Jump to content
  1. Жика

    Жика

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији. У четвртак, 25. новембра 2021. године, на празник Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, служена је заупокојена Литургија на којој су узнесене молитве Господу за упокојење протојереја-ставрофора Јована Клајића.

       
      Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Бранислав Михајловић, протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља.
      Опелом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства Епархије осечкопољске и барањске и других епархија.
      Пригодним посмртним словом од проте Јована опростио се протојереј-ставрофор Милован Влаовић који је изговорио следећу беседу:
      -Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, ожалошћена породицо, браћо и сестре у Христу,
      Припала ми је изузетно тешка дужност да се у име Његовог Преосвештенства, Епископа осјечкопољског и барањског Господина Херувима, братства овога св. храма и свештенства наше Епархије, опростим од драгог нам брата и салужитеља новопретстављеног протојереја-ставрофора Јована.
      Господ који свима живот даје исто тако и све нас позива да једнога дана станемо пред Лице Његово и дамо добар одговор за овоземаљски живот. Са собом носимо добра дела, искрену веру и љубав према Богу и ближњима.
      Дана 23. новембра 2021.г. Господ је позвао племениту душу проте Јове како смо га сви звали, да посведочи своју искрену веру, добра дела са љубављу према своме Господу и ближњима. Својим животом прота Јова је сведочио Васкрслог Господа служећи пре свега Богу живом и свом напаћеном и срадалном народу.
      Рођен у Даљу 1943.године, као треће дете родитеља Бранка и мајке Драгице рођене Варница, са годину дана остаје без мајке и мајчинске љубави, коју заједно са четири члана уже породице стрељају Немци у Осијеку 1944.г. Оставши без мајчинске љубави, прота је боравио код тетке и стрица... Сви су се они неизмерно трудили надоместити мајчинску љубав, али сви знамо да то није лако. По завршетку рата отац се жени и проту помајка Милица прихвата као своје чедо. Породица сели у Чепин, где прота завршава основну школу. Одрастајући у побожној породици, јавља му се љубав према свештеничком позиву, те уписује богословију „Светога Саве“ у Београду, коју успешно и завршава.
      По благослову епископа сремског Макарија склапа црквени брак са Љубицом Тодоров из Товаришева, са којом је изродио двоје деце, кћер Драгицу и сина Бранка. Од стране истог Епископа рукоположен је у чин свештеника 20. новембра 1966. године у храму Св. архангела Михаила у Чепину.Епископ Макарије га поставља на парохију у Ердевик, да би 1974. године постао парох даљски, где са верним народом обнавља храм Св. вмч. Димитрија. Даљски храм је осветио и троносао Епископ сремски Василије, уз присуство Његове Светости патријарха српског господина Германа 1989.године.
      По потреби службе 1992.године прота Јова је премештен у Ердут. Благословом Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, 1998. године поверена му је дужност да успостави црквени живот у ратом опустошеној чепинској парохији и околним местима на западу наше Епархије.
      На предлог Епископа Лукијана, 1996.године Свети Архијерејски Синод наше Цркве одликовао је проту Јову чином протојереја-ставрофора, с правом ношења напрсног крста.
      Прота Јова припада генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно тешко време прогона Цркве, мукотрпно обављали своју пастирску службу, када је требало подигнути духовни живот и обнављати свете храмове.
      Проту Јову и његову честиту породицу упознао сам још као богослов долазећи у његов дом са блаженопочившим Владиком Лукијаном, који је у то време био игуман манастира Бођани. У њиховом дому увек се осећала љубав према ближњем без обзира на веру и нацију, баш онако како нас Господ и учи.
      Драги наш прото, данас нећемо посебно да спомињемо ни једну од твојих добрих особина, јер их је јако много. Све твоје племените особине чуваћемо у лепим сећањима, све док се опет не сретнемо у Царству Небескому.
      Прота Јова као свештеник је био духовни отац свим парохијанима у свим парохијама где је службовао. Нама браћи свештеницима је дуги низ година био исповедник, увек сусретљив и вољан нам помоћи. Служити Богу неизмерно је волео, а према својој духовној деци увек био благ и љубазан.
      Али прота Јова, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља , већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач своје деце. Био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали.Тако се тај велики човек, наш прота, дубоко уградио у животе свих нас, браће свештеника, своје породице, родбине, пријатеља и увек ће бити у нашим срцима, мислима и молитвама.
      Прото нека твоју душу Господ смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, где те чекују твој отац и мајка, тамо је и твоја помајка, сека, браћа... твоја браћа у Христу свештеници и Епископи Макарије и Лукијан. Како си до недавно овде са нама узносио молитве и бескрвну жртву нашем Господу Исусу Христу, тако да наставиш у Царству Небеском служивати са анђелима и са свим светима.
      Сви рецимо: Блажен је пут којим идеш данас душо, јер ти је припремљено место покоја. Нека милостиви Господ подари души новопредстављеног брата нашег и саслужитеља протојереја-ставрофора Јована, Царство небеско, где нема бола, туге ни жалости већ живот вечни. Амин.
        Животопис блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Јована Клајића (1943-2021)     Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница.   Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку.   Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу, која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем.   Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин, у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу.   Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу.   По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров.   Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица.   Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу. Бећ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм.   За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске.   Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника.   Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром.   На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија.   После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу.   На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста.   Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је душност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће.       Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од obi-wan,
      https://www.in4s.net/njegos-i-srpski-kulturni-obrazac/
      ...

