Jump to content

Jadranka Brnčić: Otišao još jedan cjelovit čovjek – Vladeta Jerotić (1924-2018)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Nisam ni psihijatar niti psiholog, nisam član Pravoslavne crkve, ne živim u Srbiji. Nisam pratila njegov profesionalni i ljudski život, nisam pročitala mnogo njegovih knjiga. Uživo sam ga čula tek nekoliko puta. A ipak, njegova me smrt pogodila u ono mjesto koje biva pogođeno kada umre tkogod od bliskih nam ljudi.

419785_vladeta-jerotic-news1-dragan-kadi

Kako starim, sve više mi se čini da sam, tih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog stoljeća, odrastala, među ostalim i zahvaljujući nekolicini iznimnih osoba u javnom životu tadašnje države.

Oni su oblikovali ono što bismo mogli nazvati narativnim identitetom. Taj je identitet istkan od utjecaja po čemu nam važnih ljudi, priča, knjiga, misli i osjećanja. Zahvaljujući njima prepoznajemo se tijekom vremena kao ono najdublje ”ja“ koje ostaje vjerno obećanju što ga dajemo samima sebi da bismo bili i nastojali biti tko doista jesmo.

Izniman čovjek svakako je bio i Vladeta Jerotić. Bio je liječnik, psihijatar, književnik, akademik. Sebe je rado nazivao kršćanskim antropologom.

Rođen je 2. kolovoza 1924. godine u Beogradu, gdje je i umro 4. rujna ove, 2018., godine. Specijalizirao je neuropsihijatriju, radio nekoliko desetljeća kao šef Odjela za psihoterapiju bolnice ”Dr. Dragiša Mišović“, a od 1985. kao profesor kolegija Pastirska (pastoralna) psihologija i medicina na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Bio je član Udruženja književnika Srbije i Srpske akademije nauka i umetnosti.

Nikad nije bio član ni jedne političke partije ili stranke, dakle: nikad u lažnom kompromisu ili mlakom oportunizmu. U svojoj autobiografiji kaže: ”Virus ostrašćenosti Srba za politiku, koji je odavno, da ne kažem oduvek (ali, bar, od početka Prvog srpskog ustanka do danas), donosio, i donosi još uvek, bezbroj nevolja i, često, smrtne opasnosti svim rđavo politizovanim Srbima (a rđavo su politizovani svi oni koji pojma nemaju šta je politika i u njoj pravo i ekonomija, dijalog, tolerancija i diplomatija), od prostog seljaka do visoko školovanog intelektualca – mene nije zarazio“

Napisao je preko trideset knjiga. Prva (1974.) mu bijaše o problemu narkomanije. Potom je objavio niz knjiga o vezi psihoanalize i kulture (Psihoanaliza i kultura iz biblioteke ”XX. vek“ još je na mojoj polici), pa o Jungu, onda o različitim neurotičnim pojavama našega vremena, o identitetu čovjeka kao psihološkoga i religioznoga bića.

Godine 1995. objavio je knjigu pod naslovom Vera i nacija. Potom je pisao o ljubavi, o kršćanstvu i duhovnosti, o psihoterapeutskoj praksi. Potom niz knjiga o kršćanskim svetiteljima (svetim ljudima): Jovanu Lestvičniku, Isaku Sirinu, Marku Podvižniku…

Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina održao je niz javnih predavanja i tribina iz područja psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima tadašnje Jugoslavije, pa tako i u Zagrebu.

Tu sam ga i prvi puta čula uživo na dvije tribine: jednoj krajem sedamdesetih koju je organizirao župnik crkve Sv. Marka Križevčanina Franjo Jurak, te drugoj u sklopu Teoloških četvrtaka što ih je pokrenulo Teološko društvo Kršćanska sadašnjost, odnosno o. Tomislav Janko Šagi-Bunić sa suradnicima.

Nakana pokretača ovih tribina bila je situacijska konkretizacija Drugoga vatikanskog koncila ili preciznije: okupljala je intelektualce različitih usmjerenja koji su problematizirali Crkvu, svijet te njihov međusobni odnos nastojeći oko dijaloške strukture promišljanja.

Uz Vladetu Jerotića gostovali su: Ante Bilokapić, Ante Kresina, Aldo Starić, Geert van Dartel, Tonko Maroević, Vjekoslav Bajsić, Ljiljana Matković-Vlašić, Srđan Vrcan, Irinej Bulović, Dimitrije Bogdanović, Josip Turčinović, Nikola Milošević, Branko Zbutega, Predrag Matvejević, Zdenko Anton, Boris Vušković, Alojz Peterle i mnogi drugi te, dakako, Tomislav J. Šagi-Bunić.

