Jump to content

Дејан Ристић: Изгон Цркве са Космета 1945-1950.

Оцени ову тему


Препоручена порука

,,Двадесети век, а посебно његова друга половина, биће у свести Цркве запамћен као време плача. Много је оних који су морали да напусте своју отаџбину којом су дували ветрови разарања, демонских идеологија, диктатура, насиља и неслободе. Много је оних унутар Цркве који су у овом периоду морали да стисну своје срце због исмевања и прогона Христа и хришћана, због протеривања Цркве из јавног живота, дајући јој мрвице за простор њеног друштвеног деловања. Желимо чврсто да верујемо да је време плача, време разградње, време мржње коначно за нама, и да за наш народ и његову Цркву почиње време градње, време радости и време љубави." из Божићне посланице патријарха српског Павла, 7. јан. 2001. /25. дец. 2000.

деÑан ÑиÑÑиÑ

Са окончањем Другог светског рата на југословенској територији и постепеним успостављањем органа нових власти Српска православна црква се, заједно са осталим традиционалним верским групацијама, по први пут у својој више векова дугој историји суочила са државним апаратом који је од самога почетка показивао спремност да се у потпуности супротстави традиционалним верским заједницама које је сагледавао као једног од својих природних противника. Резултат тог сукоба требало је да, по мишљењу партијских идеолога, покаже сву исправност идеја које су заступале Комунистичка партија Југославије и нова власт, али такође и застарелост и ретроградност онога што је проповедала и за шта се залагала сама Црква.

Инсистирајући на принципу да је постојање социјалистичког друштва и религије неспојиво на истом простору, власт се у Југославији од самог почетка поставила врло активно у решавању тог питања. Државни врх је желео да у најкраћем могућем року прилагоди активности традиционалних верских заједница потребама новог социјалистичког уређења што је значило отворен атак на њихова права, слободу деловања и унутрашњу аутономију. У складу са тим спроводило се и одузимање имовине што се морало уклопити у оквире одређене законске процедуре. Говорећи о положају Српске цркве у овоме раздобљу можемо издвојити неколико битних карактеристика:

а. Стање у коме се налазила Црква по окончању рата може се  описати као изузетно тешко. Њена организација је била у значајној мери нарушена, а велики број припадника клера ликвидиран, затворен или протеран, док се не тако занемарљив број свештеника и монаха из личних разлога или под притиском власти одлучио за напуштање Цркве;

б. Материјална разарања на црквеној својини била су огромна што је временом постало још уочљивије. Црква је остала без државних субвенција и принадлежности које је добијала у предратном раздобљу што је додатно ослабило њен ионако тежак економски положај;

в. За разлику од Римокатоличке цркве у Југославији која је, као део целокупне Римокатоличке цркве, могла рачунати на подршку из иностранства и евентуалан притисак на власт уколико би се она одлучила на неке кораке који би ишли на уштрб ове верске заједнице, Српска црква је била препуштена себи пошто није могла рачунати на било какву релевантну помоћ која би долазила од међународних институција или влада страних земаља;

г. Моменат да је Црква у том периоду остала без неколико својих најугледнијих архијереја који су пострадали или умрли природном смрћу током рата, односно били приморани да напусте земљу и склониште потраже у иностранству, као и дугогодишње одсуствовање самога поглавара додатно је унело пометњу и ослабило њену снагу што су новоформирани органи власти вешто и обилато користили;

д. Личности које су у то време припадале црквеном врху биле су неуједначених  способности, док су поједини епископи били сасвим неприпремљени да се суоче са надолазећим изазовима.  Поред тога, конфузији у Синоду и Сабору додатно је доприносила неспремност да се оставе по страни личне склоности и амбиције како би се заједнички формулисала стратегија активности у поратном периоду који је доносио битно промењен статус Цркве у држави;

Истрајно атакујући на економску моћ Цркве, власт је у исто то време на различите начине њу постепено удаљавала из бројних сегмената живота попут школства, здравства, војске или правосуђа и тиме ју је на одређен начин гетоизирала, начинивши при том јасно видљиве баријере које се нису смеле нарушити. Радећи све то у циљу остваривања прокламованог начела о одвојености Цркве од државе, власт је истина искључила Цркву из свих битнијих друштвених токова, али је себе, исто тако, са доста успеха инкорпорирала у поједине, њој доступне, области деловања и живота Цркве. 

Имовина са којом је располагала ова верска заједница није била ни мало занемарљива у своме обиму и видовима, а оно што је посебно тангирало власти јесте била чињеница да је она (имовина) Цркви пружала могућности за широко друштвено деловање, као и то да је у томе случају она могла да обезбеди значајну дозу самосталности у односу на државу. 

