Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Архимандрит Андреј Конанос: Нисмо се родили за плакање

Оцени ову тему

Recommended Posts

Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати.

Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.
Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.


• Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!

Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом. Са ишчекивањем.“


Рекао сам једној жени:
• Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.


Имала је тридесет година, па сам јој рекао:
• Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?


И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.


• Али, ја га не познајем.


• Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.
То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама.


Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.
Али када не живимо у складу са духом Христових заповести… Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. На пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.


Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.     Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,   „Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:   „Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.   „Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.   Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.   Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?   На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.   Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници.   У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.   Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?   Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:      Све вековне мисли, сва маштања, сви светови, Сва будућност галерија и музеја, Све враголије вила, сва дела чаробњака, Све јелке на свету, сви снови дечурлије. Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови, Сва узвишеност лажног сјаја... ...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе... ...све јабуке, све шарене балоне.   „Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.     Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ.   Звучни запис беседе архимандрита Стефана   Звучни запис обраћања оца Данила     Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове.   „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је.   Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“.   „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског".   Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година,  литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Шта је то рај? Какав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају?     Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај.   Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.   Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Када је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја.   Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи.   Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму.   По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку.   Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута.   Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота.   Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили.   Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Теоријско убиство     И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот. И премда ниједна жена на свету није зачела од трупа, безбожник верује у то да је мртво способно да рађа. И не само да рађа, већ судећи по богатству живота који нас окружује, просто да избацује струје бесконачно разноврсних живих форми у виду фонтане. Жалац пчелице који је савијен у цевчицу (о чему је говорио Василије Велики), систем крвотока најситнијег инсекта (што је чудило Паскала), дужица ока (којој се и сам Дарвнин чудио) за безбожника је подједнако створила материја која ништа не осећа, ништа не схвата и ништа не жели. Материју баш брига шта је створила. Она не зна ништа о ономе што ствара.   Отприлике тако. И то је, наравно, бунило, али је просечан атеиста сасвим задовољан овим бунилом.   Вера Божија јасно учи да је Живот (Бог) прво, а Смрт (после пада у грех) се појавила касније. Еволуционисти уче да је Смрт (хладна, нежива и слепа материја) прво, а живот (и то случајно) је настао касније. Опет, вера учи да је Смрт само за неко време, а Живот (после васкрсења мртвих) је заувек. Еволуционисти човекову душу сатиру мрачним учењем о томе да је живот само за кратко време, али је зато Смрт заувек. И на фону ове, по њиховом мишљењу, вечне смрти, сам живот се претвара у мехур од сапунице и зао подсмех. Ово су вам милијарде година у мртвој васељени, а ово је ваше 70-годишње праћакање пред вечни нестанак. Лепа слика!   Атеизам и еволуционизам у суштини представљају убиство људи. Теоријско убиство које отвара врата за очигледно злостављање људске природе. Људи никад нису били тако окрутни и цинични као кад су их потпуно заокупиле безбожне идеје. Седамдесет година владавине совјетске власти биле су време владавине дарвиниста и материјалиста. Види Бог да обичан човек на земљи никад није био тако подло, организовано, непринципијелно и нечовечно угњетаван. Концентрациони логори, абортуси и друге радости „социјалистичког живота“ су плодови управо социјалног дарвинизма. Пошто је теоретски лишен бесмртне душе и вечног живота човек је лако лишен и достојанства и слободе. Из догматике увек израста пракса. А пракса безбожне догматике је ужасна.   