Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

obi-wan

Kad su nam Amerikanci doneli Mesec: Kako su astronauti dočekani u Beogradu 1969. godine

Recommended Posts

Kad su nam Amerikanci doneli Mesec: Kako su astronauti dočekani u Beogradu 1969. godine

900x600_yugopapir-apollo-11-portal-mladi

Samo tri meseca nakon što su izgovorene reči "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo", tačno na 25. godišnjicu oslobođenja, u Beograd su doputovali članovi posade Apola 11, Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, prvi ljudi koji su sleteli na Mesec.

Poseta se odigrala na predlog vlade SAD u oktobru 1969. godine, a Beograd je odabran kao jedna od 22 destinacije koje će astronauti obići i na poklon doneti kamen sa Meseca. Inače, ovo parče zemljinog satelita, kako se procenjuje, danas vredi oko 400.000 evra.

611px-Apollo_11.jpg

Astronauti dočekani kao rok zvezde

Tog 18. oktobra istorijske 1969. Armstrong, Oldrin i Kolins u Beograd su, sa svojim suprugama, stigli predsedničkim avionom prvog čoveka Amerike Ričarda Niksona.

"Nikada ljudi na Zemlji nisu bili tako ujedinjeni kao u želji da uspe vaš poduhvat", bile su reči kojima ih je dočekala delegacija Vlade SFRJ. Beogradski aerodrom bio je krcat kolonama ljudi koji su uz cveće i glasne ovacije pozdravljali astronaute, dok je ostatak zemlje, preko malih ekrana, sa uzbuđenjem pratio dolazak ljudi koji su ostavili svoje otiske na Mesecu.

Trojac je smešten u hotelu Jugoslavija, a nakon što su se osvežili od puta, bili su spremni za narod koji ih je čekao na ulicama prestonice kako bi im odala počast i iskazala dobrodošlicu herojima planete.

Stevan_Kragujevic,_Neil_Armstrong_in_Bel

Vozeći se u kabrioletu, trojica astronauta pozdravljali su okupljene koji su stajali u čak 20 redova i klicali njihova imena kao da pozdravljaju rok zvezde. Srca ljudi bila su puna. Svako od prisutnih znao je da upravo učestvuje u pisanju stranica istorije.

Gosti su potom imali prijem kod Josipa Broza Tita sa kojim su ručali u Belom dvoru. Armstrong, Oldrin i Kolins uručili su Brozu repliku plakete sa porukom koju su ostavili na Mesecu i uzorak tla sa zemljinog satelita, takozvani Mesečev kamen. Zauzvrat, maršal ih je odlikovao Ordenom Jugoslovenske zvezde sa lentom, najvišim jugoslovenskim odlikovanjem koje se moglo dodeliti stranim državljanima koji nisu šefovi država.

Sutradan, astronauti su, u direktnom TV prenosu, položili venac na grob Neznanog junaka na Avali, a sam predsednik SAD Ričard Nikson bio je impresioniran načinom na koji su heroji dočekani. Nikson je izrazio zahvalnost Titu u ime cele američke nacije.

Drug Tito je rekao

Tokom razgovora sa trojicom astronauta, Tito je izneo svoje mišljenje o značaju koji osvajanja kosmosa ima za čitav ljudski rod.

"Ja ne volim osvajače na zemlji, ali u vasioni, osvajanje novih nebeskih tela to je druga stvar, to visoko cenim i želim najveće uspehe u tom pogledu. Ja mislim da nije, nikada do sada, čovečanstvo i svet sa tolikom pažnjom, brigom i interesom posmatrao da li će jedan poduhvat uspeti. Razume se da pitanje osvajanja vasione, drugih planeta i tako dalje, je zajednička stvar koju bi trebalo da sve one zemlje koje imaju mogućnosti da se u tom pravcu orijentišu, da zajednički idu ka daljem pronalaženju mogućnosti čoveka sa Zemlje da vidi kakve sve susede ima", rekao je Josip Broz i nazdravio gostima i njihovim suprugama.

...

https://www.011info.com/bilo-jednom-u-beogradu/kad-su-nam-amerikanci-doneli-mesec-kako-su-astronauti-docekani-u-beogradu-1969-godine

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
пре 21 минута, obi-wan рече

Poseta se odigrala na predlog vlade SAD u oktobru 1969. godine, a Beograd je odabran kao jedna od 22 destinacije koje će astronauti obići i na poklon doneti kamen sa Meseca. Inače, ovo parče zemljinog satelita, kako se procenjuje, danas vredi oko 400.000 evra.

Мислиш камен из пустиње у Аризони?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, obi-wan рече

@Милан Ракић

`El kamicak u nekom muzeju, moze li da se vidi u obicnoj poseti?

