Jump to content
Sign in to follow this  
grigorije22

Profesor Momcilo Milinovic

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЛАЗАНСКИ И НАШ СТРУЧЊАК ЗА РАКЕТНО ОРУЖЈЕ: Док се Американци замајавају суперсоничним авионима, Руси праве „ракете-лепотице“

01. јануар 2019.

Директан повод за разговор с Милиновићем, предавачем на Катедри за наоружање на београдском Машинском факултету, било је прошлонедељно тестирање руске ракете с бојевом главом „Авангард“

На молбу многобројних гледалаца и слушалаца Спутњикове емисије „На нишану“, спољнополитички коментатор Мирослав Лазански одлучио је да у последњу емисију у 2018. години, 31. децембра, као госта позове „најпопуларнијег саговорника из претходних 365 дана“ — проф. др Момчила Милиновића, познатог стручњака за ракетно оружје.

Директан повод за разговор с Милиновићем, предавачем на Катедри за наоружање на београдском Машинском факултету, било је прошлонедељно тестирање руске ракете с бојевом главом „Авангард“, али и све чешће најаве из Москве да ће и интерконтинентална ракета „Сармат“ ући у експлоатацију 2020. године.

Руска Федерација у 2019. годину, каже Милиновић, улази с великом предношћу у области развоја суперсоничног оружја над САД, које у огромној мери каскају.

„’Авангард‘ је велики корак у модернизацији руских нуклеарних снага. Од три највеће нуклеарне силе на свету, Америка и Русија имају тзв. ’нуклеарну тријаду‘ — коју чине копнене, поморске и ваздушне борбене снаге — док је Кина нема, изгледа чак ни концептуално, али се заиста јако труди да сустигне Вашингтон и Москву. У тој утакмици, САД су у једном тренутку, како се то каже, ’закуцале‘ — и добиле једну од најбољих ракета на свету, чувеног ’Миротоворца‘, модификованог ’Минитмена‘ са 4-5 бојевих глава, којим могу да, жаргонски речено, ’почисте‘ све са своје територије. Међутим, тактика којом су противнике након тога грубо ’гурали на море‘, мислећи да је цео свет њихова територија, њихова интересна сфера, дошла им је главе. Све што су радили било је у складу с тако надменим ставом, и било је логично да у једном тренутку изгубе трку у области суперсоничног оружја“, навео је Милиновић.

Американци су, наиме, у једном тренутку почели да се више, како каже наш саговорник, „замајавају“ конструкцијом суперсоничних авиона, уместо да производе ракете и пројектиле — и ту су направили тактичку грешку; Руси су пак на време схватили у којој области суперсоничног наоружања треба напредовати, и да ствари треба радити корак по корак.

Врхунац је, каже он, чињеница да је тестирање система „Авангард“ обављено у присуству делегације америчких официра, која је била позвана да би посведочила о борбеним квалитетима новог руског наоружања.

Овог тренутка не постоји ниједно оружје које може да обори пројектил тог комплекса — осим уколико Американци не пораде на ракети која би то у перспективи евентуално могла да изведе, али најоптимистичније процене говоре да би то могло да се догоди најраније 2020. године.

„Тренутно су највећи проблем огромне манипулације бројкама, то јест новцем, у америчкој војној индустрији; улагања у истраживања превазилазе нормалне оквире, а трошкови набавке оружја су изнад сваког очекивања, што се одражава на средства доступна за производњу. С друге стране, ако рецимо буду произвели пројектил, али он буде превелики и буде представљао озбиљну претњу за Москву, нико га неће желети на својој територији!“, каже Милиновић.

Амерички приступ је, додаје наш саговорник, досад био да међународне ратове треба водити ракетама — да практично треба организовати „међународну борбу пројектилима“, коју би народ могао да гледа као пренос, на телевизији — али то је нешто што Русија никада не би дозволила.

„Руси иду обрнутом тактиком — они кажу, ми задржавамо копнене снаге. Нећемо шоу. Међутим, на сваки руски пројектил САД су имале спреман некакав одговор, односно сваки пут када Русија избаци нови модел, Вашингтон би такође избацио нови, и тако се захуктавала трка у наоружавању. Највећи проблем у развоју производње ракетних суперсоничних пројектила је Русији деведесетих година направила Украјина, када се распао СССР, али је Москва успела да реши тај проблем — производња је постепено пресељена у целости на територију Русије, и ствари су сада много другачије. Свим истраживањима у суштини руководи чувени Завод (фабрика) за топлотну технику из Москве, јединствена институција у свету“, каже Милиновић за Спутњик и додаје да је та институција чувена пре свега по такозваном „чврстом ракетном мотору“, али и ракети „Топољ“, која се родила као „потпуно нова прича Русије“, којом је Украјина дефинитивно искључена из производног процеса.