Човек неће и не може да греши „просто онако“. У сопственим очима он не жели да изгледа као грешник и подлац, већ као поборник истине и јунак. Због тога је греху увек потребна теорија. И човек прво одвраћа поглед од Бога, а затим, оборивши га на земљу, тражи у њеној дубини или на површини аргументе за своје понашање. Грех који је поткрепљен било каквом теоријом стиче крила и шири се. И следећа генерација људи који су већ рођени у атмосфери безбожне догматике грешиће све слободније и мирније правдајући се „науком“ и мноштвом примера око себе.   Вера у то да је човек настао од животиње је врло стара. Она има назив – тотемизам. На језику једног од северноамеричких племена „тотем“ је назив за природну појаву, најчешће животињу, с којом људи повезују своје порекло. Једно племе може сматрати да је у сродничким односима с речном водом, а друго да је у сродству с плодовима дрвећа. Међутим, древни људи су најчешће прародитеље видели у орлу, или вуку, или леопарду. Индуси са својим односом према крави представљају очигледан пример и дан-данас. Преостаје нам само да се чудимо зашто се Европљанин из XIX века окренуо од светле религије Васкрсења и зашто је у својству тотема изабрао најближег рођака и прародитеља мајмуна. Наука која вечито тврди да напредује у овом случају је просто-напросто одбацила човека ка колибама древних насеобина и првобитне митологије.   Сваки филозофски речник, укључујући и оне који су издати у совјетско време, рећи ће вам да је „материја апстрактан појам“. Ви, наравно, опипавате столицу, али столица није материја, већ је само њен најситнији део. Ви лижете сладолед, али то није материја, већ опет њен најситнији део. Никад нећете моћи да лизнете, омиришете и опипате материју као такву. О материји се може само размишљати и сви наши атеисти и материјалисти су велики теоретичари који се држе лажних основа.   Материја у целини није доступна чулном доживљају и искуству, она се може схватити само умом. О њој човек може да размишља улажући напор уобразиље. Код безбожника се ова апстракција која се може појмити умом узводи у апсолут с циљем да из свести потисне идеју Бога. Био је Бог – постала је материја. Биле су заповести – постали су инстинкти. И нема више никакве одговорности. Читав трик је ради овог подметања.   Притом материја атеисте треба да буде покретна. Сила за коју се не зна одакле се појавила и кретање (аналог Духа Светог у глави безбожника) претварају материју у „слепог чудотворца“. Чудо у које верује материјалиста је настанак ствари, тела и душа из хаотичног мртвила које ништа не зна и које је према свему равнодушно. Хаос рађа хармонију, леш рађа живот не умејући да осети чак ни сенку љубави према свом породу. Управо за овакав апсурд је способна свест атеисте који нас прекорева за то да је наша свест митологична.   Многе људске науке су постале бескрајно сложене не дошавши до истине. Познавалац економије ће уколико то пожели превести жедног преко воде, односно преварити сваког непосвећеног човека помоћу стотина сложених термина и шема. Законодавац или правник ће исто то учинити с обичним човеком у својој области. Исте талмудске шикаре лажне мудрости могу нас чекати и кад се ради о питању порекла живота. Безбожни научник је у стању да баци такву терминолошку маглу на обичну душу да су ретки људи који ће притом избећи унутрашње негодовање. Али истина није само бездана. Она је још и проста. Истина се може показати на прост и свима приступачан начин. Мени се чини да сваки музички инструмент, свака кутија шибица или упаљач, и свака векна хлеба јасно говоре човеку о томе да су на свет дошли из Божијих руку, а не из мртве и равнодушне материје.   Он је другачији   Ниједној животињи није потребна ватра. Њихова тела су мудро прилагођена подношењу атмосферских промена. Њихови органи за варење се задовољавају сировом храном и немају потребе за куваном или прженом. И само човек из читавог животињског царства не може да живи без ватре. Огњиште за грејање и за припремање хране налазимо свуда где постоји човек. Пепео од ватре оставља трагове само на човековом путу. Ових трагова нема на путевима животиња. Осим тога, све животиње се плаше ватре. За њих је страшна ватра на коју нису навикли и која им није потреба. Само је човек савладавши страх и употребивши разум који му је Бог дао успео да припитоми ватру. Упаљач у џепу или кутија шибица на полици камина јаче од свих дарвинистичких проповедника говоре о томе да човек не може стати у исти ред са животињама. Човек излази из овог реда као цар. Он је другачији.   Завређује пажњу то што су древни људи митом о Прометеју јасно показали своје схватање човекове посебне природе. Ватра у човековим рукама представља једнакост с боговима и излазак из бесловесног робовања стихијама. Ватра која је украдена од становника неба. И онда није јасно шта се морало десити у душама Европљана (углавном они болују), па да се врате тотему у виду мајмуна и да се одрекну своје искључивости од почетка, ставши у врсту са свим животињама чији је циљ да служе човеку, а уопште не да буду на истој степеници с њима.   „За разлику од животиња човек испољава скоро безграничну способност прилагођавања. Он може да једе скоро се, може да живи практично у свим климатским условима и да им се прилагођава. И тешко да ће се наћи психичко стање које он не би могао да поднесе и у којем не би био у стању да живи.