Jump to content

Jeванђеље о браку царевог сина

Оцени ову тему


Препоручена порука

Светописамска читања:
 
2 Кор. 170 зач. (I, 21 - II, 4).
 
Браћо, Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, 22. Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша. 23. А ја призивам Бога за свједока на своју душу, да штедећи вас не дођох више у Коринт. 24. Не као да господаримо над вјером вашом, него смо помагачи ваше радости; јер у вјери стојите чврсто. 1. А ово одлучих у себи да вам опет не дођем у жалости. 2. Јер, ако вас ја жалостим, ко је тај који мене весели, ако не онај кога ја жалостим? 3. И ово вам баш написах, да када дођем не будем ожалошћен од оних од којих би требало да се радујем, уздајући се у све вас, да је радост моја радост свију вас. 4. Јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама. 
 
Мт. 89 зач. (XXII, 1-14).
 
Рече Господ причу ову: 2. Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. 3. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. 4. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. 5. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; 6. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. 7. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. 8. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. 9. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. 10. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. 11. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. 12. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. 13. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. 14. Јер су многи звани, али је мало изабраних.
Беседа Светог Владике Николаја Охридског и жичког у недељу четрнаесту по Педесетници
 
 
Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.
 
Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.
 
Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.
 
То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.
 
С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба.
 
Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).
 
Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.
 
Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.
 
Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46).
Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели:
 
И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи.
 
Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику.
 
Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!
 
А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге.
 
 
А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје:
 
Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.
 
И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима.
 
Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.
 
Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство.
 
Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.       Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење.   Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву.   Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести.   Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање духовнику: 
      Помаже Бог. Молио бих да ми разјасните једну дилему, наиме ако нам је заједнички предак прадеда шта ми дође праунука,а редослед иде овако, прадеда који има два сина од једног је мој отац а од другог њена мајка. Да ли смо ми братучеди заправо 6 степен крвног сродства у побочној линији? Поштовани, живим у малом месту и већ годину дана сам у вези са момком за кога се испоставило да ми је рођак. Дакле, ја и он смо четврторођаци преко мајчине линије. Молим Вас да ми објасните до које рођачке линије није дозвољен брак по црквеним заповестима. Врло захвална.

       
      Одговор духовника: 
       
      На основу Брачних правила Српске Православне Цркве четврти степен крвног сродства у побочној линији се сматра неуклоњивом препреком за брак, док се пети и шести степен сматрају уклоњивим препрекама. Степен сродства у побочној линији се рачуна бројем рађања до заједничког претка, искључујући рођење самог заједничког претка. Уколико се ради о уклоњивој препреци тј пети или шести степен сродства у побочној линији, неопходно је да се обратите свом парохијском свештенику који ће вашу молбу за отклањање сметње проследити надлежном епископу. Пошто је обраћање парохијском свештенику неопходно, препоручујем вам да му се што пре обратите и он ће вам разјаснити тачно о ком степену сродства се код вас ради.
       
      Питање духовнику: 
       
      Поштовани господине духовниче, имам 50 година, више од двадесет година сам живела у браку са човеком који ме је тукао. Кад су стигла деца и њих је тукао, поготово девојчице, дечака, најмлађег није тукао али је јако строг према њему. Пре пола године меје толико тукао, и давио да сам била четири дана у болници и чак и после толико времена имам последице. Он сада има забрану контакта са мном чека се на суђење. Оно што још више боли после свега је да је децу окренуо против мене и њима брани да су са мном. Ја знам да деца имају само страх од њега да ће их тући и малтретирати ако се успротиве. На своју децу нисам љута што га слушају јер сам и ја мишљења ко зна шта би иначе урадио са њима.
      Оно што мене сада мучи, је да имам само љубав у срцу, према њима а можда ме нико неће разумети и према њему. Ту грешку сам и раније чинила, после неке туче или свађе би отишла од њега и после дужег или краћег времена када се извини ја се поново вратим, са почетка и је и добро али што време више одмаче бивао је још гори него раније. Тако да ме је прошли пут готово убио. Он једноставно има нагон да туче и то понајпре нас женски део породице. Његова мајка када је имао десет, једанаест година је напустила породицу, из којег тачно разлога не знам, он каже да је нашла другог човека, али шта је заправо истина то је питање, и моје мишљење је да има један потпуно болестан приступ женама, поготово личности мајке, тако да ја као жена и мајка (његове) деце потпуно се уклапам у слику жене које хоће да уништи. Али то је само моје мишљење да ли је заиста тако, је питање. Не желим да вас наведем на неки погрешан суд.
      Ми живимо у Немачкој, он је Немац, ја из Србије. Имам посао као чистачица али сам више или мање послом задовољна. Оним што нисам задовољна је да се не видим као сама, одовојена од деце. Имам жељу или да се замонашим и проведем на тај начин остатак живота, јер ми је потребан један смисао онога што радим, као и да будем од користи својем друштву. Али и да се поново вратим својој породици. Како год да то звучи да није нормално са моје стране и да сам сваки контакт са реалношћу изгубила.
      Ја једино видим очи моје деце, не могу да поричем и присуство свога мужа, и да сам са њима. Једноставно ми ништа више не треба.
      Са друге стране, то може бити заиста равно самоубиству, јер сваки пут након што сам се вратила било је једино још горе. Али, моје срце припада мојој породици и деци.
      И овако како је, јако је тешко прихватити истину и знати шта да радим. И живети са том истином. Недавно сам постила и причестила се, и после тога ми је жеља да будем са њима још само постала већа.
       
