Jump to content

ESKADRILA SADAMA HUSEINA: Priča o iračkim MiG-23 u Jugoslaviji i Srbiji

Оцени ову тему


Препоручена порука

Vazduhoplovna istorija Jugoslavije i Srbije je veoma bogata, ali i prepuna nepoznatih detalja, od kojih je jedan svakako da se kod nas i dalje nalazi skoro jedna eskadrila od oko 18 „migova” koji su pripadali Sadamu Huseinu. Reč je, naime o deset aviona tipa „mig 23″ i osam lovaca tipa „mig 21″ iračkog ratnog vazduhoplovstva, koji su zbog ratova koji su izbijali, najpre na Bliskom istoku, a potom i u bivšoj Jugoslaviji, ostali zaglavljeni na Balkanu, a njihova sudbina je i dalje neizvesna.

Ono što je interesantno jeste da ove letelice nikad nisu bile u sastavu jugoslovenskog, niti kasnije srpskog vazduhoplovstva, mada su neke od njih nosile oznake RV i PVO nekadašnje JNA.

Čak devet od deset aviona „mig 23″ je i dalje rastavljeno, u drvenim sanducima, dok jedan sklopljeni koji je bio izložen ispred Muzeja vazduhoplovstva u Surčinu danas dalju sudbinu čeka u zavodu „Moma Stanojlović” u Batajnici.

Priča o iračkim „migovima” koji su stigli u bivšu Jugoslaviju počinje posle završetka iračko-iranskog rata 1988. godine, kada su Iračani ambiciozno krenuli u obnovu resursa lovaca „mig 21″ i „mig 23″. S nizom država, od kojih su neke pripadale Varšavskom ugovoru, potpisani su sporazumi o obnovi lovaca, a tu se našla i SFRJ, koja je sa Irakom imala plodnu vojnotehničku saradnju.

SFRJ je od Iračana dobila ponudu da remontuje „migove 21″, ali i „migove 23″, koje inače Jugoslavija nije imala u naoružanju niti su ikada remontovani u domaćim zavodima. Ugovor o srednjem remontu lovaca tipa „mig 23″ i generalnom remontu „migova 21″ potpisan je 1989. godine. Nosilac posla bio je zavod „Zmaj” iz Velike Gorice kod Zagreba, koji je inače remontovao jugoslovenske „migove 21″ i G-4.

Remont „migova 21″ nije bio problem, ali je „dvadesettrojka” za Jugoslaviju bila veliki izazov. Sa RV Mađarske postignut je poverljiv dogovor prema kojem je dvojica pilota, probni pilot zavoda „Zmaj” Omer Avdaković i Željko Mendaš iz 127. lovačko-avijacijske eskadrile koji je leteo na lovcu „mig 29″, ali i dvojica tehničkih oficira trebalo da prođu obuku na lovcu „mig 23″.

Piloti JNA prošli su obuku na verzijama „mig 23 UB” i „mig 23 MF” u bazi Papa kod Balatonskog jezera. Problem je, međutim, bio u tome što su se mađarski „migovi” razlikovali od verzije „mig 23 ML” koji su imali Iračani.

Dokumentacija o „dvadesettrojkama” mogla se dobiti samo na uvid, ali su Mađari velikodušno dozvolili da odabrani tim transportnim avionom „An-26″ doveze fotokopir aparat i kopira sve dokumente koji su bili značajni za radove na „migu 23″.

Mesec dana pre početka obuke naših pilota na „migu 23″, avgusta 1989, Iračani su u Jugoslaviju počeli da šalju transportnim avionima „iljušin 76″ svoje rasklopljene lovce.

Tako je prevezeno deset „migova 23″ verzije ML. Prva dva serijska broja – 23252 i 23269 – stigla su 10. avgusta, a ostalih osam stiglo je do 17. januara 1990. „Migovi” su najpre rastavljeni na delove, dok je jedan ostao čitav i služio je kao probni sto.

Prvi probni let izveden je jula 1990. godine na visini od 1.000 metara, a izveo ga je lično Avdaković pri brzini od 550 km/h. Pojava „čudnih aviona” sa još „čudnijim oznakama” na nebu iznad Zagreba izazvala je zaprepašćenje građana.

Sve je izgledalo savršeno i činilo se da će unosan posao teći bez problema, kad je 2. avgusta 1990. godine Sadam Husein napao Kuvajt. Savet bezbednosti UN uveo je sankcije Iraku. Oni su, doduše, pre toga uspeli da veći deo „migova 21″ vrate. Nametanjem embarga na isporuku oružja, međutim, u Jugoslaviji je ostalo zarobljeno još osam „dvadesetjedinica” i deset lovaca „mig 23″.

Usledila je odluka da se obustave svi radovi na iračkim „migovima”. Na jednom je remont bio završen, dok su ostali bili u različitim fazama. Na nekima je remont tek započeo, dok su neki bili u završnoj fazi. Avioni su konzervirani.

Nije, međutim, prošlo ni godinu dana, a SFRJ je ušla u građanski rat. U leto 1991, kada je došlo do prvih oružanih sukoba, većina zaposlenih više nije dolazila na posao u „Zmaj”. Zagrebački aerodrom „Pleso” (danas „Franjo Tuđman”) od 13. septembra 1991. bio je u blokadi. Zbog učestalog puškaranja, sklopljeni „mig 23″ sklonjen je u jedno od armiranih betonskih skloništa. U slučaju upada hrvatskih paravojnih snaga planirano je da se letelica digne u vazduh.

Pošto je hrvatsko rukovodstvo procenilo da bi upad na aerodrom bio uzaludan, odlučili su da uz pomoć evropske posmatračke misije krenu u pregovore s JNA da napusti aerodrom. Jedan „mig 23″ (serijski broj 23292) demontiran je i spakovan u sanduke, a odlučeno je da avion s brojem 23269 preleti na aerodrom „Željava” kod Bihaća.

