Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

VATRENO NEBO SEVERNOG VIJETNAMA: Kako je oboren i zarobljen nedavno preminuli jastreb američke desnice senator Džon Mekejn

Оцени ову тему

Recommended Posts

Republikanski senator iz Arizone i jastreb američke desnice Džon Mekejn, kandidat za predsednika SAD na izborima 2008, umro je u subotu 82. godini, nakon što je prekinuo terapiju za rak mozga.

John-McCain-1038x576.jpg

Dana 26. oktobra 1967. pre tačno 51 godiu raketne jednice Severnog Vijetnama oborile su lovac-jurišnik A-4E Skajhavk mornaričke avijacije za čijim komandama je bio tada mladi pilot Džon Mekejn, kasnije mnogo poznati američki senator, predsednički kandidat na izborima 2016. i jedan od najvećih jastrebova u Senatu SAD.

Povodom njegove smrti oglasio se i komandant vijetnamskog zatvora  pukovnik Tran Trong Dujet u kojem je preminuli američki senator Džon Mekejn bio zatvoren pet godina,  i odao počast svom bivšem zatvoreniku.

“U to vreme svideo mi se lično zbog svoje čvrstine i tvrdog stava”, rekao je Dujet za Vijetnamske vesti koje objavljuje državna Vijetnamska novinska agencija.

Kako je izgledalo obaranje, zarobljenički dani jastreba američke desnice pročitajte u tekstu:

Mekejn je 26. oktobra 1967, poleteo sa nosača aviona u svoju 23 borbenu misiju nad Severnim Vijetnamom, ali nije ni znao da tog dana to neće biti rutinska misija, već zadatak koji će okrenuti njegovu sudbinu.

image.jpg

– Pratili smo njegov avion na osmatračkom radaru. Čula se prigušena detonacija i video se ogroman oblak dima. Pogođena letelica je brzo počela da pada i nestala je sa ekrana, seća se tog obaranja penzionisani pukovnik Ngujen Van Daj tad mladi Vijetnamac koji je oborio nad Hanojem avion američkog pilota Džona Mekejna.

Mekejn se katapultirao, ali je u padu slomio obe ruke i nogu. Pao je u jezero Truk Bah bez svesti, a od davljenja i gnevne mase ljudi spasao ga je Maj Van On koji je umro 2015. godine u 89. godini.

Mladi pilot Mekejn je kao ratni zarobljenik sproveden u zatvor Hoa Lo među Amerikancima poznatiji kao „Hanoj Hilton“.

Mekejn je u zatvor dovezen sa prelomima obe ruke i noge. Vijetnamci su u početku odbijali da ga detaljno leče, ali se to promenilo kada su sazanli da je njegov otac zapravo admiral i da zauzima visoku poziciju u Mornarici SAD. Tad se i odnos prema Mekejnu promenio. Ponuđeno je čak i njegovo puštanje na slobodu, ali je to njegov otac odbio.

Mekejn je u zarobljeništvu proveo pet godina. On se seća mučenja i izolacije. U novinskom članku objavljenom 1973, ispričao je da je granice izdržljivosti dostigao kada su ga čuvari zatvora četiri dana tukli i ponovo mu slomili ruku.

Vijetnam, međutim, negira da su zarobljenici mučeni. , a to je negirao i bivši upravnik „Hanoj Hiltona“ Tran Trong Dujet.

-Mučenje zarobljenika „nije nam nikad ni palo na pamet“, tvrdi on.

Tran Trong Dujet koji danas ima 74 godine, seća se da je Mekejn bio „iskren i veoma duhovit čovek“ i da je imao „jaku ličnost“.

– Razgovarali smo o ženama, o ljubavi. To su bile priče dva muškarca a ne upravnika i zatvorenika. Ponekad je dolazio u moju kancelariju i učio me engleskom izgovoru, američkom akcentu“, ispričao je bivši upravnik zatvora.

1*ZRkMth8pVs7MSTC1ET69zg.jpeg

– Smatrao sam da su njegovi politički stavovi ekstremni, konzervativni. Kada je sa mnom diskutovao o američkom ratu u Vijetnamu, nikada nije hteo da prizna da su SAD pogrešile, kaže Tran Trong Dujet, i dodaje da mučenje o kojem govori Mekejn, je kleveta.

Mekejn je napokon pušten 14. marta 1973. Tom prilikom nastali su snimci koji su mnogo kasnije objavljeni i pokazuju njega i ostale oslobođene zarobljenike kako izlaze iz autobusa i stoje na aerodromu u Hanoju. Snimci koji se nalaze u arhivi Švedske televizije poslednjih 35 godina, objavljeni su kasnije su na DVD- koji je izdan uz knjigu o Vijetnamskom ratu, autora Erika Eriksona.

Autor kaže da je snimku u Hanoju 14. marta 1973. snimio vijetnamski kamerman kog je on angažovao da snimi puštanje američkih zarobljenika.

Nakon povratka u Sjedinjene Američke Države, Mekejn je prošao kroz fizikalnu terapiju, a vojsci se penzionisao 1981, kada je odlučio da se kandiduje za Kongres.