      Или ми је боље да ћутим, и идем даље својим путем ма како да је тешко и празно?
       
      Одговор духовника: 
       
      Драга сестро, ако си се већ одвојила од свога мужа, и ако је он добио забрану да ти се приближи, мислим да ти није паметно да му се изнова враћаш. Нарочито ако му ово није био први пут да те тукао и малтретирао. Знам да ти није лако што мало времена можеш да проведеш са својом децом. Немој се због тога превише узнемиравати. Стрпи се. Врло је вероватно да је то што ти ускраћује право да видиш децу и да са њима проводиш време његова тактика како би те навео да му се вратиш. Он зна да си везана за децу и стога покушава да те преко њих уцени. Настој да се пред њим понашаш тако да му ни најмање не покажеш колико те таква ситуација погађа. Буди сигурна да је њему већи проблем да буде са децом, него теби да будеш без њих. Пре или касније, њему ће самом затребати твоја помоћ око деце. Тада ће ти их он сам послати. Што пре поверује да тебе више не погађа то што ти брани да виђаш децу, тим ће пре настати ситуација у којој ће ти он сам послати децу.
      Ако децу силом и претњама окреће против тебе, то је кратког века. Деца брзо расту и ускоро ће постати своји људи, па ће самим тим све више мислити својом главом. Не бој се, нико не може силом натерати твоју децу да престану да те воле, или да те заувек забораве. Његова сила и претње ће временом имати све мањи и мањи утицај на понашање деце.
      Кад си са децом, скривај своју тугу и не показуј је. Настој да им сваки састанак са тобом остане у лепом сећању. Ако је потребно да им даш какву поуку или савет, кажи им једноставно шта ти мислиш да је исправно, али не улази у препирке. Ако одбију да те у нечему послушају, кажи да си им из најбоље намере рекла шта треба да раде и да си казала најбоље што умеш. То ће им бити доста. Можда се и неће одмах сагласити са твојим саветима, али кад остану сами, можда ће им душе смекшати, па ће те онда послушати. Моли се Богу да их Он уразуми. Најбоље што можеш да сада учиниш за своју децу јесте да им оставиш добар пример како се носити са проблемима и како трпељиво подносити искушења. Стога је важно да те они никад не виде како плачеш или како си очајна. Напротив, кад год си са њима, разведри своје лице. Они су имали прилике да виде како си подносила неправде и како си страдала од свог мужа. Ако виде да ти све те невоље и неправде, сви ударци и понижења нису одузели радост живота, онда ће и они веровати у доброту, правду, у поштење и гнушаће се насиља. Ако пак виде на теби да си подлегла свим тим невољама, и да си клонула духом, да си у очајању, онда ће им се учинити да се у животу не треба држати правде, поштења, доброте и да је пример њиховог оца бољи па ће у складу с тим изградити и свој поглед на свет. Неће веровати у победу добра над злом, него ће радије изабирати да сами учине некоме зло, него ли да претрпе неко зло.
      Пример трпљења и опраштања који си им показала током заједничког живота с мужем, може да им изгледа као пример херојства и јунаштва, а може да им изгледа и као тотални промашај. Како ће га они разумети и доживети највише зависи од тога какав утисак ћеш на њих оставити сада након разлаза са својим мужем. Ако те виде као храбру и несаломиву жену, онда ће и онај првобитни пример за њих бити инспирација. Видеће те као хероја и све што си у животу чинила, изгледаће им смислено. Ако те пак виде да си у очајању, онда ће им све то изгледати бесмислено и промашено.
      Добро је што си се окренула Богу. У Бога се надај, Њему се моли и Он ће ти помоћи. Можда ти се учини понекад да те је Бог заборавио и оставио. Одбацуј такве помисли и тврдо веруј да ти је Бог близу, да те прати у свим тим невољама и искушењима. Ко може више да поднесе, таквоме Бог допушта да га снађу веће невоље и искушења. Но, Бог је увек ту близу и спреман да ти помогне ако невоље превазилазе твоју моћ да истрпиш. Добар родитељ ће допустити да му се дете некад мало и помучи, јер без муке нема науке. Но никада родитељ неће допустити да му се дете мучи преко мере, а да му не прискочи у помоћ. Тако ни Бог неће допустити да те невоље надвладају.