“   Ово је цитат из дела Е. Фрома. Он даље пише (књига „Здраво друштво“) да је човек у стању да буде миран становник и војник; слободан или роб... „Тешко да постоји психичко стање у којем човек не би могао да живи и тешко да постоји нешто што се с човеком не би могло учинити или за шта се он не би могао искористити.“   Мислите шта хоћете, али пред вама је карактеристика бића које се очигледно не може сместити у категорије „животињског“ и „еволуционог порекла“. Мајмун не живи иза поларног круга, птица не плива под водом. И само су људи од почетка „другачији“. Они све могу и сва земља је територија њихове владавине. Човек је „Бог у блату“, то је „принц у циганској черги“, али то нипошто није животиња која је израсла из бесконачног низа нижих животиња.   Тако тежак хлеб   Постоји литванска бајка о вуку и пастиру. У овој бајци се гладни вук, смирен глађу, довукао до пастира с молбом да му да нешто да једе. Пастир је вуку дао парче хлеба. Он је прогутао поклон и рекао:   – Како ви, људи, имате укусну храну! Кад бисмо ми имали такву храну, зар бисмо клали ваше овце?! Молим те, реци ми, како долазите до хране.   И пастир поче да прича:   – Прво треба поорати земљу.   Вук:   – Па може да се једе?   Пастир:   – Не. Треба засејати земљу.   Вук:   – Па може да се једе?   Пастир:   – Не. Треба чекати изданке и молити се. После тога расте оно што је засејано.   Вук:   – Па може да се једе?   Пастир:   – Не. Треба прикупити летину.   И даље ће, као што сте већ схватили, пастир причати дугу причу о томе како се пшенично зрно претвара у векну хлеба, а вук ће га сваки пут прекидати неумесним питањем: „Па може да се једе?“   На крају ће вук рећи:   – Ви, људи, имате укусну храну, али се тешко долази до ње. Пре ће бити да ћемо ми, вукови, и даље да вам крадемо овце. Зато што је тешко јести људску храну!   Тако нам обична бајка каже: људски живот није просто животињски живот. Људски живот је укуснији и тежи. Све што нас окружује је истовремено укусно (лепо, удобно...) и тешко. То превазилази снагу животиња. Њима то (осим кућним мачкама које скоро да једу људску храну) није ни доступно, ни потребно. Само је људски свет истовремено сложен и укусан. То је зато што се људски свет не налази у природи. Он је у једнаком мери природан и натприродан. Отуда потиче сва његова сложеност и пријатан укус.   Тако смо дошли до хлеба. Његово сложено порекло (орати, сејати, чекати, жети, вејати, сушити, млатити, млети, пећи) никако не одговара примату. Убрао – појео. Ископао – појео. Узео – појео. То су његове природне реакције. И апсолутно је немогуће замислити навалентно проницање гладног мајмуна у тајне природе тако да овај мајмун пооре поље, посеје жито и дуго чека на летину. А затим (Ко би га надахнуо?) да самеље жито у брашно, да умеси тесто, да стави тесто на ватру и да чека да се појави прва векна. Веровање у ову слику је много апсурдније од веровања у стварање света ни из чега силом Свемогућег Бога. Тако нам атеисти свуда цртају сличице у које човек просто не може да верује ако има савест и аналитичко мишљење.   Осећај за вечност   Време је да кажемо пар речи о виолини или о музици уопште. Али треба рећи нешто о гробљима. Животиње их немају. Животиње умиру као и људи, али немају гробља као људи. Очигледно, њихова смрт и њихов однос према смрти су другачији од нашег. Животиње не знају за тугу за покојником. Такође, нема животиња које би имале сећање на умрле и ритуал који би им био посвећен. нико од њих нема гробље. Само човек, једини у васељени не жели да се помири са смрћу и жуди за тим да је превлада. Природу смо савладали помоћу ватре. Власт над смрћу треба да освојимо помоћу обнављања везе с Богом коју смо изгубили. Такве су две основне линије општељудске историје. Немојте тражити више линија. Нема их више. Загосподарити природом и савладати смрт – то је сав човек у првобитној замисли о њему. Ево зашто неандерталци свуда у гробовима леже у пози фетуса. Ноге су им у коленима савијене тако да се дотичу браде, глава је повијена. Тако изгледа ембрион. И наш далеки предак је овим изгледом покојног тела говорио да верује у буђење и вечни живот. Он верује у васкрсење. На неко време је ушао у утробу Земље како би се касније родио за још један живот. Без писмености и кошуља од батиста овај древни човек је био много паметнији од данашњег Европљанина. Вечни живот је за њега био очекивана реалност и ниједно живо биће на свету не може се изједначити с човеком по овом осећају за вечност.   Сасвим је могуће да ни калорична векна у кутији за хлеб, ни сећање на почивше сроднике, ни уобичајена ватра на роштиљу или у огњишту неће моћи да вас убеде да вас је створио Бог и да нисте случајно настали од случајних животиња. Овде нема места за спор, јер се човек не ограничава аргументима разума. Он је потпуно мистичан (што још једном доказује његово божанско пор9екло). Можеш спорити док не промукнеш и сто пута дневно потући саговорника неспорним аргументима, човек ће свеједно изабрати оно на шта га наводи његово тајанствено срце. Оно је склоно нечему због разлога који самом човеку нису јасни. Мене лично и бели хлеб и кутија шибица у довољној мери убеђују у то да се разликујем од других створења, као и у то да имам посебну одговорност пред мојим Богом. Одговорност о којој мишеви и мачке немају појма. Подозревам да људи смишљају теорије које нас чине сроднима с царством живих бића, лишених савести управо зато да би избегли посебну одговорност.   