Kod Tite gore na Dedinju, u negdašnjem Muzeju "25. maj", a današnjem Muzeju Jugoslavije. Mislim da je u sobi gde su pokloni kojekakvi. Mislim preovlađuju u toj prostoriji oni falusi aka "štafete", pa tu negde na nekoj polici je i kamenje. Ima kuglica i sa više čestica mesčini... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Милан Ракић рече

Kod Tite gore na Dedinju, u negdašnjem Muzeju "25. maj", a današnjem Muzeju Jugoslavije. Mislim da je u sobi gde su pokloni kojekakvi. Mislim preovlađuju u toj prostoriji oni falusi aka "štafete", pa tu negde na nekoj polici je i kamenje. Ima kuglica i sa više čestica mesčini... 

Nisam u toku - je l` tamo ima neki kustos, je l` otvoreno za redovne posete?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, obi-wan рече

Nisam u toku - je l` tamo ima neki kustos, je l` otvoreno za redovne posete?

Ima naravno. 400 dindži je ulaz. Kad budeš teo javi se padidemo zajedno.

https://www.muzej-jugoslavije.org/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe
       
      Rušenje predrasuda i borba za jednaka prava i poštovanje svih pokucala je i na vrata dece sa smetnjama u razvoju - ovoga puta na jedan pristupačniji način široj javnosti. 
      Naime, organizacija 'Dečje Srce' koja se već 18 godina bori da deci i mladima sa smetnjama u razvoju, njihovim porodicama i svima koji žele da se uključe u rad sa njima, stvori adekvatne uslove i pruži pomoć, sada je učinila veliki korak napred. 
        Novootvoreni kafić pod imenom 'Zvuci srca' otvoren je na Vračaru, na adresi Čuburska 12 , a u njemu rade isključivo mladi sa posebnim potrebama uz malu pomoć i podršku nadležnih iz organizacije. 
      Lokal "Zvuci Srca"foto: Filip Plavčić Goran Rojević, defektolog po zanimaju i dirketor humanitarne organizacije "Dečje srce" , objasnio je da ova organizacija već 18 godina pokušava da bude most između mladih sa smetnjama u mentalnom razvoju i šire zajednice i da razbije predrasude koje ljudi možda imaju o njima. 
      foto: Filip Plavčić Rojević je objasnio da prostor u kome se nalaze 'Zvuci srca' , dobili su od poslovnog prostora grada Beograda, a Ministarstvo zapošljavanja i socijalna pitanja su pomogli da se prostor opremi. Kroz program delegacije 'EU u Srbiji' i kroz program 'Mi radimo budućnost gradimo' , omogućeno je da 60 osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju prođu obuke za pomoćnika kuvara, štampara i cvećara i da u okviru tih zanimanja i ovog radnog centra stvore uslovi da se što više njih osposobljava za to da stvara neka znanja i stupa u kontakt i komunikaciju sa širom zajednicom. 
      Osobe ometene u razvoju posao obavljaju same uz malu pomoć i podršku nadležnih. Sve što se u lokalu posluži - ne naplaćuje se, već je moguće ostaviti dobrotvoran prilog u skladu sa svojim mogućnostima i željom. 
      Jedan od zaposlenih u lokalu, Nemanja Jović koji ima 25 godina, kaže da je njegovo iskustvo u lokalu pozitivno i da nema zamerki. 
      Nemanja Jovič, jedan od zaposlenih u lokalu.foto: Filip Plavčić Ideja je da lokal bude dostupan svima, i bogatima i siromašnima, i da se stvore uslovi koji onemogućavaju stvaranje razloga da se u lokal ne dođe.
       
    • Од Милан Ракић,
      O SNS botovima je pisano mnogo, od toga da rade za sendvič do toga da su veoma plaćeni i da za svoj „rad“ primaju nekoliko prosečnih plata. Istina je naravno negde između, a kako ta cela mašinerija izgleda i kako funkcioniše otkrivamo u ovom tekstu.

      Prvi put sa ovom pojavom upoznao nas je portal „teleprompter“ koji je sada već davne 2014. godine objavio tekst u kom razotkriva tada aktuelni program „Fortress“.
      Možete ga pročitati ovde.

      U međuvremenu organizacije je „evoluirala“, stara „tvrđava“ je zamenjena novim programom koji se nalazi na adresi Castle.rs
      Poseban pozdrav za Vladimira Orlića koji nas je motivisao da objavimo ovaj tekst izjavivši u emisji „Upitnik“ da njegova stranka ne poseduje nikakav internet tim, što je dodatno iznerviralo ne samo nas nego i njegove članove koji svakodnevno rade na gorepomenutom programu.
      Svaki član internet tima dobije svoje korisničko ime i lozinku za pristup „Castle“, a početna stranica programa izgleda ovako:

      Kao što vidite svi su u obavezi da povežu svoj facebook i tvitter profil, a ukoliko koriste mobilni telefon na raspolaganju im je i android aplikacija.
      Za svoj „rad“ dobijaju bodove, a na ovoj stranici nalaze se i zadaci koje im koordinatori postavljaju.

