Jump to content

Из монашке ризнице

Оцени ову тему


Препоручена порука

Напустио нас је још један чокот  „малих Немањића“

Ðз монаÑке ÑизниÑе

На обронцима Гледићких планина у атару краљевачког села Годачице налази се манастир Згодачица. Заштитник ове обитељи је Свети Димитрије. Да појаснимо, манастир Згодачица је добио име по истоименом манастиру који је срушен и спаљен од Турака у 16. веку и који је удаљен од данашњег неких три километра. У недрима ове светиње налазе се  мошти мученика из 16. века, откопане током обнављања старе цркве у селу Годачици. Милошћу Божјом њихово балагоуханије траје све ове године. Оно што манастир чини особеним не само у оквиру Српске Цркве већ и васцелог православља јесте начин његовог настанка.

Основан је на имању Николе (у монаштву Николај) и Ангелине (у монаштву Ангелина) Ћировић почетком седамдесетих година прошлог века. Наиме, овом благочестивом пару Бог је подарио петоро деце: оца Саву, дугогодишњег игумана овчарског-кабларског манастира Вазнесења (+20104.), оца Серафима (+2014., недавнопочившу мати Серафиму и мати Параскеву - још увек делатну на служби Господњој. Чедо Десанка, рођена као четврто дете по реду, одмах се по рођењу и крштењу упокојила.

Дакле, реч је породици коју с правом називају „мали Немањићи“, јер су све што имали даровали својој Цркви и отачаству.

У жељи да досегне оно о чему је учена и за чим је њена душа чезнула најпре је 1942. године у својој четрнаестој години родитељско гнездо напустила мати Серафима отишавши у манастир Љубостињу. Тих ратних година се и отац Сава упутио у манастир Жичу, а по бомбардовању Жиче у манастир Ралетинац. Мати Параскева је у манастир Жичу стигла 1948. године. Две године касније отац Серафим, по доласку из рата, следећи обрзац својих браће и сестара напушта свет и одлази у манастир Вољавчу на Руднику. Родитељи као изразито побожни људи  су одлазак деце прихватили као вољу Божју. Остали су да живе на свом имању,  ревнујући  и подвизвајући у раду и молитви. Врата њиховог дома су била отворена за све добронамерне људе, међу којима су предњачила духована лица.

Приликом једне посете тадашњи Епископ жички др Василије Костић сагледавши велечину ове породице је рекао: -Овде ћемо да зидамо манастир. Услова има... Доста плодне земље и сваког обиља. Деца да вам се врате из матичних манастира и да овде наставе свој монашки завет, да се врате. Нису то крушке да падају куд која. Нека пригледају своје добре родитеље у старости... 

На кућни праг су се вратили сви, осим оца Саве који је по благослову отишао у манастир Вазнесења због потреба те обитељи.

Огромним трудом и одрицањима у време јаке комунистичке диктатуре ова богољубива породица је успела да материјализује свој духовни сан. Засијале су се куполе манастира Светог Димитрија као потврда прегалаштва, тј. вредних руку побожних Ћировића. Удостојили су се да се 1981. године, за време Епископа жичког др Стефана Боце, црква освети и да се уврсти у збор манастира Српске Православне Цркве. Радост и благодарност Богу на овом дару је била неизрецива. Посебно су били ганути родоначелници ове обитељи Николај и Ангелина. Промислом Божјим крај свога живота ови боготражитељи су дочекали као монаси окружени својом децом, такође, носиоцима ангелског звања. Манастир је од тада кренуо да живи свој богослужбени живот и да приноси молитве Богу што чини и до данашњег дана.

У вечни покој и ка свом вољеном Христу отишао је најпре отац Николај 1984. године. Шест година касније, преминула је мати Ангелина. Отац Сава се преставио 2004. године, а отац Серафим 2014. године.

Недавно, на прелазу између празника Велике Госпојине и Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа, упокојила се и монахиња Серафима. Ова 90-годишња слушкиња Божја завршила је свој земни пут и као сведок тешких искушења и патњи страдалне Србије.

