Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Дејан Ристић: Изгон Цркве са Космета 1945-1950.

Оцени ову тему

Recommended Posts

,,Двадесети век, а посебно његова друга половина, биће у свести Цркве запамћен као време плача. Много је оних који су морали да напусте своју отаџбину којом су дували ветрови разарања, демонских идеологија, диктатура, насиља и неслободе. Много је оних унутар Цркве који су у овом периоду морали да стисну своје срце због исмевања и прогона Христа и хришћана, због протеривања Цркве из јавног живота, дајући јој мрвице за простор њеног друштвеног деловања. Желимо чврсто да верујемо да је време плача, време разградње, време мржње коначно за нама, и да за наш народ и његову Цркву почиње време градње, време радости и време љубави." из Божићне посланице патријарха српског Павла, 7. јан. 2001. /25. дец. 2000.

деÑан ÑиÑÑиÑ

Са окончањем Другог светског рата на југословенској територији и постепеним успостављањем органа нових власти Српска православна црква се, заједно са осталим традиционалним верским групацијама, по први пут у својој више векова дугој историји суочила са државним апаратом који је од самога почетка показивао спремност да се у потпуности супротстави традиционалним верским заједницама које је сагледавао као једног од својих природних противника. Резултат тог сукоба требало је да, по мишљењу партијских идеолога, покаже сву исправност идеја које су заступале Комунистичка партија Југославије и нова власт, али такође и застарелост и ретроградност онога што је проповедала и за шта се залагала сама Црква.

Инсистирајући на принципу да је постојање социјалистичког друштва и религије неспојиво на истом простору, власт се у Југославији од самог почетка поставила врло активно у решавању тог питања. Државни врх је желео да у најкраћем могућем року прилагоди активности традиционалних верских заједница потребама новог социјалистичког уређења што је значило отворен атак на њихова права, слободу деловања и унутрашњу аутономију. У складу са тим спроводило се и одузимање имовине што се морало уклопити у оквире одређене законске процедуре. Говорећи о положају Српске цркве у овоме раздобљу можемо издвојити неколико битних карактеристика:

а. Стање у коме се налазила Црква по окончању рата може се  описати као изузетно тешко. Њена организација је била у значајној мери нарушена, а велики број припадника клера ликвидиран, затворен или протеран, док се не тако занемарљив број свештеника и монаха из личних разлога или под притиском власти одлучио за напуштање Цркве;

б. Материјална разарања на црквеној својини била су огромна што је временом постало још уочљивије. Црква је остала без државних субвенција и принадлежности које је добијала у предратном раздобљу што је додатно ослабило њен ионако тежак економски положај;

в. За разлику од Римокатоличке цркве у Југославији која је, као део целокупне Римокатоличке цркве, могла рачунати на подршку из иностранства и евентуалан притисак на власт уколико би се она одлучила на неке кораке који би ишли на уштрб ове верске заједнице, Српска црква је била препуштена себи пошто није могла рачунати на било какву релевантну помоћ која би долазила од међународних институција или влада страних земаља;

г. Моменат да је Црква у том периоду остала без неколико својих најугледнијих архијереја који су пострадали или умрли природном смрћу током рата, односно били приморани да напусте земљу и склониште потраже у иностранству, као и дугогодишње одсуствовање самога поглавара додатно је унело пометњу и ослабило њену снагу што су новоформирани органи власти вешто и обилато користили;

д. Личности које су у то време припадале црквеном врху биле су неуједначених  способности, док су поједини епископи били сасвим неприпремљени да се суоче са надолазећим изазовима.  Поред тога, конфузији у Синоду и Сабору додатно је доприносила неспремност да се оставе по страни личне склоности и амбиције како би се заједнички формулисала стратегија активности у поратном периоду који је доносио битно промењен статус Цркве у држави;

Истрајно атакујући на економску моћ Цркве, власт је у исто то време на различите начине њу постепено удаљавала из бројних сегмената живота попут школства, здравства, војске или правосуђа и тиме ју је на одређен начин гетоизирала, начинивши при том јасно видљиве баријере које се нису смеле нарушити. Радећи све то у циљу остваривања прокламованог начела о одвојености Цркве од државе, власт је истина искључила Цркву из свих битнијих друштвених токова, али је себе, исто тако, са доста успеха инкорпорирала у поједине, њој доступне, области деловања и живота Цркве. 