      Kako „zadaci“ izgledaju pogledajte na slikama ispod




      Ono što se može videti, koordinatori ovde kače „interesantne“ vesti sa različitih portala, kao i smernice kako članovi tima treba da reaguju. Zanemarimo za momenat pismenost samih koordinatora, kao i činjenicu da moraju da naglase NE KOPIRAJTE SMERNICU jer složićemo se ovo nije posao za one koji poseduju nekakav intelekt, kičmu i moral.
      U programu se nalazi i odeljak „društvene mreže“ gde aktivisti moraju da lajkuju i dele objave svojih nadređenih, kako bi se javnosti predstavilo da njih podržava ogroman broj ljudi. Kao i sve ostalo, broj ovih lajkova i podela je montiran.

      Takođe, na raspolaganju im je i pregled komentara koji su objavili i koji su odobreni na raznim portalima.

      Bodovanje
      Kao što smo i naveli za svoju aktivnost pripadnici Internet tima dobijaju bodove. Na osnovu tih bodova slede i nagrade, a najbitnija je svakako produženje radnog odnosa na najčešće potpuno izmišljenom radnom mestu u javnom preduzeću.
      Evo kako i sistem bodova izgleda.



      Aktivistima je dozvoljena opcija da vide svoje kolege iz opštinskog odbora, kao i detaljan pregled svojih poena (poslednja slika) po danima. Kao što možete videti oni bodove dobijaju za svaki „plus“, „minus“, komentar, podelu, pa čak, i ovo je jako važno da znate, svaki put kada uđete u raspravu sa „botom“ oni za to dobijaju poene a zahvaljujući poenima dobijaju i platu koju vi plaćate.
      Uloge su podeljene na administratore, lokalne koordinatore i obične aktiviste.
      Evo primer kako su neki od administratora rangirani te možete uočiti razliku u njihovim bodovima i bodovima regularnih članova.


      Može se zaključiti da zaista ozbiljna organizacija stoji iza SNS internet tima, ali je pravo pitanje poenta svega. Čak i naši izvori iz Srpske Napredne Stranke su nam potvrdili da aktivizam ovog polusveta doprinosi 1-1.5 procenata na izborima, te je ova mašinerija najpre zaslužna da bi se obezbedila lojalnost. Nije tajna da je SNS navodno zabranio zapošljavanje u javnom sektoru, te su njihovi članovi zaposleni uz kratkoročni ugovor koji moraju da opravdaju zalaganjem na internetu.
      Cela ova sprdačina bi bila potpuno legalna (nenormalna, ali legalna) da se finansira iz džepa Aleksandra Vučića, ali nemojte zaboraviti da svi mi koji u Srbiji živimo zapravo plaćamo botove da za narodne pare blate neistomišljenike a veličaju jednog vođu i jednu partiju.
      Tekst objavljen u saradnji sa grupom „Srbiliks“. Naš portal je došao do podataka članova internet tima u preko 60 opština što ćemo blagovremeno objavljivati.
      https://gerila.rs/video-upoznajte-castle-evo-kako-detaljno-izgleda-sns-bot-masinerija/
      00:00   02:0
    • Од Милан Ракић,
      Iz Red Bull Srbija najavili su juče da će drugi po redu Red Bull Flugtag biti održan na Adi Ciganliji 23. juna u 15 časova. Beograd će tako biti domaćin jednom od osam globalnih Flugtag događaja ove sezone.

