Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Јереј Невен Лукић: Колико је у нашој моћи, живимо хришћански!

Rate this topic

Recommended Posts

Свештенство Покровске цркве у Ваљеву је служило Свету Литургију у недељу 2. септембра, а беседио је јереј Невен Лукић на тему јеванђељске приче о царевом сину. Отац Невен је подвукао да је нама пуно дато, али и да се пуно тражи од нас. „Важно је да колико је у нашој моћи, живимо хришћански“, рекао је отац Невен који је закључио да је Љубав основ живота у Цркви. 

Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Протoпрезвитер Стеван Лукић, парох при храму Преноса моштију светог Николаја у Турији, говорио је за Радио-Беседу о организацији духовног живота, богослужењима и животу са парохијанима у условима ванредног стања.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Колико познајем наше монаштво, уверен сам да је почивши Владика Милутин (Кнежевић) у овом моменту најлепши дар српског народа нашој небеској отаџбини.     Као дечак од четрнаест година ступио је у манастир Каону, са жељом да сав живот посвети Господу, што је и испунио.   Био је украс нашег монаштва, а ја сам био поносан што је припадао нашој епархији, тада Шабачко-ваљевској.Ову сарадњу наставили смо и после поделе епархије, када је он пожртвовано наставио управљање његовим делом.   Благо његовој души! Исто тако благо и српском народу јер је добио још једног молитвеника у нашој небеској отаџбини.   Честитам и нашим Ваљевцима што су у својој средини одгајили овакав карактер, и то у овим смутним временима.   Драги наш Владико Милутине, вечно ти блаженство! Господ нека ти се одужи за неуморну ревност на Њиви Божјој!   Буди тумач и сведок наших прилика пред престолом Божјим. Ти си до јуче живео оваквим животом.   Епископ шабачки  и администратор Епархије ваљевске +Лаврентије   Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      У недељу четврту Часног и Великог поста (Средопосну), 29. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је свету Литургију у параклису Светог Саве у Гимназији Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу.     Није сила и снага молитве и вере у нашој мудрости, у нашим снажним речима, него у сили Духа. Силу Духа ми треба да покажемо и пројавимо, а не да образлажемо и паметујемо обеснажујући Крст Христов. Молитвом и вером, браћо и сестре, чудо је све око нас! Неопходно је да живимо у молитви и посту, навео је митрополит Порфирије.   Подсећамо да је 22. марта 2020. године Загреб погодио снажан земљотрес, током којег је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег на Цветном тргу, као и зграда Црквене општине (у Улици Илица бр. 7). Од стране надлежних државних органа, Саборни храм Преображења Господњег у Загребу проглашен је неупотребљивим до санације штете.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • By Логос
      На самом почетку, желим да упутим извињење Владимиру Латиновићу што моја реакција на његов текст није била на потребном нивоу. Тим више цијеним његово снисхођење које га је подстакло да нас обрадује новим текстом. У новом тексту, г. Латиновић износи неколико приједлога и савјета о томе чему бих требао да се посветим у својим даљим теолошким размишљањима и писању, мада нисам сигуран да на сваки изнесени приједлог могу адекватно да одговорим.     Као прво, моја намјера није била да излажем развој учења Цркве о томе да Причешће не преноси болести и вирусе. Штавише, сматрам да такво једно учење и не може да постоји као засебно, изван ширег контекста литургичког, тј. евхаристијског богословља. Кад је већ ријеч о зарази, није наодмет још једном поновити: нико ко посједује здрав разум и ко живи истински црквеним и хришћанским животом, неће довести у питање реалну опасност од актуелног вируса, нити ће умањити значај мјера које медицинска струка препоручује у борби са вирусом. Ових дана управо свједочимо примјену црквене икономије када је у питању богослужбени живот. Наиме, предложене су одређене мјере о редукцији броја вјерника на литургијским сабрањима, што је прихваћено те су пронађени одређени „компромиси“ када је у питању начин причешћивања вјерника. Међутим, оно што сам желио посебно да нагласим јесте то да је потпуно погрешно, непотребно и анти-црквено препоручивање уздржавања од Причешћа, из разлога страха од могуће заразе. И не сматрам да такав став представља облик вјерског фундаментализма или фанатизма, нити било каквог нерационалног испољавања вјере већ је, напротив, оданост ономе што чини темељ наше вјере и црквеног идентитета.   Латиновић у даљем тексту предлаже да објасним „какве везе има установљење Евхаристије на ‘Тајној вечери’ са лековитим дејством причешћа? На ‘тајној’, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе.“ О томе није било помена ни у мом претходном тексту, већ је уочена необична констатација Латиновића да „Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Учинило ми се да оваквим изразом он на неки начин раздваја Христа и Причешће (којим би Он могао да исцијели неког болесника). Можда управо у овом моменту и лежи извор проблематичних ставова аутора, дакле у издвајању Евхаристије Тијела и Крви из христолошког контекста. (И такође, сматрам да би било беsпредметно бавити се на овом мјесту питањем односа слободне воље и предестинације на примјеру Јуде. Ријеч је о тајни Евхаристије).    Епидемиолози које сам поменуо,[1] своје сазнање да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом заснивају ваљда на свједочењу Цркве и свом повјерењу том свједочењу. Дакле, то сазнање није засновано научно али, на срећу, искрени однос према тајни Цркве се не гради искључиво на науци већ на вјери и на ономе за шта апостол Павле каже да изграђује човјека (1Кор. 8, 1). Изгледа да је и појединим љекарима потребно додатно „теолошко“ образовање и више „логички заснованог мишљења“, да би схватили опасност од причешћивања једном кашичицом. Намеће се и једно једноставно питање: да ли је потребно Причешћу приступити са вјером и страхом Божијим, како нас Црква вијековима позива, или је прије тога потребно научно се увјерити да не постоји никаква опасност од евентуалне заразе?   У најновијејм интервјуу, митрополит Јован Зизјулас је изразио потпуно трезвен, црквено-предањски утемељен став. Цитираћу дио из тог интервјуа (надам се да ће се Латиновић сложити са мном да је Зизјуласова теолошка релевантност неупитна):    „Питање: Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?   Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.“   Одговор Митрополита Зизјуласа довољно је јасан и размуљив, те га није потребно додатно тумачити.    Такође, као веома проблематично видим мишљење Латиновића да „повратак оцима„значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе.“ Окарактерисати вијековно искуство вјере и живота Цркве као некакве „наслаге“ које је потребно одстранити, значи прије свега неразумијевање онога што је Г. Флоровски предложио као „повратак оцима“. Из тог неразумијевања и одбацивања као непотребног вишевијековног искуства Цркве као живог организма и резултата „инкултурације Јеванђеља“ у различитим епохама и околностима, и извиру бројне заблуде које своје уточиште веома често налазе у „тврђави здравог разума.“   На крају бих и ја са своје стране предложио Латиновићу да пронађе аргументе (у Светом Писму и у светоотачкој литератури) у корист тезе о могућности заразе преко светог Причешћа. Јер, оно што нам је он „доказао“ заправо јесте потврда да су Црква и њени чланови у Причешћу видјели и налазили „Лијек бесмртности“. Свако инсистирање на супротном гледишту јесте право на властито мишљење али истовремено значи и оптужбу хришћанима различитих епоха за несавјесно и „неразумно“ приступање оном „једино потребном“.     Извор: Теологија.нет
    • By Логос
      Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље.     Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом.   Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће?   Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама.   Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве.   Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу.   Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности.     Извор: Теологија.нет
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...