Волела је да беседи о вермену проведеном у Љубостињи, о великим људима који су походили овај манастир, нарочито о владики Николају који је показивао изузетну нежност према монаштву. Умела је да каже: -Био нам је све. Пример врлинског живота, образац који се следи и огромна подршка! Када је био одведен из нашег манастира од стране Немаца за манастир Војиловицу, окренуо се према нама, љубостињским сестрама, и очинским тоном рекао: „Не плачите, златице, вратиће се ваш дека. Господ је са нама, кога да се бојимо?“

Ове речи су се снажно утиснуле у душу мати Серафиме и постале јој потпора и утеха у многим искушењима. Снажила се њима када год су бројне житејске скорби претиле да је духовно сколе и сломе. Велико поштовање је имала и према Јакову Арсовићу, сада већ канонизованом туманском светитељу - Светом Јакову Новом. Од њега је научила шта значи скромност и ревност. Говорила је да је имао широко образовање, да је говорио неколико светских језика, али да је изнад свега био ништи боготражитељ и анђелски небожитељ. Поглед му је био стално оборен. Јео је мало и одевао се у изношену и подерану ризу. Сматрао је себе за ништа, а био је духовни див. Била је поносна што га је познавала.

Напуштајући манастир Љубостињу много је патила, јер је тешко прихватила повратак кући и одлазак из те светиње. Сећајући се овог периода говорила је: -Данима сам неутешно плакала. Желела сам да останем у Љубостињи где сам уз игуманију и сестре ударила темељ мом монашком позиву.

У задужбини царице Милице научила је да дивно поје, да разуме црквени поредак и безпоговорно испуњава задата послушања. Објашњавала је да јој то није било тешко јер је још у родитељском дому нучила да мора да буде вредна и смерна. Захваљујући овим особинама успела да ратне четрдесете и језиве призоре убиства и мучења љубостињских сестара издржи и прекали се у искусну и храбру монахињу. Често је плакала када се сећала мука искушенице Милке, свирепо заклане и бачене у Мораву. По послушању, морала је да очисти крваве трагове и опере њену црнину. Те потресне слике носила је до последњег издисаја.

Издржала је осам тешких операција и често била здравствено веома угрожена. Међутим, увек је имала снаге и воље за молитву и рад. Никада се није жалила. Чак и кад је већ била веома времешна, настојала је да има врт који је сама окопавала и заливала. Знала је да остане у башти до сумрка, док све не уради како ваља. Говорила је да је рад на земљи благословен. Била је веома обазрива и педантана према свему, почев од књига, одржавања кандила и осталих црквених утвари, до чистоће кухиње и трпезе. Није волела расипање и немарност. Радовала се скромним, пристојним, богобојажљивим људима.

Последње дане је провела у јаким боловима, али није клонула јер њен јелеј вере ни тада није пресушио. Чак и тада када јој је напаћно тело отказало послушност, а жалац смрти стајао више њеног узглавља, благосиљала је присутне и говорила о значају молитве. На крају када је и говор престао, остао је само неми целив икони Господу и Његовој Мајци.

Испраћена је уз бројно монаштво, свештенство и духовне ауторитете наше Цркве. Отац Стефан Чкоњевић, игуман манастира, казао је да је на умору свакодневно примала причешће и трпељиво подносила муке с огромном љубављу и надом у Господа.

Боготржитељи и поклоници свете обитељи манастира Згодачице упамтиће мати Серафиму као непоколебљиву, ватрену монахињу из редова молитвених Ћировића и неуморну слушкињу на њиви Господњој.

 

Весна Васовић

Извор: Српска Православна Црква


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 24. јануара, у недјељу по Богојављењу када наша Света црква прославља Преподобног Теодосија Великог, Свету архијерејску литургију у манастиру Подмаине у Будви. Владика Кирило је Јосифа монаха ове свете обитељи рукоположио у чин ђакона по благослову администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија.