Имовина са којом је располагала ова верска заједница није била ни мало занемарљива у своме обиму и видовима, а оно што је посебно тангирало власти јесте била чињеница да је она (имовина) Цркви пружала могућности за широко друштвено деловање, као и то да је у томе случају она могла да обезбеди значајну дозу самосталности у односу на државу. 

Већ током 1945. године постало је сасвим  јасно да је, сада већ прилично утемељена власт, отпочела нову етапу у свом односу према Цркви и регулисању бројних отворених питања. Стога је у том раздобљу усвојено више одлука и закона који су директно ограничавајуће утицали на положај СПЦ  у држави и друштву,  њено  материјално  стање и дијапазон њених активности. Оно што је свакако индикативно јесте да је основни закон који је требало регулише ову област, а то је Закон о правном положају верских заједница, усвојен тек 1953. године. У овом међупериоду власт је у највећој мери окончала активности на свођењу верских заједница, пре свега Српске православне цркве, Исламске верске заједнице и у одређеној мери Римокатоличке цркве у Југославији на прилично изоловане структуре без веће снаге које ни на који начин нису могле да угрожавају, нити ограничавају спровођење политике новог државног врха.

Положај Цркве је био посебно погоршан након што је  23. августа 1945. године, у привременој Народној Скупштини ДФЈ усвојен Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Тиме се Српска црква суочила са огромним проблемом који се огледао у масовном одузимању земљишних поседа, да би крајем те деценије на ред дошле и зграде, имовина задужбина, фондова, црквених установа и друге (не)покретности. У првој фази најгоре су прошли земљишни поседи у власништву црквених власти, храмова и манастира који су међу првима пали под удар oдредаба овога закона.

Да бисмо на прави начин схватили размере спроведене аграрне реформе над имовином Српске цркве потребно је нагласити да је она крај Другог светског рата дочекала са земљишним фондом који је обухватао 37.197 хектара. Након спроведеног одузимања земље Цркви је у Србији остало свега 1.588 хектара, што је износило 4,2 % некадашње површине. Српска црква је на територији Југославије у периоду од само око годину дана (1945-1946) остала без око 70.000 хектара земље. Процентуално, обим црквеног земљишног фонда који јој је остављен кретао се у приближним вредностима наведеним када је било речи о стању у Србији.

Закон  је предвиђао да се црквеним установама, у које су између осталих спадали и манастири, може оставити ораница и шума у распону од по 10 до 30 хектара у зависности од њиховог историјског значаја.

Посебан проблем приликом спровођења одредаба Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је одређивање парцела које се имају оставити поједином манастиру или другој црквеној установи, односно црквеној власти. Оно што се из доступних извора може уочити као заједничка нит јесте чињеница да је дотадашњим власницима, као по правилу, остављана најлошија земља, често подељена  на више мањих парцела које међусобно нису биле повезане.

Посебно су лоше пролазиле оне цркве и манастири, као и црквене установе које су током рата претрпеле значајна ратна разарања, а које је нова власт сматрала угашенима тј. непостојећим. У таквим случајевима одузимана је целокупна имовина, земља са свим зградама и припадајућим покретностима што је објашњавано тиме да је у питању био угашени манастир или црква, односно имовина некадашње црквене установе. Тек након уложене жалбе одговарајућем суду од стране Цркве, појединим од тих правних лица остављан је земљишни посед и то увек у обиму од по 10 хектара. Такав је пример манастира Девича и Сопоћана или призренске Богословије. Међутим, дешавало се, и то не ретко, да се сва имовина одузимала и црквама и манастирима који су били неоштећени односно који су активни.        

