Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Епископ осечкопољски и барањски Херувим: Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења!

Rate this topic

Recommended Posts

-Освећење и троносање обновљене средњевековне цркве у Копривни-
 
Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем на Светој Литургији може остварити најприснији однос човека са Богом, истакао је Владика Херувим.

 

Свет и целокупна творевина на челу са свештеником твари, човеком,  створени су да постану Црква. Бог Отац нас може препзнати као своје и дати нам вечни живот једино ако смо део Тела Христовог, односно Цркве.
 
У том контексту, 1. септембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог мученика Андреја Стратилата, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим  благоизволео је осветити и троносати средњевековну цркву Рођења Пресвете Богородице у Копривни, најстарију на просторима Епархије осечкопољске и барањске.
 
По доласку Епископа уследио је трократни опход око цркве са моштима Светог кнеза Лазара, које су  положене у Часну Трпезу, на којој ће се узносити служба Богу. У наставку је служена Божанствена Евхаристија, након које је освећен Часни крст у порти храма. На литургијске возгласе и прозбе одговарао је Камерни хор под диригентском палицом г. Слободана Јелића.
 
Архијереју су саслуживали: протојереји – ставрофори Михајло Маријанац, парох у пензији и Добривоје Филиповић из Маркушице, протојереј Александар Ђурановић из Осијека, протосинђел Пајсије (Епархија сремска) и ђакони Бранимир Михајловић из Маркушице и Предраг Јелић из Даља.
 
По литургијском отпусту Владика се обратио сабрању: 
 
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Драга браћо и сестре, часни оци, поштовани представници политичког и друштвеног живота, желим на првом месту да заблагодарим Господу, да узвикнем: Благословен јеси Боже, благословен јеси народе Божији! Велики је данас благослов бити у овоме најстаријем храму и цркви Божијој у нашој Епархији, која је проживела једну тешку историју, али ево, Богу хвала, она је данас овим освећењем доживела пуноћу, доживела је да буде обновљена и да се поново народ Божији сабира у њој на Светој Евхаристији. Управо благослов Пресветога Духа нас је сабрао данас овде и довео до овога Светога места, до ове Свете цркве, да принесемо бескрвну жртву од свих и за све. Велика је љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен, разорен, али милошћу Божијом и добротом свих људи који су помогли да се обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки Свети храм. Храм је дом Божији, дом молитве и место нашега преображења. Једино у храму Божијем можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши Свети преци у наслеђе. Кад год су зидали, градили и обнављали Свете храмове, они су знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос, који ми треба да градимо са самим Богом, али и пре свега једни са другима. То је живи однос, однос који нас треба изграђивати у љубави, који нам треба подарити печат страдања и печат Васкрсења, јер једино страдањем ми знамо да смо на том уском путу Христовом, путу који води у Царство Божије. Управо се у храму Божијем остварује пуноћа Царства Божијега, овде на Светој Литургији. Она је заправо пуноћа нашег односа са Богом, нашег односа са ближњима. 
 
-Бог нам оставља две највеће Божије заповести, прво да љубимо Бога, а онда да љубимо једни друге. Ако будемо имали љубави међу собом, ако будемо носили бреме једни другима, онда ћемо знати да смо народ Божији, да смо народ који ходи путевима Светог Саве, Арсенија Чарнојевића и осталих наших дивних предака, који су нам сведочили живога Христа. На њих треба да се угледамо, да они буду огледала ка Царству Божијем. Њихов живот је увек био у складу са Јеванђељем, са свим добротама које Бог даје својим угодницима, и ми треба, драга браћо и сестре, да творимо и чинимо тако у овоме свету. Да носимо јарам једни другима, јер бреме је Христово лагано уколико једни другима помажемо. Управо је изградња и обнова храмова плод делатне љубави Божије, где се сви уграђујемо, свако даје свој прилог, свако је дао своју лепту и постао део Светога храма, да би данас могли бити овде сабрани, да би принели жртву Богу. Уколико смо сложни и имамо љубави једни према другима, познаће нас Бог у Царству своме. Никако се другачије не можемо спасити сем изграђивањем љубави према другима, јер је то предуслов и љубави према Богу. Једино на тај начин можемо имати благослов Божији и носити тај благи јарам који нам је свима дат у овоземаљскоме животу. 
Овај свет нас води једном другом философијом живота која нас удаљава од Бога, али Црква је увек ту да нас враћа, подсећа, исправља, и усмери на прави пут. 
 