Prema uslovima sporazuma, hrvatska PVO preuzela je obavezu da ne dejstvuje. Uprkos tome, Avdaković, koji se nalazio za komandama aviona, odmah po poletanju, oko 15.40 časova, letelicu je podigao na 4.000 metara visine. Naruku mu je išla i sumaglica, tako da je bio zaštićen od dejstva lakih prenosnih PVO sistema. Avion je leteo na ruti Sesvete-Ivanić Grad-Bihać, gde je sleteo nešto posle 16 časova. Odmah je smešten u pretpolje podzemne galerije „A”.

Dva dana posle sletanja dobio je propisane oznake RV i PVO JNA, sa sve petokrakom. Avion je u Bihaću ostao do 2. februara 1992, kada je preleteo na Batajnicu. Poslednji put vinuo se u nebo krajem aprila iste godine. Avion je uspešno preživeo NATO agresiju 1999. godine, a novembra 2000. prebačen je u Muzej vazduhoplovstva, gde je ostao narednih devet godina.

Preostali razmontirani „migovi” smešteni su u 160. logističku bazu u Pančevu.

Čitava priča o iračkim „migovima” postaje aktuelna 2009. godine. Naime, 20. decembra 2009. tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac rekao je da se pregovara sa iračkim vlastima o povratku 19 aviona tipa „mig 21″ i „mig 23″.

Pregovori očigledno nisu urodili plodom jer su letelice i dalje u Srbiji – rasklopljene. Šta će dalje s njima biti, nije poznato, ali je malo verovatno da će biti vraćeni Iraku.

– Tim avionima je istekao životni vek, ne postoji baza za remont. Iračani su to prevazišli. Njima, s jedne strane, Amerikanci isporučuju F-16, a s druge strane, od Rusa su dobili Su-25, borbene helikoptere „kamov”, Mi 28. U takvoj situaciji pitanje je svrsishodnosti upotrebe aviona „mig 23″. Naprosto, taj avion je prevaziđen, zahteva velika ulaganja, mnogo vremena, a ništa od toga ne može da opravda vraćanje na tu temu. Propušten je momenat kada je o tome moglo da se razgovara – ocenjuje vojni analitičar i autor nekoliko tekstova na tu temu Aleksandar Radić.

Na pitanje šta bi Srbija mogla da radi s tim rasklopljenim „migovima”, Radić odgovara:

– Ako se reši problem statusa aviona, onda možemo da pričamo o avionima koji su svrsishodni kao muzejski eksponati. Sve drugo je nerealno.

S druge strane, publicista i autor nekoliko knjiga o „migovima” i borbenim avionima Danko Borojević za „Ekspres” kaže da ono što je SFRJ nudila Iračanima nije mogla da uradi bez ruske podrške.

– Pitanje je da li bi Rusi dozvolili da mi modernizujemo avione njihove proizvodnje s njihovom opremom pored njih samih?! Negde 2013. ili 2014. zvao me je prijatelj iz SDPR-a da mu pomognem oko plana navodne modernizacije aviona „mig 23″. Moja prva primedba je bila: „Pa, jeste li vi normalni, kako mislite to da uradite, a svu opremu morate da uzmete od Rusa?” Normalno, on je potvrdio da sam u pravu, ali je ipak tražio da mu pomognem s nekim predlozima i slično. Dao sam par predloga, ali ideja je prošla kako sam i očekivao. Ništa nije moglo da se uradi jer je bilo nerealno – kaže Borojević.

Da bi „dvadesettrojke” trebalo da završe u muzeju, slaže se i penzionisani pukovnik i pilot na „migu 29″ Božidar Martinović.

– To nikome više ne treba i ne bi imalo nikakve svrhe remontovati ih. Nema smisla. Ja sam čak jednom seo u Astrahanu u taj avion, ali mi se ta letelica nikada nije dopadala. Imali su ih Kubanci, Mađari, Bugari… Za njih ne postoje rezervni delovi, ne postoji ništa za njih, i to jedino može da postane muzejski eksponat – kaže Martinović.

Naime, interesantno je da su irački „migovi” bili jedna od bitnih tema nekadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu – generala Veljka Kadijevića i poslednjeg ambasadora SAD u SFRJ Vorena Cimermana, koga su ove letelice veoma zabrinjavale, da je o tome bilo reči i tokom razgovora predsednika Predsedništva SFRJ Borisava Jovića i američkog predsednika Džordža Buša tokom sastanka u Vašingtonu.

Pomenuti sastanak na kojem su bili spomenuti irački „migovi” održan je 3. oktobra 1990 godine, dva meseca pošto je Sadam Husein okupirao Kuvajt. Kadijević je pomenuti stenogram objavio u svojoj knjizi „Protivudar: moje viđenje raspada SFRJ”, koja je objavljena u Moskvi.

Stenogramska beleška sastanka Kadijević-Cimerman ukazuje na to da se od početka govorilo o ratu u Zalivu. Naime, Cimerman iznosi stav Kadijeviću da Jugoslavija nije bila otvorena prema SAD povodom iračkih „migova”, gde Cimerman kaže da zna koliko tih aviona ima i gde se oni nalaze.

– Mi živimo s obećanjem jugoslovenske vlade da avionima neće biti snabdeven Irak. Prvi put kad sam pitao u SSIP-u, dobio sam od Lončara (Budimir Lončar, poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ, primedba autora) informaciju da je stvar zaustavljena. To je bilo pre tri-četiri nedelje, i to nije bilo tačno. Drugi put je bilo od hrvatske vlade. Rečeno je našem generalnom konzulu u Zagrebu da su avioni bili u vazduhu nad zagrebačkim aerodromom. Naš konzul je meni telefonirao i ja sam tražio informaciju od SIV-a te dobio podatak da avioni nisu bili u vazduhu. Ja sam to poslao u Vašington i sutradan sam morao da kažem da informacija nije bila tačna. Moje pitanje je da li postoji način da ovi avioni budu vidljivi jer ako postoji, mi bismo imali konkretan dokaz da su ti avioni u Jugoslaviji. To može biti neformalno, nezvanično, samo treba da imamo dokaz da možemo da kažemo Vašingtonu: nema problema, avioni su tu, oni su viđeni – kaže Cimerman po transkriptu.