Sjećam se tema obaju izlaganja Vladete Jerotića. Jedno je bilo o Jungovoj psihologiji, a drugome je bio naslov: ”Kriza kao šansa za obraćenje“.

Što pamtim s tih predavanja i zašto sam nakon njih Vladetu Jerotića ubrajala među autoritete koji su sudjelovali u oblikovanju mojega sazrijevanja?

Ne zbog sadržaja predavanja, premda je on bio bogat, argumentirano, eklektički i zanimljivo koncipiran. Ne zbog posebnog interesa za psihologiju ili psihoanalizu, premda je dr. Jerotić govorio tako jednostavnim, živim stilom da je mogao privući pozornost i neobrazovanoga slušatelja.

Ostavio je na mene dojam zbog toga što je njegovo predavanje bilo, zapravo, svjedočanstvo. Svjedočanstvo da je moguć život za kakvim sam sama tragala: život u kojem će obrazovanje i vjera biti u međusobnom skladu (govorio je o dodirnim točkama dvaju koncepata: Jungove individuacije i ljudskog obožanstvenja), u kojem će se podudarati ono što se govori s onim što se misli i živi (to je zračilo iz Jerotićeve pojave i načina na koji su njegove riječi odjekivale ne samo u razumu, nego i u srcu).

Dakle, dojmilo me se njegovo obrazovanje kakvo se nije svodilo na nabrajanje činjenica, nego je njegov plod bilo povezivanje i naizgled udaljenih pojmova iz različitih sustava u svrhu traganja za tim što znači biti čovjek i kako to biti na najbolji mogući način.

Njegove asocijacije na najrazličitije autore nisu služile pokazivanju širine vlastite obrazovanosti, nego sintetiziranju znanja bez zanemarivanja razlika. Govorio je poput glazbenika koji slijedi osnovnu partituru, ali slobodno improvizira putem ne udaljujući se od okvirnoga tonaliteta i stila.

Dojmila me se njegova sposobnost da ništa ne podcjenjuje niti precjenjuje, ništa ne isključuje i sve uvažava. Ali ne poopćava, već propituje.

Živimo u vremenu kada naivna vjera – ukoliko ne želimo živjeti u šizofrenoj situaciji između srednjovjekovne retorike kakvom se o vjeri najčešće govori u Crkvi i suvremene kulture koja sve dovodi u pitanje – teško da je moguća.

Danas, čini mi se, ne bi više valjalo postavljati Kantovo pitanje: ”Kako se možemo odreći znanja da bismo napravili mjesta vjeri?“ ili obrnuto, nego prije ono anselmovsko: ”Kako u punini vjere možemo kritički objasniti značenje pretpostavki i brige generirane vjerom?“ Vladeta Jerotić kretao se jednostavnom lakoćom kroz dijalektiku povjerenja i sumnje, dijalektiku kakva izražava dobrobit sumnje kao sredstvo epistemološke poniznosti.

Rečenica koju je najčešće citirao iz Evanđelja bila je: ”Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi.” Pritom bi najčešće citirao tumačenje patrijarha Pavla: Bog nam je dao um da ga beskrajno razvijamo, ali nam je dao i dobrotu koju moramo razvijati usporedno s umom.

Jer, kako je običavao reći: ”Ako um pobedi, onda on postaje hladan, a ljudi otuđeni, nadmeni, gordi, ali s druge strane, ako samo razvijamo dobrotu, ona je slepa (ne kažu džabe da su budala i dobar braća), pa mora um da vodi. Ako se napravi ta ravnoteža, paralelno razvijanje uma beskrajno i dobrote beskrajno, onda mi letimo u nebeske visine“.

Posljednjih godina svojega života i dalje je neumorno sudjelovao u javnim predavanjima i razgovorima o važnim temama za ljudsko sazrijevanje te stekao veliku popularnost u Srbiji. Na njegovim predavanjima dvorane su bivale dupkom pune ljudi željnih njegove jednostavne životne mudrosti filtrirane kroz golemu erudiciju, psihoterapijsku praksu i osobnu založenost u rastu do ”mjere uzrasta punine Kristove“ (usp. Ef 4,13).