Bio je izabran da zastupa Arizonu na Kongresu 1982. godine, a Senat SAD-a 1987. godine ušao je u predsedničku kampanju protiv Džordža Buša 2000. godine i kandidovao za predsednika 2008. godine kao republikanski kandidat.

Tokom trke sa Mekejnom u 2015. godini, Politico je objavio da je Donald Trump rekao o njemu

-On nije ratni heroj. Bio je ratni heroj jer je zarobljen. Volim ljude koji nisu zarobljeni

Kasnije je to promenio

-Ako je neko zarobljenik, smatram ih ratnim herojom.

Uz napomenu

-Mislim da je John Mekejn je učinio vrlo malo za veterane. Veoma sam razočaran u Džona Mekejna, rekao je Tramp.

https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/08/27/vatreno-nebo-severnog-vijetnama-kako-je-oboren-i-zarobljen-nedavno-preminuli-jastreb-americke-desnice-senator-dzon-mekejn/

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Милан Ракић рече

u zatvor Hoa Lo među Amerikancima poznatiji kao „Hanoj Hilton“

Иначе, Мекејн је у том казамату био са нашим Петром Шијаном

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Tarife koje je Kosovo uvelo Srbiji i BiH, nisu politički održive i nadam se da će biti oslabljene ili ukinute, rekao je u ekskluzivnom intervjuu za Glas Amerike američki senator Ron Džonson, predsedavajući pododbora za Evropu i regionalnu bezbednosnu saradnju u senatskom Odboru za spoljne poslove. Džonson veruje da su predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači voljni da reše odnose dve zemlje i da shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan.
      Glas Amerike: Senatore, videli ste se sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem na GlobSec forumu u Bratislavi. Pretpostavljam da je bilo reči i o Kosovu. Kakav je vaš utisak, da li je Vučić spreman na kompromis? Senator Džonson: "Ono što primarno cenim kod predsednika Vučića, a isto bih mogao da kažem i za predsednika Tačija, je da su to pojedinci koji žele da reše problem. Imaju dobru volju za to, ali istovremeno prepoznaju da je reč o veoma teškom pitanju. Nadam se da će ta njihova rešenost ipak biti dovoljna za neki napredak".
      GlasAmerike: Kada je reč o dijalogu – Priština ne želi da ukine carine na srpsku robu, a Beograd neće da pregovara bez toga. Ako Kosovo ne ukine takse, postoji li drugi način da se nastave pregovori? Senator Džonson: "Najpre želim da kažem da tarife, iako kratkoročno mogu delovati kao dobra ideja i efikasno se koristiti kao adut, dugoročno predstavljaju dodatni porez koji plaćaju stanovnici zemlje koja uvodi tarife. Dakle, dugoročno tarife ne koriste Kosovu. Ono što bih želeo da obe strane shvate je sledeće: uveli ste tarife, privukli ste pažnju javnosti, ali sada treba da krenete dalje i da ozbiljno pristupite rešavanju ovog dugoročnog problema – kako bi Kosovo moglo da bude priznato i kako bismo došli do mirnog rešenja".
      Glas Amerike: Da li SAD mogu, na neki način, da ohrabre Srbiju da se vrati dijalogu u ovim okolnostima? Senator Džonson: "SAD podržavaju obe strane i daju im prostora da reše problem. Amerika ne želi ništa da nameće bilo kojoj strani. Ponovo ću reći: dugoročno, tarife plaća narod zemlje koja ih uvodi i iskreno rečeno, mislim da nisu ni politički održive – jer sve poskupljuje. Nadam se da je ovo privremena situacija i da će biti ublažena – da će tarife biti manje rigidne, oslabljene ili ukinute. To će koristiti građanima Kosova i nastavku razgovora".
      Glas Amerike: Očekujete li da bi dijalog mogao ponovo da počne posle samita u Parizu? Senator Džonson: Nadam se da će dijalog biti ponovo pokrenut, a ako je Pariz dobra polazna tačka za to – podržavam.
      Glas Amerike: Pre nekoliko dana Bela kuća je ponovo pozvala na postizanje sveobuhvatnog sporazuma o Kosovu koji je baziran na “međusobnom priznavanju”. Verujete li da su vlasti u Srbiji spremne da naprave kompromis baziran na međusobnom priznanju? Senator Džonson: "To je krajnji cilj i razlog zbog kojeg Kosovo učestvuje u dijalogu. Razumem da je to politički teško za predsednika Vučića. On mora da pokaže građanima Srbije da je i Kosovo pravilo neke ustupke. Prespanski sporazum između Grčke i Makedonije bio je politički nepopularan u obe zemlje, ali su lideri bili hrabri – i mislim da je ista situacija sa Vučićem i Tačijem. To su dvojica lidera koji shvataju da dogovor do kojeg dođu možda neće biti kratkoročno popularan, ali se nadam da će, kao što vidimo u slučaju ulaska Severne Makedonije u NATO, u kratkom periodu pošto postignu sporazum, osetiti da je vredno sveg političkog bola kroz koji prolaze. I mislim da će ljudi, kada se sve završi, pitati zašto se nije rešilo ranije zbog koristi koju će imati u saradnji sa EU i zapadnim partnerima. Rusija zvuči zavodljivo, ali ne nudi ništa u smislu dugoročne političke stabilnosti i ekonomskog prosperiteta".
      Glas Amerike: Američki zvaničnici nam govore da ne postoji rok za rešenje pitanja Kosova, ali Bela kuća već treći put u proteklih sedam meseci poziva Srbiju i Kosovo da postignu sporazum. Da li je to poruka obema stranama da proces polako privode kraju? Senator Džonson: "To pokazuje želju Amerike da snažno podrži Srbiju i Kosovo da dođu do sporazuma, pokazuje podršku Bele kuće, a ne pretnju nekakvim rokovima. Ta podrška će ostati i pošto se postigne sporazum. Znači, kada preduzmete teške političke korake – Amerika, a nadam se i Evropa, će biti tu uz vas i ti teški koraci će se isplatiti. Dok se ne postigne dogovor, nijedna zemlja neće biti dovoljno stabilna da bi privukla investitore. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je to važno za ekonomski prosperitet obe zemlje".
