Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
ризница богословља

Ненад Божовић: Осам дана у Јерусалиму [последња три дана]

Оцени ову тему

Recommended Posts

Топло јутро без дашка ветра гарантовало је паклени дан у Јудејској пустињи. Крајњи циљ био је Масада – последње упориште јудејских зилота и симбол пркоса малог народа против римског империјализма. Аутопутем преко источног дела Јерусалима ка Западној обали уз Мртво море до тврђаве било је потребно око сат и по вожње.

Смештена на високој гори са равном површином из подножја је деловала сасвим неосвојиво. Уске стрме степенице воде до тврђаве, а од скоро је могуће доћи и жичаром. Почели су да је граде још Хасмонеји, а довршио је Ирод (37-4. пХ). Окрутни тиранин у потпуности је оспособио овај простор у јудејском залеђу као уточиште у временима кризе. На обронцима је саградио чак и сопствену палату у римском стилу са бројним цистернама и купатилима. То не би било ништа чудно када се не би налазило дубоко у пустињи и то на обронцима планине.
 
Древни градитељи били су мајстори сакупљања кишнице. Велики базени и цистерне складиштили су огромне количине воде. То је омогућило опстајање у тако негостољубивом окружењу чак годинама. Након пада Јерусалима 70. године, око хиљаду јудејских зилота сместило се овде не прихватајући коначни пораз. Када су легије опколиле Масаду, нису знали како да приђу па су месецима градили прилаз за опсадне машине тако што су, фактички, насули читаво брдо, створивши пут ка зидинама које су биле најприступачније.
 
Када је зид био коначно био срушен, према Јосифу Флавију, легије је сачекао ужасан призор. Сви зилоти, заједно са својим породицама извршили су самоубиство. Јосиф наводи чак и говор Елеазара бен Јаира, њиховог вође, како је боље бити мртав, него римски роб. Тако је Масада, иако пораз, постала симбол јудејског пркоса и одиграла битну улогу у националном наративу повратка у земљу 1948. године. У нашем историографском дискурсу Масада се пореди са „јеврејским Косовским бојем“ или „Битком за Аламо“ у Тексасу.
 
 
Ипак, данашња историографија критички је настројена према овом наративу. Пре пада Јерусалима, беснео је грађански рат између зилота и умерених Јудеја који су хтели мир са Римом, док су ови потоњи били бескомпромисни. Након насељавања у Масади су чак побили све сународнике у оближњој оази, Еин-Гедију, и опљачкали их, само зато што нису хтели да им се придруже. На самом крају, самоубиство као чин пркоса није део било какве библијске праксе.
 
Опхрван мислима о овом месту и свему што се у њему збило, стадох који минут баш на северном зиду на обронку планине у делу некадашње Иродове палате. Баш ту се Ирод башкарио у кади док су његови сународници горели на сунцу градећи његове мегаломанске пројекте. Осиромашена земља коју је оставио иза себе проузроковала је тензије са Римљанима које су водиле у отворену побуну, рат и погибао. Историја је, по ко зна који пут, показала како незајажљивост и разврат воде у пропаст, а такође колико су сви тоталитарни системи рањиви и нестабилни након смрти вође.
 
Вратих се на западну ивицу Масаде. Поглед ми је лутао на другу обалу Мртвог мора, на јорданску страну. Док је сунце залазило, приметих мало насеље Зоар, библијски Сигор, у које утече Лот. Рекоше да у близини леже и рушевине Содома.
 
И би вече и би јутро, дан шести.
 
 [VII]
 
 
Узвишење које са истока надгледа стари град и које је поприште многих догађаја поменутих у Светом Писму назива се Маслинска гора. На њој се налазе бројне цркве и манастири као и чувени Гетсимански врт у којем се Христос молио у дан Јудине издаје  док су апостоли спавали (Мт 26, 34-55). Руска црква Свете Марије Магдалине са својим златним куполама упадљив је драгуљ Гетсиманског врта. До улаза у цркву из уске уличице воде степенице кроз прелеп врт који одржавају сестре овог манастира чинећи да изгледа попут некадашњег Едена. Манастир је изградио руски цар Александар IIIкрајем 19. века, а данас у овој светињи живе бројне монахиње. Литургију је служио један јеромонах и јерођакон, док је са певнице допирао славопој до танчина усклађеног хора сестара.
 
