Jump to content

Свештеник Саша Величковић: Дискриминација вероучитељâ у српским школама

Оцени ову тему


Препоручена порука

Када смо почињали са веронауком мислио сам да је сваки почетак тежак па и овај и да ће то проћи како време буде одмицало, али како је време пролазило (а прошло је 17 година) све је теже и теже. Ми вероучитељи на својим плећима носимо цео образовни систем и апаратуру као једно бреме које гледа да нас сатре, згази, понизи, омаловажи, одбаци, дискриминише... Радиш али немаш права као други који раде с тобом. Отимају ти децу, прекрајају групе, избацују из распореда, приморавају ученике да твој предмет не изаберу. А онда кад ти узму децу (јер је лакше родитељима да им деца не иду на веронауку него да ЉУТЕ учитеља/ицу) не знају шта ће са њима. Битно је да имају групу. Првих година веронауке када су деца већином бирала овај предмет, сви су били љубазни према нама и молили нас да им дамо по неко дете да направе групу. Нису морали да нас моле јер смо свима излазили у сусрет. Нисмо дозвољавали да колега/колегиница остане без часова. Ипак су то НАШЕ КОЛЕГЕ. Временом су ”тражитељи” престали да буду фини. Постајали су све осионији и безобразнији, дрскији и безочнији. Почели су да отимају, фалсификују, анкетирају ђаке и по 5 пута (док не добију тражени број). За њих си ти ”уљез” у систему, неко ко их омета да учврсте темеље грађанског васпитања (sic!) а кад га учврсте онда не знају шта ће са децом, него ”блеје” и чекају да им прође и тих 45 минута. Није битно како и шта се ради. Битно је да је “норма” испуњена. 


7-veronauka.jpg

Али ту се не стаје. Иде се даље. Граћанско се не држи, деца иду кући, директори то знају и ћуте, начелници школских управа то знају и ћуте, а ти се бориш да и то мало деце што имаш задржиш. Деца ко деца - што се не мора није обавезно. 

veronauka.jpg


Нису све школе овакве, нису сви директори/це овакви, нису сви учитељи/овакви. Има још часних али су ретки. Скоро ми један ученик рече да у његовој бившој школи на “периферији града” никад нису ни понудили да бирају. Учитељица је поништила постојање веронауке. Мислио сам да дете претерује. Али кад су ми и друга деца то исто потврдила онда сам се запитао “куда плови овај брод”. Христос је рекао: “Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.” Христос се не уклапа у менталитет Парова, Задруга и сличних скарада и зато није пожељан. А ја се питам да ли је просвета наша постала носилац тог Задругарско-Паровског помрачитељства или је остала носилац оног Светосавског, Теслиног, Пупиновог, Миланковићевог... просветитељства. Просудите сами.


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      Нова црногорска нација

      Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење.
      Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори.
       
