Jump to content
w.a.mozart

Kremacija tela... šta mislite o istoj

Оцени ову тему

Recommended Posts

Их бре Моци ово све странским,,,,,имаш ли нешто преведено за нпр.   :4869:

 

И нико није рекао да то треба радити, мудро је не судити ником, а држати се оног што је уобичајено у култури нашег народа.

 

Није баш да нико није рекао .. крематоријума је све више што засигурно  значи да многи  говоре и "навијају"  за ту варијанту   ;)

 

Ако смо већ Православни, за нас је држање и ослањање на уобичајености из културе нашег народа једино могуће уколико се не коси са учењем  Цркве и њених светих тј. њеног предања..

Share this post


Link to post
Share on other sites
Их бре Моци ово све странским,,,,,имаш ли нешто преведено за нпр. :4869:

 

katolici smatraju da nije pogrešno vršiti kremaciju ako za nju ne postoje nehrišćanske pobude tj. ako se vrši iz praktičnih razloga a pravoslavni uglavnom imaju stav da ne treba kremirati tela umrlih

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sve po želji kakav ćeš prah ostaviti na zemlji.

 

Onaj svetosavski je nekako bio najjači na najbliskijoj nam teritoriji.

 

Možeš miromirisati na zemlji a možeš i na nebu ako je svetosavski pepeo istina. (čujem kao čuvaju se kosti)

 

Tako da možda bi trebalo ostaviti na izbor naš prah nama samima. li jesi ili nisi prah? :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Složena tema za koju bi bilo dobro sakupiti što više školovanih ljudi (i Sabora) da je rasvetle i donesu odluke po tom pitanju; ali odluke koje će da se poštuju! U međuvremenu, svi mi posmatrači imamo neka svoja mišljenja, ovde ih iznosimo ..ali jedino i jedino sa razlogom da to bude konstruktivan pokušaj da se temi doda neko tematsko zrnce „nečega“ ..možda i pogrešnog, ali za to su tu školovane glave da ono što je dobro prihvate a ono što nije dobro odbace.

 

Daklem: hrišćani isto tako ne sahranjuju mrtve po morima pa ih opet ima na desetine (pa i stotine) hiljada na dnu Atlantika i Pacifika iz raznih ratova! Zar je Bogu nemoguće da ih Vaskrsne u Dan Onaj? Zar je opelo nad tim nepostojećim telima besmisleno, jer u toj morskoj sredini i dubini ne da ne ostanu koske od čoveka nego ne ostane ni prah?! Uostalom , u grobu retko kad da ostanu cele kosti ljudske. Meso se odavno raspadne a ako je i vlaga velika teško da i od kostiju išta ostaje. Opet dođemo na "ništa" tj. na prah. Sahranjivanje kakvo poznajemo pripada običajima - a praktično i po nužnosti cilj je isti! Od ljudskog tela ne ostaje ništa! Šta to onda Bog vaskrsava? Pa naravno po svemoći svojoj svaku česticu čoveka ma gde ona bila; šta bi tu bilo sporno? Bar za Njega to nije problem i u to ne treba sumnjati.

 

U oba slučaja, ili sahrana ili kremacija, telo se prethodno pripremi, opere, pomaže, opoje od sveštenika ...a onda se ovako ili onako predaje raspadanju do potpunog biološkog nestajanja. U oba slučaja prah! Bitno je to kako Jevanđelje i sveti Oci gledaju na ovaj problem, a ono tu ima prilično drugačije smernice od onih na koje smo navikli. Sam Gospod na jednom mestu, prilikom neke sahrane, kaže: "Ostavite neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve, a vi propovedajte život" ...čime nam pomaže da naš odnos prema mrtvima ne ode u ekstrem i ne bude telesan i okrenut telesnosti; jer kako Jevanđelje svedoči na drugom mestu: "Pred Bogom su svi živi" ...(pa i oni spaljeni u prah). On hoće da naš odnos prema mrtvima bude crkven i molitven a ne hodočašće truležnoj vrednosti. On ne želi da nam groblja postanu kult već da nam Život i Crkvenost budu kult! Gospod želi da shvatimo da su i mrtvi pred Njim živi; da je naš molitveni odnos u stvari jedina vrednost od koje i pokojnici imaju korist ..dok od hiljade venaca i buketa cveća koja bacimo na njih, ili od hrane koju im donesemo na grob, nemaju nikakve vajde. Čak i kad ne znamo gde su sahranjeni ...pa zna Bog! Oni su u Njemu i pred Njim jer su, ponavljam, pred Njim svi živi! Stičem utisak da se kult mrtvih prilično ukorenio u mnogim balkanskim narodima pa to počesto ide i u ekstreme ...a gledano eshatološki, Crkveno, jevanđelski - smrti nema! Uništena je Životom; Vaskrsenjem Hristovim i to je ono što suštinski treba slavosloviti ...a mrtvih se sećati  ne kao nešto zasebno od Crkve ..već molitvenim pravilima pred Gospodom u čijim rukama su i oni!