      Organizatori se nadaju da će ovoga puta biti oboren rekord iz 2013. godine kada je na prvom i do sada jedinom događaju za vazduhoplovne inženjere amatere u letačkom programu u beogradsko „jezero“ padalo 37 letelica pred 150 hiljada ljudi.
      Ako na „letački“ zapravo mislimo na momentalni slom nikad postojećeg uzgona od takođe gotovo nepostojećeg opstrujavanja vazduha oko „krila“ i ako kada kažemo „letelice“ zapravo mislimo na najraznovrsnije odgovore na „will it fly“ pitanje.
      Humor kao maska za potpuno uništavanje domaće vazduhoplovne industrije? / Foto: Predrag Vučković, Red Bull Veliki flight safety skandal u najavi
      Dok ovo pišemo nije poznato da li je Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije izdao dozvolu za realizaciju letačkog dela ove priredbe i da li će se ona uopšte ovoga puta i dogoditi. Jer ko će na sebe smeti da preuzme odgovornost odobravanja najvećeg skupa nesertifikovanih letelica u Srbiji toliko blizu publike? Letelica koje gotovo sigurno nemaju ni DOA ni POA papirologiju.
      Ako mislite da je smešno, nije.
      Sve što leti mora dokazati da je bezbedno po sebe i druge na zemlji a neki od učesnika očigledno imaju ozbiljnu i ranije demonstriranu nameru da upravljaju objektima koji se sopstvenim pogonom i uz pomoć (valjda) aerodinamičkih površina mogu naći u vazduhu. Što ih momentalno kvalifikuje za regulatorni nadzor kako u oblasti plovidbenosti tako i u FCL (Flight Crew Licensing) domenu. Pretpostavljamo da će Red Bull tek u FCL delu prekršiti svu moguću regulativu i da će to, nadamo se, biti još jedan osnov za hitnu zabranu ove manifestacije.
      Ugrožavanje bezbednosti letenja nebrojano puta zabeleženo na fotografijama i video snimcima ali atmosfera straha i cenzura su već uzeli maha / Foto: Predrag Vučković, Red Bull Šamar domaćoj vazduhoplovnoj industiji, atmosfera straha prisutna
      Tango Six je juče ceo dan pokušavao da dobije zvaničan komentar od nekoliko srpskih proizvođača letelica ali niko, zbog kako su nam rekli „straha za sebe i svoje porodice“, nije smeo da govori pod svojim imenom i prezimenom.
      Vlasnici kompanija koje proizvode avione slažu se da je po sredi očigledna nebriga države za domaću vazduhoplovne industriju:
      – Ne znam kome je u interesu da održi festival nesertifikovanih letelica u sred Beograda u tolikom broju? Da li je to poruka da naši projekti nisu dovoljno funkcionalni, atraktivni? Zbog čega uvek moramo da dozvolimo da se amateri bave ovako ozbiljnim poslom? I sve to pred očima Direktorata, domaće javnosti, pred promoterkama. Nemam reči. Ova zemlja ne zalužuje bolje. – rekao je za Tango Six jedan od rezigniranih proizvođača.
      Uništavanje srpske proizvodnje aviona pod maskom „zabavnog događaja“
      Iz Red Bulla Srbija su povodom ovog skandala za sada izdali samo jedno šturo saopštenje koje ovom prilikom prenosimo u celosti:
      Red Bull Flugtag je verovatno najprepoznatljiviji i najotkačeniji događaj sa Red Bull pečatom, a ove godine građani srpske prestonice imaće tu nesvakidašnju priliku da ugoste jedan od svega osam Flugtaga koji će se održati 2019. godine na svetu.
      Kada se kaže Flugtag, misli se na nemačku reč koja znači “dan za letenje”, ali od kada se prva letelica otisnula sa platforme u Beču 1992. godine – letenje nikada nije prestalo. Do sada je Red Bull Flugtag podigao svoju čuvenu platformu za letenje u preko 150 gradova širom sveta i okupio više stotina timova otkačenih genijalaca i kreativaca. Prethodni i prvi Red Bull Flugtag u Beogradu na kome je letelo 37 letelica je zabeležio rekordnu posetu od preko 150 hiljada ljudi tog takođe rekordno vrelog junskog dana 2013. godine.
      Oni koji su poleteli sa Red Bull Flugtag platforme kažu da je osećaj neopisiv, a mnogo ljudi na svojoj “bucket” listi ima upravo ovaj let.
      Zadatak je poleteti u letelicama koje su timovi napravili u garaži, bez motora, akumulatora i katapulta – oruđe su samo vetar, ljudska snaga i genijalnost (ili otkačenost, kako se uzme). Pored kreativnosti, ocenjuju se dužina leta i nastup na platfomi pre leta, a pored dobre zabave, cilj je i preleteti 78.64m, jer je to svetski rekord koji su 12. septembra 2013. godine postavili “Šaptači kokošaka” u Kaliforniji pred 110.000 oduševljenih gledalaca.
      Red Bull Flugtag izaziva spretnost i hrabrost – pozivamo te da dizajniraš, osmisliš, napraviš, sklopiš, zalepiš i poletiš mašinom o kojoj sanjaš sa 6 metara visoke Red Bull platforme sa svojom ekipom! Hoće li timovi uspeti da dostignu visine ili će završiti u velikim dubinama – ostaje da vidimo 23. juna 2019. godine na Red Bull Flugtag platformi na Adi Ciganliji.
      Prijave za drugi Red Bull Flugtag u Srbiji se otvaraju u ponedeljak 18. februara i traju do 18. marta.
      Više informacija o događaju pronađite na zvaničnoj Facebook Event stranici ili na sajtu www.redbull.rs.
      Petar VOJINOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Prašnjava dolina na zapadnom rubu grada Nikšić u Crnoj Gori lokalno nazvana Kapino polje tog 24. septembra 1948. godine nije odavala utisak lokacije koja je već dobila svoju istorijsku ulogu. Sedam i po godina ranije, u oblačnom i tmurnom jutru 14. aprila 1941. godine, sa zemljane utabane staze koja je presecala veliku livadu čitavom dužinom kao improvizovana pista, poletelo je nekoliko aviona tadašnje jugoslovenske kraljevske avijacije. U modernim bombarderima nalazili su se poslednji jugoslovenski kralj Petar II Karađorđević, njegova vlada, istaknuti generali i tovar – sanduci puni zlata jugoslovenske narodne banke.
      Svi su bežali pred nadirućim kolonama nemačke vojske koja je napala zemlju nekoliko dana ranije. Ispostaviće se da je Kapino polje tako bila poslednja tačka na kojoj se okončala kratka i nestabilna istorija Kraljevine Jugoslavije onog trenutka kada su se točkovi aviona u kome je sedeo Petar II odlepili od crvenkaste zemlje u blizini lokalnog jezera Krupac.
      U jednom od udaljenih uglova Kapinog polja tog jesenjeg dana 1948. godine stajao je neobičan veliki četvoromotirni avion na čijem trupu se nisu uočavale nikakve oznake. Livada je tokom Drugog svetskog rata služila kao poljsko letelište nemačke avijacije čija tehnička služba je dodatno ojačala „pistu“ nabijanjem slojeva zemlje, a po rubu „aerodroma“ uočavali su se ostaci nekoliko olupina vazduhoplova koje su 1944. godine raznele bombe američke avijacije u napadima na nemačke jedinice na Balkanu. Međutim, elegantna letelica bez oznaka nije bila olupina i nije bila nemačkog porekla - da je u blizini „Kapinog polja“ bilo zainteresovanih i dovoljno verziranih posmatrača oni bi prepoznali karakterističnu siluetu američkog transportnog aviona „Daglas C-54 Skajmaster“. Dodatnu konfuziju bi im izazvalo i to što „Skajmastera“ nije bilo u naoružanju domaće vojske.