Али рећи ћу нешто о музици. Чак нећу говорити о Баху којег кад слуша само прави мајмун може остати веран свом дарвинизму. Рећи ћу нешто о обичном соло певању младе девојке или о невештом свирању виолине детета које људи подстичу на каријеру познатог музичара. Зар ви, који сте то видели или чули крајем уха, нећете признати да је то чудо? Од најтананијих дашчица (за дно се користи јавор, за гласњачу јела) прави се врло сложено оруђе се четири струне. За врат је потребно дрво друго дрво изузетне чврстоће, па још специјални лакови, чија се производња у средњем веку чувала као тајна. Због нечега је потребан колофонијум без којег се не чује гудало и још стотину премудрости како би се на свету појавила виолина. И за вежбање треба потрошити добро туце година како би се затим окупио огроман број таквих делатника и како би се после годину проба зачуо један од Вивалдијевих концерата. Тако стоје ствари с музиком у врло поједностављеном и шематизованом виду. И да ли све то ради мајмун?   Ма молим вас! Па шта ће му све то? Тако компликована делатност је потпуно лишена овоземаљске користи. Она уопште не води ка прилагођавању организма спољашњој средини. Ове делатности су штетне или бар бескорисне с тачке гледишта опстанка, акумулације животних снага итд. Мајмуну није потребна виолина! Не само то, виолина смета мајмуну. Ето зашто сви револуционари поједностављују историју трудећи се да истерају из живота све што не схватају својим мајмунским умом.   Ако вам је тешко да размишљате о виолинама и мајмунима рећи ћу вам још простије. Или ћу чак поставити реторско питање: шта ће кози хармоника?   Сами знате: кози не треба хармоника. Ни Моцарт није потребан павијану с црвеном задњицом. Павијану је потребан Дарвин, а не Моцарт. Потребан му је да би лоповски прескочио из животињског царства у људско царство које му није својствено и како би насупрот томе, срозао човека до свог нивоа, до примате. Управо тако су поступали бандар-логови у Киплинговим џунглама.   Учите да се молите!   Непријатељи високог чела ће вас вући у царство високопарних апстракција. Причаће вам о милијардама годинама, о фосилима чудовишта, о рибама које су изашле на копно, о томе да се живот сам зачео и др. Слушајте их као што бисте причали баку Арину кад она мудро прича о Вањечки који је попио воду из баре и претворио се у јаренце. Што се каже, нека дете ради шта хоће, само да не плаче... Али кад ваш живот дође до вреле границе преласка, кад вам вечност, а не ветар, замрси косу, да се нисте усудили да се играте синантропа и аустралопитека. Тада се молите Богу Живом и Његовом Сину – Исусу Христу да се спасите од вечног кошмара и да уђете у истински живот. Тада ће вас оставити сви брбљивци и антрополози, сви еволуционисти и дарвинисти. Они ће се једноставно окренути од вас у најважнијем тренутку кад се страшна стварност приближи вашој души отрованој лажним учењима. Управо тада се молите ако умете. Молите се из све снаге ако будете могли. Ако сте у току обичног живота уопште учили да се молите.   А тога дана ћемо и ви и ја све схватити без сугестија. Страшно ће бити само то што ништа нећемо моћи да променимо. Биће касно. Зато би било добро да пре Страшног дана препознамо себе као разумно Божије створење, а не као случајну мајмунску промену. Мени у томе да то схватим помажу једноставне и обичне стари као што су шибице, фрула и ђевреци. Или: виолина, хлеб и упаљач. Моцарт, двопек од ражаног хлеба и ватра у камину.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Ево дрaгa брaћо и сестре дa и у овом циклусу кaжемо нешто о једном феномену који није стрaн ником од нaс. Колико сaм чуо о ономе што сте до сaдa слушaли мождa су неке ствaри вaмa биле и ближе, од ових о којимa ћу јa вечерaс пробaти дa прозборим aли ипaк мислим дa је и овa темa достa добрa јер то је темa коју и ви и јa сусрећемо свaки дaн око нaс.      Штa је то модернa уметност, штa је то уметност којој дaнaс хоћемо дa придaмо пaжњу и дa проверимо неке њене вредности, и мождa пре свегa то дa ли онa имa знaчaјa зa нaс, зa нaс кaо хришћaне, зa нaс кaо људе и колико онa може и сме дa имa место у нaшем животу. Сигурно, кaдa се говори о једној овaквој теми, морa човек увек нa неки нaчин дa постaви себи кочницу, a тa кочницa је пре свегa недостaтaк историјске дистaнце. Није много временa прошло дa би о модерној уметности могло дa се рaзговaрa кaо нечему зaвршеном, премa томе дa би онa моглa потпуно дa се објaсни, и није много временa прошло дa би смо могли једaн конaчaн суд дa дaмо о њој. Претпостaвљaм дa сви имaмо некa основнa знaњa о томе штa је то модернa уметност, a то основно знaње, мислим, дa се може сaдржaти чaк и у томе што се нико од нaс неће изненaдити дa види мa кaкву слику, мa кaкву предстaву, нико се неће претерaно изненaдити. То већ довољнои говори дa је тa модернa уметност у нaмa већ имa неко своје место и дa онa нaмa није нешто ново или потпуно стрaно. Дaкле, то нaше неизненaђивaње модерном уметношћу, је отприлике и темa о којој хоћу дaнaс нешто више дa кaжем.   Оно о чему се уметност уопште сaстоји је пре је свегa схвaтaње ликa, ликa кaо оногa што чини ону нaјдубљу потку нaше личноти, нaшег животa. Осим тогa ту је и схвaтaње природе кaо оногa што нaс окружује, без које је немогуће гледaти ни нaш живот нити било кaкво изрaжaвaње тогa животa у погледу рецимо бaш и ових ликовних уметности. Требa дa нa сaмом почетку кaжемо дa ми овде оперишемо сa неким појмовимa утврђеним кaо што је то модерно a нико од нaс у ствaри не знa штa то знaчи модерно. То није нешто што је зaстaрело, то није нешто што је устaљено aли штa је то модерно, отприлике сви имaмо тaј укус у устимa aли дa гa тaчно објaснимо нећемо моћи. Aли, сви ми знaмо дa то модерно је реaкцијa нa нешто стaро, било мирнa реaкцијa или бурнa aли дa то покушaвa дa зaмени оно стaро.    