Kadijević kaže da u pogledu iračkih aviona JNA nikada nije dala netačnu informaciju. On je napomenuo da je Borisav Jović u razgovoru s Džordžom Bušom starijim izneo detalje o servisiranju iračkih „migova” kod nas i da će SFRJ poštovati rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Naime, radi se o dva aviona, kako kaže Kadijević, koji su bili rastavljeni i servisirani, te je procenjeno da je za Jugoslaviju jeftinije da se radovi završe, kao i da su radovi na ostalim avionima prekinuti.

– Na kraju krajeva, ti avioni, s obzirom na to da nam Iračani mnogo duguju, jedino su sredstvo. Ako se Irak nikada ne pojavi, da se može naplatiti dug, naravno, kad se ukinu sankcije. Kada su ta dva aviona završena, obavljen je probni let, i oni su bili pod potpunom kontrolom. A što se tiče, gospodine ambasadore, vojske, inspekcije bilo kakve vrste u bilo kakvoj formi, to ne dolazi u obzir – bio je jasan Kadijević po transkriptu.

Cimerman je, inače, rekao i da je generalni konzul u Zagrebu informaciju o „migovima” dobio od Vrdoljaka da su na zagrebačkom aerodromu. Priča o „migovima” u transkriptima završava se konstatacijom da je Jugoslavija iz celog posla s Kadijevićem izvukla deblji kraj.

U svakom slučaju, Sadamova eskadrila će i dalje buditi interesovanje vazduhoplovnih entuzijasta, ali i javnosti u Srbiji.

https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/08/28/eskadrila-sadama-huseina-prica-o-irackim-mig-23-u-jugoslaviji-i-srbiji/

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs "Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića - "Vera posle holokausta" ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila - 'Belsen Was a Gas'", ističe u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

      Episkop Jovan Ćulibrk se od 2014. godine nalazi na čelu Eparhije pakračko-slavonske, koja je tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina bila u epicentru sukoba. Srpska pravoslavna crkva ga je na to mesto izabrala kao arhijereja koji odlično poznaje istoriju ovog podneblja, okolnosti pod kojima ono danas funkcioniše, ali i zbog činjenice da je i sam potekao sa pomenutih prostora.
      Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta na Balkanu i vrsni teolog, vladika Jovan, u čijoj eparhiji se nalazi i Jasenovac, svakodnevno doprinosi kulturnom i duhovnom napretku naroda koji živi u ovom delu Slavonije.
      O svojim počecima, školovanju, boravku u Izraelu, odnosu ovdašnjeg naroda prema Jasenovcu i Drugom svetskom ratu, episkop pakračko-slavonski govori u prvom delu intervjua za naš portal.
      Studirali ste slovenske jezike i književnost u Banjaluci, a zatim ste u februaru ’91. godine odbranili diplomski rad u Zagrebu. Kako biste nam opisali period proveden u glavnom gradu Hrvatske?
      Za nekog ko je odrastao u Bosanskoj Krajini, pogotovo u Lijevče polju, kao što je slučaj sa mnom, Zagreb, Banjaluka i Beograd su delovi svakodnevnog života. Ja sam odrastao na nekoliko kilometara od autoputa “Beograd – Zagreb”, nekoliko kilometara od železničke stanice u Okučanima, koja je takođe povezivala Beograd i Zagreb. Tako da su ta tri grada za nas predstavljala deo svakodnevice. S druge strane, zanimljivo je da Sarajevo nije bilo u tom okviru. Za nas je Sarajevo bilo mesto do kojeg se dugo putuje preko bosanskih brda, a ovo nam je doslovno bilo na dohvat ruke.
      A da li se u Zagrebu i dalje sećaju studenta Nevena iz tog vremena?
      Ja nisam osetio nikakav skok u tom pogledu. Moji prijatelji iz tog vremena su mi prijatelji i danas. Ne znam kako bi se neko trebao mene sećati ili ne. Sad, naravno, rat je bio i ja sam otišao u manastir. Svakako da je došlo do jednog perioda gde smo manje kontaktirali, ali ja nakon toga nisam sreo nikoga u Zagrebu s kim je bilo potrebno neko vreme da obnovim kontakt, dok prijateljstva nikada nisu ni dovođena u pitanje.
      Možete li da nam opišete atmosferu iz tog perioda, da li se osećala napetost zbog rata koji će uslediti?
      Atmosfera napetosti u Jugoslaviji je postojala od marta ’81. godine, kad su bile demonstracije i pobune Albanaca u Prištini. Manje ili više ta tenzija je rasla narednu deceniju i niko ne može reći da je živeo bez nje, ukoliko je živeo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Ta tenzija je, naravno, rasla i padala istovremeno, a ako se sećate predratnih godina, onda znate i da se u Jugoslaviji najbolje živelo u periodu kad je na čelu vlade bio Ante Marković, a to je bilo neposredno pred rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs U jednoj od svojih ranijih izjava ste rekli da je situacija u zemlji zaumna – iza uma. Tad ste se osvrnuli na to da vi 1. maja služite u Okučanima opelo za mrtve, a da se dve stotine metra dalje od vas slavi pobeda. Tad ste posebno apostrofirali činjenicu da je reč o ljudima koji žive jedni kraj drugih. Koliko su danas narodi iz Srbije i Hrvatske daleko od pronalaženja zajedničkog jezika?
      U pitanju je akcija “Bljesak”, za koju naš narod sigurno ima drugačiji pogled u odnosu na zvaničnu Hrvatsku. To je činjenica sa kojom mi moramo da se nosimo. Tu mislim i na zvaničnu Hrvatsku, naš narod u Slavoniji, ali i na naš narod u celini. Tu se mora promišljati o načinu na koji se to obeležava. Na primer, Republika Srpska i izbeglice iz Slavonije to obeležavaju u Gradišci, izlazeći na polovinu mosta između nekadašnje Bosanske Gradiške i Stare Gradiške i bacajući cveće u Savu. Mi smo odlučili, ako Bog da, da im se ubuduće pridružimo u tome, a da obeležavanje sećanja u Slavoniji prenesemo na 2. maj, kad je još uvek trajala akcija “Bljesak”. Nama je veoma stalo do našeg naroda koji je izbegao iz Slavonije, stalo nam je da ostanu vezani za svoj zavičaj i svoje viševekovno poreklo. Stalo nam je da ta veza ostane jaka, kako sa zavičajem, tako i sa svetinjama.
      Koliko smo mogli da vidimo kod vas, izgleda da Srbi i Hrvati potpuno normalno žive zajedno na ovim područjima. Je l’ možemo da kažemo jedni sa drugima ili jedni pored drugih?
      I jedno i drugo. Zavisi mnogo od mesta, kraja, vremena, čak i prilike. Negde i nekad žive jedni sa drugima, neki dan žive jedni pored drugih. To je, na primer, razlika u odnosu na Kosovo i Metohiju, gde Srbi i Albanci žive jedni pored drugih. Tu nije lako, jer postoji jezička i kulturna barijera, kao i mnogo toga što je potrebno prevazići da bi živeli jedni sa drugima. To, naravno, ne znači da nije neophodno da Srbi i Albanci žive zajedno, jer kako god bilo, svakodnevni život će nas naterati na to. U tom smislu, u Hrvatskoj je ipak mnogo lakše, jer su te kulturne, a da ne pričam jezičke razlike, mnogo manje ili u nekim slučajevima uopšte i ne postoje.
      Ubrzo po završetku studiranja ste otišli u manastir Savina, a zatim i u Cetinjski manastir, što predstavlja početak vašeg monaškog života. Jeste li tu prvi put susreli mitropolita Amfilohija?
      Ne, ja sam njega svakako znao pre i to je jedan od razloga što sam odlučio da odem kod njega i da se zamonašim. Njega sam sreo više puta prethodno, a nekako najznačajnij susreti je bio hirotoniji vladike Atanasija u Vršcu za Ivanjdan 1991. godine. Tada sam negde prelomio u sebi da, ako već idem u manastir, idem tamo gde je on. Onda sam ga prosto stigao u manastiru Savina, početkom avgusta 1991. godine, gde se tada nalazio vladika Joanikije.
      Po čemu ćete pamtiti mitropolita Amfilohija?
      Mislim da bi bilo potrebno nekoliko tomova knjiga da se napiše kako bih vam rekao po čemu ću ga lično pamtiti.