Након Литургије упутих се ка старом граду. Ушао сам у град кроз чувену улицу Виа Долороса којом је по предању Христос носио крст до Голготе, тј. данашње Цркве Гроба Господњег која је удаљена око 600 метара. Сама улица била је једна од главних западних рута Елиа Капитолине односно римског насеља насталог на рушевинама Јерусалима после 70. године. Сматра се да је улица задржала руту претходног пута од преториума односно Пилатовог суда до Голготе.
 
Дошавши до јерменске цркве на крају улице, заокренух ка Храмској гори. Након проласка кроз шаренило уске наткриљене улице у којој су се начичкали бројни дућани, изађох на плато испред Зида плача. Зид плача или другачије звани Западни зид један је од ретких остатака Јерусалима из Христовог времена. Он представља једини сачувани део зида које је изградио Ирод као један од потпорних зидова некадашњег Храма. Данас је једно од најсветијих места за Јевреје, али само најсветије место за њих налази се изнад (иза) зида где је некада био јудејски Храм.
 
Пажњу ми је привукао огроман број људи у молитви испред зида. Једни су држали руку на зиду читајући псалме или друго штиво, други су загрљени певали и играли испред њега.
 
Данас се иза Зида плача налази џамија Ал-Акса и представља трећи по реду најсветији простор у исламу. Изградили су је калифи из династије Омајада што је чини једном од најстаријих исламских светиња. У предању сунитског ислама, то је управо место са којег се Мухамед вазнео у небо.
 
Данас овај простор представља тачку спорења између Јевреја и Палестинаца. Најсветији простор Израиља данас се налази у рукама муслимана који на њему поштују своју светињу, док је Израиљцима забрањено да уђу. Са друге стране постоје Израиљци који сматрају да је јудаизам недовршен без Храма и да Бог тражи његово обновљење. Постоје удружења која припремају сасуде Храма и архитектонске пројекте. Да ствар буде занимљивија, они бивају подржани од стране тзв. хришћанских циониста који такође сматрају да би изградња Храма довела до Другог Христовог доласка. Како би удовољио овако екстремним евангелистичким круговима, председник САД-а је преместио амбасаду у Јерусалим, дајући оваквим аспирацијама нови замах. Такав чин свакако не би се могао извршити без оштећења или чак девастације Ал-Аксе што би на ноге подигло читав исламски свет. То, свакако, није план за мир у свету.
 
И би вече и би јутро дан седми.
 
 [VIII]
 
 
Последњег дана боравка, имао сам посебан благослов да проведем ноћ у Цркви Гроба Господњег. Остајање у цркви током ноћи ради молитве и Литургије захтева ранију најаву. Тешка метална врата цркве затварају се у 21 час, а закључавају се споља тако да онај ко остане у цркви не може изаћи пре 5 сати ујутру.
 
Тачно у 21 час, врата беху затворена, а омање лестве избачене напоље кроз окно у вратима. Попевши се на лестве, кључар споља закључава цркву и долази изјутра. Након закључавања врата у цркви је остало петнаестак људи спремних за свеноћну молитву. У параклис над Гробом улазиле су групе од по двоје-троје људи и остајале око тридесет минута како би и другима дали могућност да на овом најсветијем месту проведу неко време у молитви. У ноћи, без хиљада ходочасника, параклис је тихо стајао у свој својој величанствености. Осим благог шапата молитвеника који се понегде чуо, спокој ове светиње понекад је само на тренутак реметио бат корака дежурног монаха који је обилазио светињу. Тешко је било у неким тренуцима дубоке ноћи поверовати да се налазим на овом месту. Упркос свему, нисам осећао умор, а сан није долазио на очи.
 