-Данас се излила милост Божија на овом месту где смо принели жртву Богу и обновио се овај средњовековни Свети храм, који као најстарији у нашој Епархији сведочи Свету светлост Јеванђеља. Он је крајем 14. века овде сазидан муком и знојем наших предака, да би сведочио свету вечнога Христа који нас увек сабира, свакога часа, свакога дана, сваке недеље. Кад год смо овде Он нас позива да обновимо заједницу са Њим, са живим и делатним Христом. Тако треба да живимо, томе нас учи наша Света Црква. 
 
-Радујем се данас што сам овде, у овоме Светоме храму, у овој заједници, што се овај храм успео обновити благодаћу и залагањем Министарства културе Републике Хрватске, залагњем целокупне Општине Шодоловци на челу са начелником г. Милетом Злокапом, Управе за верске заједнице Републике Србије, који су помогли да се Свети храм заврши и заблиста у овоме сјају, а свакако и свима вама, народе Божији, децо Божија, јер сте долазили, помагали, одвајали од својих уста и давали колико је ко могао овоме Светоме храму. 
 
-Пресвета Богородица, која је увек чувала и штитила овај Свети храм, нека га чува и штити и од сада и кроз сву вечност. Амин! 
 
Целокупни догађај је изазвао и велико интересовање код представника политичког и друштвеног живота како из Републике Хрватске, тако и из Републике Србије. Тако да су свечаности, између осталих, присуствовали: г – ђа Драгана Јецков,народни посланик у Сабору Р. Хрватске, г. Мирољуб Радосављевић Ригец из Министарства правде Републике Србије – Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Заједничког Већа Општина г. Срђан Јеремић, конзул Републике Србије у Вуковару г – ђа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Ријеци, Владимир Марјановић, дожупани: вуковарско – сремски г. Ћурчић и осјечко - барањски г. Чварковић, начелници Општина Шодоловци, Трпиња и Ердут: г. Миле Злокапа, г. Мирослав Палић и г. Југослав Весић. 
 
По завршетку светог богослужења, Камерни хор је са неколико изабраних нумера одушевио сабрани народ Божији. Потом су, такође, неколико песама извели представници етно – ансамбла Ђурђевак из Боботе.
 