Упитан зашто је на паради у Москви ове године опет приказан систем „Топољ“, иако у Русији постоји много модернији систем „Јарс“, Милиновић каже да је разлог то што је „Топољ“ тзв. „ракета-мајка“.

„Русија је на тај начин подсетила свет да је њен систем и даље оперативан, и да иако ракете мањег домета полако мењају старије системе који имају домет до 13 или 14 хиљада километара, они неће до даљег бити пензионисани“, каже саговорник Спутњика.

Руси су, објашњава Милиновић, у међувремену освојили технологију композитних материјала и „методом централног намотавања“, а слика и прилика такве ситуације је систем „Рубеж“. Технологија примењена у његовој изради обезбеђује јаку затезну чврстоћу влакна, али важни су и спољни премази који омогућавају пролетање таквог пројектила кроз нуклеарни облак.

„То је редак пример пројектила који може да се активира и усред нуклеарног удара, изађе из тзв. силоса и лети неометано ка циљу чак и кад је све око њега сравњено са земљом“, каже Милиновић. „Може да издржи температуре до чак 850 степени Целзијуса!“

Русија тренутно има 12 суперсоничних дивизија „спакованих“ у три нуклеарне армије. Од тих 12 дивизија, чак осам је мобилно, на мобилним лансерима базираним на белоруским камионима „Маз“, или на руском „Камазу“ — уколико се у неком тренутку Белорусија, како каже Милиновић, „предомисли“ по питању испоруке камиона Руској Федерацији.

Све то нас доводи до закључка да су системи „Авангард“, „Рубеж“, као и раније поменути „Сармат“ заправо производно увезани, компатибилни комплекси, код којих свака наредна генерација надопуњује претходну квалитетом и оперативношћу.

„Русија 2019. године дефинитивно креће и са системом ’Сармат‘, а 2020. године замениће старе пројектиле СС-18 и СС-19. Најважнија одлика ’Сармата‘ биће што ће поново имати тзв. ’течне‘ рактене моторе, који су још увек непознате конструкције, не зна се ни тип горива који ће користити, али ја очекујем да ће бити права ’чудовишта‘“, каже Милиновић за Спутњик.

У свету хиперсоничног наоружања, додаје он на крају, прави „богови“ су заправо инжењери и научници који се баве његовим развојем.

„Дивне су игре које једни другима смештају инжењери с једне и друге стране. Инжењерски кадар се добро разуме, они се надмећу у знању, једва чекају једни друге да ’зезну‘ и постигну нешто боље, и сјајно сарађују. С друге стране, политичари имају задатак само да се мрште“, каже у шали проф. Милиновић.

Додаје да му је жао што се у Србији свега по десетак студената на свакој ресорној катедри занима за ову врсту тематике, а како каже, велики број те „паметне деце“ после одлази у иностранство, јер не желе да раде у неодговарајућим условима, за примања испод сваког нивоа у поређењу са развијенијим земљама.

Уз шаљиву опаску Мирослава Лазанског да суперсоничне ракете, очигледно, „имају облине које су Милиновићу посебно блиске и драге“, упитан колика је објективна опасност за Србију у свету у ком се убрзава развој суперсоничног оружја, Милиновић одговара да се много пута запитао — да ли смо потенцијална „колатерална штета“ глобалног нуклеарног сукоба?— али је сместа, у свом стилу, и одговорио — „Па ваљда нису блесави да се БАШ озбиљно закаче!?“

„Искрено се надам да од свих ракета о којима смо разговарали ниједну, никада, нико неће у пракси искористити. И желим само да нагласим — све ово што ја радим, све што причам, чак и када звучим као неки заљубљеник у оружје… Треба да знате да је моја љубав усмерена искључиво ка науци и технологији, а не ка ратовању. Упркос свему што причам, ја уопште нисам милитантан!“, каже на крају емисије „На нишану“ кроз смех проф. др Мирослав Милиновић.

Намера Мирослава Лазанског била је да последњег понедељка у 2018. обрадује слушаоце и гледаоце, и увелича им новогодишње славље још једном причом о, како то професор Милиновић воли да каже, „ракетама-лепотицама“; судећи по броју позитивних коментара на друштвеним мрежама и Спутњиковом порталу, то му је, и овог пута, и те како пошло за руком.