      Његош је наш савременик. Он је свакако наш свевременик, па тиме и савременик. Али када устврдимо да његова мисао нимало није изгубила већ, штавише, добила на савремености како је вријеме пролазило, ми тиме не указујемо само на продубљивање наших његошолошких знања или на шпенглеровску синхроност духовне позиције народа који је осуђен да у историјском смислу понавља XIX вијек који из првог покушаја није положио пролазном оцјеном из предмета уобличавање националног културног обрасца.
      То да је Његошева егзистенцијална позиција наша и наша – Његошева, само-очигледна је истина коју знамо сваки пут када са уздахом започнемо неки од његових стихова: „а ја гдје ћу, а ја са киме ћу…“ Литијско колективно егзистенцијално искуство увијек нам је исходило и враћало се Његошу: „нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“. „Муж је бранич жене и ђетета/народ бранич цркве и племена“. Темељна су то искуства која никада нису нестала из нашег бића – па су се у потоње вријеме само актуелизовала, развила, дозвала су се наша читања са нашим животима.
      Овдје, међутим, наглашавајући Његошеву савременост, указујемо на нешто друго: на потпуну актуелност његовог свакидашњег проблемског хоризонта, који је готово идентичан оном нашем садашњем – чак и у оним микрокултуралним недоумицама које почесто сматрамо управо новима, али које сусрећемо већ код највећег српског пјесника. Јер одвећ често смо склони да повјерујемо да је један феномен наше културе истовремен своме именовању тј. да се он појављује тек онда када се за њега нашло име. Узмимо, на примјер, склоност исувише много српских књижевника и културних посленика да своју духовну и идентитетску позицију поистовјете са оном не-својом, лажно космополитском, а данас већ јасно изгубљеном у Мегалополису. И прије него што ће је Зоран Ћирјаковић успјешно назвати аутошивинистичком, оваква идентитетска диспозиција се појављује у српској култури: довољно се само присјетити проницљивих увида величанствено сензибилног Милоша Црњанског из његове полемике са Нолитом (дакле, из тридесетих годна ХХ вијека) у којима констатује да смо постали „колонија стране књиге“ тј, људи опсједнути страним темама, поетикама, увезеним доживљајима стварности – поред српске књижевности и тада и кадре да буде (изнад наших демографских и политичких домета) прворазредна књижевност. Али ако се окренемо Његошу, тачније: његовом писму своме учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији од 25. 9. 1844, тамо ћемо наћи већ јасну његошевску дијагнозу проблема асиметричне референтности сопствене књижевности у односу на страну: наиме, у њему ученик пише учитељу:
      „Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, – српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу?“
      Или можда мислимо да је свеопште захладњење односа, неки друштвени маниризам и извјештаченост тек скорија иновација у урушавању друштвеног ткива цивилизације којој припадамо, па опет, код Његоша, у још једном писму његовом учитељу читамо савшрен опис Zeitgeista савремености:
      „У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва“ (Писмо од 25.6.1845.)
      На послијетку, могуће је сасвим да сматрамо да су проблеми и теме који заиста јесу генерисани након Његошеве смрти нерјешиви у његовом бесмртном дјелу, па опет: он је и тада наш савременик, јер за сваку савремену банализацију и редукцију он има одговор и ријеч. За сваку профанизацију и бласфемију његовог бесмртног лика учињене кроз конфабулацију о наводној разлици у идентитетима између њега и његовог учитеља ми можемо навести као аргумент Његошеву напомену Сарајлији. „знаш: крв није вода!“ (Писмо од 30.5.1846.) или „ја мислим Ви ме најбоље разумијете“ (Писмо од 19.8.1845). Дакле: пред нама стоји један непромијењени задатак: ако говоримо о Његошу и културном обрасцу слушати Његоша, цјелог, свесавременог, савременог.
      Kaкав би то био његошевски културни образац? Најприје: да расвијетлимо у пар ријечи шта значи да је једна култура његошевска, шта би уопште и била култура а шта онда један такав културни образац.
      Најприје културни образац који себе назива његошевским мора мислити и осјећати сасвим у токовима који су родили великог пјесника, владику, владара. Ти токови сежу од апостолских времена преко Св. Јована Владимира и Св. Саве, уливају се у косовски Завјет који је мјерило цјелокупне истине човјека и свијета код Његоша и код свих оних који говоре да настављају његовим стопама. Његош је мјерило наше, српске културе.
      И зато не постоје аспекти нашег живота који нису њиме расвијетљењи нити је њиме самјерени: нити постоји нешто у Његоша што би за нас било апстрактно, ирелевантно, одвећ ситно и недостојно наше пажње, или, не снило се, достојно нашег презира. Његош је сав мјеродаван јер је сав Христоцетричан, сав слави свога Спаситеља. Његош је окренут своме роду и отачаству које није омеђен чак ни црногорским међама јер он је, како сам за себе каже „без отачаства рашћерани Србин“ („ал једно су дуке јевропејски а друго без отачаства рашћерани Срби“ – В. С. Караџићу од 25.12.1850.). Зато је Његош неприступачан свакоме ко је презрео Христа и српски конкретум хришћанског живљења: уосталом, да проширимо успјешну хиперболичну илустрацију Фјодора Михајловича, када би ми неко на једну страну ставио његову „истину“, а на другу ставио Христа, Српство и Његоша као најзначајнијег његовог апостола – изабрао бих Христа, охристовљено Српство и христољубећег и родољубећег Његоша. Тако и у самој његошологији: када би нам неко „показао“ или „доаказао“ да постоји Његош без Христа и без Српства, да су Христос и Српство најзначајније „заблуде“ Његошеве – ја бих изабрао да и Његошева заблуда буде моја заблуда, јер истина без Христа и Његоша – никада не може бити истина.