 

Jedino što se da razumeti u ovoj našoj slabosti jeste sažaljivost prema bližnjem prema kojem, i po smrti, ne želimo da budemo grubi  - volimo ga obično tada više nego ikada dok je bio živ pa ne želimo još i da ga lišimo nekog "dostojanstva" ... i to se može razumeti! Čak je to prilično snažno opravdanje za uobičajeno sahranjivanje protiv kojeg je teško naći razložan odgovor! Šta više, i sam sam pocepan po tom pitanju!? Razumski nešto pričam o pristupu „baš me briga za telo“ ...ali srcem prema mojim voljenima sam na sasvim drugoj logici?! Teška podvojenost! Lako je pričati o kremaciji i prahu za nekog ko vam je umro pre trideset godina, ali za nekog ko vas je nedavno napustio ... hmmm ..teško!?

 

No, suština koja nadilazi naš emotivni život i sentimentalizme je Crkveni odnos i prema sebi i prema pokojnima - samo to je smisao ovde na zemlji i ništa drugo. To je nešto što nije od logike ovog sveta; kao što je i Carstvo Hristovo kroz Liturgiju i Crkvu već tu, sa svim svetima i mnogim pokojnim pravednicima ..ali istovremeno nije od ovog sveta! I tu vam se oči ukrste :.mislise.  :0222_shocked: 

 

Najzad, vrlo važan detalj iz dogmatike i crkvenih pravila može da nam bude jedna od smernica po ovom pitanju. Znate li šta biva kada svešteniku slučajno kap Hristove krvi (Hristovog tela) padne na pod? Prekida se Liturgija i pričest; sa najdubljom pažnjom se ta krv popije koliko je moguće a pod se na tom mestu izgrebe pa se ti opiljci i taj šut stave u čistu hartiju ili platno, SPALE SE u kadionici ili šporetu a pepeo se odloži na neko čisto mesto pod drvetom oko kojeg niko ne gazi. O svemu tome se mora obavestiti nadležni Episkop. Upravo tako piše u Crkvenim pravilima a reč je o Hristovom telu.

 

Eto, ko će tu biti pametan? Dobro je da školovani ljudi o ovome dobro i molitveno promišljaju pa se nadam da će, nadahnuti Duhom, doći do pravog odgovora kojeg svi nekako priželjkujemo i da ovu temu jednom konačno zatvorimo. Ako kremacija nije protivna Crkvenom predanju onda da olakšam mojim bližnjima, kada dođe moj trenutak, pa da ne bacaju pare na nepotrepštine ...a u isto vreme da uskratim radost crvima i smradu :) ...nekako bih to rado preskočio ako može?! :) U svakom slučaju biološki ću biti nula, prah, ništa ...pre ili kasnije!