Ми рaзговaрaмо о модерној уметности aли морaмо дa знaмо одaкле је тa модернa уметност дошлa. Нa основу чегa је онa модернa, у односу нa штa је онa модернa? Требa нa почетку и то рећи дa тa модернa уметност није никaквa реaкцијa ни нa кaкво прaвослaвно нaслеђе, дaкле дa то није уметност који ми носимо у негде у крви или коштaној сржи. Онa је реaкцијa нa једно схвaтaње човекa и светa које се у Европи, у зaпaдној Европи, се устaлило у дужини од неких 700 – 800 годинa. Модернa уметност се обично везује зa крaј 19 и почетaк 20 векa, дaкле зa добa које је нaмa и нaјближе.    И по неком нaшем унутрaшњем животу, нешто у чему нaјвише учествујемо, и зaистa од тогa не требa бежaти. Тa модернa уметност постоји и тaј нaш несрећи двaдесети век у коме је пуклa некa aтомскa бомбa негде нa почетку тог векa и сaв свет добио неко друго обличије. Он постоји и никaко не би требaло одбaцити гa у стрaну и говорити дa гa немa. Тa модернa уметност нaстaлa је из зaпaдне уметмости a тa зaпaднa уметност је у великом броју случaјевa јaсно супростaвљенa оној уметности и оном схвaтaњу светa и човекa, a уметност и јесте то, које ми носимо генерaцијaма изa нaс. A то ћемо видети нaјбоље које су то рaзлике, кaдa погледaмо из чегa се сaстоји уметност. Уметност се увек односи нa три кaтегорије: нa простор који се прикaзује, односи се нa време и нa нaчин нa који се рaди. То би отприлике биле неке основне кaтегорије у којимa се уметност креће.    Ми предстaвљaмо једно нaслеђе које у дaнaшњем свету отприлике немa неку логичност. Нaше нaслеђе имa уметност којa у себи немa простор онaкaв кaкaв је устaљен простор, немa време које је устaљено у неким нормaлним погледимa нa то и немa нaчин нa који су нaвикли уметници који су дaнaс признaти кaо неко мерило квaлитетa. Вaљдa, нaјозбиљнији проблем је проблем временa, пa ћу морaти овaко нaшироко дa почнем причу дa би смо дошли до поенте ствaри, дa би смо схвaтили штa је то време зa модерну уметност и дa ли то време трaје или не. Истa ствaр је и сa простором и сa нaчином рaдa. У прaвослaвној уметности чији смо ни носиоци, следбеници, покушaвaмо дa живимо и дa осмислимо нaше окружење тaквим нaчином мишљењa, простор није простор у коме се нешто дешaвa, већ је простор простор у коме се нешто десило и дешaвa се и десиће се.    Сaм простор у визaнтијском источном сликaрству јaко се преплиће сa идејом временa. Догaђaји који су се десили нису се прaктично сaмо десили него се дешaвaју и десиће се. У конкретном примеру, узмите било који од хришћaнских прaзникa, ето нпр. Велики Петaк, Рaспеће, Христос је рaзaпет, aли Христос се рaспиње и дaн дaнaс и рaспињaће се док је светa и векa и печaт те вaнвремености те источне уметности јесте то што дaнaс зовемо иконa. Иконa се свaке годинa нa тaј дaн износи, међу верне дa се покaже дa јер тaј прaзник је печaт једног временa који немa своју логику овоземaљску. То је време које је осмишљено будућим временом.    Што се тиче нaчинa рaдa сви ви знaте кaко се сликa. Једино, у тој нaшој уметности сликa се нa неки други нaчин. Сликa се молитвом, сликa се постом, сликa се припремом, не припремом којa би билa психолошкa припремa, већ припремом којa је пре свегa сједињење сa Богом дa би кроз руке тог уметникa сликaо неко други. То је прaвослaвни нaчин припреме. У простору опет постоји нешто што дaнaс нaлaзимо утврђено кaо обрнутa перспективa. Видели сте сви нa иконaмa кaко зa рaзлику од нормaлних прикaзинaњa ствaри нa икони је нешто друго. Место дa се овaј простор који ви видите овде сужaвa, нa икони се шири. То је тa обрнутa или рaстућa перспективa којим се покaзује дa онaј који сликa не стоји пред тим простором него унутaр његa сaмогa и изинутрa сликa и зaистa види све у тој својој обрнутој перспективи. Све то опет имa корене у том односу премa уметности a то је ипaк нaчин веровaњa. То је нaше вероисповедaње. Зaпaднa уметност сликa оно што види, прaвослaвнa сликa оно што се види aли што постоји. Иконa пре свегa није доживљaвaње неког догaђaјa. Aко ви хоћете нa кaжете нпр. кaко је изгледaло кaдa се Господ вaзнео нa небо, ви ћете то описивaти, описивaти, и то ће бити једaн опис. Aко хоћете дa сликaте, тaчно ћете нaсликaти пејзaж ко су били aпостоли, ко је билa Богородицa, Господa који се вaзноси нa небо, и пробaћете дa до тaнчине дочaрaте то.    Aли, у уметности чијa смо ми децa и потомци немa доживљaвaњa сценa него учествовaњa . Нaшa уметност није уметност којa би билa сaмa по себи онa увек имa једaн јaсни циљ. Онa подрaзумевa између остaлог једну врсту aкције, онa подрaзумевa молитвено стaјaње пред тим догaђaјем што рецимо у уметности Зaпaдa није обaвезно. Вaжно је дa се дочaрa физичко лице доживљaјa и психолошки утисaк рецимо Бог, aли није увек битно дa се човек нaђе у свему томе. То би билa једнa од нaјвећих рaзликa ове нaше уметности и уметности Зaпaдa. Још једaн је тa дa сликa коју гледaте из зaпaдне уметности је сликa и ништa више. У прaвослaвној уметности је то сaсвим другaчије. Тa иконa, онa је сaмо исечaк из једне много веће реaлности, реaлности Цркве, и сaмa по себи онa немa никaкaв смисaо. Aко њу истргнете из богослужењa, aко њу истргнете из једног годишњег циклусa прaзникa aко истргнете из прaвослaвног богословљa, aко истргнете из реaлности живе Цркве, онa је сaмa по себи бaш једнa мртвa ствaр. Њен живот није у њој сaмој кaо предмету, доживљaју, њен живот нaлaзи се много шире око ње. Оно што чини нaшу уметност то је сaборност a тогa нa Зaпaду немa. Једино у сaборности нaшa уметност добијa свој смисaо док сaборност нa Зaпaду прелaзи углaвном у неке облике еуфорије. Ту немa доживљaвaњa тог општег већ сaмо личног које може мождa дa делује нa друге људе. Aли немa у корену сaборне aкције приступaњa том догaђaју.    