Са друге стране, одређивање историјског значаја поједине црквене институције, што је искључиво спадало у ингеренције државе, а према томе и одлучивање о земљишном фонду који јој треба бити остављен власти су најчешће користиле за даље погоршање и умањивање економске моћи Цркве. Таквих случајева било је много.

Патријаршијски управни одбор обратио се Аграрном савету ФНРЈ и поводом спровођења аграрне реформе на поседима црквених фондова, задужбина и парохијских сесија. У представци се напомињало да су црквени фондови, задужбине и парохијске сесије, по Уставу СПЦ, правна лица, а у складу са Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији као таква имају право на одређени земљишни фонд у складу са својим историјским значајем. У периоду пред усвајање Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је 518 парохијских сесија у укупној површини од око 17.000 катастарских јутара и 48 залишних сесија укупне површине од око 1.500 јутара.

Министарство аграрне реформе и колонизације НР Србије је у допису Аграрном савету ФНР Југославије из јануара 1946. године доставило предлог српског Министарства просвете о утврђивању историјског значаја манастира и црквених власти ради остављања одговарајућег земљишног поседа у складу са одредбама Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Утврђено је да на подручју Србије постоји 16 манастира веће и 24 мање вредности, поред неколико црквених власти којима треба оставити део земље. Првих 16 манастира би, по своме значају, били подељени у четири групе од којих би прву: чинили Студеница, Дечани, Грачаница и Жича којима би припало по 20 хектара ораница и 30 хектара шуме. У другу групу спадали су Милешева, Љубостиња, Манасија и сремска Раваница и њима би остало по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме. Трећу групу чинили би манастири Сопоћани, Патријаршија у Пећи, Каленић и Крушедол којима би се оставило по 10 хектара ораница и 20 хектара под шумом. И коначно, у четврту групу сврстани су Бања код Прибоја, Раваница, Горњак и Благовештење код Страгара којима би остао законом прописани земљишни минимум од по 10 хектара обрадиве земље и шуме.

Осим тога Патријаршији би, по овом предлогу,  припало свега 30 хектара ораница и шума, митрополијама по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме, а епископијама по 10 хектара.

Комисије месних Народних одбора убрзо су изашле на терен и сачиниле записнике и покретној и непокретној имовини свих цркава, манастира и других црквених установа и о томе известиле надлежне органе.

Бројне    управе    манастира,    црквени    судови   и    црквене   власти     различитих  нивоа  обраћали  су  се државним органима указујући на пропусте,  незаконите поступке и насиље које се на терену дешавало. Имовина појединих манастира константно је развлачена и нарушавана, а земља одузимана.   

Тако је Комисија месног Народног одбора Дечани, среза ђаковичког, утврдила да манастир Високи Дечани, епархија рашко-призренска,  поседује укупно око 950 хектара земље, од тога 232 хектара ораница. Са тим у вези, начелник Одељења аграрне реформе при Министарству пољопривреде, упутио је 23. фебруара 1946. године предлог Председништву Владе НР Србије да се овом манастиру, имајући у виду његов велики историјски значај, остави законом дозвољени земљишни максимум.

Епархијски управни одбор епархије рашко-призренске обратио се 6. новембра 1946. године Патријаршијском управном одбору молећи га да код Комисије за верске послове ургира како би се са те године одузетих ораница и воћњака манастиру Високи Дечани вратили барем летина и воће за потребе манастирског братства. На полеђини овог документа митрополит Јосиф је руком записао да га треба доставити проти Милану Смиљанићу, председнику Земаљске комисије за верска питања, и умолити га за потребну интервенцију. Одељење аграрне реформе и колонизације при Министарству пољопривреде је у јануару 1947. године  проследило молбу Комисије и упутило је на даље разматрање и одлучивање обласном Аграрном суду у Приштини. У питању је био само један од примера одуговлачења и инсистирања да се поступа по законским одредбама што је у пракси значило да су молбе и притужбе Цркве врло често завршавале без икаквих или са незнатним резултатима. И на овај начин власт је желела да стави до знања црквеном врху шта се може очекивати у даљим односима државе и Цркве, као и то да се ова друга, по свему судећи, морала навићи на свој нови положај и улогу који су јој одређени.