       
      Звучни запис беседе
       
      Послије читања јеванђељског зачала о одласку Христовом у Галилеју, када је видио да је Јован предан и да се његова земаљска мисија ближи крају, сабранима се ријечима архипастирске поуке обратио Преосвећени владика:
      “Од тога тренутка почиње јеванђељска проповјед Господа Исуса Христа. И као што је почетак свијета била вода, тако је и Јордан почетак Јеванђеља, нове духовне светлости која обасјава наш духовни свијет, духовно спасење и живот. Крштењем Исуса Христа на Јордану Свети Јован Крститељ означио је уједно и вододјелницу два завјета Старога и Новога, а он је као последњи пророк Старога завјета показао на Новом завјету откровење”, поучио је владика сабране, појаснивши да је свјетлост Јеванђеља, коју је Господ Исус Христос установио ријечима, али и дјелом, предао својим апостолима ученицима.
      Говорећи о првој хришћанској заједници, која је описана и у дијелима Светих апостола, Епископ буеносајрески је казао да у њој нечистиви лукави дух није имао мјеста, а да се то не може остварити без дубље тајне везе коју једино Дух Свети дарује и човјеку, као личности, и некој заједници. Подсјетио је да је та прва хришћанска заједница била једно срце једна душа и да се као таква продужила све до 4. вијека. У том периоду најстрашнијег гоњења хришћана утврђивао се хришћански истински дух који су посвједочили многобројни хришћани првих времена.
      “Они су заиста били спремни у сваком тренутку, како то каже данашњи Апостол, на умирање за Христа и у буквалном смислу, чак су се неки, када нијесу могли на вријеме да се крсте, и крштавали, како се каже, у крви за исповједање хришћанске вјере”, нагласио је Пресовећени.
      Подсјетивши да се у периоду Константина Великог, Миланским едиктом дала слобода исповиједања хришћанске вјере 313. године, Епископ Кирило је оцијенио да је то донијело да у Цркву Божију улазе људи који немају  заједницу у Духу Светоме. Наиме, они нијесу схватали дубински зашто су ушли у ту заједницу, нијесу имали чисти Дух Божији па самим тим такве заједнице нијесу биле једно срце једна душа, што је и довело до унутрашњег бунта људи који су хтјели да сачувају тај  јеванђељски идеал прве хршћанске заједнице. Један од њих је Преподобни Теодосије Велики, светитељ кога данас славимо, који је установио и устројио монашко општежиће.
      “Онако како сад стојимо у Литургији тако ћемо бити и у Царству небеском, сви заједно око Господа, безбрижни од брига свијета, хранећи се само Његовим Светим ликом и благодаћу, као ангели Божији. И ако је Света литургија истинска пројава Царства небескога, може се рећи да је и општежиће истинска пројава ангелског живота – безбрижног живота одријешеног од свијета”, поручио је владика.
      Свети Теодосије је основао манастир и сабрао много ученика, а како су монашке заједнице тражиле нека правила понашања, ту су и настала прва правила о монашком животу. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је нагласио да су се монаси у својим манастирима старали о чистити вјере јер су знали да без исправне вјере није могуће угодити Богу и да је то темељ духовног живота. У тој борби за чистоту вјере кључни допринос је дао монашко покрет и у том, али и у сваком другом периоду живота Цркве.
      “Преподобни Теодосије, велики оснивач општежића, допринио је са својим монасима заштити чистоте вјере. Живио је непосредно у току и послије Халкидонског сабора, на којем је 451. године Света црква одбацила јерес монофизитизма, који је тврдио да Спаситељ Господ Исус Христос има само божанску природу, или да има једну природу. Свети оци су утврдили православно учење које говори да су у личности Исуса Христа сједињене божанска и човјечанска природа, које се нијесу помијешале или изгубиле једна у другој, него паралелно постоје у Његовој личности у једном узвишеном стању без гријеха”, бесједио је даље владика Кирило.
      По његовим ријечима Свети Теодосије не само да је вјеровао у то, него је говорио да ко одбацује четири Васељенска сабора заправо одбацује четири Јеванђеља. Због свога става је био прогањан и затваран од стране царева који су нагињали тој јереси. Упокојио се мирно у Господу 529. године, када је имао 105 година, у својој лаври која постоји и данас на територији данашњег Израиља и свједочи својом древношћу о тим првим идеалима монашкога и хришћанског живота, који се и до дан данас труде монаси да одрже.
      “Наша Света црква помијесна, имајући свог подвигоположника Светога Саву, увијек је пројављивала посебно монахољубље и старање о монашким заједницама. Свети Сава је прије свега био монах Светогорац, а затим све остало.. Увијек се старао о подизању и обнављању и помагању монашких заједница”, казао је Преосвећени Епископ.
      Вјера, пост, молитва, туђиновање, послушност, која важи за монашку заједницу, треба, како је оцијенио, да важи и за сваку другу хришћанску заједницу:
      “Треба да понесемо тај Дух и у своје домове, зато Господ и Пресвета Богородица и Свети чувају монаштво да би оно било свјетлост свијету. Циљ монаштва је живот у благодатним енергијама божанства, без брига о овоме свијету. Без истинског дубинског сједињења с Богом и љубави према Богу, не може се имати ни истинска и дубинска љубав према своме ближњем.”
      Владика Кирило је истакао да су монашке заједнице као свјетлост свијету оствариле велики утицај на друштво, али и велике мисије у свијету.