      Господ нека те укрепи у твом мученичком подвигу и нека ти да снаге да истрпиш до краја.
      Да ли је грех трпети насиље да бих спасила брак надати се бољем, а самим тим да дете не осети празнину за оба родитеља дете има 3 године? У браку правимо обоје грешке али то нису неке велике свађамо се често у вези ситница (од ситнице настане бум)? Покушавали смо да се одаљимо да пробамо без свађа, али нисмо могли једно без другог и још плус имамо заједничко дете и увек нас то везује ако кренемо свако својим путем. 10 година смо у браку свађе и насиље су почеле кад сам била у 3 месецу трудноће па све до данас. Седам година нисмо могли имати дете због здравствених проблема од стране супруга. После седме године сазнајемо да ћемо добити сина. Јако смо били срећни али док нам је дете одрастало тих лепих дана било је и свађа осећам се као да нисам могла довољно да уживам у тим лепим тренуцима. Увек су се дешавале неке несугласице. Није се лепо свађати али осећам се као да ме супруг не воли толико као раније. Увек буде као оно ја сам бољи тата него ти мама, он све зна он најбоље све радити око детета. Као ја не радим добро и онда настаје свађа. Да ли је грех желети и надати се добро нечему једног дана да буде све лепо и добро у нашем браку?
      Наравно да није грех трпети и надати се бољем, ради спасења брака. Добро је да желиш да сачуваш брак и добро је што не губиш наду. Свети Апостол Павле пише овако: “Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.” Он не каже да по сваку цену мора бити мир, него “Ако је могуће” и “колико до вас стоји”. Дакле, учини све што је у твојој моћи да престану свађе са супругом. Свађа родитеља пред децом рђаво утиче на њихов развој. За свађу је увек потребно двоје. Ако се ти у свему поставиш како треба, према свом супругу свађе не може бити. Можда није могуће да међу вама влада хармонија јер супруг можда не жели да живи у миру с тобом. Но, чак и у том случају, ако се правилно поставиш свађе неће бити.
      Слушај шта каже Апостол Павле о томе како треба да се опходимо према другим људима: “У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима".
      Из твог питања се да видети да ниси овако чинила. Јер он каже: “чашћу чините једни друге већим од себе.” и “не сматрајте сами себе мудрим”, а гле ти се љутиш и противиш кад муж каже да је он бољи отац него што си ти мајка и да он зна боље како нешто треба да се уради. Ако би се у свему придржавала онога што је написао Свети Апостол Павле, такве мужевљеве речи те не би погађале толико, и не би имала разлога да се око тога препиреш. Ако те муж прекорева да нешто не радиш како треба или како он сматра да је најбоље, немој се правдати и немој покушавати да га убедиш како ниси погрешила и како то што ти чиниш није толико погрешно. Ако то будеш чинила, свађа је неминовна. Стога немој то чинити. Ако те прекорева, пробај да прихватиш на себе тај прекор и немој га од себе одбацивати. За шта год да те прекори, уместо да се оправдаваш и противиш, боље му кажи: “Опрости ми, не знам шта ме је обузело те сам тако рђаво поступила”. Ако то кажеш, највероватније ће се на томе и завршити. Он ће можда још једном или два пута да то помене, онако по навици, али ако се ти не будеш противила и не будеш себе оправдавала, ако му не будеш противречила, он једноставно неће имати потребе да то даље понавља и цео спор ће се завршити на једној или две реченице. Врло често у таквој ситуацији онај који прекорева осети да је мало претерао, па се онда и сам мало повуче и мало ублажи свој прекор.
      Ако пак покушаш да му на прекор, одговориш противречењем, правдањем, препирком, онда га просто изазиваш да ти каже нешто још горе. И тада се дискусија заоштрава, тон се повишава, речи постају све грубље и неодмереније и настаје свађа. Дакле, иако не можеш учинити да твој муж престане да те прекорева и вређа, ипак можеш учинити да ти прекори и увреде не прерасту у свађу. Ако се у томе будеш трудила, сва је прилика да ће се ваши односи поправити, те ће можда и он сам постати блажи и умеренији према теби.