Епископ рашко-призренски Владимир обратио се 17. априла 1948. године Верској комисији Србије са захтевом да се ослободи парохијска канцеларија Црклешка у архијерејском намесништву пећком у коју је бесправно усељена локална сеоска задруга. Како је навео тамошњи парох то је учињено ,,само да би сметали вршење обреда црквених и вршење администрације парохијске. Извештавам да ако ми се не ослободи канцеларија ја не одговарам за невршење своје дужности, јер под дуб или крушку не могу вршити администрацију парохијску''.

Истог дана епископ Владимир је уложио жалбу на поступак месног Народног одбора у Грачаници, смештеног од краја рата у део манастирских конака, који је наредио управи манастира да се исели из преосталог дела конака и смести негде у селу. Уколико би се то и десило, напомињао је епископ, старешина манастира не би могао да управља манастиром нити да остане ту и да врши дужност свештеника за тај крај. У извештају Обласног Извршног одбора Обласног НО АКМО упућеном Председништву Владе Србије 11. маја исте године, истицало се да је месни Народни одбор у Црколезу, срез источки, због мањка простора само за кратко заузео зграду локалног свештеника, али не и црквене просторије, те да је издат налог да се она ослободи иако свештенику, како се наводило, она није била преко потребна. Такође, извештавало се да је срески Народни одбор у Приштини задовољио захтев старешине Грачанице и оставио манастиру оне просторије које су му потребне. На крају извештаја је иронично констатовано да је захтев Цркве у погледу простора решен ,,на задовољство њено".

Ни овако недефинисано стање  када је у питању манастир Грачаница неје потрајало дуго јер је Југословенска армија 7. фебруара 1950. године заузела цео велики манастирски конак, док су монаси пресељени у јужни део порте где су до тада били магацини сеоске задруге. Монаштву није дозвољен приступ манастирском дворишту, звонари,  нити прилаз појединим објектима или деловима манастирског земљишта као што су бунар и баште. До звонаре су они од тада долазили околним путем од око пола километра и то само онда уколико би се дозволило звонити. Истом приликом исељен је био и сав манастирски инвентар попут кревета, клупа, столица и другог. Старешина манастира напоменуо је да је исељење обављено у недељу, и то за време литургије. У име Светог Синода епископ злетовско-струмички и потоњи патријарх српски Викентије је тим поводом молио, у обраћању Комисији за верска питања, да се овај проблем реши. У одговору који је пристигао од секретара Извршног одбора НО АКМО Вели Деве 29. марта 1950. године, стајало је да су поменуте просторије заузете за потребе смештаја опреме Југословенске армије те да монаси живе у једном одељењу друге зграде. Из манастира су исељени дотадашњи његови ,,станари" и то локална сеоска задруга, предузеће ,,Жеграп" и станица милиције па се на тај начин, како се истицало, изашло у сусрет потребама братства које је у њему обитавало.