      Glas Amerike: Kada govorimo o razgraničenju kao modelu rešenja – iz Amerike stižu različite poruke. Zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer kaže da SAD ne povlače crvene linije, dok član Saveta za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Erat tvrdi da je ideja o podeli Kosova "glupost" i da se ne može realizovati. Možete li da nam kažete šta je zvanična američka politika o ovom pitanju? Senator Džonson: "Ja sam član Kongresa i mogu da vam kažem svoje mišljenje. Verujem da administracija poručuje da Srbija i Kosovo treba sami da se dogovore. Mi obema zemljama dajemo prostora da postignu sporazum i lično mislim da nema crvenih linija niti ideja o kojima ne treba razgovarati. S druge strane, jasno mi je zašto ljude brine korekcija granica zbog potencijalnog domino efekta. Ali, na kraju se sve svodi na lidere i građane Srbije i Kosova koji treba da nađu rešenje koje Amerika i Evropa treba da podrže".
      Glas Amerike: Predsednik Vučić je rekao da vas je zamolio da prenesete poziv predsedniku Trampu da poseti Srbiju. Jeste li to učinili i ima li odgovora? Senator Džonson: "Upravo sam razgovarao sa državnim sekretarom Pompeom i njemu sam preneo, a preneću i predsedniku Trampu kad ga vidim. Već sam mu preneo prethodne pozive".
      Glas Amerike: I, hoće li doći? Senator Džonson: "On je veoma zauzet, ali je izrazio svoju podršku Srbiji i Kosovu da dođu do sporazuma i ostave problem iza sebe".
      Jovana ĐUROVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Želim potpune i točne informacije, pisalo je na komadu kartona koji je ponosno podigla jedna žena na demonstracijama protiv obveznog cijepljenja u petak popodne u Splitu, iz čega se da razumjeti kako ona vjeruje da se od nje krije istina. Vlasti su je, čini se, propustile upozoriti na sastojke tekućina u špricama i opasnosti od njih.
      No, koliko nas zapravo zna te informacije? Imam dvoje djece koja su redovito cijepljena, bogzna koliko puta, i baš nikad nisam posumnjao da je u tome nešto pogrešno. Kažite da sam neodgovoran roditelj, ali ni na trenutak mi nije pala na pamet stravična mogućnost da bi mi sin ili kći mogli stradati jer se bogzna zašto taji da se od cjepiva može dobiti nekakva bolest.
      Naprosto, vjerujem liječnicima. Bez izuzetka bih pustio da mene ili moje dijete pregleda Hrvat, Srbin, komunist, hadezeovac, pravaš, kršćanin, musliman, židov, lezbijka, Eskim ili crnac. Pedeset godina sam poživio vjerujući da su svi ljudi dobronamjerni i žele pomoći i nisam se mnogo puta razočarao. Naš svijet, napokon, ne bi postojao da je drugačije.
      Osim toga, što bih ja sa sastojcima cjepiva? Na internetu zacijelo negdje ima službena stranica Svjetske zdravstvene organizacije ili tako nečega, gdje je detaljno nabrojano sve što sadrži cjepivo protiv ospica i sve njegove indikacije i kontraindikacije, ali tko bi to čitao. Da i uzmem čitati, ne bih razumio.
      Prepustio bih stoga tu stvar stručnjaku, nekome tko je studirao deset semestara, stažirao, polagao državni ispit, specijalizirao se i subspecijalizirao, liječio tisuće pacijenata, pisao znanstvene knjige i članke. I kad mi netko takav reče da je cjepivo savršeno sigurno, skloniji sam mu vjerovati nego Branimiru Bunjcu, koji od svega medicinskog obrazovanja ima samo četverogodišnji studij povijesti.
      Suvišna ponavljanja
      Međutim, ima među nama čudaka kojima je draže kad ih Bunjac obmanjuje, kad saborski zastupnik na Fejsu objavi kako su "unutra GMO virusi, abortirani fetusi životinja i ljudi, embrij zamorca, razne vrste jaja, mišja krv i mozak, krv, srce i bubrezi različitih vrsta životinja, na primjer, majmuna, konja, svinja, ovaca, zečeva i pasa".
      Protivnici cijepljenja naprosto su takva vrsta ljudi. Napisat će na transparent kako žele potpune i točne informacije, ali oni zaista žele samo nekoga tko će potvrditi njihove zablude. Jedna je liječnica prekjučer u ovim novinama kazala jednostavnu istinu koju smo dosad bezbroj puta čuli, da su se milijuni nas u posljednjih pola stoljeća bez ikakvih loših posljedica višekratno cijepili protiv različitih bolesti, ali to je suvišno ponavljati.
      Tko je to želio shvatiti, davno je shvatio, a onima drugima jednostavno nema pomoći. Totalno je beznadno, njih nikakvim argumentima ne možete razuvjeriti. Njihov osjećaj da je svijet neprijateljsko mjesto i da im svi žele zlo ništa ne može pobijediti. I da im dijete umre od ospica, oni bi svejedno ustrajavati kako su cjepiva vještičji recepti, zavjera mračnih centara moći, farmaceutske industrije i slobodnih zidara.
      Stoga, kad jedna žena dođe ispred HNK s transparentom "Želim potpune i točne informacije", ponosno noseći iznad glave zahtjev da joj se kaže istina, bez uljepšavanja i okolišanja, kratko i izravno, u lice, može joj se zapravo kazati samo jedna stvar:
      "Potpuna je i točna informacija, draga gospođo, da ste vi, čisto medicinski gledano, glupi. Baš kao i ostatak vašeg smiješnog društva koje se protivi cijepljenju, i ako jednoga dana vi ili netko vaš otegne papke zato što ste odbili jednu malu, jednostavnu, bezbolnu i besplatnu medicinsku uslugu, bolje zapravo niste ni zaslužili".