Share this post


Link to post
Share on other sites

О неправославној пракси кремације покојних

Данас сахранисмо једнога брата, отпратисмо га како Црква и Света Традиција налажу и побожно га положисмо у земљу, као клицу, семена која ће једног дана поново израсти за вечност. Но по свршеном прогребу, приђе љутити унук, те се Владици, свештеницима и појцима обрати врло љутитим тоном. Средовечни човек љутито рече:
”Због Вашег инсистирања ми смо га овако покопали; њега закопасмо у земљу а себе у дугове! Искрено се надам да је оволики трошак вредан и да ће деда отићи у рај”. Видно разгневљен окрену се и оде. Лако је осудити овога брата за такво понашање но ипак нам је јасно где лежи корен срџбе овог човека.
Просечна, базна сахрана, фамилију кошта од десет до четрнест хиљада канадских долара, док са друге стране кремација је готово бесплатна и у базичном пакету услуга стаје свеха хиљау долара. Овакв финансијски терет за породицу, често наилази на неразумеваље и често се приписује ”беспотребном” и старомодном, сујеверном инсистирању Цркве. Оно што ја грешни и у свему ограничени опажам је да код овдашњих Православних не постоји јасна свест о томе зашто се Црква противи кремацији и шта је уосталом толико ту лоше; кад се ето читав ”цивилизован” свет спаљује, како они воле да кажу.  Но ми знамо да Бог није са онима који су у већини но са онима који су у праву, те управо тога ради пишем и овај текст.
У општем модернизму и заглушујућој буци савременог живота, смрт је готово постала табу тема; на смрт се не мисли, о њој се не говори и сви се праве као да она и не постоји. Хуманизам немоћан да победи смрт потискује је на маргину, као да се од смрти моће сакрити. Умирући се шаљу у болнице или институте где умиру сами, далеко од својих ближњих. Испада да је теже породици да гледа умирућег но што је њему мрети. По смрти, упокојеног преузимају погребна предузећа и покојник се обично одмах кремира. Не ретко породица онда закаже комеморацију у погребном салону чак неколико недеља касније, да би се на крају урна са пеплом положила у земљу или расула у ветар на каквом одабраном месту.  Оваку посмртну обраду дочекају многи: протестанти, римо-католици, агностици и атеисти али не ретко и велики број Православног живља који сконча у Северној Америци.
Шта је ту дакле толико лоше? Зашто се Црква опет буни и зашто нас враћа у седњи век, како то многи воле да кажу. Да би смо ово схватили, прво морамо да препознамо нехришћанске елементе који су вешто прикривени. Морамо да схватимо шта Црква учи и како гледа на тело покојника (мошти). На крају морамо схватити и шта је догматско учење и колико је битно оно: ”чекам васкрсење мртвих и живот будућег века”. Само тад кад размемо ове елемент постаје нам јасно зашто Православног верника морамо предати земљи а не спалити попут старог тепиха.
Прва велика заблуда: Тело је небитно, душа је на небу!
Овај аргумент чујемо јако често. Овакав поглед је засигурно јеретички те га треба разобличити. Овако учење о телу је имао гностички јеретик Маркион од Синопе, учитељ Цркве у 2. веку. Црква је његово учење одбацила и осудила. Црква уништење људског тела види као унижење људског достојанства управо зато што је тело храм душе. И кад се душа разлучи од тела и кад упокојени преда своју душу Господу, тај и такав храм остаје празан, но је и даље храм. Спалити такво беживотно тело било би исто као срушити празан и беживотни храм једном кад су верници отишли кући. Неко ће сад рећи: па није то исто,  вратиће се Верни сутра у храм! Па вратиће се и душа у тело при оштем Васкрсењу! Разлика је овде само у томе како ми меримо време шта је сутра а шта крај времена. Ако верујемо у Васкрсење мртвих онда верујемо и у то да мошти покојника имају кључну улогу. Друго: Шта је тело верника који је живео светотајнским животом, но дом Божији. У том телу, боравио је Сам Господ! Кроз свето Причешће у то и такво тело, много пута је свратио Господ наш Исус Христос! Није свратила нека и некаква идеја; нити је свратила некаква мисао, но сам Живи Бог! Управо је Он присутан кроз Свету Крв Своју и Свето Тело Његово којом се Причешћивало то тело за живота. Дакле кад у неку кућу сврати познати писац, научник, државник... Мештани тог града или кварта ставе спомен плочу на којој обично пише: ”дана тог и тог, овде је боравио тај и тај”. И ето људи одају пошту неком тамо човеку а дом у који Бог сврати, не једном но много пута ми предајемо пламену. Врло често чујемо: ма то је само материја то је Богу небитно... ако је тако одричемо ли се ми то онда благодати материје, комплетно попут протестаната? Ако се тако односимо према освештаној материји онда наше исповедање није православно. То тело не само што је Богопримац оно је и Богоносац. Даље: Црква је над тим телом извршила многе Свете Тајне, сваки пут га освештавајући. Спаљујемо ли дакле ми освештане Иконе? Недај Боже! А опет то тело вољно спаљујемо?
Друга велика заблуда: Моје тело, моја својина!
То је оно што често данас чујемо. Овај и овакав аргумент најчешће се повачи у расправама око утробног чедоморства али не ретко и у случају кремације. Бог је Творац све материје. Пошто човек не настаје својом вољом тако он није ни власник тога свог тела. Оно му је дато, позајмљено, он је у њему гост по благодати, те га он сам није нит начино нит стекао. Зашто је ово уопште битно? Управо у овоме и лежи кључ проблема кремације. Јако често сам човек, за свог живота, својевољно, себе предаје кремацији. То и такво уништење властитог беживотног тела онда постаје грех, је л је израз воље и непослушности Цркви, те побуни против Бога. Хајмо мало дубље да закорачимо у овај проблем. Јако често можемо да чујемо аргументе: а шта је са свима који су изгорели у пожару; са онима који су се утопили у води... не ретко чујемо и оно: ”па зар Нацисти нису спалили милионе Православних у својим крематоријумима, хоће ли сви ти Мученици остати без тела у дан Васкрсења” Лукава су таква опажања, но она у једноме праве фундаменталу грешку. Сви ти људи су мимо своје воље страдали. Њихов избор није био да их Нацисти услед властите слепе мржње стрпају у пећницама; или да њихов авион изгори на полетању. Овакво сагоревање у огњу није одраз њихове богоборне воље, но је залог за вечни живот и сведочење њиховог страдања. У житијима Светих пак, налазимо многа места где се мученици, својевоано предају џелатима знајући да ће бити бачени зверовима, бачени у огањ, покидани на комаде те да же бити оскрнављени од безумника. Управо је то одраз њихове воље да себе предају Богу и за Бога онако како је Божија света Воља. А где се то боље види но на примеру Свете Марине, коју наш народ зове Огњена Марија, која пошто би сагорела као угаљ оздрави и заблагодари Господу, говорећи: ”Господе! Ти ме удостоји да за име Твоје прођем као кроз огањ”. Дакле како ми онда можемо поредити одраз наше самовоље да будемо кремирани са сведочанством нечијег страдања Христа Бога ради? Оваква аргументација је одраз велике дрскости и крајњег непоштовања Мученичког страдања. Из свега овога видимо да грех не лежи у самом чину горења, чак и ако је та материја освештана и Богоносна. Грех лежи у човековој вољи која се противи Богу и у човековој жељи да располаже Божијом имовином по властитој вољи, опирућу светој Вољи Творца те имовине. Морамо додати и ово: Постоје случајеви у којима Православна Црква даје благослов за кремацију. Такав пример је епидемија заразних болести кад тело мора бити спаљено како би се заштитило здравње живих. На пример у Јапану, грађански закон налаже кремацију, услед мањка животног простора. Православна Црква се не противи држави и њеним законима. У оба случаја Црква спаљивању покојника прилази кроз Икономију, снисходећи она то чини са страхом Божијим. Уоасталом, исто као што спаљујемо старе освештане предмете. На примеру старих Антимиса (Антимис је Литургијско платно на коме је изображено Страдање Христово и на коме се служи Света Литургија) који више нису у употреби, можемо да видимо са којом вером и љубављу Црква спаљује освештану ствар. Када се припрема Свето Миро, ватра се ложи управо старим антимисима. Свето Миро се користи у Светој Тајни Миропомазања новокрштених али и у самом освештавању Антимиса. На овај начин топлотна енергија освештаног Антимисиа ствара Миро које освештава нови Антимис и тиме се затвара круг који је непрекинут од Апостолског времена. Погледајте са колико пажње и љубави Црква то чини! На примеру Свете Горе Атонске, такође видимо како се на Православан начин приступа проблему мањка простора. Монаси се погребљују на маленим манастирским гробљима, на којима има јако мало места. Пошто се мошти или распадну или пројаве као нетрулежне, упокојени монах се премешта. Кости се са великом бригом слажу у манастирске костурнице да ту сачекају Други Христов долазак и опште Васкресење мртвих.