У јануару 1947. године викар патријарха Гаврила, будимљански епископ Валеријан обратио се молбом Комисији за верска питања при Влади Србије поводом проблема насталих са одређивањем величине поседа манастира Пећке Патријаршије која ни, као традиционално седиште Српске цркве, није била поштеђена репресија државних власти. Он је у писму, у име патријарха, као надлежног архијереја с обзиром да је Патријаршија у Пећи од свога оснивања била ставропигијални манастир, тражио да се изврши замена раније одређених 30 хектара обрадиве површине другом парцелом из некадашњег манастирског имања које је имало близу 950 хектара. Разлог томе је што је додељена земља изузетно лошег квалитета, исцепкана на већи број парцела са несређеним документима о власништву, као и да је један њен део манастир још раније продао о чему су постојали докази. Поред тога, војне власти су и од тог додељеног поседа узеле плац од 3 хектара најбољих ораница који обрађују за своје потребе, а за коју је манастир плаћао порезе и остале дажбине. 

Проблем регулисања земљишног поседа овога манастира остао је, међутим, нерешен и следећих неколико година иако су различити црквени достојанственици (па чак и потоњи патријарх Викентије, 1954. године) у више наврата тражили да се то учини. 

И манастир Гориоч у Истоку, на Космету, се након изласка локалне комисије убрзо нашао  без доброг дела своје земље, имајући у виду да му је од око 25 хектара остављено свега 1,5 хектара ораница и 6 хектара шуме, док је остатак био одузет. На основу уложене жалбе Обласном аграрном суду за Космет, манастир је у пролеће 1946. године добио још 1,3 хектара ораница од свог пређашњег поседа. На ту одлуку суда није било могуће уложити жалбу вишој инстанци. Тиме је манастир, и поред свих протеста његове управе и других црквених власти, остао без законског минимума од по 10 хектара ораница и шума.

У јануару 1947. године, игуман  Григорије, старешина манастира Драганац, епархија рашко-призренска, уложио је жалбу среском Народном одбору у Гњилану стога што је један од чланова локалног Извршног одбора, у одсуству настојатеља и без икаквог законског права, на манастирском имању извршио сечу шуме и том приликом посекао више од 80 саоница најбоље грађе коју је затим однео у Гњилане. Он је затражио да се манастиру надокнади штета и спрече слични ексцеси у будућности.

И манастир Свете Тројице у Мушутишту на Космету остао је без дела своје земље док му је на име земљишног минимума остављена најлошија парцела нашта су локалне црквене власти уложиле жалбу државним и црквеним органима. Верска комисија је реаговала дописом у коме је било истакнуто да је у том тренутку већ касно за исправљање евентуалне грешке јер је земља која је манастиру одузета увелико подељена аграрним интересентима.

Поред појединих примера спровођења мера аграрне реформе на поседима Српске цркве на које смо раније указали у истом овом периоду је долазило и до других облика угрожавања њене имовине. Након спроведених законских мера Српској цркви је национализовано 1.180 зграда различите намене (парохијски домови, манастирски конаци, епископски дворови, канцеларијски и стамбени простор, задужбине, фондови и др.) што је њен дотадашњи фонд непокретности тога облика свело на 1.503 јединице. У питању је било умањење за око 44% у односу на пређашње стање. Спровођењем ових мера власти су успеле да у огромном проценту Цркву лише њене дотадашње имовине и да је на тај начин доведу у стање потпуне економске несамосталности и потенцијалне зависности од финансијске и друге помоћи која би долазила од стране државе.

Петог децембра 1946. године усвојен је Закон о национализацији који се односио на приватна предузећа у укупно 42 привредна сектора. Оно што је посебно погађало Цркву била је одредба Закона по којој није било планирано да буде извршена било каква компензација за одузимање имовине која је служила у добротворне, културне, социјалне и друге сврхе. Овај Закон је допуњен две године касније, док је основни Закон о експропријацији усвојен 1947. године био допуњен 1953, а измењен и проширен 1957. године. На основу ових законских аката Српска црква је остала, као што је већ речено, без 1180 зграда међу којима су били и парохијски домови, владичански дворови и конаци, штампарије, стамбене зграде, задужбине, фондови и друго. Ситуација је у тој мери била лоша да је долазило чак и до случајева, као што су они из 1949. године, да су чланице сестринства манастира Жича услед недостатка хране биле принуђене да се обрате својим породицама за помоћ, док су поједине монахиње манастира Сопоћани, због истог проблема, биле принуђене да почну са просјачењем након чега је надлежни архијереј, епископ рашко-призренски, био принуђен да стави на то забрану и смањи број искушеница.