(rs.sputniknews.com)

 

http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:769229-LAZANSKI-I-NAS-STRUCNjAK-ZA-RAKETNO-ORUZJE-Dok-se-Amerikanci-zamajavaju-supersonicnim-avionima-Rusi-prave-rakete-lepotice

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa
      Izvor: Profimedia / Autor: Auto
      Starenje doživljavamo kao nakupljanje svih ostalih stanja koja postaju sve češća s godinama - raka, demencije, fizičke slabosti... No, sve više znanstvenika dovodi u pitanje osnovnu koncepciju starenja. Što kad bismo mogli zaustaviti smrt, ili je potpuno spriječiti? Što ako su bolesti koje nas pogađaju u starosti simptomi, a ne uzroci? Što bi se promijenilo kad bismo starenje klasificirali kao bolest?
      Od davnina se na starenje gleda kao na neizbježan, nezaustavljiv i prirodan ciklus. 'Prirodni uzroci' glavni su uzrok smrti starijih osoba, čak i kad umiru zbog raznih patoloških stanja. No ne misle svi tako. David Sinclair, genetičar s Harvarda, tvrdi da starenje ne bismo trebali doživljavati kao prirodnu posljedicu životnog ciklusa već kao stanje. Starost je, kaže on, patologija i kao takva može se i liječiti, piše Technology Review.
    • Од Милан Ракић,
      Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja
      Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. 



      Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine.

      Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. 

      Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu.
      http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja
          
    • Од Danijela,
      Ko Jamada, profesor konceptualne fotografije na univerzitetima u Tokiju i Nagoji, sa svojih sedam studentkinja, obišao je Šumadiju, Studenicu, srpska sela... Zajedno su zabeležili lepote naše zemlje i napravili izložbu.
       
       
       

      Foto: Fotorama / RAS Srbija Japanski studenti su posetili i Studenicu, na slici sa monasima Agapijem i Vitalijem  
       
        Profesor Jamada bio je gost Kragujevca i prošle godine, gde je imao izložbu, a ove godine rešio je da dođe ponovo i da sa svojih sedam studentkinja napravi zajedničku izložbu. Oni su sami platili put samo da bi doživeli šta je to Srbija. Domaćinima u Srbiji u okviru „Fotorama extended“ projekta doneli su poklone, profesor je doneo svoju frulu od korena bambusa, doneli su japanske slatkiše, pirinčano vino, rakiju, lepeze, papuče, marame koje se vezuju oko glave...
        Doneli su deo Japana u Kragujevac. Pre nego što su se vratili u Japan, gosti iz daleke zemlje su naučili da igraju kolo, zavoleli roštilj i poneli šajkače... Svi su bili prezadovoljni, puni utisaka. Dve kulture, dva naroda, koja žive na dva kraja sveta, za malo vremena su se zbližili kao da su najbliži. Na rastanku su srca popustila, i suze su krenule. Vratiće se opet, sledeće godine, obećali su.
      - U početku su bili rezervisani jer je za njih sve u Srbiji novo. Japanci su jako skromni. Sem profesora, samo je njih dvoje znalo engleski jezik. Čim su stigli, odveli smo ih da se odmore posle puta dugog 27 sati. A onda smo otišli u provod. Probali su rakiju, živu muziku... Čehiro Mori, jedna od devojaka, šest meseci je učila srpski jezik pre nego što je došla, ali je tek ovde naučila neke izraze, kao što je “nemaš pojma”. Oni su mili, dobri i nasmejani ljudi - priča Marko Stamatović, profesionalni fotograf i master grafičkog dizajna, direktor festivala „Fotorama fest“ na kom su gostovali Japanci.
       