      Imajući u vidu da ste mnogo vremena proveli sa njim, da li postoji neka anegdota, događaj, kojeg se posebno sećate?
      Ima ih milion. Jedna od stvarno zanimljivijih i smešnijih stvari je bila situacija sa nekadašnjim sekretarom Mitropolije, ocem Savom Tutušem. Negde valjda 2002. godine, ja sam došao u kancelariju i video veoma ljutitog oca Savu koji govori o tome kako je on nešto zabranio, ali da neko nastavlja da maltretira njega i mitropolita s nekim pismima. Ja sam ga tad pitao da mi objasni šta je u pitanju, a on mi je rekao: “Ma, evo neki su hteli nešto kod naše crkve da snimaju, pa sam ja njima to zabranio, a sad oni ipak opet pišu i hoće da se ubeđuju sa mitropolitom, a to ne može tako. Rekoh: “Dajte vi meni to pismo”. Kad sam pogledao to pismo, video sam da je reč o mojoj poznanici iz Zagreba Nini Mimici, ćerki poznatog reditelja Vatroslava Mimice, koja je snimala neki italijanski film o ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su tad pitali da li mogu da iskoriste za nekoliko kadrova ruševinu neke crkve koja pripada Mitropoliji, ali je to otac Sava u startu odbio. Međutim, oni su se obratili drugim pismom moleći da taj glavni glumac dođe i da on, ako može, razgovara sa Amfilohijem. Rekoh: “Oče Savo, u redu je. Ja ću ovo dalje preuzeti”. Tako je sutradan u 11 sati ujutru Džeremi Ajrons došao u Cetinjski manastir. Ja sam im tada bio prevodilac, pošto je mitropolit, koji je znao mnoge jezike, poznavao solidno engleski, ali ne dovoljno da bi njime ozbiljnije razgovarao. Oni su razgovarali skoro sat vremena i do dan danas kad Džeremi Ajrons govori o svom životu, on se seti boravka u Crnoj Gori i razgovora sa Amfilohijem, ističući to kao jedan od značajnih događaja u njegovom životu. Taj razgovor je bio topao, ali nije bio preozbiljan, nego je sve to više izgledalo kao neka hemija između dva čoveka koji su se nekako prepoznali i jako zbližili, iako se prvi put u životu susreću.
      Magistarske studije o jevrejskoj kulturi ste okončali u Izraelu, a uporedo ste radili i u spomen-ustanovi Jad Vašem, gde ste proveli osam godina. Kakva iskustva nosite iz Izraela?
      Da, na postdiplomske studije sam otišao u Jerusalim, tačnije na Hebrew University, a uz to sam radio u Jad Vašemu i njegovom međunarodnom institutu za proučavanje holokausta, pošto je glavni čovek u oba slučaja bio moj dragi profesor David Bankir. U pitanju je duhovni centar sveta, gde sam uživao veliko gostoprimstvo Jerusalimske patrijaršije i dva patrijarha – Irineja i sadašnjeg Teofila. Uživao sam gostoprimstvo države Izrael, stekao sam prijatelje i mnogo više od prijatelja u toj zemlji. Zavoleo sam tu zemlju i dan danas se osećam delom nje, kako Jerusalimske patrijaršije, tako i same Svete Zemlje. Moje veze su mnoge dublje od običnog prijateljstva ili navike da se negde boravi – niti ja mogu da izađem iz Svete Zemlje, a nadam se da ni ona ne može da izađe iz mene. Vezani smo na mnogo načina i kao eparhija, pogotovo kad je u pitanju stradanje u Drugom svetskom ratu, imajući da se glavni naučni centar Izraela za proučavanje nalazi u Jad Vašemu. To je institucija sa takvim autoritetom da može da presudi o brojnim pitanjima kad je Drugi svetski rat na tapetu.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs I tu ste intenzivno počeli da proučavate tu tematiku?
      Profesor Bankir mi je rekao da oni tamo imaju problem što je poslednji Jad Vašemov stručnjak za bivšu Jugoslaviju Mehahem Šelah umro i da praktično nemaju šta da daju ljudima koji bi proučavali temu holokausta u Jugoslaviji. S druge strane, njega je veoma zanimalo pitanje odnosa Italije i Italijana prema Jevrejima, holokaustu, a Jugoslavija mu se tu činila kao izuzetno dobra studija slučaja na kojoj bi se taj odnos mogao proučavati. Ne samo zato što su tu bili Jevereji, već i Srbi, koji su takođe bili predmet italijanske zaštite, u čemu se malo razlikuje od Grčke, gde su takođe Italijani spašavali Jevreje, ali su ovde oni i u slučaju Srba uložili mnogo energije pri spašavanju. Ja sam počeo da pišem jednu tezu o tome, a onda se pojavio problem da nije postojalo uvodno štivo za pitanje proučavanja holokausta u Jugoslaviji, pa se praktično to prvo poglavlje, koje je trebalo time da se bavi, pretvorilo u jednu knjigu koja je postala moja magistarska teza iz Jerusalima i zove se “Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”. To je bilo veoma zahtevno napisati, jer nije postojalo ništa slično. S druge strane, o holokaustu u Jugoslaviji se pisalo na srpskom, nemačkom, ivritu i na engleskom, ali je sve to trebalo sakupiti i staviti u međusobni odnos i videti šta mi to danas, nakon svega što je napisano, imamo. Moj zadatak je bio da to sakupim na jednom mestu i da ustanovim obrasce proučavanja holokausta u Jugoslaviji, odnosno kako se on razvijao, koliko je bio u skladu sa onim što se zbivalo u Evropi, Izraelu i Sovjetskom Savezu, a u kolikoj su meri određene stvari bile specifične samo za Jugoslaviju.
      Kad smo kod holokausta, vi ste u jednoj izjavi rekli da je zapadni svet faktički nestao i da je njegov suštinski izraz holokaust. Zbog čega?
