Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 
      Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. 
      Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.
      Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  
      „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 
      Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. 
      „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.
      Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.
      Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 
      Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 
      O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  
      Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“.
      Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  
      Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.
      Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 
      Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 
      Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  
      Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 
      Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.
      На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.
      „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.
      Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.
      текст и фотографије: Данко Страхинић

      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.


      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 
      Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. 
      Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.
      Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  
      „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 
      Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. 
      „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.
      Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.
      Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 
      Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 
      O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  
      Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“.
      Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  
      Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.
      Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 
      Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 
      Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  
      Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 
      Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.
      На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.
      „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.
      Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.
      текст и фотографије: Данко Страхинић

      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 16. новембра 2020. године, на празник Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц свету aрхијерејску Литургију у храму посвећеном том угоднику Божјем на Бановом Брду. 
      Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаревић и Часлав Маринковић, протојереји Витомир Костић и Драган Видовић, протођакон Стеван Рапајић, ђакон Сава Топаловић, као и чтечеви Милош Стаменковић и Милош Шарић.
      Владика Стефан је преломио славске колаче који су су припремили запослени у црквеном обданишту Ђурђевак и домаћини славе г. Миљко и гђа Јованка Благојевић. Славском чину је присуствовао председник Општине Чукарица г. Срђан Коларић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од александар живаљев,
      „Истанбулски погром“ - 6/7. септембар 1955. године - 65 година од насиља над мањинама у Истанбулу                                                           
      „Наш суштински, најважнији и највиши циљ је да у нашој Отаџбини нема других народа, језика и религија.“ (Др Риза Нур, турски министар 1920-26)
      „Ако се Грци усуде да дирну нашу браћу, у Истанбулу има доста Грка да се осветимо.“ (лист Hürriyet, 28. август 1955)
      Једно од најосетљивијих питања у грчко-турским односима је положај мањина у обе земље. Мањине су у обе државе увек биле веома погођене приликом међусобног заоштравања односа. Након потписивања Лозанског споразума 1923. године, којим је Турска призната у садашњим границама, извршена је размена становништва између Грчке и Турске („Конвенција о размени грчке и турске популације“), из које је изузето турско становништво које је живело у Западној Тракији и грчко које је живело у Истанбулу. Ова размена није обухватала истанбулске Грке што због емотивне везаности за град, што због значаја који Васељенска патријаршија има за саме Грке али и православље уопште. Након усвајања новог Устава 1924. године, којим су им гарантована права (као и Лозанским мировним споразумом), припадници немуслиманских мањина постали су турски грађани. Већ наредне године они су се под притиском власти одрекли члана 42 Лозанског споразума који им је гарантовао извесну аутономију по питању породичног права и личног статуса. Иако су се међудржавни односи поправљали, број Грка у Истанбулу је временом опадао због мера које је доносила турска држава (закон из 1932. и порез на богатство 1942), и тако их индиректно присиљавала да напуштају своју домовину.
      Чланство обе земље у НАТО, упоредо са доласком на власт Демократске партије у Турској, коју су отворено подржале верске вође мањина, приближило је две државе међусобно више него икада раније. Прелазак на вишепартијски систем омогућио је либералнији приступ и према Грцима, па су обострано уведена нека побољшања по питању школства.
      Међутим, међудржавне односе је све више оптерећивало различито виђење решења статуса Кипра који је тада био под британском влашћу. Грчка политика за уједињење са Кипром (ЕНОЗИС) и оружане активности ЕОКА (Хеленска организација кипарских бораца) против Британаца на острву од априла 1955. године, иако нису погађале турско становништво до септембра, све више су заоштравале турски став. Економске потешкоће у Турској и ситуација на Кипру довели су до тога да до 1955. године политичка и друштвена клима у Турској буде веома напрегнута. То се одражавало и на став јавности према турским Грцима, а написи медија из тог времена показују да су они посматрани као део кипарског проблема.
      У интервјуу датом 24. августа 1955. године, неколико дана пред Конференцију у Лондону на којој је требало да се разговара о ситуацији на Кипру, премијер Аднан Мендерес је тврдио да се планира масакр над Турцима на острву. Нова медијска кампања, у којој је предњачио лист Хјуријет (Hürriyet), о наводном прикупљању помоћи за покрет ЕОКА од стране Грка који живе у Турској и патријарха Атинагоре, довела је до јачања негативног става јавног мњења према Грцима. Патријарх је чак физички нападнут у четврти Еминону. Са приближавањем Лондонске конференције појачано је полицијско обезбеђење око зграде Патријаршије и у деловима где су Грци више насељени. Све чешће су биле туче између младих Турака и Грка.