Већ током 1945. године постало је сасвим  јасно да је, сада већ прилично утемељена власт, отпочела нову етапу у свом односу према Цркви и регулисању бројних отворених питања. Стога је у том раздобљу усвојено више одлука и закона који су директно ограничавајуће утицали на положај СПЦ  у држави и друштву,  њено  материјално  стање и дијапазон њених активности. Оно што је свакако индикативно јесте да је основни закон који је требало регулише ову област, а то је Закон о правном положају верских заједница, усвојен тек 1953. године. У овом међупериоду власт је у највећој мери окончала активности на свођењу верских заједница, пре свега Српске православне цркве, Исламске верске заједнице и у одређеној мери Римокатоличке цркве у Југославији на прилично изоловане структуре без веће снаге које ни на који начин нису могле да угрожавају, нити ограничавају спровођење политике новог државног врха.

Положај Цркве је био посебно погоршан након што је  23. августа 1945. године, у привременој Народној Скупштини ДФЈ усвојен Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Тиме се Српска црква суочила са огромним проблемом који се огледао у масовном одузимању земљишних поседа, да би крајем те деценије на ред дошле и зграде, имовина задужбина, фондова, црквених установа и друге (не)покретности. У првој фази најгоре су прошли земљишни поседи у власништву црквених власти, храмова и манастира који су међу првима пали под удар oдредаба овога закона.

Да бисмо на прави начин схватили размере спроведене аграрне реформе над имовином Српске цркве потребно је нагласити да је она крај Другог светског рата дочекала са земљишним фондом који је обухватао 37.197 хектара. Након спроведеног одузимања земље Цркви је у Србији остало свега 1.588 хектара, што је износило 4,2 % некадашње површине. Српска црква је на територији Југославије у периоду од само око годину дана (1945-1946) остала без око 70.000 хектара земље. Процентуално, обим црквеног земљишног фонда који јој је остављен кретао се у приближним вредностима наведеним када је било речи о стању у Србији.

Закон  је предвиђао да се црквеним установама, у које су између осталих спадали и манастири, може оставити ораница и шума у распону од по 10 до 30 хектара у зависности од њиховог историјског значаја.

Посебан проблем приликом спровођења одредаба Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је одређивање парцела које се имају оставити поједином манастиру или другој црквеној установи, односно црквеној власти. Оно што се из доступних извора може уочити као заједничка нит јесте чињеница да је дотадашњим власницима, као по правилу, остављана најлошија земља, често подељена  на више мањих парцела које међусобно нису биле повезане.

Посебно су лоше пролазиле оне цркве и манастири, као и црквене установе које су током рата претрпеле значајна ратна разарања, а које је нова власт сматрала угашенима тј. непостојећим. У таквим случајевима одузимана је целокупна имовина, земља са свим зградама и припадајућим покретностима што је објашњавано тиме да је у питању био угашени манастир или црква, односно имовина некадашње црквене установе. Тек након уложене жалбе одговарајућем суду од стране Цркве, појединим од тих правних лица остављан је земљишни посед и то увек у обиму од по 10 хектара. Такав је пример манастира Девича и Сопоћана или призренске Богословије. Међутим, дешавало се, и то не ретко, да се сва имовина одузимала и црквама и манастирима који су били неоштећени односно који су активни.        

Са друге стране, одређивање историјског значаја поједине црквене институције, што је искључиво спадало у ингеренције државе, а према томе и одлучивање о земљишном фонду који јој треба бити остављен власти су најчешће користиле за даље погоршање и умањивање економске моћи Цркве. Таквих случајева било је много.

Патријаршијски управни одбор обратио се Аграрном савету ФНРЈ и поводом спровођења аграрне реформе на поседима црквених фондова, задужбина и парохијских сесија. У представци се напомињало да су црквени фондови, задужбине и парохијске сесије, по Уставу СПЦ, правна лица, а у складу са Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији као таква имају право на одређени земљишни фонд у складу са својим историјским значајем. У периоду пред усвајање Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је 518 парохијских сесија у укупној површини од око 17.000 катастарских јутара и 48 залишних сесија укупне површине од око 1.500 јутара.

Министарство аграрне реформе и колонизације НР Србије је у допису Аграрном савету ФНР Југославије из јануара 1946. године доставило предлог српског Министарства просвете о утврђивању историјског значаја манастира и црквених власти ради остављања одговарајућег земљишног поседа у складу са одредбама Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Утврђено је да на подручју Србије постоји 16 манастира веће и 24 мање вредности, поред неколико црквених власти којима треба оставити део земље. Првих 16 манастира би, по своме значају, били подељени у четири групе од којих би прву: чинили Студеница, Дечани, Грачаница и Жича којима би припало по 20 хектара ораница и 30 хектара шуме. У другу групу спадали су Милешева, Љубостиња, Манасија и сремска Раваница и њима би остало по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме. Трећу групу чинили би манастири Сопоћани, Патријаршија у Пећи, Каленић и Крушедол којима би се оставило по 10 хектара ораница и 20 хектара под шумом. И коначно, у четврту групу сврстани су Бања код Прибоја, Раваница, Горњак и Благовештење код Страгара којима би остао законом прописани земљишни минимум од по 10 хектара обрадиве земље и шуме.