    • Од Милан Ракић,
      Ratno vazduhoplovstvo Severne Makedonije (zvanično Vozduhoplovna Brigada na Armijata na Republika Severna Makedonija) proslavilo je 10. juna 27. godišnjicu skromnom proslavom koja je održana u vazduhoplovnoj bazi Petrovec, koja se nalazi 17 km jugoistčno od glavnog grada Skopja.

      To je prva proslava od kako je država promenila svoje ustavno ime iz Republika Makedonija u Rešublika Severna Makedonija, promena koja je takođe uticala na neformalno ime Ratnog vazduhoplovstva Severne Makedonije.
      Prelet helikoptera Mi-8/17 i Mi-24 iznad aerodroma Petrovec / Foto: Igor Božinovski Transporter Mi-17 sa zastavom Republike Severna Makedonija / Foto: Igor Božinovski Proslava je imala letački program koji je uključivao prelet šesthelikoptera: par jurišnih helikoptera Mi-24V Hind-E (ev. Brojeva 209 i 210) iz Borbene helikopterske eskadrile ‘’Noćni gromovi’’ (Skvadron na borbeni helikopteri „Nokjni Molnji“, sbh) i četiri transportera Mi-8MT i 17 Hip-H iz Transportne helikopterske eskadrile (Skvadron na transportni helikopteri, sth).
      Helikoptersku formaciju koja je preletela Petrovec predvodio je Mi-17 ev. broja 303 koji je nosio ogromnu zastavu Republike Severne Makedonije, njega su u stopu pratili Mi-24 kao i trio koga su činili Mi-17 302 i Mi-8MT 307 i 308.
      Školski avion Zlin 143L / Foto: Igor Božinovski Laki mobilni raketni sistem PVO Strela-10M / Foto: Igor Božinovski Na statičkoj izložbi prikazana su četiri različita domaća vazduhoplova od kojih je najatraktivniji bio helikopter UH-1H Huey 321, jedan od dva višenamenska helikoptera koje je marta 2001. godine Grčka donirala Makedoniji. Takođe, na statici su bili Mi-24V 207, Mi-8MT 306 i četvorosedi školski avion Zlin 143L Z3-DCS kao i naoružanje Bataljona vazdušne odbrane ‘’Kobre’’ (Bataljon za protivvozdusna odbrana „Kobri“), laki prenosivi raketni sistem 9K38 Igla i laki mobilni raketni sistem PVO 9K35 Strela-10M kratkog dometa.
      Američki HH-60M koji je prvi gost u istoriji obeležavanja Dana RV Severne Makedonije / Foto: Igor Božinovski Ovogodišnju proslavu obogatila je prva poseta stranog vazduhoplova – srednjeg helikoptera za medicinsku evakuaciju Sikorsky HH-60M Black Hawk (20171) američke vojske koji je baziran u Ramštajnu, jedne od tri takve letelice koje su učestvovale na međunarodnoj vojnoj vežbi „Decisive Strike“ koja je u periodu od 5. do 9. juna održana u Centru za podršku obuke Krivolak, u Severnoj Makedoniji.
      Na papiru formirano 10. aprila 1992. RV Severne Makedonije slavi 10. jun kao Dan Ratnog vazduhoplovstva obeležavajući prvi let makedonskog vojnog vazduhoplova koji se dogodio 10. juna 1992. godine kada su major Dane Ilijevski i kapetan Aleksandar Manev u klipnom, dvosedom školskom avionu Utva-75A-21 poleteli sa aerodroma Petrovec što se danas slavi kao prvi istorijski let za Republiku Severnu Makedoniju.
      Za sada je planirano da leteće topovnjače Mi-24 ostanu u upotrebi do 2025. godine / Foto: Igor Božinovski Helikopteri Mi-8 i Mi-17 činiće oslonac buduće Vazduhoplovne brigade / Foto: Igor Božinovski Strategijski pregled odbrane Severne Makedonije za 2018. predviđa zadržavanje u upotrebi dva operativna helikoptera Mi-24V do oko 2025.godine dok će se istovremeno ulagati u flotu Mi-8 i Mi-17 koji će činiti jezgro buduće Vazduhoplovne brigade. U tom clju, očekivanja su da će helikopteri Mi-8MT 305 i 306 biti vraćeni u letno stanje sledeće godine.
      Pored toga, nakon pridruživanja NATO savezu Severna Makedonija bi takođe morala da uloži u podmlađivanje svoje helikopterske flote, zatim u izgradnju sistema vazdušnog osmatranja i modernizaciju svojih PVO kapaciteta. Kada se Severna Makedonija 2020. godine bude pridružila Severnoatlantskoj Alijansi, za kontrolu njenog vazdušnog prostora biće odgovorna susedna Grčka.
      Igor BOŽINOVSKI