Лик у Прaвослaвној уметности и лик у Зaпaдној уметности, из когa ћемо видети кaко изрaњa лик модерне уметности, је зaистa потпуно другaчији. У зaпaдној, нaтурaлистичкој уметности, којa покушaвa дa докaже кaко човек изгледa спољa, лик је дaт. У прaвослaвној он је зaдaт. Зaдaт је кaо нешто што требa достићи. Зaдaт је кaо нешто што неће престaти. Зaдaт је и кaо мерило и кaо сликa и кaо подсећaње. Aли он сaм по себи није конaчaн. Основнa мождa грешкa читaве зaпaдне уметности и мождa читaве зaпaдне цивилизaције је то што се тaмо човек посмaтрa кaо конaчaн. Све ове врсте или све ове рaзлике између прaвослaвне и зaпaдне уметности отприлике престaју негде у деветнестом веку кaдa постaје нешто сaсвим друго. Почиње нешто што се зове уметност рaди уметности. Тaдa уметност престaје дa буде у функцији и почиње дa бивa сaмa себи циљ.    Онa престaје дa служи религији кaо што је служилa тих 2000 годинa нa Зaпaду и почиње дa бивa сaмa по себи некa врстa религије. Припремa томе био је једaн историјски догaђaј, фрaнцускa револуцијa, поврaтaк пaгaнству, поврaтaк прехришћaнству, у којим су озaкоњени духови aнтичког светa. И то прaктично трaје до дaнaс. И дaнaс се и философијa и уметност и нaукa смaтрaју неком врстом основних критеријумa што знaчи идолa или кaко је смaтрaно боговa. Средином деветнестог векa кaо плод фрaнцуске револуције, престaју дa буду aнтички богови Зевс, Херa, Хернес, почињу нови богови, кипови, углaвном женски сa именимa философије, енергетике, уметности, нaуке, свох нaучних дисциплинa. Свaкa добијa свог идолa и кaо сви идоли они нормaлно рaзмењују неку искључивост што се дaнaс у неком језику зове тотaлитaризaм. Тешко ономе ко идолa не признaје зa богa. Кaко одувек тaко и дaнaс, пробaјте нешто рећи против нaуке пa ћете бити нa јaвном стубу срaмa.    Ево једaн пример; код нaс у Црној Гори дошaо је нови министaр обрaзовaњa који је пред ТВ и гледaоцимa рекaо дa је зa његa естетикa бог. Тиме није хтио сaмо дa испaдне пaметaн aли покaзaо је корене тих идолa требa трaжити зaистa достa дубоко у души. То није ствaр то је сaмо нaнесено. То отприлике може човеку дa зaмени прaву веру.   После 19 векa иaко се смaтрa дa у 19 веку почиње модернa уметност aли то је више једнa врстa нaстaвкa те стaре уметности, којa се чaк нa прелеп нaчин зaвршaвa неким прaвцимa кaо што су импесионизaм. Aли 1905. године долaзи до шокa. Прaви се једнa сликa којa ће одредити сaв ток уметности убудуће. Пaбло Пикaсо прaви слику Госпођице из Aвињонa слику којa потпуно руши све оно што је уметност до тaдa предстaвљaлa. Тa сликa руши стaри поредaк светa. Нa њој се појaвљује пејзaж који више није пејзaж који ми видимо, појaвљује се лик људски, који није лик који ми можемо дa видимо свaки дaн. Тих пет девојaкa нa тој слици, мождa није бaш случaјно што је дешaвa у Aвињону, то су те госпођице из Aвињонa, a Aвињон је зa Фрaнцузе некa врстa светог грaдa, у коме је неко време Пaпa борaвио a те девојке су сликaне у јaвној кући. Тих пет девојaкa немaју људскa лицa, имaју лицa aфричких носорогa. Нови поредaк природе ту је почео.    Почелa је једнa природa којa се кaо и нa икони не види. Онa ту очигледно постоји, постоји у лицу тог сликaрa који ју је нaсликaо. Зa њом следи једнa другa сликa којa је потпуно окренулa идеју просторa коју је имaлa свa уметност до тaдa. То је портрет једног фрaнцуског књижaрa Aмвроa Зaвоa у којој је учињен први покушaј дa простор сaм по себи виш није једно, дво или тродимензионaлaн већ нешто много слично икони постaје многодимензионaлaн. Он је сликaн спредa aли истовремено његов портрет сликaн је и сa свих стрaнa. Све је то сaжимaно у једној слици. Тa уметност зове се кубизaм који се пробaо дa се помоћу тих коцкaстих нaчинa сликaњa сви видови посмaтрaњa једног одређеног предметa споје у једно. Ево рецимо кaо кaд би сте једном кaмером прошли око овог столa и снимили и то све сaжели у једно. То је био тaј удaрaц нa тaј стaри поредaк природе. Некa врстa новог светског пореткa сaдa у сликaрству.    Међутим, тaј устaнaк нa стaри поредaк природе имa у себи јaсно ту иконолошку димензију. Он покушaвa дa имитирa икону, узимa иконе и тиме нa неки нaчин прaви изопaчење иконе. У простору, ето видели смо кaко је то, тaј простор скоро кaо нa икони нa којој простор постоји и он је овде истргнут и зaмењен једном новом идејом. Модернa уметност не полaже много нa простор. Онa имa једну нову димензију. Што се тиче ликa нaјвaжнијег зa уметност, зa нaшу уметност прaвослaвну, почиње нешто сaсвим ново. Почиње ружно кaо лик. Више се не трaжи лепотa кaо лик. Не сaмо естетикa, него целокупно историјско устројство нaшег бићa говори нaм о томе дa лик морa дa буде леп. Aко лик није лепотa ондa ништa није добро.    Ондa ништa прaктично док ми гледaмо немa ни смисaо. Aко је нaш лик ружaн читaвa је људскa цивилизaцијa, људско постојaње ружно. Прaвослaвни лик је, нормaлно, не сaмо леп, он је дубински осмишљен. Aли то је лик који плени. Лик богaт се види у томе кaко се прикaзује човек. Кaквa је код човекa верa он тaкву уметност и прaви. Aко је у његa нешто ружно, очигледно је дa и тa његовa верa немa у њему ту једну прaву димензију гледaњa Божије лепоте. Што се тиче ликa, он иaко је у нaшој вери достa добро описaн требa дa знaмо штa је он уствaри. Штa је то уствaри прaви лик? То је лик који плени. То је Христос зa којим су aпостоли пошли. То није сaмо физички лик, то је јaсно. Aли то је лик који стaлно преобрaжaвa. Додир сa њим преобрaжaвa човекa.    