Jump to content
Милан Ракић

Миљенко Јерговић: Отац Сава у страшним временима

Оцени ову тему

Recommended Posts

Августа 1984. морало се у војску. Мене је најпре слало на Ластово, а након седам дана на обуку у Книн, у Северну касарну, у којој се, како ми се чинило, нагурало пола Југославије, и то оне дивљије, бучније, физички јаче и издржљивије.

miljenko-jergovic.jpg

А ја као да сам се неком грешком затекао међу тим терминаторима и суперменима. На јутарњем трчању око полигона увек сам био задњи, липсао бих већ након петсто метара, па би ме требало чекати. А на испробавању гас-маски, када нас је водник Ковачевић послао у неку вртачу и бацио за нама димну бомбу, мене је ухватила паника, скинуо сам маску и кренуо бежати главом без обзира, да су ме тројица морала ловити. Онда, како имам повелику главу, шлем ми је на првој смотри стајао наврх главе, и кад је капетан Вукићевић, мислећи да нисам скинуо капу пре него што сам ставио шлем, дрекнуо: „Војниче, шта ти је то испод шлема!”, ја сам скрушено одговорио: „Глава, друже капетане!”. Елем, испало је како ћу баш ја бити онај на чији ће рачун причати најсмешније шале.

Гадно је у тој војсци било градској деци, ненавикнутој на све што се у мушкоме животу сматра нормалним: ето, рецимо, буђење у пет, па марш од којих тридесетак километара, углавном узбрдо, гађање бојевом муницијом, а затим повратак у касарну и играње кошарке у слободном времену. Још би се то некако и издржало да и десетарима и водницима, а и страшноме капетану Вукићевићу, није савршено јасно да је у твојој глави један жилави унутрашњи непријатељ, који им се руга и када је теби најтеже, и који ти не да да верујеш у оно у што верују они.

sava(1).jpg

Срећом, у војсци никада ниси сам, па је тако у јединици био и један Требињац, повисок дечко, још смотанији од мене, а при том и социјално сасвим неадекватан.

Пристојан и фин, попут џентлмена у британским комедијама, он нити је псовао, нити је учествовао у оним мушким церемонијалима иницијације, који мени нису лоше ишли, јер сам барем на језику био довољно брз, а сарајевско ме је одрастање испунило оним отровом од којега се, по потреби, ствара и безазлени хумор и начин да се од себе или од других направи будала.

mediasfera-media-sfera-vodic-kroz-medijs

Драгану Јањићу, тако се Требињац звао, до таквих ствари није било стало. У слободно је време читао своје књиге, или бисмо, уз сендвиче са ајваром и пресованом шунком, нас двојица причали о животу и о литератури, док је остатак војске играо баскет или одлазио у град. Напричали смо се у тих шест месеци, пре него што је мене вратило на Ластово, а њега на Вис, толико да и не знам с киме сам се више наразговорио о ономе чиме ћу се, на крају крајева, у животу и бавити. У духовном смислу Драган Јањић био је мој блиски сродник, један од оних људи који разумеју што ти свака реч значи и пре него што је изговориш.

Otac-Sava-Janjic.jpg

Након војске чули смо се још два-три пута, али како не знам разговарати телефоном, нисам се баш нешто ни трудио. Када је почео рат, и када би на радију споменули Требиње, увијек бих се Драгана сетио, да му људи нису учинили неко зло. Знао сам, а то није лако знати, да се он није прозлио.

Прошао је рат, а о њему и даље ни гласа. Онда се, крајем 1998, по српским и западним медијима прочуло за необичног калуђера из Високих Дечана, оца Саву, који је, успркос страшноме времену и усијаним главама, покушавао што лицем у лице, а што уз помоћ Интернета, људе дозвати памети, да не чине зло једни другима. А још касније, када су се сва зла подогађала, загребачки је „Вјесник” објавио интервју са њим.

Није било фотографије, али сам већ добро знао шта је и ко је мени отац Сава. Обично се сматра како се неки велики преврат и лом у човеку деси пре него што се замонаши или зареди. Заиста, ништа монашко није било у Драгану Јањићу, док смо у Книну расправљали о животу и о поезији. Осим те сасвим изузетне доброте. У пролеће 1999. отац Сава је спасавао једне људе, да би већ након неколико месеци спасавао друге људе. Не зна се, заправо, колико их је спасао. Као што се не зна ни колико их је, властитим примером, спасао да не постану злочинци.

Могли су убијати и палити, а због њега, ето, нису. У страшна времена сачувао је Дечане, својом их добротом чинећи Високима. Или је доброта, и онда у Книну, већ била његово монаштво.