      Nikakav poseban prorok nisam bio. Mi znamo da su između dva svetska rata nastala velika dela koja su se bavila upravo pitanjem završetka nekog prirodnog toka zapadnog sveta. Naravno, najčuvenije takvo delo je knjiga Osvalda Špendlera – “Propast zapada”, koja je još 1937. godine objavljena od strane Gece Kona, pa je ponovo objavljena tek kasnih osamdesetih. U pitanju je delo od ultimativne važnosti. Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića – “Vera posle holokausta” ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila – “Belsen Was a Gas”. Belsen je jedan od logora uništenja i on je ostavio toliko dubok trag na ljude, koji su opet sami ostavili najdublji trag na zapadnoevropsku i američku kulturu 20. veka. Na Joy Divison je veliki trag ostavio pisac Јehiel De Nur, autor dela “Kuća od lutaka”, iz koje su Joy Division uzeli ime. Imajući u vidu takva dela i njihov uticaj na važne ličnosti, to pokazuje da je duša zapadnog sveta umrla u Drugom svetskom ratu.
      A šta je sa našim narodom? Jesmo li mi do kraja shvatili šta nam se dogodilo u Drugom svetskom ratu?
      Nesumnjivo je da smo mi to duboko shvatili intuitivno, ali da nam tek predstoji da to prevedemo u umetnost, izraz i politiku. Ne zaboravimo da se sva politika Izraela od 1948. do danas svodi samo na dve reči: “Nikad ponovo”. Činjenica da su oni svoju državu, između ostalog, stvorili da im se ne bi ponovio Drugi svetski rat, govori mnogo. S druge strane, ne zaboravimo da je ideologija pod kojom je živeo srpski narod posle 1945. godine bila ideologija obnovljene i socijalističke Jugoslavije i pitanje je koliko je narod mogao da uobliči tu svest u tom periodu. Ipak je Jugoslavija jednim delom bila i “Vaviolonska kula”, pa promišljanje o sudbini jednog naroda nije moglo da se desi u trenutku dok on gradi tu kulu. Da ponovim reči našeg najvećeg stručnjaka za Jasenovac, Jovana Mirkovića: “Niko ne može reći da je Jasenovac u bivšoj Jugoslaviji bio tabu tema, preko milion ljudi je prošlo kroz spomen područje Jasenovac. Međutim, kad je u pitanju Jasenovac, definitivno je postojao tabu pristup”. Žrtve Jasenovca su u tom pristupu bili antifašisti, a zločinci su bili fašisti – apstraktni zločinci i žrtve.
      U diskursu o Jasenovcu se izbegavala činjenica da su Srbi tu stradali, ne zato što su bili antifašisti, iako jedan deo jeste, kao što je jedan deo Hrvata stradao u Jasenovcu baš zato što su bili antifašisti. Takođe je iz tog razloga stradao je i jedan deo muslimana, kao što je, na primer, Zijo Dizdarević, kome je Branko Ćopić u svojoj zbirci pripovedaka “Bašta sljezove boje” napisao težak predgovor, što je bio jedini put da on u svom delu spominje Jasenovac. Samo tad je to učinio, na kraju svog života, odnosno svog dela. Većina ubijenih u Jasenovcu su nastradali samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti, odnosno identiteta. Bili oni Srbi, koji čine većinu žrtava, Jevreji ili Romi. Ostali su ubijani kao politički nepoželjni ljudi. I tek kad su slovenački sveštenici ubijeni u Jasenovcu, Stepinac piše da je Jasenovac sramota hrvatskog naroda, što znači da je veoma dobro znao šta se u njemu zbiva. Takođe, ne smemo zaboraviti da on i posle Gline piše vlastima NDH, protestujući protiv onog što se tamo dogodilo. Naravno, koliko jedan interni protest je mogao da ima težine, to je druga stvar. Dakle, suština zločina u Jasenovcu je da je pokušano potpuno istrebljenje srpskog naroda, Jevreja i Roma sa teritorije NDH. To se na svaki način pokušavalo svesti na fašistički – antifašistički odnos. Naravno, postoji i nemački element gde je Jasenovac bio samo deo mreže terora u Evropi kojom vlada Treći Rajh. To, nažalost, u poslednje vreme često zaboravljamo, kao što pravimo grešku izdvajajući Jugoslaviju iz Drugog svetskog rata, zaboravljajući ko je prvi zločinac. Prvi zločinac je nacistička Nemačka, a tek onda oni koji su uz nju vodili rat i istrebljenje.
      Kako u tom smislu komentarišete bujanje neofašističkih organizacija, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, a koje propagiraju tu ideologiju?
      Svim tim, uslovno rečeno, neonacističkim organizacijama je rukovodio zapadni svet posle pada Sovjetskog Saveza, s namerom da podstakne nacionalne pokrete u zemljama bivšeg “Varšavskog pakta” i kako bi ih, na taj način, privukao sebi i na svaki način udaljio od Rusije. Isto tako je bilo na području bivše Jugoslavije, gde su te radikalne desničarske organizacije služile za militarizaciju određenih nacija ili delova nacija kako bi se podstakao rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Nedeljnik “Vreme” vas je 2012. godine proglasio za ličnost godine zbog angažmana na Kosovu i Metohiji. Sećate li se šta je bilo obrazloženje kolegijuma tog lista kad vam je dodelio to priznanje?
