Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  2. JESSY

    JESSY

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа.

       

      Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Milan Nikolic,
      ИСТАКНУТИ теолог, отац Дарко Р. Ђого присећа се да је цетињски владика предавао Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија, а Катихетику на четвртој.
      - Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско "благо мени, благо мени". Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу беседу. Гледајући њега видели смо аутентичног човека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских отаца у градовима? Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита тридесетак књига за два његова предмета, књига по свему различитих. И ми смо их читали, све нисмо смели другачује да му изађемо на очи. Пленио је аутентичношћу.
      КАДА сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најпре ћу одговарати Увод у богословље. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: "Старче, ја бих пошао са вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца." Положио сам испит, а прозорљиви Старац ми рече: "Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку - Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживеће Амфилохија. Тако, благо мени."
      ОСТАО сам. И данас откривам никада откривену тајну границе где и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а где за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловест да је отишао Старац старцима, прича отац Дарко. И наставља:
      - Није му било лако. Нисмо га разумевали. Морао је да се носи са силама немерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огрешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима.
      ЗАПРАВО: Старац је увек и једино грешио из доброте, из неспособности да препозна ад у човеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас. Његов богословски допринос је немерљив и на писаном плану. Уз владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увек добро: са оном речитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима. Волео је свој српски народ. Волео на понекад оштар и забринут начин, волео тако да у његовом присуству никоме није било тесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попреко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку реч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је време пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човек кога можеш само да волиш. Косовски завет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/feljton/934003/adam-nulti-pacijent-policajac-koji-ispitivao-amfilohija-kraju-upitao-zezate-mnom
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого професор Богословије у Фочи каже да је мишљења да је Митрополит Амфилохије у односу на свог духовног оца Преподобног аву Јустина Ћелијског и Врањског увећени, обогаћени и додатно облагодаћени отац Јустин пренијет кроз вијекове, житија Светих и живот Цркве.
      ”Не дајмо светиње, не само неком другом него не дајмо светињу Божију у себи. Да наше данашње полагање сјемена Митрополитовог тијела у облагодаћену Подгорицу, облагодаћену Црну Гору и облагодаћену Српску Православну Цркву буде нешто што ће нас увијек обавезивати да никад не издамо Ђеда и да никад не будемо испод његовог погледа и испод његовога ”благо мени“. Догодине на Ловћену, догодине у Призрену, догодине, ако Бог да, јединствени, сложни и обожени и увијек бољи молитвама нашег Митрополита Амфилохија“, каже отац Дарко Ђого.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ивковић,
      Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола.
      Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази:
      1. негирање и потискивање бола,
      2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло,
      3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и
      4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу.
      Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина).
      Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол.
      Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“.
      Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата.
      Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте.
      Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље!
      Владета Јеротић
       из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
      издање Ars Libri, Београд, 1998.
×
×
  • Креирај ново...