Миљенко Јерговић 

1280px-Logo_of_Politika.svg.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви грију. Међу ове посљедње спада и Свети Сава, први српски архиепископ, оснивач помјесне Цркве српске, велики просвјетитељ српског и свих православних словенских народа.   Повезане вести:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ новосадски и бачки др Иринеј - Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу и несавршену   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов     Као што је први пшенични хљеб, храњив и укусан за онога који га је мијесио и пекао, али и за свакога ко од њега једе, тако и свеци типа Светог Саве својим животом и ријечима хране сроднике и ближње, народ у коме су рођени, али и све људе и све народе, жедне истинског знања и гладне истине и правде Божје, светости и врлине.   Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу 12. и 13. вијека. Он је светионик Словенског југа у тој преломној историјској епоси и један од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне, али и успостављао изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским свијетом Истока. Зато, кад би наши Муслимани из Старе Рашке, данас званог Санџака, знали да је Багдадски калифа његовог времена поштовао Светог Саву као човјека Божјег, фасциниран његовом светитељском личношћу, не би се тако олако одрицали њега и његовог празника (као што неки међу њима, ако је вјеровати новинама, чине ових дана).   Но, није тема овог кратког записа тај свечовјечански значај Светог Саве. Овдје ће бити само укратко ријеч о његовој утканости у духовни, културни и народни живот древне Зете, односно Црне Горе, из ње и на њој израсле и створене.   Прво што је у том погледу значајно јесте чињеница да је он један од најсветијих и најсвјетлијих изданака земље Зете, односно Црне Горе. Рођен је у Рибници, ту је данас престоница Црне Горе, а са њим и цијела светородна лоза Немањића. Зато никакво чудо што је он толико био везан за свој родни крај, у ужем и ширем значењу, вјековима надахњивао његовом личношћу и његовим дјелом.   Коријен слободарског духа   Друга чињеница је од далекосежног значаја за древну Зету и њено историјско обликовање, а од ње и кроз њу - за историјску судбину Црне Горе, јесте његово оснивање Зетске епископије, односно Митрополије на Превлаци код Тивта, у Манастиру Св. Архангела, у том од многих заборављеном али, без обзира на то, једном од најзначајнијих духовних и културних центара Зете и српских земаља уопште.   Управо на тој епископији, односно митрополији (од времена цара Душана - 1346.) заснована је самосталност Зете Немањића, Балшића и Црнојевића, а утолико више Црне Горе, у постцрнојевићком периоду, саобраћане око цетињских митрополита, нарочито оних из светородне породице Петровића.   Та светосавска епископија је у зетска времена, налазећи се између чекића и наковања, Рима и Цариграда, генијалним и богонадахнутим повратком Светог Саве изворном јерусалимском схватању Цркве, и утемељењу Жичке, односно Пећке архиепископије (Патријаршије) на њеним прадревним начелима, - очувала духовну, културну и националну самосталност и слободу народа коме је служила и који је својим духом васпитавала. Тако је светосавска духовна слобода постала коријен слободарског духа Црне Горе.   Утврдивши кирилометодијевско предање у Зетском приморју, Зетска светосавска митрополија је унијела народни језик у култ и културу самога народа и тиме га сачувала од увијек претеће му латинизације, попримивши у себе све што је здраво и плодоносно у латинском предању од давнина присутном на овим просторима.   Из те вјековне светосавске традиције Зетске митрополије настала је и прва штампана књига Октоих на Словенском југу као и све оно што је здраво и стваралачко у периодима Балшића и Црнојевића.   Период Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића-Његоша, представља нови млаз и нову искру, моћну и снажну, избилу из тог истог огња запаљеног руком Светог Саве на Превлаци.   Зато се не треба чудити да су и прве школе у Црној Гори прошлог вијека, од владике Рада до краља Николе, нарочито Богословско-учитељска, названа и првим црногорским универзитетом, не само биле светосавски усмјерене него и његоватељке култа Светог Саве, као свог заштитника и путоводитеља.   Светосавске прославе и школске славе његоване су у Црној Гори све до 1946. године када је нова атеистичка, зетско-црногорском тлу и духу туђа власт, укинула Светог Саву као школску славу.   Они који су били у школи 1946. године сјећају се те посљедње светосавске школске прославе са радошћу, али и са тугом. Са радошћу због незаборавног дјетињег доживљаја, а с тугом, јер је укидање Светог Саве у школи значило радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама.   Колијевка ћириличне културе   Није у питању само чињеница да је, полако али сигурно, тиме збрисана ћирилица из живота и културе Црне Горе, те вјековне колијевке ћириличне културе, којом је постала оно што је постала, и којом је опстала, него што је напоредо са њом у својој бити угрожена сва та култура, а самим тим и оно што је Црну Гору уздигло на светозарне висине Ловћенског духа и етоса. Но, то је трагична тема јој ће се морати враћати увијек изнова сва будућа покољења.   Ми је овдје само начињемо и постављамо, свјесни стравичне раскрснице на којој су се нашли Црногорци оног тренутка када су светосавље и светопетровски етос замијенили брозоморном идеологијом која је ушла у све поре духовног, културног, политичког и национално-етичког живота новоцрногораца.   