Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Игуман Сава: Од српског народа се тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија

Оцени ову тему

Recommended Posts

У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом…

 

Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?!

Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције.

Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност.

Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!?

Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве.

Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве.

Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!?

У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан.

Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи.

Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!?

То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно.

Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“.

Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима.

Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?!

Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији.

С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем.

Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!?

Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије.

Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка.

Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године.

Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“

За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!?

Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века.

Извор: Комерсант.рс

линк


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости:
       
      Драга браћо и сестре,
      Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове.
      Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим!
      Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога.
      Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13).
      Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима!
      Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим.
      Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин!
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од obi-wan,
      Zahvaljujuci Arno Gujonu, ugledni francuski magazin "Figaro" objavio je obimnu reportazu na 11 strana o stradanju naseg naroda na KiM.
    • Од Логос,
      У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај,  на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА.
       
       
      Извор: Радио Беседа
       
    • Од Логос,
      Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”
       
       
×
×
  • Create New...