      Uglavnom se odnoslilo na to da je u datim uslovima Pećka patrijaršija postala mesto susreta, mesto očuvanja i kulturnog predanja, te da je postala veoma aktivan duhovni i kulturni centar. “Vreme” je htelo malo da izvede tu nagradu iz političke sfere, bar iz direktne političke sfere, jer ne možete Metohiju izvući danas iz politike. Oni su smatrali da je takav način rada na Kosovu i Metohiji budućnost. Ja sam na Metohiju došao krajem juna 1999. godine, nakon izlaska vojske i policije i dolaska KFOR-a, odnosno nakon uspotavljanja jednih potpuno novih uslova i pakla koji je nastao na Kosovu i Metohiji po završetku bombardovanja. Tu sam bio do 27. avgusta, ali sam i posle, gde god bio, po blagoslovu patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija, redovno dolazio u Pećku patrijaršiju, trudivši se posebno da održim kontakt sa međunarodnim institucijama, kao što je KFOR. I Bog je dao da tu bude najvažnijih rezultata, zato što se za vreme pogroma 2004. godine u Peći zadesila italijanska padobranska brigada “Folgore”, kojom je tada komandovao general Marko Bertolini, dok je pukom koji je bio u Peći komadovao Rozario Kastelano. Oni su u ključnom momentu zaštitili Pećku patrijaršiju i Dečane. Moram reći da su ti ljudi meni i dan danas veliki prijatelji i dugujemo im beskrajnu zahvalnost. SPC je ordenom Svetog Save nagradila padobransku brigadu “Fologore”, što je bio pravi potez, nakon kojeg su Italija i njena vojska ozbiljnije uvideli značaj Pećke patrijaršije i Dečana i uopšte srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Svakako, Italijane je najviše zanimalo ono što je bilo u zoni njihove odgovornosti – Peć, Dečani, Gorioč, koji je doduše tada bio u španskoj zoni. Takođe, Špancima moramo biti beskrajno zahvalni, jer od trenutka kad su se oni pojavili na Metohiji, u njihovoj zoni nikome nije falila ni “dlaka s glave”. Naravno, situacija je uvek lakša kad su italijanski generali na čelu KFOR-a, jer oni zaista razumeju situaciju bolje nego ostali i više se trude da svetinje i narod budu zaštićeni. Doslovno sam iz godine u godinu neprekidno bio na Kosovu i Metohiji, čak i u periodu kad sam živeo u Jerusalimu, a onda se to završilo tako što sam 2011. izabran za vikarnog episkopa patrijarha sa sedištem u Pećkoj patrijaršiji, pa sam tu kao episkop proveo naredne dve godine.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Sad ste episkop na području koje je takođe veoma stradalo u ratovima. Je l’ uporediv vaš prethodni rad sa mestom na kojem se sada nalazite?
      Uporediv je samo sa dubokim doživljajem onog mesta na kojem sam episkop. Sve drugo je različito, ali to su dva krila našeg identiteta. Bivati episkop u Jasenovcu je zadatak koji prevazilazi čak i jedan narod i postaje svečovečanski. Ne zaboravite da su već dva predsednika Izraela bila u Jasenovcu i da je ovde bio i carigradski patrijarh – drugi čovek hrišćanstva. Svi su oni duboko doživeli ono što su videli u Jasenovcu i osetili nekim dubljim bićem ono što čuva jasenovačka svetinja. Stoga, mogu da kažem da su navjiše po svetosti Kosovo i Metohija uporedivi sa Jasenovcem.
      https://nova.rs/vesti/drustvo/zivotna-prica-episkopa-jovana-od-rokera-do-cuvara-jasenovca/
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
    • Од Danijela,
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako će izgledati idući meseci njegovog života. Zbog toga kako izgleda nekoliko puta je završio u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu, odande je jednom slučajno otišao za Novi Sad, "jer je tako bilo bliže da stigne u Beograd", ali na prvom mestu, upoznao je Mariju, devojku zlatnog srca, koja mu je izašla u susret onda kada mu je to bilo najpotrebnije iako ga je pre toga samo površno znala.
      Priča o Karlosu po kojoj može da se snimi film pojavila se prvobitno na Tviteru, gde je zbog svih zapleta, neprilika i događaja u životu ovog šarmantnog Ekvadorca pobrala velike simpatije svih onih koji su imali prilike da pročitaju priču. Kada je pročitate, shvatićete zbog čega smo morali da Majin niz tvitova pročitamo više puta. A, priča ide ovako...
        Priča o Karlosu
      "Napisaću knjigu, zvaće se Nevolje s Karlosom: Karlos je lik koji je došao u hostel u martu. Kada su skupljali migrante pred vanredno stanje, povedu i njega u kamp Obrenovac iako im je sve vreme objašnjavao da on nije migrant. On je mali i crn latino iz Ekvadora. i to im je bilo dovoljno da i njega ubace u kombi i odvedu. Onda su ga posle noći sa migrantima pustili ispred kampa, a već je bio policijski i nije mogao da se vrati za Beograd, pa je platio taksisti 100 evra da ga odveze do Beograda, a ovaj ga odvezao do Novog Sada. Ne znam što.
      Trebalo mu je tri dana da se vrati, vratio se oznojan, prljav, umoran i dekintiran. Ja zatvorila hostel. On se rasplakao, ništa ne radi. Meni po običaju bilo žao i pustim ga u hostel, rekoh samo zalivaj cveće, nikog ne dovodi i budi miran. Tako smo pregurali vanrednog stanje. Jesam rekla da mu je bio rođendan kada su ga odveli u kamp? Onda se sve otvorilo pa i hostel, samo što nije bilo gostiju, a on se trudio nešto da ide po kraju da nađe nekog da mi se zahvali što sam ga pustila da bude free tokom korone pa sam ga i dalje pustila.
