Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Поводом канонизације светог старца Амфилохија са Патмоса

Оцени ову тему

Recommended Posts

„Треба да имамо љубави. Ако нам и највеће зло чине, треба све да волимо. Само љубављу улазимо у Рај.“

„Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“
 
„Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“
 
Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао.
 
На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота.
 
Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир.
 
До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете.
 
Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик.
 
Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу.
 
Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту.
 
Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву.
 
У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне:
 
„Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу.
 
Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име.
 
„Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника.
 
Љиљана Поповић
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј опутовао је у петак, 24. маја 2019. године, у Будимпешту, поводом дводневних свечаности уприличених у оквиру обележавања великог јубилеја у Епархији будимској – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве.
       
      Свечани дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и више архијереја наше помесне Цркве, међу којима је и Епископ мохачки г. Исихије, уприличен је у петак, у вечерњим часовима, у храму Светог Георгија у Будимпешти.
      Чин освећења новог Српског црквеног Музеја у Сентандреји биће извршен у суботу, 25. маја, са почетком у 13 часова. Света архијерејска Литургија ће бити служена сутрадан, 26. маја, у Саборној цркви у Сентандреји, од 9.30 часова.
      На главном тргу у Сентандреји, у Мађарској, обновљен је комплекс некадашње српске учитељске школе, чувене Препарандије, и ту је – на више од1.300 квадратних метара – смештен Музеј Епархије будимске Српске Православне Цркве. Зграда Музеја обухвата дворану за сталну поставку, простор за гостујуће изложбе, мултимедијални простор, конференцијску дворану и простор за депо, а представља важно сведочанство о присуству српске културе на простору Епархије будимске пре и после Велике сеобе Срба 1690. године.
      На прикупљању вредних уметничких дела нове изложбене поставке посвећено су радиле Галерија и Библиотека Матице српске.

      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”.
      Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи:
      Представка Светом архијерејском сабору 
      Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, 
      Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). 
      У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. 
      Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора.  Светом архијерејском сабору у Христу одан, 
      Епископ западноамерички Максим 
      Београд, 14. маја 2019. г.

      Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе.
      Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
       
      Извор: Српска Православна Црква

      View full Странице
    • Од Логос,
      У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”.
      Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи:
      Представка Светом архијерејском сабору 
      Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, 
      Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). 
      У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. 
      Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора.  Светом архијерејском сабору у Христу одан, 
      Епископ западноамерички Максим 
      Београд, 14. маја 2019. г.

      Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе.
      Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
       
      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...