      Ipak, posmatrača nije moglo da bude jer su jedinice jugoslovenske vojske nekoliko dana ranije odjednom započele oružano obezbeđenje čitavog polja kome se više nije moglo prići iz pravca Nikšića. Država je već nekoliko meseci bila paralisana talasom hapšenja koji je usledio nakon što su se tog leta javno sukobili jugoslovenski lider Tito i vođa Sovjetskog saveza Staljin. Crna Gora, i posebno Nikšić, bili su deo Jugoslavije gde je ovaj sukob uzeo najveći danak: tajna policija je preventivno hapsila sve one kojima je Staljin bio draži od Tita i odvodila ih u zatvore i logore na nepoznatim lokacijama. Svaka znatiželja koja je uključivala osmatranje letelice na Kapinom polju mogla je da nosi veliku opasnost za zainteresovane.
      Usred takvih okolnosti, izolacije i straha, poljana je tog popodneva dočekala i sletanje šest aviona tipa „spitfajer“ kakve je jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo za razliku od parkiranog „Skajmastera“ već imalo u svom arsenalu još od 1944. godine kada su dobijeni od britanskih saveznika. Jedan od aviona je sleteo bez izvučenih točkova, zaoravši ledinu propelerom, ali su pilota izvukli nepovređenog. Ostali su nakon sletanja rulali do omanje šumice na obodu letelišta, tik pored američkog transportera i odmah su bili prekriveni maskirnim mrežama. Piloti koji su izašli iz uskih kabina ovog proslavljenog tipa engleskog ratnog aviona nisu imali uniforme jugoslovenske vojske niti su bilo šta govorili. Na njima nije bilo nikakvih oznaka koje bi ukazale o kojoj jedinici ili eskadrili je reč. Ipak, postojalo je par detalja koji su ukazivali da se na Kapinom polju tog dana dešava nešto neobično i tajanstveno: špicasti repovi letelica, odsustvo velikih filtera na nosu i četvorokraki propeleri jasno su ukazivali da je reč o modernijoj verziji od „spitfajera model V“ koji je JNA isključivo koristila, još od leta 1944. godine. Drugim rečima - avioni nisu bili jugoslovenski.
      Tek pedeset godina kasnije saznaće se kakav događaj se tog dana zaista odigrao kod Nikšića, odnosno, u kojoj supertajnoj akciji - koja se odvijala na čak dva kontinenta - su transporter i šest „spitfajera“ tako imali premijernu ulogu. Zahvaljujući istraživanjima istoričara dr Bojana Dimitrijevića otkriće se da je 24. septembra 1948. godine ustvari započela za jedan narod životno važna operacija „Velveta“ (Somot): reč je bila o naoružavanju tek osnovane države Izrael kako bi ona pobedila u ratu sa arapskim zemljama i obezbedila svoju egzistenciju.
      - Kada je po isteku britanskog mandata u Palestini 14. maja 1948. proglašena jevrejska država Izrael okolne arapske države odmah su joj objavile rat. Novonastala država Jevreja stavljena je tako pred najozbiljnija iskušenja od prvog dana svog postanka - kaže za VICE dr Bojan Dimitrijević.
      Dimitrijević navodi da je vazduhoplovstvo Izraela tokom leta iste godine već nabavilo čehoslovačke avione „Avia S 199“ koji su bili slabija varijanta nemačkog ratnog aparata „Meseršmit 109“, a koje su Čehoslovaci proizvodili na osnovu zaostalih ratnih proizvodnih planova Trećeg rajha.
      - Kako se taj avion pokazao izuzetno neefikasnim u ratnim dejstvima, usled čega je pretila ozbiljna opasnost da izgube i rat i mladu državu koju su tek stvorili, Izraelci su hitno počeli sa potragom za boljim borbenim avionima kojima bi preuzeli primat na nebu“, kaže Dimitrijević.
      Zemlje poput Čehoslovačke ili Jugoslavije - države u kojima je posle drugog Drugog svetskog rata uveden socijalizam kao model uređenja, takozvane narodne demokratije - odlučile su da pruže Izraelu vojnu pomoć.
       