Осим тога Патријаршији би, по овом предлогу,  припало свега 30 хектара ораница и шума, митрополијама по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме, а епископијама по 10 хектара.

Комисије месних Народних одбора убрзо су изашле на терен и сачиниле записнике и покретној и непокретној имовини свих цркава, манастира и других црквених установа и о томе известиле надлежне органе.

Бројне    управе    манастира,    црквени    судови   и    црквене   власти     различитих  нивоа  обраћали  су  се државним органима указујући на пропусте,  незаконите поступке и насиље које се на терену дешавало. Имовина појединих манастира константно је развлачена и нарушавана, а земља одузимана.   

Тако је Комисија месног Народног одбора Дечани, среза ђаковичког, утврдила да манастир Високи Дечани, епархија рашко-призренска,  поседује укупно око 950 хектара земље, од тога 232 хектара ораница. Са тим у вези, начелник Одељења аграрне реформе при Министарству пољопривреде, упутио је 23. фебруара 1946. године предлог Председништву Владе НР Србије да се овом манастиру, имајући у виду његов велики историјски значај, остави законом дозвољени земљишни максимум.

Епархијски управни одбор епархије рашко-призренске обратио се 6. новембра 1946. године Патријаршијском управном одбору молећи га да код Комисије за верске послове ургира како би се са те године одузетих ораница и воћњака манастиру Високи Дечани вратили барем летина и воће за потребе манастирског братства. На полеђини овог документа митрополит Јосиф је руком записао да га треба доставити проти Милану Смиљанићу, председнику Земаљске комисије за верска питања, и умолити га за потребну интервенцију. Одељење аграрне реформе и колонизације при Министарству пољопривреде је у јануару 1947. године  проследило молбу Комисије и упутило је на даље разматрање и одлучивање обласном Аграрном суду у Приштини. У питању је био само један од примера одуговлачења и инсистирања да се поступа по законским одредбама што је у пракси значило да су молбе и притужбе Цркве врло често завршавале без икаквих или са незнатним резултатима. И на овај начин власт је желела да стави до знања црквеном врху шта се може очекивати у даљим односима државе и Цркве, као и то да се ова друга, по свему судећи, морала навићи на свој нови положај и улогу који су јој одређени.

Епископ рашко-призренски Владимир обратио се 17. априла 1948. године Верској комисији Србије са захтевом да се ослободи парохијска канцеларија Црклешка у архијерејском намесништву пећком у коју је бесправно усељена локална сеоска задруга. Како је навео тамошњи парох то је учињено ,,само да би сметали вршење обреда црквених и вршење администрације парохијске. Извештавам да ако ми се не ослободи канцеларија ја не одговарам за невршење своје дужности, јер под дуб или крушку не могу вршити администрацију парохијску''.

Истог дана епископ Владимир је уложио жалбу на поступак месног Народног одбора у Грачаници, смештеног од краја рата у део манастирских конака, који је наредио управи манастира да се исели из преосталог дела конака и смести негде у селу. Уколико би се то и десило, напомињао је епископ, старешина манастира не би могао да управља манастиром нити да остане ту и да врши дужност свештеника за тај крај. У извештају Обласног Извршног одбора Обласног НО АКМО упућеном Председништву Владе Србије 11. маја исте године, истицало се да је месни Народни одбор у Црколезу, срез источки, због мањка простора само за кратко заузео зграду локалног свештеника, али не и црквене просторије, те да је издат налог да се она ослободи иако свештенику, како се наводило, она није била преко потребна. Такође, извештавало се да је срески Народни одбор у Приштини задовољио захтев старешине Грачанице и оставио манастиру оне просторије које су му потребне. На крају извештаја је иронично констатовано да је захтев Цркве у погледу простора решен ,,на задовољство њено".

Ни овако недефинисано стање  када је у питању манастир Грачаница неје потрајало дуго јер је Југословенска армија 7. фебруара 1950. године заузела цео велики манастирски конак, док су монаси пресељени у јужни део порте где су до тада били магацини сеоске задруге. Монаштву није дозвољен приступ манастирском дворишту, звонари,  нити прилаз појединим објектима или деловима манастирског земљишта као што су бунар и баште. До звонаре су они од тада долазили околним путем од око пола километра и то само онда уколико би се дозволило звонити. Истом приликом исељен је био и сав манастирски инвентар попут кревета, клупа, столица и другог. Старешина манастира напоменуо је да је исељење обављено у недељу, и то за време литургије. У име Светог Синода епископ злетовско-струмички и потоњи патријарх српски Викентије је тим поводом молио, у обраћању Комисији за верска питања, да се овај проблем реши. У одговору који је пристигао од секретара Извршног одбора НО АКМО Вели Деве 29. марта 1950. године, стајало је да су поменуте просторије заузете за потребе смештаја опреме Југословенске армије те да монаси живе у једном одељењу друге зграде. Из манастира су исељени дотадашњи његови ,,станари" и то локална сеоска задруга, предузеће ,,Жеграп" и станица милиције па се на тај начин, како се истицало, изашло у сусрет потребама братства које је у њему обитавало.