Чин освећења и троносања цркве, Свету Литургију, као и сва дешавања после, забележили су  камермани телевизије Храм из Београда и телевизијe Заједничог већа општина из Вуковара.
Свечаност је настаљена за Трпезом љубави у Дому културе у Петровој Слатини, за време које је, у знак благодарности, Општина Шодоловци поклонила Епископу Херувиму владичанску панагију, да их се са радошћу молитвено сећа када год је буде носио.
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Колико познајем наше монаштво, уверен сам да је почивши Владика Милутин (Кнежевић) у овом моменту најлепши дар српског народа нашој небеској отаџбини.     Као дечак од четрнаест година ступио је у манастир Каону, са жељом да сав живот посвети Господу, што је и испунио.   Био је украс нашег монаштва, а ја сам био поносан што је припадао нашој епархији, тада Шабачко-ваљевској.Ову сарадњу наставили смо и после поделе епархије, када је он пожртвовано наставио управљање његовим делом.   Благо његовој души! Исто тако благо и српском народу јер је добио још једног молитвеника у нашој небеској отаџбини.   Честитам и нашим Ваљевцима што су у својој средини одгајили овакав карактер, и то у овим смутним временима.   Драги наш Владико Милутине, вечно ти блаженство! Господ нека ти се одужи за неуморну ревност на Њиви Божјој!   Буди тумач и сведок наших прилика пред престолом Божјим. Ти си до јуче живео оваквим животом.   Епископ шабачки  и администратор Епархије ваљевске +Лаврентије   Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      Данас се Српска Православна Црква опрашта од Владике Милутина. Владике, чији живот подсећа на животе светих Божијих угодника у првим вековима Хришћанства. Још као дете је отишао у манастир, са четрнаест година, што је данас готово незамисливо. Али, када знамо да су му први духовници били отац Антоније Пустињски и Троношки, као и Преподобни Јустин Ћелијски, онда је то логичан пут на коме се срећу Божија промисао и чежња човека да живи у вечности.     Владика Милутин је одговорио на позив Божији и, до краја свог земног живота, ишао је овим небеским путем. На том путу је много учинио и за претке и за потомке. Новообновљену Епархију ваљевску је препородио заједно са свештенством, монаштвом и побожним народом овог краја.   Данас, он одлази Богу на истину, као некада убоги Лазар, а знамо и верујемо да га горе дочекују хорови Небеске Србије о којој је певао свети, велики Владика Николај.   Во блаженом успении вечни покој подажд Господи новопрестављеном Епископу Милутину и сотвори јему вечни покој!     Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске.     Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо,   Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа.   Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави.   Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца.   Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни.   Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог.   Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу.   Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега.   Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила.   Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека.   Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита.   Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио.   Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа.   Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних.   Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души.   Опрости драги Владикo и оче!   У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“.   Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај.   И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот.   Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског.   Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве.   Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве.   Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао.   Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао.   Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима,   + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски     Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
    • By Логос
      Тужна вијест: упокојио се Епископ ваљевски Милутин…Вршећи своју архипастирску дужност био је у сталном контакту са народом и својим свештенством. Примио је негдје корона вирус. Владика је, нијесмо то до сада знали, и раније био нарушеног здравља. Опаки вирус је, изгледа, убрзао његову смрт.     Одлазак овог дивног архијереја је велики губитак за богољубиво свештенство, преподобно монаштво и благочестиву паству Епархије ваљевске. Велики губитак и за нас, његову сабраћу архијереје Српске Православне Цркве. Али ништа не бива без Божијег промисла. За нас на земљи губитак и бол, на небу добитак и радост. Увјерени смо да нашег почившег владику Милутина чека вијенац  славе у вишњем Јерусалиму према коме је стремио од свог дјетињства и најраније младости.   Као монах он је засијао молитвеношћу, послушањем, кротошћу и смирењем. Такав је остао и послије примања архијерејске и архипастирске службе, у беспрекорној посвећености Богу и својој у Христу пастви. Узоран примјер мудрог, трудољубивог, богољубивог и човјекољубивог архијереја који је свијетлио свијету својим врлинама  као добри архипастир и монах.   У овим тешким временима свеопште епидемије вируса COVID 19 отпутовао је наш владика Милутин да изађе пред лице Божије. Увјерени смо да ће због чистоте своје вјере, са нетрулежним омофором изатканим од божанских врлина и добрих дјела дати добар одговор Господу. И да ће добити слободу да се моли пред престолом Божјим да нам Бог опрости премноге гријехе и да нас брзо обасја својим милосрђем.   Наш народ каже да повремено, а то је вишња педагогија за нас који још остајемо на земљи, Бог узима к себи најбоље између нас. Тако је Господ узео владику Милутина, душу која је у земаљској башти замирисала као рајски цвијет и пресадио је у своје непролазно Царство гдје ће вјечно цвјетати и славити Бога заједно са свима светима.   Вјечан спомен блаженопочившем и драгом у Христу брату Епископу Милутину. Амин.      Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије     Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...