      Његошевска култура враћа нас на сами почетак питања о култури. „Култура је однос и дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човековом бићу“ – како њено значење одређује савремени српски теоретичар књижевности и културе, блажене успомене проф. др Милан Радуловић. Није ли читав Његошев живот – управо дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човјековом бићу? Дакле: Његошева мисао, она генијална богоналазећа способност да се осјети Апсолут у космосу, у историји, у животу и да се то свједочанство богоналажења оприсутни кроз ријеч – то је истинска култура. Чувстава у човјеку има разних, али културу чине само она „благородна“ – макар и „воинствена“. Дакле, није све што се око нас налази култура – као у дескриптивним социолошким лексиконима.
      Масовна култура је противрјечност у придјеву. Култура тражи човјека, његов напор да буде бољи од себе, да се, како каже Његош „остре умови људски“, тражи врлину коју масовно нећемо наћи. Стога његошевски културни образац није самјеравање његошевог етоса у некој безименој маси, већ позив на личну врлину, хришћански подвиг који тек када је лични може постати и народни, колективни живот у вриједностима отачаственог битисања.
      И одмах ћемо рећи: Његошев гениј је хиперсензибилан за знакове онога и овога времена, али он је истовремено хиперконзистентан и не трпи модификације, релатицизације, редукције. Једном ријечју: његошевска култура је култура отпора, истрајности, континуитета са духовним коријенима Косовског завјета и опредјељења. Као таква, његошевска култура је контраинтуитивна времену свакојаке идентитеске лабилности, прилагођавања, политичке и моралне флексибилности и адаптабилности. „Шта је човјек, а мора бит` човјек?“ оставља могућност варања земљи – а не човјеку.
      Како живјети његошевску културу, како одговорити на то питање? На један конкретан начин који је уједно лични и колективни, само Његошев и уједно наш, као што је Христов пут само Његов, али и наш, јер је Он „колективна личност“. Однос између личног и колективног исказујемо ријечју „образац“: он овдје подразумијева један однос иконичног оприсутњења и актуелизације, а не подражавања, миметике, имитације. Образац није форма, мада јесте норма. Како ће записати Иван Иљин:
      „формализација и аутоматизација културе противрјече хришћанском духу и свједоче о одрођењу хришћанске културе. Хришћанин не тражи празну форму него пуну, он не тражи беживотан механизам, него органски живот са свом његовом тајанственошћу и унутар свих његових тајни. Он жуди за формом, која је створена из духовно до краја богате садржине. Он тражи искрену форму. Он хоће да буде, а не да изгледа. Њему је завјештана слобода, а не слијепо придржавање закона; и због тога му законитост изван духа, искрености и слободе не дирају срце.“
      Дакле, говорити о његошевском културном обрасцу не значи дати опис манира и социјалних техника комуникације: иљиновска „искрена форма“ подразумијева етичку норму, а етичка норма запитаност о суочењу са вјечношћу, оно питање:
      „Куда ћете с клетвом прађедовском?
      су чим ћете изаћ пред Милоша
      и пред друге српске витезове,
      који живе доклен сунца грије?“
      Културни образац није ништа друго до интернализација овог питања и његово непрекидно одговорање: један „су чим ћемо“ облик његошевске етичке максиме. Тај одговор никада није само наш, већ наших предака, али и наших потомака: у равни вјечног Богоприсуства и Царства Божијег ова два погледа јесу један поглед: Обилић нас чека у прошлости, он нас гледа у садашњости, ми ћемо се са њим срести у будућности.
      Његошев културни образац окренут је традицијским, или, још прецизније речено, предањским путевима живота и разумијевања свијета. Изван предања као херменеутичке позиције стајања у току предака и потомака нити ми можемо разумијети Његоша, нити је он могао замислити себе самога. Тачно је да је наша духовна ситуација трајно обиљежена агресивном окупацијом од стране постмодернистичког захтјева да се све деконструише, да се предање као концепт и као живот укине, да се, како са поносом, а на своју срамоту данас многи говоре „укине цивилизацијски предзнак“ којим је једино могуће гарантовати Предање као истрајавање у цивилизацијском току. Али ту и јесте вододјелница његошевске културе: она не може тј не смије порећи себе ако жели да буде његова. То значи: она мора остати темељно и недвосмислено хришћанска, православна, српска, косовско-завјетна. Култура је по себи, видјели смо, заснована на човјековој способности да дијалог са Богом, космосом и собом преточи у једно интегришуће благородно чувство. Она је зато по Његошу или благородно чувство Обилића – дакле: тај напор има једну конкретну цивилизацијску одредницу без које је незамислив – или није његошевска култура.
      Његошевски културни образац тј његошевско записивање српског културног обрасца подразумијева ставрооцентричну (крстосредишњу) обједињеност агоналног и виталног принципа у етичком императиву:
      „Крст носити нама је суђено
      страшне борбе с својим и туђином“
      значи: ми нашу културу не можемо другачије живјети до као „борбу непрестану“ у којој одговарамо на питање о себи и животу. Кључна ријеч овдје јесте Крст, јер само њиме конфронтацијска природа друштва постаје смислена агонална аскеза хришћанског начина живота: борба са самим собом, са „својима“ у свим могућим значењима својости и са туђином, са којим се можемо борити само ако смо се изборили са собом и са својим.
      Његош заправо не разазнаје историју и живот, метафизику и борбу. Зато је „Луча микрокозма“ – његов најзначајнији метафизички спјев толико напојен косовском епиком, живим агоналним сликама:
      Копља, мачи и пламене стр’јеле
      ангелском су крвљу обојени;
      мањи, виши бесмртни војводе
      на огњеним лете колесницам
      опојени војничком храброшћу,
      страшну борбу војсци показују;
      многи, љутим постигнут ранама,
      свргнут падне с своје колеснице
      на равнине међу редовима
      двије војске крвљу окупате.