      Свети Јован Лествичник каже: “Ко од себе одбацује прекор, било да је оправдан било да је неоправдан, одбацује сопствено спасење; а ко га прима било жалостећи се или не, брзо ће задобити смирење”. Видиш ли како он говори да уопште није важно и не треба да се осврћеш на то да ли је прекор који ти муж упућује оправдан или неоправдан. Чак и ако је прекор сасвим неоправдан, не треба да га одбацујеш од себе, јер у том случају одбацујеш своје спасење. Прекор се одбацује онда када се правдамо, противречимо и свађамо. Прекор прима онај ко се смири и каже: “Опрости ми, погрешио сам”. Чак и кад је прекор неоправдан, треба овако одговорити и на тај начин прекор на себе примити. Сваки који тако прима на себе све прекоре који су му упућени, за кратко време стиче смирење. А смирење је велика сила. Свети Серафим Саровски је говорио: “Стекни смирење и хиљаду људи око тебе ће се спасити”. Уместо да у себи размишљаш како је твој муж неправедан према теби, и како није у праву, и како те више не воли, боље размишљај о томе како би твој муж био много бољи, кад би ти имала више смирења. Уместо да у себи скупљаш материјал за сукоб са мужем и да подгреваш у себи пламен гнева, боље се смиравај и кажи себи: “Да сам ја смирена, мој муж и хиљаду других људи би се спасили”. Кад тако увериш себе да ти је смирење потребно, онда користи сваки прекор и примај га на себе знајући да те добровољно прихватање прекора води смирењу.
      Немој да ти буде претежније ко је у праву а ко не, од тога да у твојој кући буде мир и хармонија. Није лако прихватити неправедну оптужбу, али није то ни превише тешко. У сваком случају, прихватање неправедних оптужби и прекора, води нас смирењу, а и спречава распламсавање сукоба и настанак свађе. Покушај да упамтиш речи којима те муж прекорева, те чим он следећи пут ти нешто приговори, одмах сама себе пред њим прекори оним истим речима којима те и он најчешће прекорева. Кад он чује из твојих уста да ти сама себе тако прекореваш, онда неће имати никакве потребе да ти сам изговара исте прекоре, те ће се стишати. Ако то будеш примењивала, видећеш да ће он убрзо почети и да те теши, па и да ублажава прекоре.
      Чувај се да мужу никада не враћаш зло за зло. Не постоји нико други на овом свету ко би могао да твог мужа учини срећнијим и задовољнијим. Исто тако не постоји нико други ко би могао твог мужа тако много да повреди, као што ти можеш. Дешава се понекад да муж буде груб према својој жени. Каже јој грубу реч, а она му касније узврати тако што му учини нешто за шта је сигурна да ће га најдубље повредити. Чувај се да то никад не радиш. Користи своју улогу жене не да откријеш слабе тачке свог мужа преко којих би могла да му се осветиш и да га повредиш кад год то пожелиш, него да откријеш скривене жеље његовог срца. Нађи шта је оно што би га могло највише усрећити, па уместо да се светиш за нанете ти увреде, боље покушај да га орасположиш, да му угодиш и да га обрадујеш. То нико не може боље учинити од тебе. Нико му не може причинити толико радости колико ти. А исто тако нико га не може толико повредити као ти. Имај на уму да је та велика моћ теби дата и да си стога ти и одговорна за то на који начин ћеш се користити тим даром. Жена која тај свој дар користи да напакости свом мужу и да га жестоко повреди, уништава свој брак и своју сопствену срећу. Небитно је да ли је муж можда и заслужио да га она тако повреди. Она пак жена која овај велики дар користи да свог мужа усрећи, усавршава свој брак. Чак и када муж није заслужио да она према њему буде блага, овакав њен труд ће га сигурно смекшати и орасположити.
      Нико те не може натерати да ово послушаш. И нико те не може спречити да ме послушаш. Све је то потпуно у твојим рукама. Ако ме послушаш, верујем да ћеш убрзо и сама видети да се твој брак побољшава. Учини што до тебе стоји, а потом се надај у Божију помоћ.
       