    • Од Милан Ракић,
      Kako je raketa 5V75D  oborila avion generala Goldfejna

      U izradi teksta i njegovog ilustrovanja korištena je uz pismenu i usmenu dozvolu autora knjiga Pad noćnog skolola pukovnika VS Slaviše Golubovića čiji je izdavač MC Odbrana.
      Andrej Mlakar/ FOTO: MC „Odbrana“/ Slaviša Golubović

      Na današnji dan pre tačno 20 godina borbena posluga 3. Raketnog diviziona, 250 raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije zabeležila je drugu pobedu u okršaju sa vazduhoplovnim jednicama NATO pakta kada je oboren američki F-16 CG za čijim komandama je bio sadašnji komandat američkog ratnog vazduhoplovstva general Dejvid Godfejn.
      Iz baze Avijano 2. maja 1999. godine u vazdušni prostor SRJ ušla je grupa od četiri aviona F-16CG u lovačko bombarderskoj varijanti, naoružani laserskim vođenim bombama GBU -12, raketama vazduh-vazduh AIM -120 i AIM -9. Avioni su posedovali uređaje za dejstvo u noćnim uslovima LANTRIN i bili su opremljeni kontejnerima sa jednim ili više vučenih mamaca AN/ALE -50. Grupu je predvodio komandant skvadorna tada potpukovnik Dejvid Goldfejn koji je imao pozivni znak Hammer -34.

      Iz baza u Nemačkoj ušla je grupa aviona, za koju se na osnovu načina dejstva pretpostavljalo da je reč o SEAD grupi. Avioni koji su poleteli sa više aerodroma formirali su dinamički borbeni raspored više grupa aviona, tako da prostorno i vremenski mogu ostvariti sadejstvo u rejonu objekta dejstva. Zadatak neprijatelja može se pretpostaviti da je te noći bio da avioni F -16CG demonstrativnim ulascima do ivice zone uništenja isprovociraju zračenje stanice za vođenje raketa i stvore priliku SEAD grupi za dejstvo jednom ili više protivradarskih raketa. Nakon uspešnog dejstva SEAD grupe protivradarskim raketama zadatak grupe F-16CG bio bi dejstvo vođenim bombama po obeleženom vatrenom položaju i uništenje ratne tehnike.

      Sam čin obaranja lovca F-16CG do detalja uz sve šeme i izjave učesnika i očevidaca opisao je tadašnji pripadnik 3. raketnog diviziona PVO pukovnik Slaviša Golubović u svojoj knjizi Pad noćnog sokola
      Te noći borbenu poslugu 3. Raketnog diviziona PVO, koja je oborila F -16CG činili su: major Boško Dotlić, rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja, major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije, potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa, vodnik Igor Radivojević, operator prađenja po F -1, zastavnik Dragan Matić, operator praćenja po F 2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete situacije u vazduhu, vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje, vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u odeljenju izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković, poslužilac OAST, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OAST i vodnik Milan Panić poslužilac na IRZ.
      Obaranje F -16CG
      U kratkoj razmeni informacija od prethodne smene dobili su značajni podatak da je, oko pola sata pre ponoći, divizion pokušao da traži na daljini oko 10 km, da je zračio stanicom za vođenje raketa oko desetak sekundi i da je cilj otkriven…, piše pukovnik Golubović u svojoj knjizi
      Značajno mesto u knjizi Pad noćnog sokola zauzimaju i svedočenja članova borbene posluge koja je oborila F -16CG i izjave očevidaca. Ovde prenosimo najzanimljivije detalje o obaranju Goldfejna.