У јануару 1947. године викар патријарха Гаврила, будимљански епископ Валеријан обратио се молбом Комисији за верска питања при Влади Србије поводом проблема насталих са одређивањем величине поседа манастира Пећке Патријаршије која ни, као традиционално седиште Српске цркве, није била поштеђена репресија државних власти. Он је у писму, у име патријарха, као надлежног архијереја с обзиром да је Патријаршија у Пећи од свога оснивања била ставропигијални манастир, тражио да се изврши замена раније одређених 30 хектара обрадиве површине другом парцелом из некадашњег манастирског имања које је имало близу 950 хектара. Разлог томе је што је додељена земља изузетно лошег квалитета, исцепкана на већи број парцела са несређеним документима о власништву, као и да је један њен део манастир још раније продао о чему су постојали докази. Поред тога, војне власти су и од тог додељеног поседа узеле плац од 3 хектара најбољих ораница који обрађују за своје потребе, а за коју је манастир плаћао порезе и остале дажбине. 

Проблем регулисања земљишног поседа овога манастира остао је, међутим, нерешен и следећих неколико година иако су различити црквени достојанственици (па чак и потоњи патријарх Викентије, 1954. године) у више наврата тражили да се то учини. 

И манастир Гориоч у Истоку, на Космету, се након изласка локалне комисије убрзо нашао  без доброг дела своје земље, имајући у виду да му је од око 25 хектара остављено свега 1,5 хектара ораница и 6 хектара шуме, док је остатак био одузет. На основу уложене жалбе Обласном аграрном суду за Космет, манастир је у пролеће 1946. године добио још 1,3 хектара ораница од свог пређашњег поседа. На ту одлуку суда није било могуће уложити жалбу вишој инстанци. Тиме је манастир, и поред свих протеста његове управе и других црквених власти, остао без законског минимума од по 10 хектара ораница и шума.

У јануару 1947. године, игуман  Григорије, старешина манастира Драганац, епархија рашко-призренска, уложио је жалбу среском Народном одбору у Гњилану стога што је један од чланова локалног Извршног одбора, у одсуству настојатеља и без икаквог законског права, на манастирском имању извршио сечу шуме и том приликом посекао више од 80 саоница најбоље грађе коју је затим однео у Гњилане. Он је затражио да се манастиру надокнади штета и спрече слични ексцеси у будућности.

И манастир Свете Тројице у Мушутишту на Космету остао је без дела своје земље док му је на име земљишног минимума остављена најлошија парцела нашта су локалне црквене власти уложиле жалбу државним и црквеним органима. Верска комисија је реаговала дописом у коме је било истакнуто да је у том тренутку већ касно за исправљање евентуалне грешке јер је земља која је манастиру одузета увелико подељена аграрним интересентима.

Поред појединих примера спровођења мера аграрне реформе на поседима Српске цркве на које смо раније указали у истом овом периоду је долазило и до других облика угрожавања њене имовине. Након спроведених законских мера Српској цркви је национализовано 1.180 зграда различите намене (парохијски домови, манастирски конаци, епископски дворови, канцеларијски и стамбени простор, задужбине, фондови и др.) што је њен дотадашњи фонд непокретности тога облика свело на 1.503 јединице. У питању је било умањење за око 44% у односу на пређашње стање. Спровођењем ових мера власти су успеле да у огромном проценту Цркву лише њене дотадашње имовине и да је на тај начин доведу у стање потпуне економске несамосталности и потенцијалне зависности од финансијске и друге помоћи која би долазила од стране државе.

Петог децембра 1946. године усвојен је Закон о национализацији који се односио на приватна предузећа у укупно 42 привредна сектора. Оно што је посебно погађало Цркву била је одредба Закона по којој није било планирано да буде извршена било каква компензација за одузимање имовине која је служила у добротворне, културне, социјалне и друге сврхе. Овај Закон је допуњен две године касније, док је основни Закон о експропријацији усвојен 1947. године био допуњен 1953, а измењен и проширен 1957. године. На основу ових законских аката Српска црква је остала, као што је већ речено, без 1180 зграда међу којима су били и парохијски домови, владичански дворови и конаци, штампарије, стамбене зграде, задужбине, фондови и друго. Ситуација је у тој мери била лоша да је долазило чак и до случајева, као што су они из 1949. године, да су чланице сестринства манастира Жича услед недостатка хране биле принуђене да се обрате својим породицама за помоћ, док су поједине монахиње манастира Сопоћани, због истог проблема, биле принуђене да почну са просјачењем након чега је надлежни архијереј, епископ рашко-призренски, био принуђен да стави на то забрану и смањи број искушеница.