Богослужење је у великој цркви почело тачно у поноћ, службом полуноћнице, на коју се надовезало јутрење. Тихи глас монаха који је читао шестопсалмије прекрио је звук звона. Након завршетка јутрења, почела је Литургија и трајала све док прва јутарња светлост није почела да се назире на прозорима куполе. Стајах и даље са осећајем спокоја и радости у том првом и осмом дану недеље, дану васкрсења и дану који неодољиво подсећа на онај незалазни Осми који ће доћи.
 
Онамо иду племена, племена Господња, по наредби Израиљевој да славе име Господње. Иштите мира Јерусалиму; нека буде добро онима који љубе тебе! (Пс 122, 4.6)
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања.
      -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј.
      -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј.
      У оквиру свечаности, проф. др Драган Станић, председник Матице српское, честитао је песнику из Бањалуке г. Зорану Костићу, добитнику Змајеве награде Матице српске за 2018. годину, за збирку песама под насловом Пулсквамперфекта. Најзначајнију песничку награду и најдуговечније књижевно признање Матица српска је установила 1953. године у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице његовог рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва.
      Аутор збирке песама је навео да књижевност настаје у оквирима једног језика и да су ту границе. -Могу нас оптуживати за великосрпски тон, ја не сматрам да је то тако, јер границе заправо одређује језик. Моју књигу посветио сам страдању српског језика, истакао је песник Зоран Костић.  
      О награђеној књизи говорио је песник Ђорђо Сладоје, а стихове је казивао драмски уметник Небојша Кундачина. Књигу Пулсквамперфекта објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице.
      Свечаној седници у Матици српској је присуствовао епископ Јован (Пурић).
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Празник Сретење Господње и Дан државности Републике Србије и ове године традиционално прослављен у Орашцу, надомак Аранђеловца.     Прослава Сретења Господињег и Дана државности Републике Србије започети су светом архијерејском Литургијом коју је служио Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, уз саслуживање архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, архијерејског намесника опленачког протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, архијереског намесника јасеничког протојереја-ставрофора Велибора Ранђића, архијерејског намесника младеновачког протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића.   Свето сабрање су својим појањем увеличали чланови хора Богословије Светог Јована Златоустог под вођством проф. Немање Старовлаха.   После читања светог Јеванђеља Епископ шумадијски г. Јован окупљене вернике је поучио значају празника Сретења Господњег: -Празник Сретење је заправо сретање са самим Господом. Нажалост, данас је све мање искреног сретања са Господом и све мање искрене вере. Са Господом се нећемо срести ако Га немамо у своме срцу, а ако се са Богом не сретнемо у току нашег овоземаљског живота, не можемо ни очекивати да га сретнемо на Небу. Да бисмо били иоле достојни да тражимо Господа, морамо се очистити од сваког греха: Затворена шака не може ништа да пружи, али не може ништа ни да прими. Иста ситуација је и са нашим срцем, ако је затворено за Господа, онда не жели ништа добро ни да прими од Господа. Господ је изнад свега, господар је свега и свих и Њему ништа није немогуће, па чак ни да Симеона Богопримца, остави у животу све док не види Господа Христа и не прими Га у своје руке. Онај ко је са Богом, он је победник и Бог ће нам пружити сваку помоћ и утеху ако будемо спремни да од Њега то искрено затражимо.   После заамвоне молитве, Епископ је преломио славске колаче славарима - управи Месне заједнице Орашац и управи Музеја Први српски устанак.   Преосвећени Епископ је, затим, уз саслуживање свештенства Епархије шумадијске извршио помен за устанике који су, не жалећи своје животе, пострадали у одбрани свете српске земље.   Обележавање празника Сретења и Дана државности Републике Србије настављено је испред споменика подигнутом у част вожду Карађаорђу. Председица Владе Републике Србије гђа Ана Брнабић је положила венац у част пострадалим ратницима, а одмах после ње и председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић. Интонирана је химна Републике Србије Боже правде у извођењу оркестра Гарде Воје Србије. После полагања венаца и химне, присутнима се прво обратила председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, а затим и председница Владе Републике Србије гђа Ана Брнабић.   