Велика је срећа и благослов Божји, а то је и трећа чињеница коју истичемо, што је дух Светог Саве дубоко уткан у душу и биће Црне Горе и Црногораца да никаква зараза, па ни ова звана брозомора, није била у стању, нити ће бити у стању да избрише те свештене струје светосавског етоса из народне душе, нити да их из ње истисне.   Навешћемо само понеки примјер присуства Светог Саве у народу и његовој души. Зар има неко друго мјесто или крај који је сачувао толико народних скаски и бајки о Светом Сави колико је то случај са Црном Гором и Херцеговином, Светог Саве дједовином?   Савин кук, Савино ждријело, Савина вода, Савин лук, Манастир Савина, Савино камење и путеви којима је ходио, највише су по Црној Гори расијани. Колико је храмова њему посвећено? Савин пост нигдје није толико поштован као у Црној Гори. Ако не вјерујете, припитајте Ераковиће на Његушима, Дурмиторце, Зећане, Приморце, Херцеговце, све до Пријепоља и Милешева. Колико је тек свечара по Приморју, Бањанима, Дурмитору и другим мјестима који за Крсну славу имају Светога Саву!   Очигледно, тако смо далеко отишли у овом тренутку у нашем образовању и дневнокоњуктурној субкултури и политици од себе самих и свог саборног памћења, да ће нам требати доста времена да се вратимо себи и својим незамућеним, незбуњеним, непрестрављеним видицима и прозрењима у прошлости и будућности. Што им се будемо више враћали, неминовно ће нам се више враћати и Свети Сава и његово свештено предање, као мјера и надахнуће нашег постојања, и као онај који ће сада, не више из кућа него из нас самих, карлицама износити мрак, али и отварати прозоре нашег ума и срца. Поново нас изводећи на пут који води свјетлости и животу   Оригинално објављено у „Побједа", Подгорица од 27. јануара 1992. Ова верзија се доноси на основу књиге Васка Костића „Светосавска озареност невјесте Јадрана"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве.   Повезане вести:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ бихаћко-петровачки Сергије - У сретање Светом Сави   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ сремски Василије - Свети Сава као узор   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања.   -Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј.     -Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј.     Део излагања Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја на традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције - Матице Српске у Новом Саду.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота     
    • Од Логос,
      У години када обележавамо велики јубилеј 800 година аутокефалије наше помесне Цркве, пажња свих нас посвећена је том великом историјском догађају који се збио 1219. године.   Повезане вести:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ зворничко-тузлански Фотије - Свети Сава је довршио крштење Срба   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Из различитих историјских, канонских и догматских перспектива покушаваћемо да осветлимо и на најбољи могући начин схватимо величину и важност тога дела које је Свети Сава извршио за нашу Цркву и за наш народ. Међутим, да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку?   Уколико један модерни Србин, макар и одгојен и васпитан без вере у Христа, пође путем преданог изучавања своје националне историје и тако дође до личности Светога Саве, са ким ће се то срести и кога ће то упознати?   Видеће једнога младога принца који, удивљен идеалом живота потпуно посвећеном Богу, напушта дом очев и сва блага овога света те хита на Свету Гору где би своје аскетске тежње могао у потпуности да оствари. Видеће како тај младић тамо борави од своје 16. до 33. године, те како своју младост посвећује духовном усавршавању и учвршћивању у себи вере која га је породила и од Растка учинила Савом. Видеће како се тај, сада већ зрели човек, иако у потпуности погружен у тајну побожности и мистички живот у Христу, сада враћа у своју земљу како би, сам усавршен у вери, у њој учвршћивао и народ из кога је потекао. Упознаће тај модерни Србин једног архијереја и пастира који „земљом ходи, а неба се држи“, који је савршени пример равнотеже молитве и акције, који се стара и о души и о телу повереног му стада. Упознаће обоженог, Духом Светим ношеног човека, који је у исто време и мудри дипломата, градитељ и просветитељ, оснивач нових епархија али и првих школа и болница. Човека који је омиљен свуда и од свих; који одржава пријатељске односе са католицима, радо је дочекиван и угошћаван међу источним патријарсима, па му чак и египатски султан указује гостопримство и обезбеђује му пратњу по својој земљи. Шта су то у њему сви они видели, због чега су га толико волели? Видели су и препознали савременици у Сави савршено јединство ортодоксије и ортопраксије, односно јединство праве вере и исправног живљења. Уствари, препознали су људи у њему Христа. Како је говорио Свети Владика Николај: „Као благодатни брат Христа, Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали и зато су Саву са љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходао по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега“.   Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног.   Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас. Стога песник каже:   „Свети Сава прошлост није, славна, света, ал далека, Свети Сава будућност је што на небу Србе чека“.   