Посебан случај насилног поступања државних власти представљало је уклањање монаха из појединих манастира или њихово претварање у музеје. Ови поступци правдани су извођењем конзерваторских радова на њима у складу са одредбама Закона о заштити споменика културе и природних реткости који је усвојен крајем 1946. године. Радове на конзервацији и обнови преузео је на себе новоосновани Завод за заштиту и научно проучавање културе. У периоду који посматрамо исељавање монаха или претварање појединих   храмова  у  музеје   десило  се  са манастирима Сопоћанима и Грачаницом, као и са црквом Богородице Љевишке у Призрену. Такође, Завод је при сваком манастиру на чијој је обнови радио постављао своје сараднике чији је задатак био да надгледају одржавање истих. У стварности, њихове активности су се у суштини сводиле на контролу рада монаха, а не толико на сам процес заштите. На тај начин је вршен додатни притисак од стране државних власти на чланове, ионако малобројног, монашког реда.

Примери уништавања црквене имовине и рушења сакралних објеката карактеристични су за читав период од краја рата до смрти патријарха Гаврила мада је са такавом праксом настављено и касније. Такви поступци су спровођени под чудним околностима и из најразличитијих побуда.

Са уништавањем сакралних и других објеката и добара у власништву Цркве отпочело се већ током 1944. године. У прво време су на мети били оштећени објекти који су ,,рашчишћавани" пошто су страдали током ратних дејстава, а сада су стварали ружну слику или су се налазили на плацу који је у међувремену пренамењен. Тако су сравњени са земљом, поред осталих, и храм и Доњем Товарнику у Срему, као и бањалучка Саборна црква – катедрални храм епископа Платона који је на монструозан начин ликвидиран од стране усташа на самом почетку рата.

Протестујући због безобзирних поступака појединаца и одређених органа власти, Синод је указао на примере уништавања црквене имовине. Забележени су и примери претварања цркава у магацине или стаје за стоку за потребе предузећа, задруга и других установа као што је то био случај у Ораховцу и Урошевцу, рашко-призренска, и др.

Починиоци ових криминалних радњи најчешће су били припадници омладинских организација, сеоских задруга, акцијаши, војна лица, чланови Партије, а у појединим случајевима чак и штићеници установа за бригу о деци лишеној родитељског старања.

Крајем 1949. и током 1950. године контакти Цркве и државе били су знатно ређи него раније и свакако никад хладнији. Државни врх стао је на становиште да се деловање СПЦ коначно мора свести у оквире  потребног и допустивог. Такво стање које можда најбоље карактерише термин позајмљен из војне терминологије – необјављени рат – потрајало је све до изненадне смрти патријарха Гаврила V до које је дошло 7. маја 1950. године. Тим догађајем окончан је први период у послератној историји Српске цркве, раздобље које представља једну од најтежих етапа у њеној новијој прошлости. Доведена у ситуацију да коегзистира са идеолошком државом која је у Цркви видела свог отвореног противника, СПЦ је доживела изузетно дубоку кризу као резултат планског и континуираног деловања световних власти.

 

Аутор је историчар и архивиста из Београда

 

Извор: Нови Полис.рс


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, Светле седмице, на празник Светог апостола и јеванђелиста Марка, 25. априла/8. маја 2021. године, Епархију бачку и град Нови Сад посетили су православни верници из Украјинске Православне Цркве, предвођени Архиепископом обуховским г. Јоном, председником Синодског одељења за омладину Украјинске Православне Цркве, и протојерејем Владимиром Тукалом.

      Госте је у дворани Црквене општине новосадске примио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, и новосадских ђакона.
      Преосвећени владика Иринеј је гостима из Украјинске Православне Цркве пожелео добродошлицу и пријатан боравак током поклоничког путовања и посете светињама Српске Православне Цркве. У име верника из Украјине, Епископу бачком г. Иринеју је на указаном гостопримству заблагодарио Архиеписком обуховски г. Јона. Гости из Украјинске Православне Цркве посетили су Саборни храм у Новом Саду и Светоархангелски манастир у Ковиљу, а на поклоничком путовању посетиће и друге манастире Српске Православне Цркве: Крушедол, Велику Ремету, Ћелије, Лелић, Манасију и Сопоћане.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године
      ПОРФИРИЈЕ
      по милости Божјој
      православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
      Христос васкрсе!