      Inače je dijabetičar koji je samo slatkiše jeo. Ne znam gde i kako je pokupio koronu, svuda je išao bez maske i redovno mu glovo donosio klopu. Kada je dobio temperaturu, poslala sam ga u garsonjeru, a ujutro u kovid ambulantu. Nisu hteli da ga prime bez zvaničnog prevodioca.
      U toku noći mu je pozlilo pa je konzulka izdejstvovala da oni marsovci dođu po njega. Vrlo stresno rođaci... Tri nedelje je bio u bolnici i opet došao sa uputom da mora u karantin i ne zna gde će. Opet u garsonjeru. Danas je dobio negativan test konačno, vraća se 8. u Ekvador. Vratio bi se on i pre da u Ekvadoru ne umiru na ulici i da je bilo aviona, sve vreme čeka. U međuvremenu mu je neko ukrao i 700 evra pa je opet morao da cima rođake za koje mislim da kada vide njegov broj, zaplaču. Inače, on kaže (naglašavam on kaže, pošto mnogo ljudi svašta priča i pitanje je kolike su to istine) da je živeo 20 godina u Holandiji sa ženom koja nije mogla da ima dece. On ima 43 godine sada. Imao je tamo dva restorana, firmu za selidbe i baš dobro živeo (priložio slike).
          Žena mu jednog dana kaže, pošto ti želiš decu, nađi neku ženu, napravi joj dete, ispuni želju pa ćemo živeti zajedno kao i do sada. I on nađe klinku od 20 godina (priložio slike) i sa njom dobije devojčicu koja sada ima tri godine. (priložio slike). Onda mu žena popizdi od ljubomore. I jednom prilikom neke svađe nasrne na njega nožem. On izda restoran i stan, drugi zatvori šosto je iznajmljivao prostor, sve ostavi i ženu i klinku i dete i ode u beli svet da luta. Tri godine već luta i živi na ulici, jednom je pokušao da se ubije, kaže da je bio u ogromnoj depresiji i da se izlečio tek kada je došao u Srbiju. Živeo je u Albaniji, Grčkoj i Turskoj i kaže da mu do Srbije za tri godine niko ništa nije dao džabe. Ja mu kažem, pa ni Srbija nije baš nešto dobra za tebe, on tvrdi najbolja je, vraća se sigurno kad sredi stvari kući i u Holandiji. U međuvremenu su ga još jednom zaustavili na ulici i stavili u kombi i poslali u Šid u kamp, bez obzira na to što je objašnjavao da on nije migrant. Taksista mu je uzeo 120 evra da ga doveze do Beograda. Ludački voli Srbiju kaže. A kako drugačije?"
      Zvuči nestvarno, ali priča je istinita uz nekoliko korekcija
      Nakon što je "Blic" stupio u kontakt sa konzulatom Ekvadora u Beogradu saznali smo da je čitava priča oko Karlosa istinita, sa samo nekoliko korekcija u nizuu tvitova. Naime, Karlosa su slučajno povezli za Novi Sad, jer su mu rekli da će odatle lakše stići do Beograda. Međutim, kako mu je tamošnji taksista tražio 100 evra za taj put, on se ponovo obratio konzulatu koji je tom prilikom kontaktirao državljanku Ekvadora koja živi u Novom Sadu, te mu je ona našla prevoz koji je Karlos do Beograda platio 4.000 dinara.
      "Imala sam priliku da pročitam tekst objavljen na Tviteru o iskustvima i doživljajima Karlosa, koji je ekvadorski građanin. Članak je sjajan, kao i smisao za humor koji prati opisivanje svih situacija kroz koje je prolazio u Srbiji. Kao konuzul Republike Ekvadora u Republici Srbiji žeilim ovom prilikom da istaknem da je on i pored brojnih teškoća imao i veliku sreću ovde u Beogradu.
      Posebno bih napomenula da je iskazana bezuslovna podrška i razumevanje i Policijske uprave za strance, ali i prilikom brze i efikasne reakcije lekara Hitne pomoći zbog sumnje da je zaražen kovidom-19. On je odmah primljen u kovid bolnicu u Beogradu i tamo dobio svu pažnju i odgovarajući tretman tokom dvonedeljnog lečenja. Ali tu nije kraj njegovim doživljajima i iskustvima u Srbiji", stajalo je u odgovoru koji smo pismenim putem dobili iz konzulata Ekvadora.
      Kako su nam naveli, Karlos je zaista bio u nekoliko navrata u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu i svaki put je naišao na ljubaznost osoblja. Što se tiče puta za Beograd preko Novod Sada, ističu da su ga kamionom povezli do tamo, verovatno slučajno, ali da je zahvaljujući njihovoj državljanki Karlos ipak stigao do Beograda.
      U daljem toku pisma, iz konzulata su se osvrnuli i na čin devojke koja je primila Karlosa u hostel, a koja je kasnije i vodila računa o njemu.
      "Na primer, vlasnica hostela ga je primila i tako humano zaštitila kao osobu kojoj je potrebna pomoć, ne postavljajući pri tome neke druge uslove.
      Kao što vidite, još jednom se potvrđuje gostoprimstvo Srba i njihovo široko ljudsko srce i osećanja. Takve vrednosti se teško pronalaze u današnje vreme. Verujte mi kada vam to kažem jer velika većina stranaca koji žive ili rade u ovoj zemlji misli slično ili isto kao ja", rekli su iz konzulata na kraju razgovora za "Blic".
      Upoznali se u vreme pandemije i razvili prijateljstvo
      U razgovoru s Majom, vlasnicom hostela, saznali smo da je Karlos boravio kod nje od marta. Kako su na snazi bili policijski čas i zabrana kretanja, ona je odlučila da svom gostu iz Ekvadora ne odjavljuje smeštaj, ali ne samo to, već mu je rekla da tokom boravka ne mora ništa da plaća. U znak zahvalnosti, Karlos joj je pomagao da okreči hostel, a kada su mere popustile, našao joj se tu i oko novih gostiju i sitnica koje su bile potrebne da se urade. Naravno, uz novčanu nadoknadu, jer, kako kaže, svesna je da je u teškoj situaciji.
       