Kadikad sam slušala njegove razgovore, prenesene na Youtube (hvala Bogu na internetu!) u serijalu emisija beogradske televizije ”Studio B“ pod nazivom ”Agape“ koju je 2005. pokrenuo zajedno s metropolitom Porfirijem Perićem te urednikom i voditeljem Aleksandrom Gajšekom. Globalna tema serijala je ”Savremeno društvo i religija“, a pod teme uključuju teme kao što su: smisao, brak, odgoj, mediji, ljubav, narkomanija, samoubojstvo, bolest, žena i muškarac, život i smrt, mistika, stvaralaštvo…

Nakana autora bila je, i jest, da pokažu kako kršćanstvo nije zastarjelo te kako itekako može pomoći suvremenom čovjeku da se snađe u krizama identiteta, pronađe smisao i životnu radost.

U razgovorima s Vladetom Jerotićem voljela sam jednostavnost i prisnost kakvima je pokazivao opušteno umijeće da doista razgovara, a ne samo iznosi svoje stavove i razmišljanja. Voljela sam onaj smiješak s druge obale koji je kadikad zatitrao u kutku njegovih usana ili se zaiskrio u očima. Bio je do kraja zainteresiran za svijet, ali istodobno i ne od ovoga svijeta. Mudar čovjek. Mitropolit Porfirije ga je u jednom intervjuu nazvao ”urbanim svetiteljem“.

Za mene je, premda ga nisam osobno poznavala i do mene su doprle tek mrvice s njegove bogate trpeze, to doista bio. Počivao u miru Božjem!

vjerujemo-u-pravo-na-srecu.zato-pokrecem

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од Драгана Милошевић,
      Jadranka Barjaktarović našla na meti osuda zbog nastupa u Podgorici, kada je pesmu Mitra Mirića "Ne može nam niko ništa" otpevala sa izmenjenim tekstom, pa se holom gde je nastupala orilo "Ne može nam niko ništa, jači smo od Srbije".
      Ona se ubrzo oglasila i poručila da "nikome neće da se izvinjava", a potom i obrisala sve objave sa svog Instagrama koji je tada još uvek bio aktivan, a potom je svojim prijateljima na Fejsbuku saopštila da ga je zvanično ugasila.
      Jadranka se sada ponovo oglasila i istakla da joj je mnogo teško, te da nije imala loše namere.
      "Sama sam pala, sama se ubila. Jako mi je žao zbog cele situacije, otkako se to desilo nisam pri sebi i ne osećam se uopšte dobro. Pijem lekove da se smirim. Ja imam toliko prijatelja u Srbiji, da nikako ne bih mogla da išta loše za njih kažem. Teško mi je ne znam gde sam, nažalost sad nema nazad. Ja nisam ničija, ja ne pevam nikome, ja pevam samo za narod. Nadam se da će jednog dana proći sve ovo", rekla je Jadranka, a onda prokomentarisala i to što su je kolege osudile.
      "Čula sam sve, ali svako ko me zna, zna da volim i Srbiju", završila je.
      OGLASILA SE JADRANKA BARJAKTAROVIĆ: Na lekovima sam, svako ko me zna, zna da VOLIM SRBIJU!
      MONDO.RS Pevačica o čijem se nastupu priča već nekoliko dana!  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом две године од упокојења академика, истакнутог српског лекара и писца Владете Јеротића, у Храму Светог Марка овога јутра су парастос служили старешина цркве на Ташмајдану протојереј-ставрофор Трајан Којић, протојереј-ставрофор Сретен Младеновић, парох почившег професора Јеротића, и ђакон Славко Аничић.    Повезане вести:   Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Добри човек у Срба, бесребреник Владета!    Живео, све видео, и никога није осудио!    Радио Светигора: Сјећања на Владету Јеротића - Вероучитељица Јелена Петровић    Александар Гајшек за Радио "Глас": Професор је најзначајнији Сусрет у мом животу!      Опело и сахрана академика Владете Јеротића    Навршило се годину дана од упокојења академика Владете Јеротића (1924-2018)   Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. На данашњи дан, навршава се две године од његовог упокојења.    Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду.   Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић  је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству.     Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982); Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983); Повеље Српског лекарског друштва (1993); Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994); Награде „Лаза Костић“ (1997); Ордена Светог Саве I степена (2001); Награде "Исидора Секулић" (2003); Награде Доситеј Обрадовић (2014); Велике повеље Бранковог кола (2017).
    • Од Милан Ракић,
      Kako je juče preneo portal Obris, Hrvatska je započela proces nabavke američkih višenamenskih helikoptera Sikorsky UH-60M Black Hawk. Nakon što je američki State Department prethodnog dana odobrio moguću prodaju dva helikoptera ovog tipa Hrvatskoj, u početku nije bilo sasvim jasno da li se radi o početku sprovođenja realizacije američke donacije UH-60M koja je objavljena oktobra 2018. godine ili je u pitanju direktna nabavka ovih letelica.
      Zbog ove nedoumice, iz Obris-a su pokrenuli detaljnu proveru o čemu se tu radi i iz službenih američkih izvora im je potvrđeno da se zapravo radi o kupovini UH-60M preko linije FMS – Foreign Military Sales a nezavisno od donacije dva helikoptera koja je dogovorena ranije. Kako dalje navode isti izvori, Hrvatska je zahtev Sjedinjenim Državama za kupovinu dva UH-60M poslala još u julu ove godine. Hrvatski portal podsetio je i da je to deo plana da hrvatsko Ratno vazduhoplovstvo postepeno dobije ukupno 10 Crnih jastrebova.