      “Нека би Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица, Свети Теодосије Велики, умножили, сачували, упутили на право монашко ткање наше манастире, да би они били увијек извор благодатне живе воде за све оне који им притичу жедни ријечи Божије и истинског примјера живљења у Богу у тим заједницама, да би и они понијели тај дух у своје породице и друштвено окружење. Сви хришћани су свети и призвани да буду свјетлост овоме свијету, да проносе тај идеал хришћанске заједнице да људи видећи наша добра дјела, прославе Оца нашега који је на небесима”, поручио је на крају архипастирске бесједе у манастиру Подмаине Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 3. јуна 2020. године, на празник светих цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, Господ је позвао себи своју верну служитељку монахињу Евгенију (Станковић), дугогодишњу сестру манастира Светог великомученика Георгија (на Брзави) у Темишварској епархији.     На оданије Спасовдана, у петак 05. јуна 2020. године, заупокојену Литургију у манастиру Св. Георгија служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење викарног Епископа лугожанског г. Пајсија (Румунска православна црква) и протојереја-ставрофора Маринка Марков, јеромонаха Варнаве Кнежевић и протођакона Миодрага Јовановић. После свете Литургије, упркос још увек важећим ограничењима и забранам услед епидемије корона вируса а које су на снази у Румунији, окупио се велики број свештенства, монаштва и верног народа како би на вечни починак испратили монахињу Евгенију.   Монашко опело служили су господа епископи Лукијан и Пајсије уз саслужење архимандрита Доситеј (Миљков), игумана манастира Гргетег, архимандрит Климент (Ванцу), игуман манастира Сарака, протосинђел Серафим (Грозавеску), духовник манастира Чебза, игуман Јустин (Стојановић), игуман златички Герасим (Милић), игуман светогеоргијевски Никон (Корићанац) и протођакон Миодраг Јовановић.   После прочитаног одломка из Светог Еванђеља, од монахиње Евгеније опростио се бираним речима Владика Лукијан који је говорећи о њеном животу и монашком подвигу нагласио да је покојна мајка испунила дате завете, особито нестицања, полушања и љубави ка чистоти живота. Овом приликом Владика је нарочито истакао улогу монахиње Евгеније у обнови српског монаштва на просторима румунског Баната, на чему су јој благодарни и Срби и Румуни.   Мати Евгенија је рођена 8. августа 1948. године у честитој и побожној српској породици у Старој Молдави, од оца Стојана и мајке Емилије Станковић, добивши име Добрила. После завршеног основног и средњег образовања у родном месту, радила је неколико првих година у локалном производном предузећу ,,Ирта“ као књиговођа, а затим пуних 36 година као библиотекар Градске библиотеке у Новој Молдави, са ког радног места је отишла у заслужену пензију. По благослову епископа славонског Г. Лукијана, администратора епархије темишварске, у току 1997. године повремено је одлазила у манастир Базијаш поред Дунава, а затим је у току 1998. године постала искушеница при манастиру светог великомученика Георгија (на Брзави), познатијем као Шенђурац. У свом манастиру је у току бомбардовања суседне Републике Србије, на Томину недељу 7. маја 1999. године примила монашки постриг по чину мале схиме и добила монашко име Евгенија, у част преподобне Евгеније, бивше кнегиње српске. Монашки постриг је по благослову Епископа Лукијана извршио протосинђел Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег. Њена духовна мајка је била Параскева, игуманија манастира Јазак. У манастиру Св. Георгија је живела све до свог упокојења, утврђујући себе у монашком подвигу и учествујући у духовној и материјалној обнови манастира, дуго времена и као једини житељ ове древне свете обитељи. Својим преданим радом и љубављу коју је имала према свима, духовно је препородила манастира, који је врло брзо постао стециште многим вернима који траже утеху.   По Писамским речима да се „не може сакрити град који на гори стоји“, тако би и монахињу Евгенију у Шенђурцу нашли и Срби и Румуни, и сви којима је била потребна топла реч и утеха, а она им је благим речима и духовним саветима уносила мир у душе и бодрила их да истрају на, нимало лаком путу, спасења.     Извор: Епархија будимска
    • Од Поуке.орг инфо,
      У свим временима Господ је дао Цркви својој – своме Тијелу силу и благодат. Кроз фруле Духа Светог, људе Цркве и вјере, силази благодат и умножава се свагда. „Гдје хоће Бог, ондје се побјеђују закони природе“. Ни најтежа искушења нису побиједила обећање Спасово: „И на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“. То се остварује Божијом промисли и у мученичким српским земљама, и страдалном српском народу. Тако је и у земљи Славонији.
      Личност умировљеног епископа славонског г. Саве (Јурића) свакоме ко је бојажљив и брижан за наш народ, гдје год он живио, привући ће пажњу. Његов боготражитељски карактер, даје нам једну духовну позорност.
      Владика је рођен 27. фебруара 1942. у српској православној породици у Сједињеним Америчким Државама, у граду Чикагу, бастиону и уточишту Срба „Новог свијета“. Свој искушенички подвиг отпочиње у алма матер Српске Цркве у Америци, манастиру Св. Саве у Либертвилу 1958. године, а монашки постриг прима 1964. године. У истом граду завршава основну школу и гимназију, те Богословску Академију Св. Тихона у Пенсилванији (1960 – 1962). Служећи војни рок у америчкој војсци, упоредо се усавршавао на Институту за стране језике у Калифорнији.