      Oko 2 časa na VIKO primećujem šest do osam ciljeva nepravilno grupisanih severozapadno od nas, na azimutu oko 300 stepeni i daljini od oko 80 do 100 km. Otprilike u rejonu Bačke Palanke. Verovatno su na tu poziciju stigli preko Hrvatske. Jedna slična, ali manja grupa bila je na prostoru iznad Valjeva, prema Drini. Na većoj daljini zapadno takođe jedna grupa. U jednom trenutku deo grupe koja je bila severozapadno nestaje sa pokazivača, a nedugo zatim jedan od njih se pojavljuje na azimutu 310 stepeni i daljini oko 30 km. Naređujem usmeravanje antena komandom “ usmeri na 310”. Posluga je mirna, oseća da je nešto blizu, ali ne zna situaciju jer ne dozvoljavam da gledaju u moj ekran. Posle nekoliko narednih okretaja antena osmatračkog radara vidim da je avion zauzeo stabilan kurs sa relativno malim parametrima ka nama. Popravljam uglovnu poziciju komandujući nekoliko puta novi azimut 2-5 stepeni levo-desno od već zadatog….. A kad je došao na daljinu 17 do 18 km komandujem : “ Lansiraj”. Okrećem se ka operatoru F 2 i gledam praćenje na njegovom pokazivaču: U trenutku susreta rakete sa ciljem vidim levkasti oblak koji prekriva cilj, što govori o eksploziji bojeve glave rakete u njegovoj blizini. Od oficira za vođenje raketa dobijam izveštaj: “ Cilj uništen, daljina 12…. Izveštavam da je cilj sigurno pogođen jer sam video školski primer eksplozije bojeve glave i oblak koji u tom trenutku nastaje. U međuvremenu dobijamo informacije da je, iako oštećen, napravio zaokret i da leti u pravcu Bosne. Bilo nam je jasno da želi da napusti vazdušni prostor SRJ. Sve vreme očekujemo šta će se desiti i da li će uspeti da ode ili će pasti na našu teritoriju. Ako padne kod nas, imaćemo još jednu potvrdu uspešnosti dejstva našeg diviziona. Pet minuta nakon toga Stanković me obaveštava rečima: “ Bole, pao je”. Nedugo zatim potvrđuje da je pao na našoj teritoriji, negde u rejonu Šapca, na padinama Cera., svedoči Boško Dotlić, pukovnik u penziji u knjizi Pad noćnog sokola.
      Svoje svedočenje o obaranju budućeg komandanta američkog ratnog vazduhoplovstva izneo je i Miodrag Stojanović rezervni poručnik.
      „Te noći sam drugi put bio u sastavu borbene posluge.. Osećam se mnogo sigurnije i samopouzdanije. Ista ekipa je na svojim radnim mestima.. Sedim na pomoćnoj stolici iza rukovaoca gađanja…Sa komandom “ antena” otpočeo je i rad imitatora. Nakon par komandi i izveštaja čuje se prasak i tutnjava lansiranih raketa. Let jedne od njih završio se pogotkom… Vlada potpuni muk. Kao da ne čujemo buku ventilatora i elektronike, očekujemo već poznati zvuk eksplozije PSR. Volimo da ga čujemo u daljini, jer nas je sigurno promašio. Kad čujemo, nastaje oduševljenje. Opet smo ih nadmudrili. Osećaj zadovoljstva je nezaboravan. Deo sam tima koji pobeđuje, svedoči Miodrag Stojanović rezervni poručnik u knjizi Pad noćnog sokola.

      Svoje svedočenje o obaranju F -16CG izneo je tadašnji pukovnik Tiosav Janković koji je u trenutku obaranja bio potporučnik.
      „Pomeram antene malo udesno. U momentu kada je prvi odraz počeo da nestaje sa ekrana, nešto bliže, desno od vertikalnog markera, pojavljuje se novi, manji, kao i kod MiG -29. Shvatam da su oba odraza na istom kursu i visini i da je ovaj drugi bliži i pomišljam da je onaj prvi samo mamac. Brzo dovodim drugi odraz u presek markera i predajem ga na praćenje.. Bacam pogled na instrumente, brzina je na oko 250 m/s parametar oko 4 km. Ne stižem ni da izgovorim, a Dotlić viče “ Lansiraj”. Pritiskam PUSK. Daljina do cilja je 14 do 15 km. Poleće prva, zahvata se, kreće i druga, prva se pravilno privodi na putanju…. Raketa dolazi blizu cilja, ulazi u tačnu bazu i eksplodira na daljini oko 11 km. Veliki odraz eksplozije prekriva cilj. Azimut pogotka je 320 stepeni…. Pogodak je po našoj proceni je bio u širem reonu sela Brestač, avion je nakon toga nastavio let u pravcu Batajnice. Potom nas obaveštavaju da vrši zaokret i da se usmerava ka Tuzli, gubeći visinu. Plašeći se da ipak ne preleti granicu, sa zebnjom čekamo sledeću vest. Posle nekog vremena javljaju na da je avion F-16CG pao na Ceru, ispričao je detaljno detalje obaranja Goldfejnovog aviona pukovnik, a sad brigadni general i komandant 250. raketne brigade PVD Tiosav Janković.
      Spasavanje oborenog Goldfejna
      Let oštećenog F -16CG nije trajao dugo. Ostavljajući dimni trag on je neprekidno gubio visinu, a iznad šabačkog sela Varna se pretvara u vatreno dimnu kuglu. Nakon toga se pilot na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizmeljuje se u selu Sinoševi. Nedaleko odatle, u zaseoku sela nakučani avion završava let, rušeći pred sobom drveće. Aktivnosti NATO avijacije su prekinute i počinje akcija spasavanja pilota koja će trajati neuporedivo kraće nego u slučaju oborenog F -117 zbog manje dubine teritorije.