      Није само анђелски пра-рат поприште тјелесне борбе, већ је сваки наш сммислени напор, свака наша смислена борба – одраз метафизичке, међуанђелске, вриједносне борбе добра и зла, па је зато историски еп – Горски вијнац – метафизичко поприште добра и зла, оно које се не смије и не може заобићи да би се било човјеком – истинским човјеком, културним човјеком. Метафизика је историја, а историја – метафизичка као живљена етика:
      „Вук на овцу своје право има
      ка тирјанин на слаба човјека.
      Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
      довести га к познанију права,
      то је људска дужност најсветија!“
      Ако је у основи културе – надилажеље просте биолошке кооперативности једннки (кооперативности која није никакав људски спецификум) – онда је уједно култура истозначна етици, а то значи: етичкој заповијести о отпору тирјанству.
      Да ли је могућа једна редукована, препрана, самом Његошу нераспознатљива псеудо-култура, један културни образац у коме ће Његош бити редукован на гордељивог малограђанина, еротског пјесника, лицемјера са једним идентитетом за српске саговорнике а другим за неке друге, на човјека недораслог да распозна замке свога духовног узрастања и учитеља? Постмодерна је у једном у праву: људске могућности замишљања и первертовања његошевско културног обрасца, као и било ког другог, сасвим су безграничне. Иако је такво извитоперење Његоша тешко замисливо, не смијемо искључити могућност да неко заиста тако замишља и његов лик и његов културни образац.
      Проблем такве замисли јесте само тај што она није Његошева. Самим тим, она нема дијахронијску дубину вијекова нити есхатолошку усмјереност ка погледу Обилића, ка наручју тихом и благог Учитеља Христа. Ми, опет, припадамо култури бесмртности, оној његошевској „што сам јендом вјенча бесмиртијем – смртну косу испитати неће“, макар то били и пали анђели „Луче микрокозма“. На нама је пак да се држимо оног цјеловитог, интегралног Његоша. Његове луче. Његовог лица које својим христоликом љепотом и данас „животворним видом“ нама даје да узрастамо у благодарној култури његошевског живота.
      Фото: ЈУ Музеји и галерије Никшић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На инстаграм налогу Патријарха српског г. Порфирија данас је објављено: Са задовољством сам младој редитељки Сари Милановић и њеној екипи говорио о пок. Димитрију Стефановићу, академику, уметнику, научнику, али пре свега и више од свега човеку вере. Верујем да ће филм “Сведочење о наитију” верно пренети његов уметнички и интелектуални ангажман, а ја сам настојао да не изостане и најважнија компонента његове личности која му је, верујем, отворила врата Царства небеског.