      Тешке црквено – народне прилике у Америци га нису заобишле, па је и сам био њихов свједок. Судјеловао је црквеном измирењу Срба у Америци, посредовано патријархом српским Павлом. Пролази све свештене чинове, који га у биографији препоручују за епископа Аустралијско – новозеландског СПЦ-е. Седмог јуна 1994. на редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора, изабран је за епископа Митрополије аустралијско – новозеландске. Хиротонија је извршена 17. јуна 1994. у манастиру Нова Грачаница, гдје је службовао двије године, руком патријарха српског Павла, а уз саслужење епископа: новограчаничког Иринеја, нишког Иринеја, славонског Лукијана и горњокарловачког Никанора.
      Морао је од почетка организовати осјетљив духовни и егзистенцијални живот нашег народа у дијаспори. Препознајући његов потенцијал и родољубље, као и тежину прилика српског народа Славоније, Српска Црква 14. маја 1999. за двадесет првог епископа славонског поставља владику Саву. Девастиран владичански двор, порушени и спаљени храмови, напуштени домови и намучена малобројна паства, призор је који је сачекао владику при доласку. Услед рата српски народ у Славонији, као и другдје, са свог вјековног огњишта је протјеран немјерљиво страдавши. Стање епархије је осликавало стање цјелокупне стварности Срба у бившој Југославији, егзодус и нестанак.

      Свједочећи свјетлост свијету у новонасталим искушењима, владика отпочиње ревитализацију положаја и права Срба у Хрватској, на простору своје епархије. Малобројна али жива и христолика заједница хришћана, ондје опстаје захваљујући својој Цркви. По ријечима Његове Светости: „Ова је епархија малобројна по броју овоземаљских становника, али неизбројива по броју страдалих мученика и исповједника вјере Православне“. На трону епископа славонских владика Сава ће остати 14 година. За то вријеме је пропатио заједно са својим народом. Неколико пута је пљачкан и малтретиран. Свој пастирски акни доживљава управо архијерејском мисијом на мученичком тлу епархије славонске.
      Светосавље и Православље се у овом трпљењу показало онако како је његов Свети имењак Савва Немањић казао: „Трудом својим, све преобрати“. Стамено је опстајао и исповиједао своје српско, православно име. Тај примјер владике свима нам показује да будући Христов и Савин, истовремено се остаје тако свој. Стасит, висок и горостасан физиономијом, одавао је утисак ништа мање и духовног покровитеља свог народа Славоније, али и шире. Када је год имао прилику, упућивао се у посјету српској дијаспори у родној му Америци, свом народу удаљеном од Отаџбине. После повлачења са активне архијерејске службе, живот у мировини наставља у САД – у, манастиру гдје је отпочео свој монашки подвиг. Владика Сава (Јурић) прославља педесет и пет година монашке службе и навечерје двадесет пет архијерејске хиротоније.                      
       