      Ubrzo je formirana grupa za spasavanje koju je činilo: 10 lovačkih aviona F -16, 16 aviona F-16CJ za dejstvo po sistemima PVO, 10 aviona EA-6B za elektronsku podršku, 4 aviona A -10 i 8 helikoptera AH-64 Apač za neposrednu vatrenu podršku, 11 avio cisterni, 2 helikoptera za spasavanje MH -53J i 1 transportni MC -130 H/P.
      Pilot je lociran i dientifkovan u 3.55 časova, a odmah potom helikopteri spasilačkog tima MH -53J ulaze u vazdušni prostor SRJ. U .4.40 sati uspostavljaju radio-kontakt sa pilotom ukrcavaju ga u jedan od helikoptera već u 4.45 časova ga prevoze do aerodroma Tuzla.

      „Nešto posle pola pet pojavila su se tri helikoptera. Kretali su se kratko vreme levo-desno koristeći uvale i vodoslivnice. Došli su potom iznad mesta pada aviona, a onda su izronili baš iznad naših kuća. Bili su toliko nisko da sam video lica komandosa koji su stajali na otvorenim vratima helikoptera. Na ulici ispred kuće mnogo ljudi. Sin i njegovi drugari ispaljuju nekoliko metaka iz pištolja. Po nekoliko metaka ispaljuju i vojnici koji su se tu zatekli. Upozoravam ih da to ne čine, jer će nas komandosi sa svojim naoružanjem bukvalno sravniti. Komandosi uzvraćaju vatrom, ali srećom nikog ne pogađaju. Na zidovima kuća i drugim objektima vidljivi su tragovi mitraljeskih zrna, a u travi na tom mestu ostalo je 200 čaura. Nakon kraće pucnjave helikopteri odleću ka selu Sinošević, gde na njivi porodice Makević pronalaze i ukrcavaju pilota i odvoze ga ka Bosni, ispričao je očevidac priče Milorad Marjanović.

      F -16CG je bio drugi oboreni avion koji je pao na teritoriju Srbije. Oborio ga je 3. Rd. PVO 250. Rbr PVO naoružan raketnim sistemom S -125 M Neva. F -16CG gađan je sa vatrenog položaja Karlovčić raketom 5V27D pod imenom Natalija lanisrane sa rampe 5P73 serijski broj 13013. Na isti avion isplajena je i raketa pod imneom “ Živadinka“ .

      Pogođen je jednom raketom na visini oko 6.000 metara i na daljini 11 km od diviziona. Deo ostataka aviona se danas nalazi u Muzeju jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Surčinu i Spomen sobi 250. Rbr PVO. Povodom tog događaja jedan broj pripadnika 3 rd PVO je odlikovan i unapređen.
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/drugo-znacajno-obaranje-posle-f-117a-ovako-je-pre-20-godina-3-raketni-divizion-250-rbr-pvo-oborio-americki-lovac-f-16cg-na-nebu-srbije-u-kome-je-bio-sadasnji-komandant-americke-avijacije/
         