       
      Дођите на нови род Винограда,
      на побожно весеље,
      посебан је дан Васкрсења;
      уђимо у заједницу Царства Христова,
      појући му као Богу у векове!
      (пасхални канон, прва строфа осме песме)
       
      Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.”
      Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета...” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића.
      Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
      Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Кор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква.
      На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Када дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст.
      Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе!
      Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера и карактера!
      Данас се посебно молитвено сећамо наше напаћене браће и сестара на Косову и Метохији. Њих посебно поздрављамо и охрабрујемо да буду чврсти и постојани у вери, нади и љубави. Распети и Васкрсли Христос Господ са вама је, драга децо духовна, синови и кћери Косова и Метохије. Са вама је и сав српски народ, са вама су сви православни народи света, са вама су сви правдољубиви и истинољубиви људи. Можда ништа није тако силно ујединило православне хришћане света као Косово и Метохија, символ достојанства, части, праведне борбе за слободан живот на прадедовским огњиштима и отпора сили и неправди. Са Светим царем Давидом певајмо: с нама је Бог, разумите народи и покорите се, јер с нама је Бог!
      Све верујуће синове и кћери поносне Црне Горе такође поздрављамо са Христос васкрсе! Њима се посебно обраћамо: са вама су наша љубав и наше молитве, драга децо духовна, јер сте ви у посебним приликама, боље рећи неприликама и невољама, у непрестаним духовним борбама. Нека вам, као и досад, Васкрсли Господ Христос буде непоколебиви Темељ ваше вере, вашег јединства и заједништва са свом вашом браћом и сестрама како у Црној Гори тако и у Србији и широм света. Молитве и благослови великих угодника Божјих, светитеља и чудотвораца Василија Острошког, Петра Цетињског и свих светих нека вас прате и буду са вама у свим вашим борбама за победу Добра над злом, Љубави над мржњом, Јединства над поделама, Светиње над мрзошћу духовне пустоши.
      Срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Републици Српској и Босни и Херцеговини, у Хрватској, Словенији и Северној Македонији. Не сумњамо да ћете ви, драга децо духовна, са својим архијерејима, свештеницима, монасима и монахињама велики празник Христова Васкрсења дочекати и прославити на најбољи могући начин, отворена срца према својим инославним или пак иноверним суседима. Васкрсли Христос Господ нека буде са свима вама и са свим људима добре воље око вас!
      Наше мисли и молитве лете свих ових дана ка свима болеснима, а нарочито ка инфициранима вирусом ковид-19, као и ка свим лекарима и медицинском особљу, који се самопрегорно, ризикујући и свој живот, боре да спасу оболеле од короне и других болести. Браћо и сестре, све народе света, од Истока до Запада, и од Севера до Југа, задесила је ова опака и опасна болест изазвана невидљивим вирусом. Прошле године смо се надали да ће зараза брзо проћи. Нажалост, не само да није прошла већ је и у овој години наставила да хара широм света. Данас се молимо за оздрављење свих оболелих, као и за покој душа свих упокојених. Поштујући препоруке медицине, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!
      Са молитвеном жељом да Васкрс, Празник над празницима, сви дочекате и прославите у духовној радости и телесној крепости, још једампут вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:
      Христос васкрсе!
       
      Дано у Патријаршији српској у Београду,
      о Васкрсу 2021. године.
      Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
       
      Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
      Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
      Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
      Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
      Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
      Епископ будимски ЛУКИЈАН
      Епископ банатски НИКАНОР
      Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
      Епископ канадски МИТРОФАН
      Епископ бачки ИРИНЕЈ
      Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
      Епископ западноевропски ЛУКА
      Епископ жички ЈУСТИН
      Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
      Епископ шумадијски ЈОВАН
      Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
      Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
      Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
      Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
      Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
      Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
      Епископ западноамерички МАКСИМ
      Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
      Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
      Епископ крушевачки ДАВИД
      Епископ славонски ЈОВАН
      Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
      Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
      Епископ тимочки ИЛАРИОН
      Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
      Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
      Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
      Епископ далматински НИКОДИМ
      Епископ осечкопољски и барањски ХЕРУВИМ
      Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
       
      Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
      Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
      Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ
      Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ
       
      ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
       
      Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
      Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
      Епископ брегалнички МАРКО
      Викарни Епископ стобијски ДАВИД
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У првим редовима кампање против Богословског факултета и СПЦ, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, налазе се, по правилу, бивши марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, каже владика Иринеј
      Фото Н. Марјановић Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама дела академске заједнице да се нарушава аутономија универзитета предложеним изменама Закона о високом образовању, којима се предвиђа да Свети архијерејски синод даје (али и ускраћује) благослов професорима за предавање на Православном богословском факултету.
      – Хвала вам што говорите о дêлу академске заједнице, а не о академској заједници. Истина је: не ради се о свима нити о монолитној групи. Али многи су у међувремену схватили о каквој се замци – стриктно говорећи, подметачини – ради, те се јављају професорима нашег Богословског факултета и кажу им да су увидели колико су били изманипулисани. У првим редовима кампање против Православног богословског факултета и против Српске православне цркве, све у име или под изговором одвојености цркве и државе, секуларног карактера нашег друштва и аутономије универзитета, налазе се, по правилу, бивши (да ли само бивши?) марксисти и атеисти који су своју некадашњу фразеологију заменили „европејском”, чисто „демократском” фразеологијом, а међу њима постоји и најмање једна особа која је својевремено носила одећу на подобије маоистичке одеће, типа униформе, из времена кинеске „културне револуције”. Искрено говорећи, мени, на неки начин, чак импонује њихова доследност, верност својим идејама, које иначе у мојим очима нису друго до заблуде. Када би могли, они би данас, чини ми се, били у стању да раде исто што су њихови дедови и очеви радили од 1945. године па надаље (кожни мантили, ноћне посете, пресуде „по кратком поступку”...) – рекао је у интервјуу за „Политику” владика Иринеј.
      Како, као некадашњи декан и дугогодишњи професор Православног богословског факултета, гледате на ове примедбе једног дела професора Универзитета у Београду?
      У односу на Православни богословски факултет, факултет који је један од оснивача Београдског универзитета, сигурно би поновили неславни поступак из 1952. године, када је он, незаконитом одлуком тадашње владе, избачен са универзитета или, како се у свом акту изразила Митра Митровић, ликвидиран (тај израз је, очигледно, у оно време код властодржаца био асоцијативно популаран). Данашњи носиоци оваквих замисли нису, разуме се, тако директни: они су слаткоречиви, уста су им пуна умилних „европских” и „демократских” фраза; они се претварају и пренемажу; они су, забога, господа, а не тамо неки другови по Титу и партији. Они тврде да немају ништа ни против Српске православне цркве ни против припадности Богословског факултета универзитету; само предлажу да он буде ван било каквог малигног утицаја цркве јер је она, по њима, нестручна за властиту теологију, док су професори природних наука стручни, поготову ако су атеисти. Једној особи из те бранше ипак одајем признање за искреност и отвореност: она, наиме, изјављује да Богословски факултет треба просто-напросто избацити. То се зове Mitra rediviva! (rediviva је поново жива, не васкрсла, јер то звучи ненаучно и теолошки, а ни повампирена, јер то звучи сујеверно и увредљиво).
      Професорска петицијашка екипа, колективни аутор више петиција с десетинама потписа, каже да је посреди одбрана аутономије универзитета. Та аутономија им је стална мантра. Али шта ћемо са аутономијом и правима појединачних факултета, о чему такође има речи у Статуту универзитета и у факултетским статутима? Да ли су факултети испоставе универзитета или универзитет представља заједницу и породицу аутономних и слободних високошколских установа? Шта ћемо, даље, са уставним и законским правима цркава и верских заједница у домену просвете и образовања? Шта ћемо са одлуком Уставног суда Србије који је својевремено пресудио у корист Богословског факултета, а одбацио тужбу засновану на истим аргументима које нуде и данашњи браниоци аутономије универзитета? Уставни суд је, штавише, истичући кооперативну одвојеност цркве и државе, не само сматрао да је и црква позвана и надлежна да регулише живот и рад Богословског факултета који се налази у саставу универзитета, иако је његов оснивач држава, него директно дозвољава и одобрава цркви право да поставља услове и за сâмо студирање и за вршење наставничке службе на Богословском факултету. Притом Уставни суд користи међународни технички термин missio canonica, то јест одобрење за вршење наставничке службе. То, наравно, изазива мистички ужас код наших тумача начела секуларности државе.
      Па зашто онда не отиду у амбасаде Немачке, Аустрије, Шпаније, Пољске, Румуније, Бугарске, Мађарске, Словачке, Хрватске, гарантовано секуларне Француске и других земаља и уруче им протестну петицију због кршења начела секуларности државе и аутономије универзитетâ у њиховим земљама? Какви су они либерали и демократе када бране само Универзитет у Београду? Од њега су, јамачно, у далеко већој опасности много старији и познатији универзитети, чак и Сорбона, будући да и у њиховој пракси постоји missio canonica. Узгред буди речено, тај термин нашим доследним демократама и ортодоксним секуларистима звучи бенигно или, по старински, доброћудно, те га систематски избегавају и замењују изразом благослов. У жељи да буду духовити, праве се невешти и иронично питају откуд на универзитету категорија благослова. Где то има? Ево нам правог оксиморона: појам који има само и искључиво позитиван садржај – благослов значи добру реч насталу из добре жеље (сравнимо грчко евлогиа и латинско benedictio) – за њих је само и искључиво негативан појам, злоћудан колико и црква на коју нужно асоцира.