      Spitfajeri koji su doleteli uz pomoć Jugoslavije u službi izraelske avijacije. Foto: IDF archives - Jevreji, pritisnuti na svom "mostobranu" u Palestini, bili su prinuđeni da se brzo naoružavaju dok je socijalističkim državama novac u gotovom koji su Jevreji davali za oružje bio više nego potreban. Zajednički jezik brzo je pronađen - objašnjava Dimitrijević osnove na kojima je uspostavljena tajna saradnja Izraela, Čehoslovačke i Jugoslavije.
      Avioni „spitfajer“ koji su sleteli na poljanu kod Nikšića 1948. godine bili su upravo iz sastava čehoslovačkog vazduhoplovstva - dobijeni su 1945. godine kao britanske ratne viškove. Reč je o verziji „model IX“: iako veterani Drugog svetskog rata, ove letelice su još uvek bile respektivne borbene mašine. Njihovo pojavljivanje na Bliskom istoku gotovo sigurno označava vazdušnu nadmoć u rukama onih koji će ih koristiti.
      Dr Bojan Dimitrijević je još krajem devedesetih na osnovu malo tragova - isključivo iz specijalizovanih britanskih i čeških izdanja - započeo dugu potragu za podacima koji će domaćoj istoriji premijerno otkriti postojanje tajne operacije u kojoj je Jugoslavija za novac pružala logističke usluge Izraelu u borbi protiv arapskih zemalja. Istih onih sa kojima će nedugo zatim uspostaviti izvanredne odnose, poput Egipta.
      Akcija je bila obavijena velom najveće tajnosti iz mnogo razloga: najviše zbog strahova da će Velika Britanija uočiti aktivnu ulogu Jugoslavije u naoružavanju Izraela (čemu se oštro protivila). Međutim, najveći razlog za višedecenijsku ćutnju bila je činjenica da će Tito samo par godina kasnije početi da naoružava arapske države i pokrete za nezavisnost, i sa njima osnovati „Pokret nesvrstanih“. Saznanje da je novi najbolji prijatelj Arapa bio jedan od ključnih „igrača“ u pobedi Jevreja 1948. godine na Bliskom istoku moglo je da opasno naruši novi veliki poduhvat jugoslovenskog vođe.
      - O toj pomoći u domaćoj literaturi ili istoriografskim delima ni danas nema pomena. Domaći arhivi, vojni, a pre svega Uprave državne bezbednosti, pod čijim su se okriljem odvijale tajne operacije transfera naoružanja u druge zemlje, još su uvek zatvoreni. Sa druge strane, inostrana stručna javnost je u međuvremenu već napravila neke korake u istraživanju ovog istorijskog segmenta. Sve što sam do sada objavio o operaciji Velveta nastalo je na bazi tih radova - kaže Dimitrijević.
      Izraelci su 27. maja 1948. kupili 50 aviona za 23.000 dolara po komadu. Međutim, zbog okolnosti pod kojima se odvijala kupovina, kao i činjenice da je reč o procesu koji je imao globalne posledice već u trenutku u kome se odvijao, transfer aviona „Spitfajer Mk 9“ kupcima bio je vrlo problematičan. Iako je Staljin dao dozvolu da se Jevrejima proda oružje, zbog komplikovanih odnosa SSSR, SAD i Velike Britanije, avioni nisu mogli da budu prebačeni redovnim transportom. Čehoslovačka ponuda Izraelcima da se avioni pakuju u kontejnere, a zatim železnicom voze do jugoslovenskih luka i odatle brodovima u prvu jeverejsku državu, bila je prespora. Njima su borbeni avioni hitno trebali pa je odlučeno da prelete iz Čehoslovačke do Izraela po ugledu na neke slične operacije u Drugom svetskom ratu.
      Jugoslovenske vlasti su 15. jula 1948. godine dozvolile da se transfer aviona iz Čehoslovačke za Izrael obavi preko jugoslovenske teritorije. Zahvat je novoj jugoslovenskoj državi, izašloj iz rata sa ozbiljnim razaranjima, bio šansa da dođe do preko potrebnog novca: Jugosloveni su tražili 300 dolara po toni „tereta“ ali su Izraelci uspeli da spuste tu cenu na 200 dolara. Uz podršku dela jugoslovenskog političkog vrha koji je pored finansijskog razloga imao i simpatije za odbranu jevrejske države, postignut je dogovor.
      S obzirom na to da su dokumenti nedostupni i na činjenicu da se mozaik oko ove operacije i dalje veoma sporo i mukotrpno slaže - na osnovu isključivo inostranih izvora - još uvek je nemoguće precizno odrediti ko je sve od tadašnjih najviših državnih funkcionera bio umešan u operaciju, odnosno, ko je sve podržavao ovaj aranžam sa Izraelom. U svakom slučaju, samo je jedno sigurno: bez dozvole Josipa Broza Tita bilo bi u tom trenutku nemoguće upustiti se u takav poduhvat.
      Prva grupa „spitfajera“ poleteće jutra 24. septembra 1948. godine iz mesta Kunovice u Čehoslovačkoj, izbiće na obalu Jadrana negde u okolini Trsta i onda će, prateći samo vizuelno dalmatinski priobalni krajolik - jer piloti nisu smeli da međusobno komuniciraju radio vezom - prispeti iznad karakterističnog zaliva Boke Kotorske gde će zaokrenuti i sleteti u „bivšu Luftvafe bazu“, kako im je rečeno. U internoj komunikaciji izraelskih letača Kapino polje je dobilo naziv „Alabama“.
      Za komandanta izraelskog sastava na „Alabami“ kraj Nikšića postavljen je Gideon Šošat "Geda", raniji oficir britanskog vazduhoplovstva. Operacija je dobila šifrovan naziv "Velveta". Šest Spitfajera u preletu je pratio i transportni avion „Kertis C-46 Komando“ sa ukrcanim prethodno skinutim naoružanjem i opremom radi produženja doleta. Pod krila su improvizovano postavljeni dodatni tankovi za gorivo. Rezervoari, koji su pomogli da država Jevreja dobije svoje najmoćnije oružje u ratu za opstanak, u Kunovicama bili zaostali 1945. godine od nacističke Luftvafe.