На крају морамо рећи: Кремацијом ми показујемо непослушност Цркви, јер се противимо њеном учењу и догматима, ми спаљујемо оно шта је она освештала. Кремациом се противимо Божијој вољи, узимајући оно што није наше, уништавајући нешто што припада Богу.
Постоји још један, смртни и неопростиви грех, који има све ове елементе а то је самоубиство. Самоубица се на исти начин противи Богу, поставља себе за господара живота који му не припада те својом богопротивном вољом уништава овоземаљски живот и овоземаљско тело. Онај који жели да се кремира саучествује са самоубицом у својевољном уништењу тела. 
Човек иако живи створ, јединствен је на земљи. Човек створен по лику Божијем, оваплођењем Бога Логоса, постаје осиновљен, а потом и искупљен Крсном смрћу Господа Исуса Христа. Као такав човек је јединствена материја, а његово беживотно тело није као свако обична лешина бесувисле животиње коју радници зоохигијене спале у крематоријуму кафилерије. Ми Хришћани у двадест првом веку, умиремо исто као и они у првом веку или деветнестом, те ако себе називамо Православнима и у смрти морамо бити послушни, и покоравати се Божијој Вољи а не својим хировима и судовима.

Православни мисионар


 

Share this post


Link to post
Share on other sites

...dakle kremiranje, kod nas ne baš praktično, pomalo sablazno u svetu pomalo uobičajena praksa...eto juče baš imali smo jedan zanimljiv slučaj sahrane urne...naime, žena je otišla u inostranstvo da vidi svoju decu koja su se odselila i tamo nakon 2 nedelje umrla, pa onda razne papirologije tamo i procedure da bi je tek nakon nekoliko meseci uspeli preneti odande vamo nazad...zakon EU traži da se telo prvo kremira, a zatim preveze u drugu EU zemlju...stigla gospođa u teglici i rodbina došla kod našeg popa...šok! nikad takav slučaj nije se desio..šta će kako će...katolički svećenici sahranjuju tela upokojenih u tim teglicama i eto rešenja...i ja se tako nešto pitam i razmišljam...mnogo našeg naroda je u inostranstvu, mnogi će se hteti sahraniti u svom rodnom kraju, a zakon ovog sveta je takav kakav jeste: vaša tela se mogu vratiti kući,ali u teglicama ... pod hitno bi naša crkva trebala rešiti to sa teglicama, tj. da ne treba nikakva posebna odobrenja i procedure...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...