      Foto: Fotorama / RAS Srbija  
            Selo im je bilo omiljena destinacija. Nikada u životu nisu videli ovcu i jagnje i za njih je sve to bila atrakcija.
      - Vruća pogača iz rerne koju je spremila domaćica iz Dobroselice, uz kajmak, bila im je poslastica. Sve im je bilo čudno, i neverovatno. Gledali su kako se prede vuna, sve što je za našeg seljaka svakodnevica - priča Stamatović.
      Gosti iz Japana posebno su iskazali poštovanje prema starom seoskom groblju. Pazili su kako prilaze i s najvećim pijetetom se poklonili senima ljudi kojih nema već više od 100 godina.
        Foto: Fotorama / RAS Srbija Ko Jamada i Marko Stamatović       - Velika nam je čast to što su Japanci posetili manastir Studenicu. Dva dana su boravili u konacima. Objasnili smo im šta je služba, a i to da su tu najveće svetinje. Oni su sve ispoštovali. Najlepše je to što je monaštvo dozvolilo da fotografišu sve što žele, otvorili su im dva kivota, sa Stefanom Prvovenčanim i Anastazijom, ženom Stefana Nemanje. Tada su spustili fotografske aparate i odali počast, prekrstili se i poljubi mošti. Kad je izašao, profesoru sam rekao „e, sad si Srbin“, i kupio mu šajkaču - priča Marko Stamatović.
      Fotografijom šire srpsku kulturu
       
      Poseta studenata sa katedre za fotografiju i dizajn sa Tokijskog i Nagoja univerziteta dogodila se u sklopu „Fotorama extended“ projekta. Cilj projekta je kulturna razmena širom sveta u koju su uključene institucije kulture i univerziteti, a ideja je da mladi umetnici i fotografi iz Srbije sarađuju i razmenjuju svoja iskustva sa kolegama i proširuju svoje znanje, kao da i strani umetnici upoznaju tradiciju i lepote Srbije.
      http://www.blic.rs/najbolji-ostaju/japanci-naucili-kolo-i-odneli-sajkace-profesor-i-studenti-umetnosti-iz-tokija-i/vw9yrjg
       
    • Од kopitar,
      U zadnje vrijeme me je zaintrigirala situacija oko kulturološkog smjera u kojem idu razvijene zapadne zemlje, pa bih skrenuo pozornost na nekima već poznatog kanadskog profesora Jordana Petersona. On je kanadski klinički psiholog (znači psiholog koji radi u praksi, nije samo akademskog zanimanja) koji je prije nekoliko mjeseci dobio ogromnu količinu neželjene pažnje kad se suprotstavio novouvedenom zakonu pod nazivom "C-16", odnosno specifično o načinu na koji se on interpretirao na sveučilištu u Torontu gdje predaje. Njegova područja zanimanja su “self-deception, mythology, religion, narrative, neuroscience, personality, deception, creativity, intelligence, and motivation,” i o ovim temama je na YouTubeu objavio oveći broj predavanja - što snimljenih na sveučilištu, što zasebno, na podcastima, gostovanjima i drugo - i impresioniran sam. Intenzivno me zanima kako ljudi razmišljaju i njegova predavanja su neprocjenjiva. Vrlo su lucidna, bogata informacijama, bogata životnim iskustvom i praksom, i nadasve zanimljiva. Preporučam baš svakom koga zanima psihologija u širem smislu da pogleda nekoliko njegovih videa. Objavio je nekoliko serija kompletnih snimki predavanja sa sveučilišta (npr. Maps of Meaning i Personality and its transformations) jer je veliki pobornik da se način edukacije, osobito više edukacije, mora mijenjati, i te njegove snimke su vrijedna prilika za odslušati vrhunske kolegije svjetskog ranga. 
      Lajtmotiv koji se provlači kroz većinu Petersonovih predavanja je: kako živjeti dobar život, u kontekstu toga da smo društvena bića koja su evoluirala zajedno ne samo biološki nego i kulturološki. Legende i priče koje pričamo, način na koji je civilizacija nastala i na koji je strukturirana nisu slučajni, nego su posljedica interakcije individua kroz desetke ili stotine tisuća godina. “Moderan način života” nije nastao u vakuumu, a svatko od nas sadrži utjecaje ne samo svih ljudi s kojima se družimo (“svatko je prosjek X ljudi s kojima se okružuje”) nego i svih njihovih prethodnika kroz povijest.
      Peterson sa velikim iskustvom u svojoj kliničkoj praksi govori i neke stvari koje su mnogim ljudima neugodne za čuti, na primjer da su moderna sveučilišta prestala biti korisna u odgoju mladih odraslih ljudi i šire svjetonazor koji je često psihološki štetan, ili da većina ljudi nikad neće imati karijeru nego posao kojeg su plaćeni da rade jer ga inače ne bi radili, ili da je broj ljudi koji tijekom života naglo shvate da su previše truda i vremena posvetili poslu a premalo sebi i obitelji sve veći. Ono što njega izdvaja iz gomile je što svoje pozicije brani s vrhunski promišljenim argumentima i jasnoćom umjesto pozivanja na ideologije. Istovremeno, Peterson je se javno uhvatio u koštac sa postmodernističkom paradigmom prema kojoj nema objektivne istine – jer smatraju da svatko stvara svoju istinu. Međutim, što se događa ako su moje istine kao i moj rod fluidni, kao što to tvrde zagovornici rodne ideologije? Smije li se od cijeloga društva zahtijevati da se prilagode meni? Pozitivna diskriminacija dobra je ideja za etničke i slične manjine, ali do koje se mjere može očekivati prilagodba cijeloga društva prema potrebama pojedinca, osobito ako se zbog pojedinaca mijenja jezik i propisuje što i kako se mora govoriti, kao što je to slučaj na Sveučilištu u Torontu na kojem samo jedan profesor, dr. Jordan Peterson, odbija rabiti izmišljene osobne zamjenice kao što su »ze« i »zir« za transrodne studente koji na tome inzistiraju.
      Ljevičarskim ateistima česta je meta navodni dogmatizam konzervativnih i tradicionalnih, ali ironija sudbine jest ta da svako rušenje postojećih vrijednosti i struktura nužno stvara potrebu za novim vrijednostima i strukturama, makar one bile deklarativno fluidne i demokratske, ali upravo na primjeru profesora Jordana može se vidjeti kako izgleda rigidni dogmatizam zastupnika rodne ideologije. Dogmatizam militantne ljevice zastrašujući je jer pod krinkom zaštite ljudskih prava manjina nameće pravila o tome tko, što i kako smije raspravljati. Za najradikalnije sama rasprava o prihvaćanju ili neprihvaćanju izmišljenih osobnih zamjenica već je dokaz transfobije. Takav razvoj situacije čak ni Orwell nije mogao predvidjeti, iako je u knjizi »Tisuću devetsto osamdeset četvrta« opisao »novogovor« kao sredstvo kontrole u totalitarističkom sustavu.
       