      Ispod krila jevrejskih aviona vide se dopunski rezervoari nacisticke Luftvafe zaostali iz Drugogg svetskog rata. Foto: IDF archives Šestorku je predvodio ratni veteran američke avijacije Samjuel Pomerans, a ostali piloti su bili: Mordekai Aloni, Džek Koen, Sidni Koen, Boris Obrej-Senior i Tuksi Blou. Dan ranije, 23. septembra u Nikšić je sleteo veliki C-54 koji je trebalo da predvodi „spitfajere“ do Izraela u drugoj, 2.200 kilometara dugoj deonici leta. U toku prvog preleta pilot transportera C-46 sa oružjem i opremom se izgubio i sleteo na polje negde u Jugoslaviji. U najbizarnijem trenutku operacije, Izraelac je uspeo da od seljaka dobije saznanja gde se tačno nalazi i poleteo je dalje ka Crnoj Gori. Ali ni u nastavku leta nije uspeo da nađe nikšićki aerodrom već je prinudno sleteo 50 kilometara severo-istočno od Mostara. Iako je transporter ovog puta bio uništen, teret je ostao upotrebljiv.
      Da su Jugosloveni svoj moćan aparat tajne policije i vojske potpuno spremili za podršku Izraelcima svedoči sudbina pilota Džoa Sanderlanda: 26. septembra na drugom letu iz Kunovica prinudno se usled kvara spustio negde u Hercegovini. Meštani su obavestili miliciju, koja je stupila u kontakt sa tajnom policijom UDB, a ovi sa vojnim vazduhoplovstvom u Mostaru. Sve upotrebljivo iz slupanog aviona jugoslovenski organi su predali Izraelcima. U svom izveštaju pilot je ostavio sugestiju za druge izraelske avijatičare, ako bi se našli u istoj situaciji: "Uvek budite u dodiru sa UDB - om. Ne pominjite Izrael niti govorite o bilo čemu, samo pitajte za tajnu policiju."
      Dimitrijević objašnjava kako je dalje tekla riskantna i složena operacija „Velveta“.
      - U jutro 27. septembra 1948. godine, prvih pet aviona je poletelo u pravcu grčkog ostrva Rodos - koji je služio kao orjentir - i zatim ka Izraelu. Međutim, na Rodosu su dva aviona morala da se prizemlje zbog problema sa nemačkim dopunskim rezervoarima, pa su samo tri aparata dospela do konačnog odredišta. Piloti koji su sleteli na grčki aerodrom objašnjavali su sumnjičavim Grcima da su bili na daljinskom letu iz Izraela, kako je inače bilo naređeno pilotima da govore u slučaju da negde prinudno slete.
      Grčka je tada bila usred građanskog rata komunista i države pa su ova dva sumnjivca bila podvrgnuta dugom ispitivanju. Iako su piloti tvrdili da nisu komunisti, ostavili su ih u pritvoru. Samo jedan avion bio je vraćen Izraelcima, i to tek decembra 1950. godine.
      - Tako se prva etapa operacije Velveta završila sa pomešanim osećanjima za Izraelce koji su dobili na ovaj način svega tri spitfajera od prvih šest. Ovi avioni već su od 15. oktobra bili u akciji protiv egipatskih snaga iznad pustinje Negev i poluostrva Sinaj - kaže Dimitrijević.
      Ipak, Jugosloveni više nisu bili spremni za dalji nastavak „Velvete“. Prema Dimitrijevićevim saznanjima, izgleda da u tom trenutku još uvek nije bila uplaćena prva suma novca. Izraelci se u očajanju obraćaju Bugarskoj ali će ih njihova ponuda šokirati: Bugari su spremni da preuzmu ulogu koju je imala Jugoslavija ali – po desetostruko većoj ceni. Konačno, na prelazu u decembar 1948. godine, tek pošto su Izraelci Jugoslaviji platili 600.000 dolara - dug za prvu i avans za drugu etapu operacije - dogovoreno je da se nastavi sa daljim transferom aviona. Sledeći kontigent je već bio spreman za isporuku u Čehoslovačkoj odakle je upućeno deset vazduhoplova spakovanih u kontejnere vozom do jugoslovenskih luka odakle su otplovile brodovima dok je drugih 15 aviona bilo spremno za prelet.
      - Izraelski piloti su dobili specijalne instrukcije za ovu etapu preleta. Najpre im je naređeno da nikako ne sleću na Rodos, ni po kakvu cenu. Temeljno je pregledan svaki avion i uklonjeni su svi tragovi prisustva u Čehoslovačkoj. Takođe, niko od pilota nije smeo da poseduje nijednu jedinu ličnu stvar, već samo propisnu izraelsku uniformu sa potpuno praznim džepovima - objašnjava Dimitrijević.
      Isto je bilo naređeno i za sletanje u Nikšiću. Kontroli nisu prošle ni češke niti jugoslovenske cigarete, dodaje on.
      - Sve je bilo u funkciji priče da je reč o nekakvom eksperimentalnom daljinskom letu iz Izraela radi provere kapaciteta dodatnih tankova za gorivo na lovačkim avionima. Izraelci su dobili naređenje da se striktno drže te izjave.
      Jugoslovenska strana je u ovoj fazi zahtevala da svaka u grupi ne bude više od šest aviona. Posebno je traženo da svi imaju ofarbane jugoslovenske oznake na ruti do Nikšića da bi se prevarile budne oči mnogih obaveštajnih službi. Izraelci su uspeli da uz pomoć nekolicine čehoslovačkih majstora u noći pred poletanje na avionima nacrtaju oznake jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva prema sećanju. Razlika će se videti tek 2001. godine kada su se pojavile prve i do sada jedine poznate dve fotografije ovih letelica na nikšićkom polju: iako nalik očito su odudarale od jugoslovenskog standarda. Obe grupe predvodili su transporteri „Komando“ koji su, da namerna konfuzija bude potpuna, u Čehoslovačku doleteli sa panamskim oznakama.