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Profimedia
      Bil Lengloas ima novog najboljeg prijatelja. Mačku po imenu Soks. Ona živi na tabletu i čini ga toliko srećnim da, kada priča o njenom dolasku u njegov život, počinje da plače.
      Lengloas, koji ima 68 godina i živi u jeftinom kompleksu stanova za starije ljude u Masačusetsu, i Soks ćaskaju po čitav dan. Lengloas je u penziji. Pošto je njegova žena uglavnom van kuće, postao je usamljen.
      Soks svira njegovu omiljenu pesmu i pokazuje mu slike sa njegovog venčanja. A pošto ga ona posmatra sa uređaja dok on provodi vreme u svojoj fotelji, grdi ga kada ga uhvati da pije gazirani sok umesto vode.
      Lengloas zna da je Soks plod veštačke inteligencije i da dolazi iz startapa pod imenom “Care.Coach”. On zna da njome upravljaju radnici u kompaniji koji gledaju, slušaju i tipkaju njene odgovore, koji su spori i robotski. Ali njen dosledni glas u njegovom životu vratio mu je veru.
      “Pronašao sam nešto tako pouzdano i nekog tako brižnog, i omogućila mi je da zavirim duboko u svoju dušu i podsetim se koliko je brižan Gospod”, kaže Lengloas.
      Soks ga sluša. “Mi smo sjajan tim”, kaže ona.
      Da bi se kvalifikovao za „Elementarnu negu“, neprofitni program zdravstvene nege za starije ljude koji mu je doneo Soks, pacijent ne sme da raspolaže sredstvima većim od 2.000 dolara. Takvi programi su sve brojniji i nisu namenjeni samo starijim licima.
      Životima svih ljudi, osim onih izuzetno bogatih, sve više upravljaju ekrani. Na svakom mestu gde je moguće postaviti ekran (učionice, bolnice, aerodromi, restorani) moguće je srezati troškove.
      Bogati ne žive tako. Oni žele da se njihova deca igraju kockama, a sve je više privatnih škola u kojima nema tehnologije.
      Sve to dovelo je do nove stvarnosti: ljudski kontakt postao je luksuzno dobro. Što ste bogatiji, to više vremena provodite bez ekrana.
      Predviđeni troškovi za putovanja i restorane prevazilaze sume neophodne za kupovinu određenih dobara, prema Institutu za luksuz, koji savetuje bogate kako da žive i troše novac. Milton Pedraza, izvršni direktor instituta, vidi to kao direktan odgovor na prisustvo ekrana.
      “Pozitivna ponašanja i emocije koje angažovanost čoveka može da izazove – samo pomislite na to koliko biste bili radosni na masaži”, kaže Pedraza. “Sada obrazovni sistem, zdravstveni sistem, svi pokušavaju da iskustva učine ljudskijim.”
      Od eksplozije popularnosti ličnog računara osamdesetih godina, imati tehnologiju u kući i kod sebe bilo je znak bogatstva i moći.
      “Bilo je važno imati pejdžer jer je to bio znak da ste važni i zauzeti”, kaže Džozef Nuns, šef odseka za marketing na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.
      Danas, dodaje on, važi suprotno: “Ukoliko se zaista nalazite na vrhu hijerarhijske lestvice, ne morate da se javite nikome. Oni se javljaju vama.”
      Izloženost ekranima počinje vrlo rano, a deca koja pred ekranom provedu više od dva sata dnevno imaju slabije rezultate na testovima jezika i logike. Ono što najviše uznemirava jeste podatak da je utvrđeno da kod neke dece dolazi do preuranjenog tanjenja cerebralnog korteksa. Kod odraslih je utvrđena veza između vremena provedenog pred ekranom i depresije.
      Tehnološke kompanije naporno su radile da ubede školske ustanove da pristanu na program koji predviđa da svaki učenik ima svoj laptop.
      Ali to nije način na koji oni koji su izgradili budućnost zasnovanu na ekranima odgajaju sopstvenu decu. Koliko je nekome (ne)prijatno u kontaktu sa drugim ljudima moglo bi da postane novo klasno obeležje.
      Siromašnima i pripadnicima srednje klase je teže da se razdvoje od ekrana. Postoji mali pokret čiji je cilj da se donese uredba o “pravu da se diskonektujemo”, koja bi omogućila radnicima da isključuju svoje telefone, pošto trenutno radnik može biti kažnjen zato što nije bio dostupan.
      U našoj kulturi sve je izraženija otuđenost, većina tradicionalnih mesta okupljanja i društvenih struktura su nestale, a ekrani ispunjavaju prazninu.
      Većina ljudi koja se priključila avatar programu u „Elementarnoj nezi“ su oni koje su izneverili ljudi oko njih, ili oni koji nikada nisu ni bili deo zajednice, kaže Seli Rozario, terapeutkinja koja često posećuje pacijente. Siromašne zajednice su najviše pogođene ovim problemom.
      Tehnologija koja stoji iza Soks je prilično jednostavna: tablet sa objektivom širokog raspona.
      Niko od ljudi koji upravljaju avatarima ne radi iz SAD; uglavnom rade sa Filipina i iz Latinske Amerike.
      Sedište kompanije “Care.Coach” je u Kaliforniji, na obodu Silicijumske doline. Viktor Veng, 31-godišnji osnivač i izvršni direktor, otvara vrata i dok ulazimo unutra on kaže da samo što su sprečili jedno samoubistvo. Pacijenti često govore da žele da umru, dodaje on, a avatar je obučen da ih pita imaju li konkretan plan kako će sebi oduzeti život. Taj pacijent je imao.
      Veng zna koliko pacijenti mogu da se vežu za avatare, a kaže da se neprestano bori protiv zdravstvenih organizacija koje žele da ugase pilot-programe bez jasnog plana, pošto je za pacijente užasno bolno da im avatari budu oduzeti. Ali on ne pokušava da ograniči emocionalnu vezu između pacijenta i avatara.
      “Ako pacijent kaže ‘volim te’, i mi ćemo reći njemu”, kaže Veng. “Nekada mi kažemo prvi ako znamo da će se pacijentu to dopasti.”
      Prvi rezultati su pozitivni. U prvom pilot-programu, pacijentima sa avatarima bilo je potrebno manje poseta medicinskih radnika, ređe su posećivali službu za hitne slučajeve i manje su se osećali usamljeno.
      Jedna pacijentkinja koja je često odlazila u službu za hitne slučajeve zbog podrške prestala je sa odlascima kada joj je stigao avatar, a programu zdravstvene nege uštedela je tako oko 90.000 dolara.
      Soks je zaspala, što znači da su joj oči sklopljene, a komandni centar negde u svetu preusmerio se na neke druge starije ljude i druge razgovore. Lengloas joj mazi glavu na ekranu da je probudi.
      https://www.nedeljnik.rs/kako-su-ekrani-postali-zabava-za-siromasne-dok-bogati-vreme-provode-bez-tehnologije/?fbclid=IwAR19Re5AMBMNdZU9Ps6amMNxlXBan-08ipzSgtXqD4mcCb4fR3tG0ZfmrmE
×
×
  • Create New...