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Majica je poklon jednog poznanika iz Srbije, i kako nam Maja kaže, Karlos je obožava
      "Karlos je bio jedan od gostiju hostela koji je sticajem okolnosti došao u bliži kontakt sa mnom tokom "zatvaranja" u vreme korone. Otvoren i nasmejan, topao, pravi latino tip. Pomogli smo se uzajamno u ova teška vremena i drago mi je da mi je život pružio priliku da u svojoj okolini imam jednu takvu osobu. Veoma je moralan, nije materijalista, ima snažnu etiku i spreman je da pomogne svima i uzvrati. Valjda ga zato i Bog čuva od kada je došao, pošto je iz svake situacije i problema u koji je upao izašao kao pobednik Želim mu da se što pre vrati u Ekvador ili Holandiju, te i da počne svoj život iz početka", rekla je ona za "Blic" dodavši da je tek posle razgovora s konzulatom shvatila da nije najbolje razumela Karlosa šta joj je pričao, te i da je veoma zadovoljna načinom na koji je naša Uprava za strance reagovala u Karlosovom slučaju.
      "Priča o Karlosu": Slučajno se našao u Srbiji tokom pandemije, a po onome što ga je snašlo može da se snimi film
      WWW.BLIC.RS Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako...  
    • Од JESSY,
      Život je surov, nepravedan, često se obračunava sa dobrim i poštenim, ne vraća sve i svakom jednako. Ovo je priča koja će vam naterati suze na oči. I nećete se osramotiti zbog toga. Ne, i ovo je život, taj nepravedni neprijatelj..
      Bio jednom jedan dečak. U jaslama se združio sa mojim devojkama. Dovođen u 6 izjutra, a kući vraćan poslednji, nekad mama, nekad odrasla sestra ili brat. Mršav i radoznao, živahan. Vanbračno dete vremešne majke, koja je izgovarala: "Rodila sam sebi igračku
      U predškolskom je postao plačljiv i agresivan, a vaspitačice su šaputale da ne mogu više da ga "snose". Moje ćerke su ga volele, pa ja jednom bojažljivo upitah majku mogu li da ga povedem kući oko 16h, pa da dođe po njega. Bez ispitivanja mojih motiva: "Ma mooože, samo adresu". 
      FOTO: Printscreen I dolazila je ona po dečaka, nekada oko 19h, a nekada bi ga zaboravljala, pa sam pozivala da dođu po njega. Težak vonj alkohola je pratio... I deca su rasla, a ja ga zavolela do neba, njegov briljantni um, muzikalnost, brzinu, dragost... I razdvojiše se deca u različite škole.
      I svaki susret vikendom, bio je sve... teži. Dete sve mršavije i nervoznije. Uvek gladan hrane, gladan zagrljaja, gladan pažnje. Mama se preudala... Za jednim ručkom, kada mu je bilo 11 godina, odjednom, iz atmosfere u kojoj više nije bio gost izgovori da ga očuh zlostavlja.
×
×
  • Креирај ново...