      За Поуке.орг  Божидар Васиљевић

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Личност умировљеног епископа славонског г. Саве (Јурића) свакоме ко је бојажљив и брижан за наш народ, гдје год он живио, привући ће пажњу. Његов боготражитељски карактер, даје нам једну духовну позорност.
      Владика је рођен 27. фебруара 1942. у српској православној породици у Сједињеним Америчким Државама, у граду Чикагу, бастиону и уточишту Срба „Новог свијета“. Свој искушенички подвиг отпочиње у алма матер Српске Цркве у Америци, манастиру Св. Саве у Либертвилу 1958. године, а монашки постриг прима 1964. године. У истом граду завршава основну школу и гимназију, те Богословску Академију Св. Тихона у Пенсилванији (1960 – 1962). Служећи војни рок у америчкој војсци, упоредо се усавршавао на Институту за стране језике у Калифорнији.

      Тешке црквено – народне прилике у Америци га нису заобишле, па је и сам био њихов свједок. Судјеловао је црквеном измирењу Срба у Америци, посредовано патријархом српским Павлом. Пролази све свештене чинове, који га у биографији препоручују за епископа Аустралијско – новозеландског СПЦ-е. Седмог јуна 1994. на редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора, изабран је за епископа Митрополије аустралијско – новозеландске. Хиротонија је извршена 17. јуна 1994. у манастиру Нова Грачаница, гдје је службовао двије године, руком патријарха српског Павла, а уз саслужење епископа: новограчаничког Иринеја, нишког Иринеја, славонског Лукијана и горњокарловачког Никанора.
      Морао је од почетка организовати осјетљив духовни и егзистенцијални живот нашег народа у дијаспори. Препознајући његов потенцијал и родољубље, као и тежину прилика српског народа Славоније, Српска Црква 14. маја 1999. за двадесет првог епископа славонског поставља владику Саву. Девастиран владичански двор, порушени и спаљени храмови, напуштени домови и намучена малобројна паства, призор је који је сачекао владику при доласку. Услед рата српски народ у Славонији, као и другдје, са свог вјековног огњишта је протјеран немјерљиво страдавши. Стање епархије је осликавало стање цјелокупне стварности Срба у бившој Југославији, егзодус и нестанак.

      Свједочећи свјетлост свијету у новонасталим искушењима, владика отпочиње ревитализацију положаја и права Срба у Хрватској, на простору своје епархије. Малобројна али жива и христолика заједница хришћана, ондје опстаје захваљујући својој Цркви. По ријечима Његове Светости: „Ова је епархија малобројна по броју овоземаљских становника, али неизбројива по броју страдалих мученика и исповједника вјере Православне“. На трону епископа славонских владика Сава ће остати 14 година. За то вријеме је пропатио заједно са својим народом. Неколико пута је пљачкан и малтретиран. Свој пастирски акни доживљава управо архијерејском мисијом на мученичком тлу епархије славонске.
      Светосавље и Православље се у овом трпљењу показало онако како је његов Свети имењак Савва Немањић казао: „Трудом својим, све преобрати“. Стамено је опстајао и исповиједао своје српско, православно име. Тај примјер владике свима нам показује да будући Христов и Савин, истовремено се остаје тако свој. Стасит, висок и горостасан физиономијом, одавао је утисак ништа мање и духовног покровитеља свог народа Славоније, али и шире. Када је год имао прилику, упућивао се у посјету српској дијаспори у родној му Америци, свом народу удаљеном од Отаџбине. После повлачења са активне архијерејске службе, живот у мировини наставља у САД – у, манастиру гдје је отпочео свој монашки подвиг. Владика Сава (Јурић) прославља педесет и пет година монашке службе и навечерје двадесет пет архијерејске хиротоније.                      
       
      За Поуке.орг  Божидар Васиљевић
×
×
  • Креирај ново...