      Нека Господ помогне да се у вашем дому зацари љубав и слога, те да се искорене свађе и сукоби.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао - нико. Знате ли када - никада, истакла је Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "У име Оца и Сина". Благодарећи порталу Ин4с наведени текст доносимо у целости. 

       
      Данас прослављамо светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, наследника светог Саве, чије се мошти од 1920. чувају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Занимљива је чињеница да по њему и Арсеније Пламенац носи име, једини митрополит црногорски који је прекинуо низ у династији Петровић. Његови земни остаци су у манастиру Горњи Брчели под „заштитом“ Министарства културе, без обиљежља, и како се испоставило, толико су добро чували да се ни не налазе тамо гдје тврде да јесу.
      Сада се поставља питање колико још културних споменика и оставштине лежи тако „заштићено“, без научне обраде, о којима знамо само оно што нам се пласира, без икакве могућности преиспитивања тих тврдњи, јер свако преиспитивање се сматра „девастацијом културног добра“. Изгледа да је „девастација“ једина ријеч која постоји у Министарству културе, док су „археологија, наука, методика, истраживање“ под строгом забраном и сматрају се „прекопавањем гробова“.
      То је реторика на којој почива читав систем културе и образовања у овој земљи. Можете да се приклоните томе, а свако приклањање тој реторици носи агресивни и фашистички приступ у одбрани исте, јер агресија се рађа из незнања. А можете се и не приклонити, па бити разапети на стуб срама.
      Сада, сви вјероватно знате, пошто је то било испраћено у медијима једнако као и овај „варварски“ чин мога оца, да је отац Јован пронашао мошти светог Јована Владимира, за које се до тада мислило да почивају на потпуно другом мјесту. Уствари, кад размислим није уопште било испраћено у медијима.
      Култ светог Јована Владимира је јако битан за Црну Гору, али да ли мислите да је из Министарства културе неко икада њега контактирао? Није. Али јесу направили бројне монографије и приче које не знам тачно на ком се извору заснивају. Исто тако сви знате, јер је и то било испраћено у медијима, да отац Јован служи на остацима ранохришћанске цркве, и да су то најстарији остаци цркве из тога периода на нашим просторима. О томе колико је то, тако битно археолошко наслеђе за Црну Гору, било запуштено и шта је све тамо нађено, може да вам исприча археолог Младен Загарчанин. Мислите ли да су медији се потрудили икада да пишу о томе као нечем битном – нису. Питате ли се зашто? Ја се нисам питала до прекјуче.
      Сад већ почињем да сумњам да је ово врло намјерно и врло злонамјерно дигнута хајка. Зашто? То би вјероватно требао неки државни орган да испита. Ако су већ државни органи толико корумпирани да се тиме не баве, онда је то дужност медија. А не, чекајте, медији се залажу само за једнака права грађана, али не и Срба. Али не и православних.
      Трећа ствар, отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао – нико. Знате ли када – никада. Толико о томе и о посвећености за заштиту културног добра и оставштине. Поставља се питање како то ви штитите нешто о чему баш ништа не знате?
      Штитите лаж и нас тјерате да вјерујемо у њу. Тјерате нас да се закрвимо због ваше немарности и аљкавом односу према прецима. Тај однос можете имати према својима, али ја према мојима не могу. Јер знате, мој предак је био Митрополит црногорски и заслужује барем да се зна ђе му је гроб, да тај гроб, ако ништа друго, барем крстом буде означен, јер он је био Митрополит црногорски, наследник светог Арсенија Сремца, наследника светога Саве, наследника Кирила и Методија, наследника светих Апостола којима је рече Христос „идите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа“.
      Ина Пламенац 
      Извор: Ин4с
    • Од Поуке.орг инфо,
      Лидери странки коалиције Естонски центар, Конзервативни народ и Отаџбина потписали су јуче у Талину заједничку изјаву којом траже одржавање референдума о браку као заједници мушкарца и жене наредног пролећа. Референдум је већ расписан у коалиционом споразуму између партија 2019. године.
       