      Obris takođe podseća da bi prva dva UH-60M koji će biti predmet donacije (vrednost od 53,2 miliona dolara u potpunosti pokrivaju SAD) i koji bi trebali da stignu sledeće godine, trebala biti u konfiguraciji za specijalne jedinice i iznosi informaciju da je ovoga puta reč o dva primerka u standardnoj varijanti. Kada je reč o vrednosti helikoptera koji se kupuju, navodi se da je procenjena vrednost čitavog paketa oko 115 miliona dolara od kojih se oko 38 miliona dolara odnosi na same helikoptere a ostatak na prateću opremu i rezervne delove.
      U prenošenju vesti da je američka Agencija za odbrambeno-bezbednosnu saradnju DSCA (Defence Security Cooperation Agency) objavila da je State Department odobrio moguću kupovinu dva helikoptera UH-60M, Obris je naveo i spisak dodatne opreme koja je navedena u saopštenju DSCA a koju je, pored dva helikoptera, Hrvatska zatražila od SAD.
      Na spisku se, pored dva UH-60M u standardnoj konfiguraciji za američke državne korisnike (GFE – Government Furnished Equipment) nalazi i do 9 motora T700-GE-70 ID, do 9 sistema navigacije GPS/INS H-764GU (Embeded Global Positioning/Inertial Navigation – EGI), IFF transponderi AN/APX-123A, radio uređaji AN/ARC-201D RT-1478D i AN/ARC-231 RT-1808A, potom rezervni delovi, oprema za logističku podršku, oprema za komunikaciju, uređaji za noćno letenje, alati, oprema za ispitivanje, usluge kalibracije, naoružanje, municiju, osiguranje samih helikoptera, podrška za osiguranje operativnosti, publikacije i tehnička dokumentacija, obuka kadra i uređaji za obuku, izviđanje lokacija, usluge tehničke logističke podrške Vlade SAD i ugovornih izvršitelja kao i ostala logistička i programska podrška vezana za čitav posao.
      DSCA u svom saopštenju napominje da obaveštenje da je State Department odobrio Hrvatskoj nabavku helikoptera ne znači da je posao sklopljen, što kako Obris navodi predstavlja formalnu činjenicu. Hrvatski portal takođe podseća da se priča o nabavci UH-60 provlači još od 2014. godine, da su od tada američki helikopteri ovog tipa dva puta boravili u Hrvatskoj i da je sada konačno izvesno da će doći do potpisivanja ugovora za kupovinu prva dva helikoptera.
      Međutim, Ministarstvo odbrane Hrvatske će ovaj posao morati prvo da predstavi pred Odborom za odbranu hrvatskog Sabora, koji bi, kako navodi Obris, prema Zakonu o odbrani, pre pokretanja procesa trebalo da iznese svoje mišljenje. Prema izvorima Obrisa, iz SAD bi za oko 15 dana u Hrvatsku trebalo stići službeni dokument sa konkretnom cenom ove željene nabavke Hrvatske nakon čega bi odbrambeni resor trebao pokrenuti proceduru u Saboru.
      Hrvatskoj nakon donacije dva helikoptera UH-60M odobrena nabavka još dva helikoptera istog tipa - Tango Six
      TANGOSIX.RS Kako je juče preneo portal Obris, Hrvatska je započela proces nabae američkih višenamenskih helikoptera Sikorsky UH-60M Black Hawk. Nakon što...  
×
×
  • Креирај ново...