      Ситуација је кулминирала са вешћу о наводном грчком нападу, око поноћи 5. септембра, на турски конзулат у Солуну, који се налазио уз родну кућу Кемала Паше Ататурка. Поподне 6. септембра на тргу Таксим у Истанбулу, биле су организоване демонстрације различитих студентских организација, синдиката и асоцијације „Кипар је турски“. Убрзо, око 19:00 часова, најпре у квартовима у близини Таксима, а затим и у осталим деловима града, који су традицинално били познати као области у којима послују и живе немуслимани, започели су напади на њихове радње и станове. Мета напада биле су и четврти на малоазијској страни, као и на Принчевим острвима.
      Напади су споровођени, показаће се касније, према унапред састављеним списковима, организовано у групама од 20-30 људи, при чему су често ношене турске заставе или фотографије Ататурка и тадашњег председника Џелала Бајара, док се уједно тражило од Турака да своје радње, куће и возила обележе турским заставама. Процењује се да је у нападима учествовало и до 100.000 људи. Превоз група био је унапред обезбеђен што приватним возилима, што таксијима, фериботима, па чак и војним возилима, а групе су биле снадбевене „алатом“ за разбијање и петролејом. Полиција је остала пасивна током немира, те није реаговала чак и када се дешавало насиље, док су ватрогасне јединице касниле на ватром захваћене локације или се изговарале да њихова опрема није одговарајућа. Иако је испрва дата инструкција да се само уништава имовина, дошло је и до смртног исхода најмање тридесет особа, великог броја (и до неколико стотина) силовања жена, па и дечака, више стотина људи је претучено, а вршена су и насилна обрезивања како лаика, тако и једног свештеника. Насиље је завршено око два сата иза поноћи када је на улице изашла војска са тенковима.
      Према доступним подацима, руља је напала 5 538 станова, 1 004 продавнице и радних простора, 73 цркве, 1 синагогу, 2 манастира, 5 317 различитих привредних објеката (фабрика, хотела, кафана итд), мање или више је оштећено 36 од 48 школа грчке заједнице. Према америчким изворима, 59% привредних објеката и 80% домова припадало је Грцима, 17% привредних објеката и 9% станова Јерменима, а 12% радних простора и 3% животног простора припадало је Јеврејима. Уз ово, мета напада биле су и 3 јерменске цркве и 4 школе. Такође су нападани и објекти који су припадали католичким Грузијцима, а страдале су и неке радње чији су власници били Турци. У нападнутим црквама уништаване су иконе, крстови и црквене сасуде, као и остали црквени инвентар, док су неке цркве делимично или потпуно спаљене, а изгорела је и „Београдска црква“. Страдала су и гробља у Шишли, где су рушени споменици, а гробови откопавани и посмртни остаци спаљивани или ломљени. Нападнуто је и патријаршијско гробље у Балкили, где је неколико саркофага оскрнављено.
      Процене материјалне штете биле су различите. Власти су је процениле на око 25 милиона, док су Британци дали процену од 200 милиона, а грчка Влада и до 500 милиона америчких долара. Испрва је Министарство финансија објавило да ће се помоћи жртвама напада путем разних олакшица као и убрзавањем надокнаде материјалне штете, али се свело на кампању за добровољним прилозима а прикупљен новац је износом био далеко од начињене штете. Парламент је тек наредне године донео закон о надокнади, којим су опредељена средства која су била довољна само за делимичну компензацију. Жртве су на ту надокнаду више гледале као гест којим се удовољавало међународној јавности.
      Власти су за нападе испрва оптужиле комунисте, што је страним посматрачима било сумњиво јер су комунисти у Турској били малобројни, а и под сталном присмотром тајне полиције. Приведено је 48 комуниста, али су већ ослобођени у децембру без икаквих објашњења, док су судски процеси завршени у њихову корист.