Посебан случај насилног поступања државних власти представљало је уклањање монаха из појединих манастира или њихово претварање у музеје. Ови поступци правдани су извођењем конзерваторских радова на њима у складу са одредбама Закона о заштити споменика културе и природних реткости који је усвојен крајем 1946. године. Радове на конзервацији и обнови преузео је на себе новоосновани Завод за заштиту и научно проучавање културе. У периоду који посматрамо исељавање монаха или претварање појединих   храмова  у  музеје   десило  се  са манастирима Сопоћанима и Грачаницом, као и са црквом Богородице Љевишке у Призрену. Такође, Завод је при сваком манастиру на чијој је обнови радио постављао своје сараднике чији је задатак био да надгледају одржавање истих. У стварности, њихове активности су се у суштини сводиле на контролу рада монаха, а не толико на сам процес заштите. На тај начин је вршен додатни притисак од стране државних власти на чланове, ионако малобројног, монашког реда.

Примери уништавања црквене имовине и рушења сакралних објеката карактеристични су за читав период од краја рата до смрти патријарха Гаврила мада је са такавом праксом настављено и касније. Такви поступци су спровођени под чудним околностима и из најразличитијих побуда.

Са уништавањем сакралних и других објеката и добара у власништву Цркве отпочело се већ током 1944. године. У прво време су на мети били оштећени објекти који су ,,рашчишћавани" пошто су страдали током ратних дејстава, а сада су стварали ружну слику или су се налазили на плацу који је у међувремену пренамењен. Тако су сравњени са земљом, поред осталих, и храм и Доњем Товарнику у Срему, као и бањалучка Саборна црква – катедрални храм епископа Платона који је на монструозан начин ликвидиран од стране усташа на самом почетку рата.

Протестујући због безобзирних поступака појединаца и одређених органа власти, Синод је указао на примере уништавања црквене имовине. Забележени су и примери претварања цркава у магацине или стаје за стоку за потребе предузећа, задруга и других установа као што је то био случај у Ораховцу и Урошевцу, рашко-призренска, и др.

Починиоци ових криминалних радњи најчешће су били припадници омладинских организација, сеоских задруга, акцијаши, војна лица, чланови Партије, а у појединим случајевима чак и штићеници установа за бригу о деци лишеној родитељског старања.

Крајем 1949. и током 1950. године контакти Цркве и државе били су знатно ређи него раније и свакако никад хладнији. Државни врх стао је на становиште да се деловање СПЦ коначно мора свести у оквире  потребног и допустивог. Такво стање које можда најбоље карактерише термин позајмљен из војне терминологије – необјављени рат – потрајало је све до изненадне смрти патријарха Гаврила V до које је дошло 7. маја 1950. године. Тим догађајем окончан је први период у послератној историји Српске цркве, раздобље које представља једну од најтежих етапа у њеној новијој прошлости. Доведена у ситуацију да коегзистира са идеолошком државом која је у Цркви видела свог отвореног противника, СПЦ је доживела изузетно дубоку кризу као резултат планског и континуираног деловања световних власти.

 

Аутор је историчар и архивиста из Београда

 

Извор: Нови Полис.рс


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару.      Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?   - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.   Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.   - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.   Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.   Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.   У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?   - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.   Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.   Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).   Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?   - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.   Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.   Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.   Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.   Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!   Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?   - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.   Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.   Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.   Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.   Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?   - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.   Разговор водио:  Немања Андријашевић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу.     Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу.   У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој.   Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином.   После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм.   Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа.   Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство.   Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу.   Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године.   Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану.   Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве  владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је  освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније.   Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост.   У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“   После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу.     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...