      Пише: о. Велибор Џомић
        Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације почело послије објављивања текста Милована Ђиласа под насловом ”О црногорском националном питању”, који је објављен 1. маја 1945. године у ”Борби” као гласилу Комунистичке партије Југославије. У посљедње вријеме се у Црној Гори, такође кроз поједине медије или слично као и 1945. године, уочава идеолошко конципирање и препоручивање нове, друге по реду, црногорске нације која се већ назива ”црногорско-српска” или ”српско-црногорска” нација. Није у питању ништа друго него нова црногорска нација са два преварна заперка који немају никакве везе са српском нацијом и српском историјом.
      Циљ је да се, путем овог националног инжењеринга, на предстојећем попису на тај начин смањи број и проценат Срба у Црној Гори. У питању је класичан анти-историјски и анти-српски пројекат који се, да би превара била што успјешнија, назива и ”дуалним идентитетом” у Црној Гори! Уочљиво је и то да је медијско пропагирање ”дуалног идентитета” започето послије неуспјелог покушаја да се на предстојећем попису забрани национално, језичко и вјерско изјашњавање грађана.
      До пола Србин, од пола Црногорац – и обрнуто!
      Креатори ове нове преваре Срба у Црној Гори су се, посебно послије избора од 30. августа 2020. године, наслонили на резултате пописа становништва од 2011. године. Наиме, у Црној Гори је 2011. године, према званичним подацима Монстата, било 0,30% припадника ”црногорско-српске” и 0,34% припадника ”српско-црногорске” нације, а то је укупно 3936 становника Црне Горе. И сада се настоји да се број од скоро 4 хиљаде грађана повећа како би број и проценат Срба у Црној Гори на предстојећем попису био значајно умањен.
      С друге стране, 2011. године се 0,04% или 257 грађана изјаснило да припада новој ”муслиманско-црногорској” нацији, а 0,03% или 181 грађанин да припада новој ”бошњачко-муслиманској” нацији. Никоме није пало на памет да идеолошки уобличава ове двије нове нације као што то, на жалост, чине креатори нове црногорске ”дуалне” нације.
      Сваки грађанин има право да се национално, вјерски, језички и по свему изјашњава по свом осјећању и нахођењу и та се воља мора поштовати. Ипак, мора се имати у виду да се 0,64% грађана ”дуално” изјаснило на попису који је 2011. године извршен у условима дубоке политичке поларизације, државне ”црногоризације” становништва која је наметана са свих државних адреса и страха од голе егзистенције.
      Форсирање ”дуалног идентитета”, односно нове црногорске нације, прије свега представља чин легализације свега онога што је учињено против Срба и њихових људских права у Црној Гори током претходних деценија. Из различитих изјава и ставова, који су више пута јавно саопштени у Црној Гори, можемо да закључимо шта су креатори и заговорници ове националне преваре намјерили да уобличе као ”идентитетску основу” нове црногорске нације полазећи од нетачне тврдње о ”вјековном и слојевитом идентитету Црне Горе”, јер је он код православног становништва, све до појаве комуниста, био кристално српски јасан и непорецив.
        Историјски и данашњи појам Црногорца
      Појмовно одређење данашњег националног Црногорца ни по чему не одговара појмовном одређењу историјског Црногорца. Историјски и идентитетски посматрано на индивидуалном и колективном плану, Црногорци су до 1945. године били национални Срби исто као и Херцеговци, Шумадинци, Косовци и други и представљали су органски дио српског народа. Црногорска државност је по свему била српска државност и о томе постоји обиље доказа. Независна Књажевина и Краљевина Црна Гора је била српска држава. Посебно треба имати у виду да значајан број данашњих националних Црногораца заговара тзв. ЦПЦ, црногорски језик, латиницу, асимилацију Срба и овакву независну Црну Гору која је признала тзв. Републику Косово, гласала да та самопроглашена псевдо-државна окупациона творевина постане чланица УНЕСКО-а и која на територију Републике Србије већ годинама шаље одређени број војника и официра. И да не набрајам даље!
      Промјена националног идентитета и тобожња ”нужност смјене генерација”!?!
      Црногорска државност се већ годинама брутално намеће као основ црногорске националности. Неразумно је што се са појединих адреса, послије 30. авгусга 2020. године и прилике да се без егзистенцијалних страхова људима омогући да се врате свом историјском националном идентитету, исказује више него зачуђујуће разумијевање за изградњу новог националног идентитета ”искључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из (државних) пасоша (старих 15 година – прим. В.Џ.), стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од пре 100 и више година”, уз тобожње оправдање, јер се ”разумије појава и потреба да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака”. Промјена идентитета у Црној Гори се, умјесто критичког осврта, оцјењује и као ”нужност смјене генерација у којој сви учествујемо”!?! У питању је, како видимо, процес, а не појава! А да би се тај процес завршио по жељи креатора и заговорника ”дуалног” националног идентитета на посредан начин се, преко медија, предлажу и забране било каквог дјеловања ”политичких или медијских канцеларија у Црној Гори и Србији да се баве ”пожељним” националним идентитетом вјерника СПЦ, било да се ради о пројектовању њиховог српства или црногорства”. Наравно, нису поменуте политичке и медијске канцеларије из Албаније, Хрватске и Босне и Херцеговине које годинама, на разне начине, утичу не само на национални идентитет Албанаца, Хрвата и Бошњака у Црној Гори него и на одређене територијалне претензије (острашћени заговорници ”дуалног” идентитета никако не желе да узму у руке и прочитају, на примјер, књиге хрватског академика Јосипа Печарића ”Борба за Боку которску” (Хрватски информативни центар, Хрватска братовштина и Бокељска морнарица 809, Загреб, 1999.г.) и ”У Боки которској сваки камен говори хрватски” (ауторско издање, Загреб, 2004.г.) или магистарску тезу Расима Халилагића ”Босна и Херцеговина и Црна Гора 1790.-1918.” (”Ел-Калем, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Сарајево, 2001.г.).
      На чему почива нова црногорска нација?
      Црногорска нација је свој врхунац до сада достигла на попису 2011. године. Зато се управо пред нови попис становништва грчевито траже нови модалитети за смањивање броја и процента Срба, али и свега српског у Црној Гори. Инсистирање на тзв. грађанском идентитету савремене Црне Горе, који је, како се види, мртво слово на папиру представља прво слово ”дуалне” идентитетске преваре. Срби у Црној Гори морају да знају и запамте да је управо у ”грађанској” Црној Гори започет и добрано спроведен монтенегрински национални инжењеринг. Устав Црне Горе од 2007. године јесте темељни правни акт на коме се гради нова црногорска нација са два заперка, а сепаратизам од Српства се налази у сржи овог подухвата. Црногорска државност у њиховој перцепцији, противно историјским чињеницама, траје ”хиљаду година”, иако се Црна Гора као географски појам први пут помиње од половине 15. вијека, а као политички појам од почетка 16. вијека. Да ли изражено ”разумијевање за промјену идентитета” подразумијева и разумијевање и за промјену вјерског и црквеног идентитета, која ће, без икакве сумње, услиједити и поново бити оправдавана као ”нужност смјене генерација”? Јер, ако неко не само да данас разумије него подстиче, соколи и охрабрује људе на промјену историјског идентитета у националном смислу онда сјутра, по природи ствари, можемо очекивати исто или још веће ”разумијевање” и за промјену промјену вјерског идентитета или за промјену црквеног идентитета који, на исти начин, може бити проглашен за ”вјековни и слојевит”. Послије тога, наравно, слиједи и промјена културног и језичког идентитета.
      Карактеристике нове црногорске нације
      Из бројних изјава су јасно уочљиве одреднице нове црногорске нације која би се темељила на сљедећем:
      1. безрезервно признавање независне Црне Горе коју ”нико не може, нити смије укинути или је утопити у неку другу (државу)”, јер она никада неће постати ”друга српска држава”;
      2. безрезервно признавање црногорског језика као службеног, а српског језика као једног од службених језика у Црној Гори;
      3. неспорно прихватање и признавање званичне државне заставе и грба при чему би једино била дозвољена”црногорска плаветна тробојка” за коју се само тражи да се не проглашава окупаторском (аналогно томе, српска или било која друга тробојка ће се сматрати окупаторском, туђинском и биће забрањена у Црној Гори);
      4. безрезервно признавање званичне државне химне, чији је аутор усташа Секула Дрљевић, у инструменталном облику или касније у потпуности ако се којим случајем негде пронађе да њен аутор није Секула Дрљевић;
      5. трајно одбацивање идеје о припадности српском народу и српском језичком, културном, државном и националном јединству;
      6. залагање за одређене посебности епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори уз тежњу за промјену њеног назива који је оцијењен као ”непримјерен” и који треба замијенити новим називом ”који нас неће национално оптерећивати”.
      7. Свети Сава се може прослављати у Црној Гори, али само због тога што је устројио Епископију Зетску и што је његов празник одштампан црвеним словима у календару Ђурђа Црнојевића од 1494. године, а не због тога што је, поред осталог, утврдио духовно и народно јединство Срба.
       