       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија 

       
      Ваша светости,
      Ваше блаженство,
      Ваша преосвештенства,
      Господо народни посланици, господо министри,
      Господине конзуле Републике Србије,
      Часни оци и свештеници, сестре монахиње,
      Драга браћо и сестре.
      Велика је радост да вас све поздравим поводом доласка Његове светости Патријарха српског господина Порфирија и браће архијереја поводом устоличења новог Епископа будимљанско-никшићкога господина Методија.
      Ваша светости, Ви у име Христово ходите и возгловљујете цио српски православни народ и све народе у јурисдикцији Српске православне цркве. Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена, Светога оца нашега Саве Српскога, првог српског архиепископа, који је овдје, у овој немањићкој светињи, прије пуних осам вијекова, устоличио првога Епископа будимљанскога Јакова. И ова Епископија светосавска је имала тај благослов да живи пуним животом пуних четири стотина и педесет година, док није запустила због насиља турскога и неслоге домаће.
      Међутим, Ваша светости, Ваши претходници, и они ранији и они новији, старали су се да ова Епархија настави свој живот. Па је тако, сто година послије њенога запустошења, Патријарх српски Арсеније IV Шакабента покушавао да обнови ову Епископију, али није у томе успио. Међутим, ова светиња и народ који се око ње окупљао, чувао је вјеру, огањ живе, православне, исконске и хришћанске вјере! И дошла су нека боља времена па је Ваш претходник Гаврило Дожић, успио да обнови ову Епископију под називом будимљанско-полимска. Али она није била дугога вијека због притиска комунистичкога безбожја. И Свети Патријарх Павле, по приједлогу блаженопочившега Митрополита Амфилохија, благословио је обнову ове Епископије прије двадесет година. И ево, као што видите Ваша светости, она је обновљена, она је подмлађена, она је обједињена око ове светиње и око других светиња, и показала је да је остала вјерна Христу Богу и Светом Сави, светињама у свим и најтежим временима! Са великом радошћу Вас дочекује овај Божији и благословени народ Епархије будимљанско-никшићке, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, шири своја срца да вас загрли синовском љубављу и оданошћу.
      А Ви сте, Ваша светости, настављајући дјело Светога Саве, дошли да дате нови замах обнови ове Епископије, и духовној, и градитељској, културној и свакој другој. Велико Вам хвала на Вашем труду и на Вашој љубави.
      Ви нам доносите и благослов  и мир, и помирење, јер вршите службу Божију, која је служба помирења. Прво да се измиримо са Богом, па онда са својом савјешћу, па онда, као печат свега, једни са другима! Да превазиђемо наше уобичајене подјеле, раздоре и расколе и да препознамо једни друге као браћу у Христу! Да се објединимо Духом Светим око Христа Господа!
      Нека Ваш долазак, Ваша светости и браћо архијереји, и драги гости, буде благословен!
      И нека буде срећно и благословено устоличење нашега новога Епископа будимљанско-никшићког, господина Методија!
      Добро сте дошли, Ваша светости, овом народу који вас жељно и са великом радошћу дочекује!
      Молимо Вас да благословите своју паству!
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: 

       
      Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија.
      Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели.
      Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних.
       
      Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије
×
×
  • Креирај ново...