На крају прославе уприличен је уметнички програм по сценарију и режији Војислава Милина. У уметичком програму своје учешће су Небојша Дугалић, Вјера Мујовић и Иван Јевтовић, као и хор Алилуиа” под диригентском палицом мр Милице Радивојевић и статисти - млади глумци Театра 5 из Београда.   После државне церемоније Епископ шумадијски Јован служио је парастос вожду Ђорђу Петровићу у храму Свтетог великомученика Георгија на Опленцу.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      И ове године (12.02.2019.) у манастиру Крки свечано је прослављена слава богословије „Света Три Јерарха“. Свету Архијереску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Порфирије и Њихова Преосвештенства Епископи славонски Г. Јован, бихаћко-петровачки Г. Сергије, осечкопољски и барањски Г. Херувим и далматински Г. Никодим.
      -ФОТОГАЛЕРИЈА-
      Овим радосним поводом присутним верницима обратио се Епископ бихаћко-петровачки Г. Сергије изразивши велико задовољство што је данас присутан на овом светом месту. „Којим речима описати ова три велика светила Српске православне цркве? Ни једна реч похвале не може описати оно што су они учинили за нас, оставивши нам у наслеђе начин на који ћемо приступити Богу и отворивши уста своја хвалу божанску изрећи.
      Пред нама су три светитељска лика, сваки посебан на себи својствен начин, али сви они ипак по многоме слични. Свети Василије Велики, Јован Златоусти и Григорије Богослов су светитељи у чијим се личностима крије пуноћа Духа Светога која је из њих исијавала читавог живота. Зато уопште није чудно што ово училиште носи њихово име, али управо то име ставља нам у обавезу да наставимо да живимо њихову богочовечанску филозофију, али и терет да одолимо свим искушењима, као што су то чинила Света Три Јерарха. Угледати се на њих је заповест дата нама који смо жетаоци њиве Господње, који са вером и љубављу сејемо да бисмо са радошћу жњели и плодове своје принели Господу на дар и благослов.
      Славећи пастирску и богословску делатност Светог Василија Великог, славимо и оштроумност Григорија Богослова, а пажљиво слушајући медоточно слово Јована Златоустог бивамо узнешени у реалност Царства Божијега“, поручио је Епископ Сергије. Након Свете Литургије у сали богословије одржана је приредба посвећена животу ова три велика светитеља.
      На самом почетку Епископ Никодим срдачно је поздравио све госте и нагласио да су манастир Крка и богословија „Света Три Јерарха“ за њега један дом и једна света обитељ. „На првом месту желим да заблагодарим свима вама који сте данас дошли да увеличате овај дивни празник који ми прослављамо као небеске заштитнике овог светог училишта.
      Желим посебно да се захвалим на доласку својој браћи Архијерејима, као и Г. Марку Николићу и осталима из Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Републике Србије која много помаже живот и рад наше богословије, али и Епархије далматинске. Такође, велико хвала Епископу Херувиму и представницима Срба из његовог краја на несебичном труду и храни коју су донирали за наше свето училиште.
      Желим да се, као и прошле године, за све учињено за ову школу захвалим и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском Г. Фотију, који данас није могао да буде са нама, али иако је одсутан ништа мање није присутан у нашим молитвама и сећању“, захвалио је Епископ Никодим свим пријатељима и добротворима манастира Крке и крчке богословије. Ученици богословије извели су маштовит музичко-драмски програм, који су припремили уз помоћ својих професора, а по његовом завршетку приређена је трпеза љубави за све присутне.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од ризница богословља,
      A o празнику Света Три јерарха данас смо разговарали са професором ПБФ-а Вукашином Милићевићем који је за наше слушаоце говорио о значају који данашњи празника има за наше покољење. Хришћанска вјера неодвојива је од културе истакао је отац Вукашин рекавши да животи ова три светитеља потврђују управо то.
      Звучни запис разговора
       
      Извор: Радио Светигора
×