      Изјава је дата у контексту кризе у влади коју су изазвале недавне изјаве естонског министра унутрашњих послова Марте Хелмеа, преноси Интерфак-Религион.
      У интервјуу за Дојче Веле прошле недеље Хелме је изјавио да влада намерава да одржи референдум о браку, јер „држава не може да опстане без деце и морала“. Такође је изјавио да је лично „непријатељски расположен“ према хомосексуалцима и саветовао је сексуалне мањине да „побегну у Шведску“, где их топло примају.
      Његове изјаве су изазвале незадовољство многих политичких личности и чланова јавности, као и кризу у самој коалицији. Премијер Ратас критиковао је његове изјаве, а опозициони лидери захтевали су његову оставку. Председник Керсти Каљулаид, који подржава истополне бракове, изјавио је да „министар са таквим ставовима није подесан за владу Републике Естоније; народ Естоније заслужује боље“.
      Иако је било позива да се одустане од идеје о референдуму, влада ће кренути с њим на пролеће, мада ће морати пажљиво да пажљиво приступи овом питању.
      „Народно гласање може се одржати само када се тражи заједнички језик, мирно и без провоцирања јавних група. Нећемо дозволити да било која особа буде понижена или нападнута. Коалиција се недвосмислено противи говору мржње. Желимо да водимо кампању усредсређену на аргументе ... избегавајући увреде и претећу реторику и понашање ,“ прочитао је премијер Ратас у изјави.
      Естонија је 2016. г. постала прва бивша совјетска држава која је признала истополне заједнице. У децембру те године суд је признао истополни брак склопљен у Шведској, који је следећег месеца уписан у матичне књиге Естоније.
      Естонски савет цркава, у којњем је и Естонска Православна Црква Московске Патријаршије, позвао је на уставну одбрану традиционалног брака.
      Извор: Orthochristiаn (са енглеског Информативна служба СПЦ)

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Лидери странки коалиције Естонски центар, Конзервативни народ и Отаџбина потписали су јуче у Талину заједничку изјаву којом траже одржавање референдума о браку као заједници мушкарца и жене наредног пролећа. Референдум је већ расписан у коалиционом споразуму између партија 2019. године.
       
      Изјава је дата у контексту кризе у влади коју су изазвале недавне изјаве естонског министра унутрашњих послова Марте Хелмеа, преноси Интерфак-Религион.
      У интервјуу за Дојче Веле прошле недеље Хелме је изјавио да влада намерава да одржи референдум о браку, јер „држава не може да опстане без деце и морала“. Такође је изјавио да је лично „непријатељски расположен“ према хомосексуалцима и саветовао је сексуалне мањине да „побегну у Шведску“, где их топло примају.
      Његове изјаве су изазвале незадовољство многих политичких личности и чланова јавности, као и кризу у самој коалицији. Премијер Ратас критиковао је његове изјаве, а опозициони лидери захтевали су његову оставку. Председник Керсти Каљулаид, који подржава истополне бракове, изјавио је да „министар са таквим ставовима није подесан за владу Републике Естоније; народ Естоније заслужује боље“.
      Иако је било позива да се одустане од идеје о референдуму, влада ће кренути с њим на пролеће, мада ће морати пажљиво да пажљиво приступи овом питању.
      „Народно гласање може се одржати само када се тражи заједнички језик, мирно и без провоцирања јавних група. Нећемо дозволити да било која особа буде понижена или нападнута. Коалиција се недвосмислено противи говору мржње. Желимо да водимо кампању усредсређену на аргументе ... избегавајући увреде и претећу реторику и понашање ,“ прочитао је премијер Ратас у изјави.
      Естонија је 2016. г. постала прва бивша совјетска држава која је признала истополне заједнице. У децембру те године суд је признао истополни брак склопљен у Шведској, који је следећег месеца уписан у матичне књиге Естоније.
      Естонски савет цркава, у којњем је и Естонска Православна Црква Московске Патријаршије, позвао је на уставну одбрану традиционалног брака.
      Извор: Orthochristiаn (са енглеског Информативна служба СПЦ)
×
×
  • Креирај ново...