Шта нам је дакле чинити, и нама Србима 21. века? Не губећи време, идимо Савиним трагом. Знајмо да је то „пут који води у живот“.     Беседа Епископа сремског г. Василија изговорена 10. априла 2019. године на сабрању свештенства архијерејског намесништва шидског у Бингули.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Ево нас на почетку светосавске недеље када СПЦ и православни Срби широм света прослављају свога првог просветитеља и учитеља светог Саву. У току ове светосавске недеље ће се одржати многе беседе, многе академије и дечије приредбе у спомен светом Сави, јер је он поставио темеље самосталности наше Цркве 1219. године, поставши први Архиепископ српски. Свети Сава уз то поставља темеље и српске државе, пошто је крунисао свога брата Стефана за првог краља Србије.   Повезане вести:   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ диоклијски Методије - Светосавље једини ујединитељ српства   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама.   Све чему нас је учио свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу и истином и у њој нема ниједне мрље ни боре. Свети Сава нас је учио да идемо уским путем који води у живот вечни, а то је јеванђелски пут љубави према Богу и љубави према ближњима. Тај крстолики пут је доказ да ли неко у овом свету иде путем Христовим и да ли је истинити ученик Христов. Сваки онај који не проповеда науку јеванђељске љубави је, библијским језиком речено, лажни пастир, лажни пророк и учитељ. Свети Сава постајући монах на Светој Гори оснива манастир Хиландар, у којем се до дана данашњег узносе молитве за многострадални род српски и тако ће, ако Бог да и Пресвета Богородица, бити до краја века и света. Хиландар је најочигледнији доказ да нас свети Сава није оставио, већ да се и сада са небеса брине о нама. Нама Србима је све од светог Саве и светосавско – и вера и Црква и школа, а на нама је само да то очувамо.   Док ми данашњи Срби идемо путем светог Саве, можемо рећи да идемо правим путем, крстоликим путем, јединим путем који води у живот вечни. После светог Саве, свети цар Лазар ће пред Косовску битку 1389. године – када су Срби на Косову бранили не само Србију, него и културну Европу од османлијског освајања – изрећи велику истину да је «земаљско замалена царство, а небеско увек и до века». Та истина је јеванђељска истина. Она нас позива да подигнемо своје главе горе према небу, према Царству небеском. Тамо су данас сви наши свети преци на челу са светим Савом и светим Симеоном, царем Лазарем и косовским мученицима, светим владиком Николајем жичким и охридским, авом Јустином Ћелијским, а дубоко верујемо да је међу њима и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Патријарх Павле нас је у наше време најчешће позивао да се сећамо својих светих предака и да се угледамо на њихов свети живот.   Православни Срби у Далмацији, а посебно у граду Сплиту су везани за светог Саву и зато су му пре Другог светског рата основали овај велики храм, који на жалост ево већ седамдесет година није завршен. Ми се молимо Богу и светом Сави да благослове довршење овог храма на добро људи који ће у ову светињу долазити, без обзира на веру или нацију. Искрено се надамо да ће надлежне институције града Сплита и Хрватске државе коначно дати пуну сагласност како би почела изградња пројекта. Тако би, уз помоћ Божију, коначно могли да видимо кров на овој мученичкој цркви, која као отворена рана стоји у срцу старог града Сплита. Верујемо, када би се овај храм завршио, да би био украс и понос овоме граду и читавој Далмацији. Дај Боже да ове наше скромне речи дођу до срца људи који треба да одобре даљи наставак радова на храму светог Саве, па да онда сви заједно учинимо велико дело и довршимо ову цркву светога Саве на добро, како православних Срба, тако и читавог града Сплита. Честитајући вам празник светог оца нашег Саве, потрудимо се да будемо јединствени и да живимо у братској слози и љубави са свима људима, јер је то наша етика светосавља и православља.   Живели и Бог вас благословио.     Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија, Сплит, 22. јануар 2012. лета Господњег.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве.   Повезане вести:    У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор.   Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници.   Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота?   I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања.   Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек.   Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос.   Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену.   Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо.   II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави.   Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме.   Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти?   Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости.   III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави.   Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас.   Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа.   Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам.   Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих.   Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом.   Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу.   Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена.   Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин.    Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...