      Временом се показало да је нападе организовала Влада уз помоћ Тајне службе и локалних функционера и огранака Демократске партије, као и од државе управљаним студентским организацијама, синдиката (оних који су били на „националној линији“) и асоцијације „Кипар је турски“ коју је финансијски помагала турска Влада, а чије огранке су оснивали функционери Демократске партије и синдиката.
      По завршетку немира и увођења ванредног стања у процесу пред војним судом, као и потом пред грађанским судом, помињано је учешће припадника Националне безбедносне службе (МАХ) у бомбашком нападу у Солуну и ширењу вести о нападу преко турског „Истанбул Експреса“ 6. септембра, који је тог дана штампан у необично великом тиражу. „Агент провокатор“, тада студент, Октај Енгин, који је и поставио експлозивну направу у дворишту конзулата, био је ангажован од стране МАХ. Он је касније у Турској неуобичајеном брзином дошао до важних позиција у државном апарату. На крају су судови, на захтев тужиоца, донели ослобађајуће пресуде за учеснике немира, јер је било немогуће да на основу изнетих доказа донесу правичну пресуду, и утврдили су да они „нису имали криминалне намере“. Улоге чланова Демократске партије, чланова Владе и МАХ занемарене су како би се прикрила чињеница да иза немира стоје власти.
      Након првог државног удара у Турској маја 1960. године и доласка на власт војне хунте, на суђењу тзв. Јасиада процесу, председник Џелал Бајар, премијер Аднан Мендерес и министар Фуат Копрјулју били су оптужени уз друге тачке оптужнице, и за кршење Уставом загарантованих права грчко-православне мањине, као и за подстицање демонстрација и насиље. По завршетку овог процеса представљено је да је за насиље  одговорна само Демократска партија (Мендерес је касније обешен), док су друге државне структуре изузете, чиме, заправо, догађаји из 1955. године нису расветљени у потпуности, а режим уведен диктатуром је легитимисан.
      Неке дипломате су као разлог за организовање ових немира видели у жељи да се изврши притисак на конференцију у Лондону (1955), али и да се скрене пажња са домаћих политичких проблема. Мендересова влада се суочавала са бројним политичким и финансијским тешкоћама, па су догађаји били изговор за ограничавање слободе медија и увођење шестомесечног ванредног стања у Истанбулу, Анкари и Измиру.
      Такође, не треба занемаривати и британску улогу око преговора по питању Кипра. Британци нису желели да се то питање нађе пред Уједињеним нацијама (како не би био критикован британски колонијализам), за шта се залагала грчка страна, и сматрали су да им је од користи укључивање Турака у преговоре. Чак је један од функционера Британског министарства спољних послова изјавио како би „евентуални немири у Анкари одговарали нашим интересима“. Грчка штампа је одмах након напада изнела став да су и британске власти одговорне за догађаје. Истог става били су и поједини грчки званичници. Новија истраживања су показала да су по ставовима неки припадници британског Форин офиса били блиски турским и да нису били за оштрију реакцију спрам Турске. Овим потезима ојачана је британска позиција, а на Кипру је одржан статус кво, што је одговарало Британцима. Конференција у Лондону пропала је због напада у Истанбулу и Измиру, 6. септембра 1955.
      Међутим, ове догађаје не треба сагледавати искључиво у контексту тренутне кризе, већ у оквиру шире политике демографског инжењеринга, националне и верске хомогенизације, коју је раније спроводила кемалистичка елита. Наиме, већина немуслиманског становништава је пре 1950. године, била „очишћена“ из градова у Анадолији и концентрисана у неколико метропола, највише у Истанбулу, где се издвајала својим пословањем и добрим материјалним стањем.
      Насиље је имало за последицу да велики број Грка, Јермена и Јевреја напусти Турску. Упркос напорима Васељенске патријаршије и грчког конзулата, до 1960. године у Грчку је отишло око 15.000 људи. У истом том периоду, број истанбулских Јевреја који су отишли у Израел био је близу 10.000. За већину припадника немуслиманских мањина ови догађаји су били доказ да нису признати као равноправни грађани Турске, те да ће, без обзира на то ко је на власти, бити дискриминисани. Да су у праву, показали су већ догађаји из 1964. године када је под притиском власти Турску напустило још 40.000 Грка. Када је на педесетогошњицу догађаја 2005. године организована изложба фотографија о „Истанбулском погрому“, она је била мета напада припадника крајње деснице.