      Preostali primerak čehoslovačkog spitfajera iz operacije Velveta danas se nalazi u izraelskom ratnom muzeju. Foto via wikipedia.org/ korisnik: Oren Rozen; pod CC BY-SA 3.0 licencom. Tokom prvog preleta 18. decembra 1948. zla sreća pogodila hrabre jevrejske letače: negde iznad Jugoslavije formacija je uletela u sneznu oluju. Samjuel Pomeranc se sa svojim avionom srušio u planinama dalmatinskog zaleđa i poginuo. Drugi avion je prinudno sleteo negde u Hercegovini.
      Jedan od pilota, Moti Hod, ovako se kasnije sećao sletanja u Jugoslaviji: "Vreme nije bilo povoljno. Vođeni smo do jadranske obale u Jugoslaviji, a onda unutar zemlje do letelišta, isušenog jezera, i to nije bio aerodrom već samo bunker i pokazivač pravca vetra i mi smo sleteli jedan za drugim. Bilo je kasno popodne i u mom avionu otkriveno je curenje goriva iz trupnog rezervoara".Po pristizanju drugih šest letelica 20. decembra otpočelo je ucrtavanje plavih Davidovih zvezda umesto privremenih jugoslovenskih oznaka sa petokrakama. Uveče 23. decembra poletela je prva grupa za Izrael. Poletanje je bilo izuzetno teško zbog preopterećenosti gorivom. Let od Nikšića do izraelske baze Tel-Nof trajao je 5 časova i 20 minuta.
      Dva transportera su 29. decembra odletela za Jugoslaviju odakle su sledećeg dana dopremili dva neispravna „spitfajera“ u rasklopljenom stanju. Konačno 31. decembra jedan „Komando“ je odleteo da pokupi posadu tajne izraelske baze „Albama“ na Kapinom polju. Grupa je 5. januara 1949. godine bezbedno sletela u Izrael. Operacija "Velveta" bila je okončana.

      Jedan od izraelskih pilota 28. decembar 1948 na Kapinom polju pred let za Izrael. Foto: IDF archives Odmah po prispeću jedanaest aviona „spitfajer“ uzelo je učešće u izraelskoj ofanzivi na Egipćane na Sinaju. Izrael je izvojevao najvažniju pobedu nad najjačim neprijateljem u arapskom svetu. Sledeći transporti aviona, motora i rezervnih delova izvršeni su daleko sigurnijim putem, železnicom, jer je pobeda na Sinaju donela preko potrebno vreme i predah. Pošiljke su imale oznaku „gvožđe u komadu“ i išle su preko Mađarske do luka Split ili Rijeka odakle su brodovima domaćeg preduzeća „Trans-Jug“ otpremljeni za Izrael.
      Među pilotima na „spitfajerima“ bio je i kasniji izraelski predsednik Ezer Vajcman. Kada je Izrael sredinom 1950-tih prodao te letelice Burmi, Vajcman je zadržao jedan avion na kojem je, iako već odavno u eri supersoničnih mlaznih aviona, samostalno leteo kao komandant vazduhoplovstva sve do 1977. godine.
      Bane GAJIĆ, Bojan DIMITRIJEVIĆ
      VICE.com
×