      Српска Црква и нова црногорска нација
      Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење.
      Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Подјеле које постоје у сваком друштву не могу представљати никакво оправдање за одрицање од сопственог националног идентитета.
      Нација без историје
        У Књажевини и Краљевини Црној Гори није постојао никакав ”дуални”, ”дупли”, ”српско-црногорски” или ”црногорско-српски” национални идентитет, чак ни када је Пећка Патријаршија два пута насилно укидана од Турака. Државност Књажевине и Краљевине Црне Горе, као ни њен Устав од 1905. године, нису представљали основу некаквог посебног, несрпског националног идентитета. И о томе постоји обиље необоривих историјских доказа.
      Жртве нове ”дуалне” преваре неће бити национално изјашњени Црногорци него искључиво национално изјашњени Срби из Црне Горе. То се, поред осталог, огледа и у чињеници да се нико од припадника и заговорника црногорске нације није критички осврнуо на пропагирање нове ”дуалне” нације у Црној Гори. Грађанима Црне Горе, послије политичке промјене од 30. августа 2020. године, треба омогућити да се слободно изјасне на предстојећем попису становништва и гарантовати им да, због националног или било ког другог изјашњавања, неће бити грађани другог реда, а не да им се нуди и намеће нова ”дуална” превара и превера која се наслања на анти-српске одлуке Комунистичке партије о дробљењу српског народа од Дрездена преко АВНОЈ-а до данас.
      Нова црногорска нација
      WWW.IN4S.NET Пише: др Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације...  
    • Од Иван Ивковић,
      Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
      Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
      Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
      Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
      Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
      Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
      Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
      Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
      По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
      Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
      Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
      Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
      Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
      Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
      У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
      У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
      Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
      “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
      Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
      А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
      “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
      Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
      Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
      Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
      “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
      Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
      Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
      Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
      Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
      Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
      Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
      Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
       Архимандрит Евсевије Меанџија
      Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
      Извор:
      https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
       

      View full Странице
    • Од Иван Ивковић,
      Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
      Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
      Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
      Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
      Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
      Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
      Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
      Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
      По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
      Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
      Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
      Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
      Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
      Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
      У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
      У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
      Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
      “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
      Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
      А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
      “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
      Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
      Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
      Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
      “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
      Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
      Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
      Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
      Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
      Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
      Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
      Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
       Архимандрит Евсевије Меанџија
      Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
      Извор:
      https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду.
      Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати…
      Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио!
      Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради!
      Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово.
      Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике.
      Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника.
      Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена!
      Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава.
      АКСИОС!
      Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo
      WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...  
    • Од JESSY,
      Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу.
      О чему се заправо ради?
      Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!?
        Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35)
      Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8)
      Али, где је онда запело?
      Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити.
      Али вратимо се неречености!
      Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање:
      „Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика.
      Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи.
      Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари.
      Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих.
      Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци.
      Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан.
      А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо.
      Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини.
      Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје.
      (погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка)
      ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ!
       
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
       
      https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/
       
×
×
  • Креирај ново...