      Уколико пак не желе или не смеју да се обрате амбасадама доказано демократских и несумњиво секуларних земаља, зашто писмом макар не скрену пажњу својим колегама на западним универзитетима на опасност која им вековима прети, а они је, нажалост, и не примећују? Да би се извукли из нелагодног положаја у који су сами себе довели, кажу нам: давање црквеног благослова онима који студирају теологију и онима који им предају представља праксу и традицију католичких земаља; према томе, она за нас као земљу православне традиције не важи (гле, сетили се људи православља, а ја их подсећам на народну мудрост изражену у овим стиховима: „Ој, Турчине, за невољу куме; а ој, Влаше, силом побратиме!”). Ово је, међутим, пуки софизам и покушај врдања. У ствари, ово је неистина. У Западној Европи донедавно није било много православних, па нису ни могли бити заступљени на универзитетима институционално него само индивидуално или групно. Данас није више тако. На Универзитету у Минстеру, на пример, постоји Катедра православне теологије, а на Универзитету у Минхену Одсек православне теологије, и иста начела и правила важе и за римокатолике и за православне. Селективни закони и прописи не постоје нигде, те су двоструки правни аршини незамисливи пре свега у западним земљама.
      Користим сада прилику да се, поређења ради, осврнем и на праксу и традицију Русије. Тамо постоје духовне академије, у надлежности Руске православне цркве, и теолошки факултети – или бар теолошке катедре и одсеци – у оквиру разних универзитета (не свих, наравно). На духовним академијама све је под благословом и под старањем цркве, док, по природи ствари и по руској академској традицији, црква нема никакву ингеренцију на универзитетима. Али има, ипак, право и дужност да проверава и одобрава или не одобрава богословске програме на универзитетима који их имају. Универзитети који имају богословске факултете или програме дужни су да траже двојну акредитацију, државну и црквену. Следствено, и у Русији се богословље предаје с благословом и одобрењем цркве. Разлика између западног и руског модела састоји се у томе што се на Западу одобрење (missio canonica) даје унапред, са могућношћу да из доктринарних или етичких разлога буде ускраћено, док се у Русији даје на крају, акредитацијом или признавањем стеченог академског степена. Потпуно равноправан статус на руским универзитетима имају и исламски богословски факултети, који постоје у срединама са знатним процентом муслиманског становништва и у већински муслиманским областима. Свиђало се то или не свиђало домаћим теоретичарима секуларне државе, и савремена Русија је демократска и секуларна држава, али се из њеног модела кооперативне одвојености цркве и државе имамо чему научити. Укратко, наши теоретичари о којима је овде реч живе у овом веку, али нису из овог века. Ја их не презирем, али их жалим. Они донкихотски јуришају на погрешну ветрењачу. Они су рецидив неповратне прошлости.
      Уз велику медијску буку, СПЦ је мирно и без буке изабрала новог поглавара, ваше духовно чедо, патријарха Порфирија. Данима пре тога писало се о подељености у српској цркви, струјама, супротстављеним странама. Да ли су извори таквих оцена ван цркве или унутар ње?
      Свакако ван цркве, уз извесно учешће минорних група унутар цркве. Чињеница да је патријарх на гласању у првом кругу добио више него двотрећинску подршку чланова Сабора довољно говори да поделе у цркви нема. Епископи су по избору, укључујући и оне који нису гласали за њега, снажно и с радошћу узвикнули: „Аксиос! Достојан!” Природно је што су неки од архијереја, свако из својих разлога, имали друге „фаворите”. Али и они су, већ пре Сабора, били свесни тога да митрополит Порфирије има највише особина које би требало да красе онога ко се налази на трону Светога Саве. Зато је и сâм Бог благословио Сабор, нашу цркву и наш народ, жребом потврдивши гласовима исказано мишљење епископата.
      Нажалост, има још – и биће медија који пошто-пото хоће да виде сукобе међу епископима, не легитимне и неизбежне разлике у мишљењима, не неспоразуме и несугласице својствене ограниченој људској природи, него само и искључиво оштре поделе и сукобе. Било да су инструисани од кругова који нису медијски било да пишу по својој вољи и памети, такви посленици јавне речи су за жаљење. Верујем да бар некима од њих није лако када стану пред огледало своје савести. Ради таквих ћу поновити древно и мудро правило живота и делања у цркви: у ономе што је неопходно – јединство, у ономе што је неизвесно – слобода, а у свему – љубав.
       
      http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2021_04///757z468_vladika-baccki-Irinej-dssss.jpg И на Западу и у Русији богословље се предаје с благословом цркве - Политика Online
      WWW.POLITIKA.RS Појединци, недовољно обавештени, стварно мисле да бране демократска начела и европске вредности, ма шта се под њима подразумевало, каже владика бачки Иринеј говорећи о замеркама...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније служили су 28. марта 2021. године, у Недељу Светог Григорија Паламе, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју Српске Православне Цркве у Москви.

       
      Саслуживали су архимандрити Александар (Котов) и Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереји Олег Вишински и Анатолиј Саливончик, ђакон Владислав Соколов и јерођакон Еразмо (Бранковски). Појао је хор Петропавловског храма под руководством Људмиле Черкасове.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...