (Czech and Slovak Church).

 

Izvor

 

2018_09_09_1_ito-sibiu-2018-muzeul_72853

2018_09_09_0_1_ito-sibiu-2018-muzeul_271

2018_09_09_0_1_ito-sibiu-2018-muzeul_533

2018_09_09_1_ito-sibiu-2018-muzeul_4771.2018_09_09_0_1_ito-sibiu-2018-muzeul_743

2018_09_09_1_ito-sibiu-2018-muzeul_85631

2018_09_09_1_ito-sibiu-2018-muzeul_98892

Izvor

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Литургија у саборном храму у Сибију у недељу за крај фестивала. 

 

2018_09_09_0_1_sibiul-intinerit-la-vreme

 

2018_09_09_0_1_sibiul-intinerit-la-vreme

 

2018_09_09_1_sibiul-intinerit-la-vreme_5

 

Извор

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност.
      Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји.
      Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога.
      Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога.
      Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима.
      https://srpska.pravoslavie.ru/80430.html
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. 

       
      *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса?
       
      Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано  јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава.
      Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње.
      Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима.
       
      *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби?
       
      Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире.
      Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја.
      Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа.
       
      *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине?
       
      У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно.
      Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином.
       
      *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору?
       
      Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина.
       
      *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година?
       
      Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе.
      Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили.
      Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага.
       
      *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета?
       
      Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб.  Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата.
      Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су.
      Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета.
      Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.
    • Од JESSY,
      Испоставило се да постоји тако важно правило – правило „три минуте“. Ради и за супружнике и за децу. Када родитељи у породици почну да испуњавају ово правило, примећују да оно се у односима много тога мења набоље.
      Правило „прва три минута“ је да дете увек срећете са таком радошћу, као да се срећете са пријатељем којег нисте видели много, много година. И није битно да ли сте се вратили из продавнице у коју сте истрчали по хлеб или сте се вратили кући са посла. Обично све оно што дете жели да подели са вама, оно „изда“ у првим минутима сусрета, управо је зато важно да не пропустите то време.
      Лако је препознати оне родитеље који интуитивно следе правило „прва три минута“. На пример, када покупе дете из школе, увек чучну до нивоа његових очију, загрле га кад га сретну и кажу да му недостаје. Док други родитељи једноставно узимају дете за руку и говоре „идемо“ док разговарају телефоном.
      Кад се вратите са посла, одмах сву пажњу усмерите детету. Имате неколико минута да седнете поред њега, да питате како је прошао дан и да га саслушате. А после идите на вечеру или да гледате вести.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника, посвећено је заједничком празнику три велика богоносна угодника, светога Василија Великог, светога Григорија Богослова и светога Јована Златоуста.

       
      Према сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески неголи земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. – Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. – А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити.
      Промислом Божјим, а захваљујући мудром и врлинском архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем  заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде, и заиста се не зна који је већи и мудрији од њих.  Установљени заједнички празник потврдио је само да су свети Василије Велики, свети Григорије Богослов и свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства.
      Службу света Три Јерарха саставио је епископ евхаитски Јован, познати химнограф. Свети Јован Дамаскин саставио је канон, свети Нил саставио је стихире на Господи возвах, свети Герман цариградски саставио је и сада на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част тројици великих Јерараха.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, на празник Света Три Јерарха 2021. лета Господњег
       
       
×
×
  • Креирај ново...