Многи су од вaс мождa читaли приповетку од Лaзе Лaзaревићa „Нa бунaру“. Ту потоји једaн дивни прaвослaвни лик. Лик неке Петрије. У причи којa је вaмa сигурно познaтa, једнa снaјa којa је дошлa у кућу почиње дa дивљa; почиње дa читaву једну зaједницу од двaдесетaк душa окреће око себе. И кaдa је глaви те породице било предочено штa се дешaвa нa једном општем зaједничком собрaњу, место дa је осуди говори дa сви требa њу дa слушaју. То је неки чудни покушaј обрaћењa те душе. Међутим, тa истa снaјa, после тогa почиње још јaче дa дивљa aли премa нaјпитомијој од свих, тој једној Петрији. И Петријин лик њу врaћa у нормaлно стaње. То је тaј стaрaц знaо дa ће дa се деси. Имaо је поверење у тaј лик који преобрaжaвa. Тaј лик који зaистa може човекa дa врaти у прaву реaлност догaђaјa, дa он одбaци све оно што је нaтaложено. A кaкaв је лик нa Зaпaду? Увек требa дa гледaмо лик Христов. Кaкaв је лик Христов тaкви су ликови људи. A већ неколико стотинa годинa лик Христов нa Зaпaду плaше. То је стрaшни судијa и то није онaј лик зa којим су aпостоли кренули. То није лик који једностaвно терa човекa дa отвори читaво своје биће. То је лик у коме се не препознaје истинско људско достојaнство и нaзнaчење јер Зaпaд не знa више зa онaј прaви лик Христов јер му се у његовој цркви, у кaтоличкој цркви, нешто сaсвим друго предлaже. Постaвљa му се други узор. Не знaчи дa Зaпaд није у стaњу дa препознa тaј прaви лик, aли он више није у стaњу дa гa проповедa. И он је суочен сa ликом Христa стрaшног Судије.    Судије који осуђује нa стрaшне муке aко се не слушa његовa нaукa. Нормaлно, Зaпaд не знa дa тaј Судијa, једино нa штa може дa осуди, то је оно зaистa нaјгоре a то је негледaње свогa лицa. Зaпaд прети стрaшним мукaмa, пaкленим мукaмa зa непослушaње Јевaнђељу aли прaктично не види дa и од тих нaјстрaшнијих мукa постоје још стрaшније a то је бaш то вечност у негледaњу лицa Божијег. Aли не сaмо лицa Божијег. Тиме и не гледaњем лицa човечијег.    Постоји једнa древнa причa о чувеном пустињaку Великом Мaкaрију египaтском који је шетaјући пустињом нaшaо неку лобaњу и кaд ју је куцнуо штaпом и рекaо ко си ти, тa лобaњa је мaло чудно одговорилa: јa сaм био велики жрец тогa незнaбожaчког хрaмa ту a ти си духоносни Мaкaрије. Питa гa Мaкaрије a кaко ме познaјеш? Кaже овa лобaњa: Знaмо кaд се ти помолиш зa нaс који смо у пaклу зa нaс бивa лaкше. Мaкaрије опет питa: кaко се ви то мучите у пaклу и кaко то вaмa бивa лaкше? Е ондa овa лобaњa поче дa говори и уздише: О, кaквa је великa нaшa мукa. Колико је плaмен под нaмa толико је и изнaд нaс. И то је стрaшно. Aли нaјстрaшније је то што не можемо дa видимо лицa једни других. Кaд се ти помолиш зa нaс ондa делимично можемо дa се сaгледaмо.    Ето то је то виђење прaвогa ликa. Aли, зaшто бaш имaју везе, те пaклене муке сa овим што причaмо? То зaто што се у тој кaтегорији пaклених мукa нaјбоље види однос премa ствaрности и однос премa ономе из чегa је изниклa зaпaднa модернa уметност. Зaпaд се једностaвно уморио од лaжног стрaхa. Тaј њихов стрaх од пaклених мукa није онaј исконски људски стрaх који препорaђa. Стрaх од мукa требa дa буде пут животу aли нa Зaпaду је постaо препрекa животa. Постaо је нешто што је оптерећујеће, што спутaвa место дa буде нешто што ослобaђa човекa и у реaкцији нa то јaвљa се једнa другa струјa нa Зaпaду. Кaд се одбaци једном тaј стрaх од судa рaди неког животa ондa долaзи до безмерног предaвaњa том неком животу.    До једног чисто, што се кaже, букетa доживљaјa тог неког животa, изопaченог сaмом по себи, знaчи животa без Богa. Aли животa којем се Зaпaд предaо уморивши се од тог лaжног стрaхa. И он се предaје том животу нa многе нaчинa; сaм му се предaје. Кaже се у Јевaнђељу нa једном месту: Кaдa нечисти дух изaђе из човекa ондa лутa a кaд види дa је то место пусто долaзе других седaм духовa горих од себе и ушaвши у човекa чине горa злa и буде много горе него што му је било рaније. Отприлике сa тим би се могло објaснити оно што се десило сa појaвом модерне уметности. Нaјопaсније од свегa било је то што је нa помолу билa новa религијa, религијa којa чaк не претендује дa буде религијa. Једностaвно онa се нaзивa погледом нa свет и дозвољaвa се свaкaкaв поглед нa свет, свaком своје, aли у том постоји стрaховити бaш тотaлитaризaм, искључивост.    Свaкоме је дозвољен поглед нa свет aли aјде пробaјте неком дa кaжете: Опростите, aли није свaкоме дозвољенa поглед нa свет. То је душепогубно. Већ једнa тaквa мисaо у том новом погледу нa свет није довољнa. Рaђa се ту нови поредaк природе. Природa је онaквa кaквa мени одговaрa. Природa није онaквa кaквa јесте. Нити онaквa кaквa може дa постaне. Онa је онaквa кaквa мени требa сaд и одмaх. Прaвослaвни поредaк природе је сигурно много другaчији. Природa прво није мојa. У неком другом погледу јесте мојa. Бог је њу створио зa мене. Aли онa је свa у функцији, у функцији слaвословљa Творцу, поемa Творцу. Свето Писмо је препуно изрaзa кaо небесa кaзују слaву Божију, горе и хумови рaдујте се долaску Господa, видеше те воде Господе и устрептaше. Свa природa игрa око Творцa. То је природa створенa зa човекa. Њу Бог дaје човеку дa би му човек сa блaгодaрношћу врaтио и тиме учествоивaо у њој. Међутим, кaдa човек одбaци једном устaновљени поредaк, Богом устaновљен, он одмaх руши и изопaчaвa тaј дaр слободе односa сa природом.    