      Nekoliko interesantnih intervjua: 
      http://www.theepochtimes.com/n3/2261879-jordan-peterson-explains-that-collectivism-is-tyranny-under-the-guise-of-benevolence/
       
      https://medium.com/perspectiva-institute/the-man-for-the-times-of-chaos-jordan-peterson-2df43c24672f
      https://youtu.be/YC1pvjyKYr4
      https://youtu.be/WJSJcPKA1Ug
       
      Video sa saslušanja u kanadskom senatu: 
       
       
       
    • Guest
      Од Guest,
      Посјета професора Јанараса Сједињеним Америчким Државама отпочела је у Вашингтону, а наставила се његовим сусретима са српским, грчким и америчким заједницама у којима је одржао значајна предавања. Ова посјета испуњена просвећујућим излагањима, живим дискусијама и стимулативним разговорима обухватила је Чикаго, Лос Анђелес, Сан Дијего, Манастир светог Германа у Платини, Сакраменто, Сан Франциско, Беркли, Њујорк и друга мјеста.
      Присутни су били обогаћени његовим размишљањима на следеће теме: Криза економије, криза политике: Постоји ли културна алтернатива? (Сан Франциско), Да ли данас наука чини философију сувишном? (Сан Дијего), Религија и Црква: Двије неускладиве стварности? (Лос Анђелес) и друге актуелне теме. Већина радова професора Јанараса посвећена је изучавању и истраживању разлика између јелинско-хришћанске и западноевропске философске традиције Јанараса интересују не само теоретске различитости, већ и како оне дефинишу праксу, тј. начин живота. „Већ неколико деценија он је један од најплоднијих, најоригиналнијих и најсавременијих православних аутора у Грчкој… и можда најзначајнији хришћански философ у Европи“, по ријечима др Роана Вилијамса, Архиепископа кентерберијског.




      Професор Јанарас и Епископ западноамерички Максим
      Христо Јанарас је значајан грчки философ и аутор више од педесет књига, од којих је већина преведена на више језика. Рођен је 1935. године у Атини. Професор емеритус је на Пантеион универзитету друштвених и политичких наука. Студирао је богословље на Атинском универзитету и философију на универзитетима у Бону и Паризу. Докторирао је на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну, а власник је и доктората на Faculté des Lettres et Sciences Humaines у Сорбони. Номинован је за почасног доктора философије на Београдском универзитету, Богословском факултету светог Владимира (Њујорк) и Часног крста (Бостон). Професор Јанарас је био гост професор на Универзитетима у Паризу, Женеви, Лозани и Криту.

      Извор: Епархија западноамеричка


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...