      Када се узме у обзир да је Мендерес, иако је постхумно ослобођен оптужби, одговоран за организовано насиље које је спроведено, припадници мањина се свакако не могу осећати лагодно када се по њему именују државне установе, као на пример Универзитет у Ајдину, аеродром у Измиру и две средње школе у Истанбулу и Ајдину.
      Захтев опозиционог турског посланика Гара Пајлана из 2019. године, да држава истражи ове догађаје, остаје без одговора. Са друге стране, Ердоганова изјава приликом отварања „Острва демократије и слободе“, на острву Имрали на коме је Мендерес обешен, поводом 60 година од првог војног удара у Турској (мај 2020), да је суђење Мендересу „убиство закона“, исто не шаље позитиван сигнал припадницима мањина. Утолико је више проблематичан недавни спот којим су власти представиле како хришћани у Турској живе лагодним животом, док су представници мањина из емиграције оптужиле власти да ништа нису учиниле да омогуће повратак онима који су протерани.
      Данко Страхинић
      Објављено у Православљу - новинама Српске патријаршије, од 1. септембра 2020. године
      ФОТОГРАФИЈЕ:




    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првосептембарском броју Православља, новина Српске Патријаршије, доносимо:   Устани Господе, нека се не осили човјек, Нека буду суђени народи пред Тобом, Постави Господе законодавца над њима, Нека познају народи да су само људи (Псалам 9, 20-21)   Овим стихом из Светог Писма започиње Великогоспођинска посланица 2020. љета Господњег, којом се Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије обратио свом верном народу, а у целости је доносимо у Православљу.   „Да није било покатоличавања (римокатоличавања), унијаћења (гркокатоличавања), геноцида и етничког чишћења, српски народ на подручју Хрватске, Славоније и Далмације (данашње Републике Хрватске) бројао би неколико милиона људи,“ пише др Александар Раковић у тексту: Етничко чишћење Срба из Крајине и Хрватске (1991–1995) у Рубрици Историја / Да се не заборави.   „Ово мјесто постало је цвијет живота. Ове кости постале су не само голгота и мјесто голготе него и мјесто васкрсења, мјесто живота, никада више не мјесто пораза и понижења и мјесто убиства, него мјесто победе. А све се то догодило браћо и сестре захваљујући Јеванђељу. Јеванђељу које нас је учило и научило да идемо као овце међу вукове у овај свијет. Јеванђељу које нас је учило и учи да будемо мудри као змије, а безазлени као голубови,“ беседио је Владика дизелдорфски и целе Немачке Григорије у храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима, саграђеном у знак сећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом светском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на месту данашњег храма.   „У свом спису Најстрашнија инквизиција, Свети Владика Николај Велимировић даје Србима три завета како би зацелили тешке ране, али и схватили шта им се догодило: 1) да се Срби не свете, јер ко се освети тај се не посвети; 2) да литургијски прослављају своје Мученике и 3) да своје Мученике објављују целом свету. Испуњавајући завете које је оставио Свети Владика Николај, Српска Православна Црква, са својим архијерејима, јерејима и верним народом, прво је литургијски прослављала Новомученике Јасеновачке на хумкама које се налазе разасуте по Спомен-подручју Јасеновац, да би се оно потом пренело у обновљену Цркву Рођења Светог Јована Претече, у селу Јасеновац“, пише Стефан Радојковић секретар Одбора за Јасеновац САС СПЦ и историчар Музеја жртава геноцида, најављујући за овај број новина, обележавање Јасеновачких Новомученика, 13. септембра 2020, у манастиру Јасеновац.   „Манастир Високи Дечани – по ко зна који пут у историји на бранику очувања српског православног духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији“, наслов је ауторског текста Архимандрита Саве Јањића, игумана манастира Високи Дечани, који за Православље пише о досадашњим, али и најновијим искушењима којима је братство овог, једног од најзначајнијих црквених и културно-историјских објеката наше Цркве, изложено.   Уредништво Православља, новина Српске Патријаршије, придружује се честиткама упућеним Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском, Господину Господину Иринеју   — Поводом 90. рођендана —   — На многаја љета! —     Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...