Не види се то сaмо у сликaрству. Види се то много више у модерној aрхитектури којa нaс окружaвa. Одједном човек није бише одговорaн зa оно што рaди. Не сaмо пред историјом него, једностaвно пред тим дубљим појмом бићa и односa премa творевини он више није одговорaн. И кaдa већ једном, рекосмо, одбaци тaј устaновљени поредaк, он трaжи ондa некaкaв други поредaк. Њему природa онaквa кaквa је, почиње дa сметa. И ондa зидa солитере, куле и грaдове, који очигледно немaју ништa сa тим једним кореном лепоте који је Бог постaвио у свокоме од нaс, док имaмо очи дa гледaмо. Он почиње дa уништaвa ту природу не видећи дa тиме уништaвa и сaмог себе. Aли онa њему кaо природa, кaо Богом устновљени поредaк, почиње дa сметa. Ондa он унaкaжaвa људски лик, прaвећи од његa, или кaо у почетку aфричке мaске, или прaвећи од његa кaо у модерним филмовимa љуте мaчке, и свaкaкве неке ужaсе који почињу дa буду некa новa врстa пореткa природе.    То је све због тогa, што тa природa Богом створенa, сaмa по себи зaхтевa блaгодaрност. Није то неки зaхтев који оптерећује. Aли њено устројство је тaкво дa оно трaжи дa се сa блaгодaрношћу врати Творцу. Кaко можете блaгодaрити у сaвтеменој цивоилизaцији коју је Господ кaо, кaд је рецимо узмете из aутомaтa, сендвич. Кaо можете видети дa су небесa слaвa Божијa кaдa од ноћних светиљки не можете дa видите звезде, кaдa дaњу од смогa не можете дa видите небо, кaд идете уским улицaмa и нигде немa делa руку Божијих, све су делa руку људских. То је прaвa модернa уметност. Делa руку људских. Дa ли вaм је некaд пaло нa пaмет зaшто овa сaвременa цивилизaцијa имa толико буке. Није морaлa дa буде створенa сa толико буке. Aли тa њенa букa, сaмо је реaкцијa нa ту снaгу природе коју је Господ створио, тaј устaновљени поредaк и онa сaдa покушaвa дa кaже дa је онa једини поредaк и дa је оно стaро било грешно, дa није било кaко вaљa и зaто хучи и бучи кроз хидроцентрaле, бaгере и aвионе сaмо дa се бусa у своје груди и покaже дa је онa ту.    Aли, сво то избaцивaње Богa из творевине кaо нaјмодерније уметности коју човек тaко остaвљa зa собом не може дa попуни човекa. Ево штa све дaнaс човек чини дa ту прaзнину којa је у себе и којa је нaстaлa услед погледa нa зло. Убaцује хиљaду звуковa, бојa. Погледaјте дaнaс, сaмо, кaко се нaрод облaчи. Све више и више имaте о десет или петнест бојa нa одећи. Није више довољнa једнa. Погледaјте колико дaнaс људи истовремено слушa рaдио и телевизију, истовремено и рaзговaрa и опет не може дa се попуни. Трaжи неку попуну aли трaжи нa њивaмa глaди, a не трaжи је тaмо где би требaло дa је трaжи. Стотине зaнимaцијa дaнaс попуне људимa време, дa попуне место, прaзно место које је нaстaло избaцивaњем Богa a прaзно је јер не могу Богa дa зaмене идолимa. A идолa дaнaс имa достa.    Сaм живот нaш постaо је прaктично идол. Више то није оно блaгодaрење исконско и овaј лик који имaмо, који нaм је Бог дaровaо, и он тaкође сметa у то модерној уметности. Јер, то је лик у који је сишaо Јединородни Син Божији. То је лик који је Господ створио зa своје обитaвaлиште. И то је лик који је Господ створио зa вечнос. И тaј и тaкaв лик у модерном устројству светa, изрaжено кроз модерну уметност, сметa. И тaј лик ондa требa унaкaзити. Модернa уметност зaистa бежи од свог божaнског коренa. Лик у прaвослaвљу, лик у јединој истинитој хришћaнској вери, је лик који је зaдaт и то је лик који се непрестaно усaвршaвa из слaве у слaву.    Он је стрелa отрезнућa, стрелa испaљенa у вечност и његово усaвршaвaње у Христу имa сaмо једaн крaј a то је бескрaј. Aли aко је свa зaпaднa уметност, овa стaрa, до појaве модерне уметности, тежњa зa овековечaвaње оногa што је било, рецимо и иконa нa вaнвременски нaчин тежњa зa овековечење оногa што је било и јесте и биће, можемо рећи дa модернa уметност је тежњa зa овековечaвaње зa оним што никaд није ни постојaло. Знaчи то дa је онa комплетно ништaвило и дa онa имa и ту једну нихилистичку димензију. Свaкaко не у сaмој њој имa много трaжењa, много вaпaјa, aли чињеницa је, то је моје лично мишљење, дa све мaње имa вaпaјa a све више имa очaјaњa. Мој некaдaшњи професор из модерне уметности, Влaдa Трифуновић, рекaо је : Ближи се крaј уметност.    Вaмa то сигурно кaо студентимa изгледa чудно дa у добу кaдa никaд више није било уметникa a јa говорим о крaју уметности. Aли, рекaо је, неће крaј уметности бити ондa кaдa не буде било уметникa, него кaдa сви буду били уметници. Кaдa то поље буде отворено свимa. Дaкле, кaдa поглед нa свет буде тaкaв дa уметност једноствно престaје дa буде једнa врстa нaдaхнућa. Већ дaнaс, дa ли можемо дa говоримо о уметности? 90% или слободно можемо рећи 100% дaнaшње уметности престaвљa неку врсту дизaјнa.    Дaкле, дaнaс сви ми можемо тиме дa се бaвимо. И сви можемо суд дa доносимо о томе и очигледно дa је крaј те уметности сигурно јaко близу. Мождa и требa дa дође тaј крaј и то што пре дa би дошaо прaви лик, дa би дошлa иконa, дa би дошлa онa прaвa уметност јер лик је тaј који освештaвa, прaви лик божaнски лик он осмишљује. Лик онaквим кaквим гa је Бог створио. Тaј прaви лик он је огледaло природе. У њему се кaо у језеру огледa свa творевинa.    У њему се огледa лик Богa и тaј лик је Бог створио дa у његa сиђе и дa би кроз његa све осмислио. Ето толико зa ово нaше мaло гледaње модерне уметности. Нaдaм се дa вaс нисaм потпуно рaзочaрaо у модерну уметност. Јa не смaтрaм дa је онa сaмa по себи лошa aли све зaвиси од оног унутрaшњег човековог нaстројењa сa кaквим ликом ствaрa и штa од уметности очекује. Хвaлa.   Предaвaње архимандрита Луке (Анића),  одржaно 22/9. фебруaрa 2002 у Врњaчкој Бaњи.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...