Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  

Оцени ову тему

Recommended Posts

ТЕОЛОГ

 М И Р Н О   П И С М О

СВЕШТЕНИКА И ВЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ШАБАЧКЕ

БОЖЈЕМ НАРОДУ НАШЕ ОТАЏБИНЕ СРБИЈЕ

Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26.августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије.

У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“.

У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“.

Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „...Да будемо уједињени, да се не делимо... Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно“.

Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас.

Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу:

„Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“.

 

ИЗВОР:

http://www.crkvenaopstinasabac.com/2018/08/28/m-i-r-n-o-p-i-s-m-o-svestenika-i-veroucitelja-eparhije-sabacke-bozjem-narodu-nase-otadzbine-srbije/

 


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости:    Поштоване колеге,   Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“   Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Седница Епархијског савета Шумадијске епархије СПЦ одржана је у Владичанском двору у Крагујевцу 17. фебруара 2020. године, на дан када Црква прославља Преподобног Исидора Пелусиота (+436) и Преподобног Николаја (+868), у Недељи о блудном сину.     Пре радног дела, чланови Савета учествовали су у Светој Литургији, коју је, у Саборној крагујевачкој цркви Успења Пресвете Богородице, служио Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски. Током Литургије произнесене су молитве Призива Светог Духа за благословен рад овог високог органа епархијске црквене самоуправе, на чијем заседању се разговарало о свему што је остварено у свим доменима црквеног живота у Шумадијској епархији током 2019. године. Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, председник Епархијског савета, заседање је отворио излагањем о свом архипастирском деловању током претходне године, односно о томе како је вршио своју Богом поверену свештеничку, учитељску и пастирску власт на подручју своје дијецезе.   Богом поверену дужност Епископ Господин Јован током 2019. године (двадесет седме архијерејске службе) вршио је у складу са јеванђељским начелом, делотворно позивајући своју духовну децу да буду савршени као што је савршен Отац на небесима (Мт 5, 48) и показујући да је “с нама Бог” (Мт 1, 23), Који “сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху” (Дап 2, 47). Ова мисија најделетворнија је била кроз готово свакодневно начелствовање Светим Литургијама, које је у претодној години служио 331 пута поучавајући свештенство, монаштво и верни народ кроз проповеди на јеванђељска зачала о смислу и начину хришћанског живота, имајући у виду како “престојници Цркава треба да сваки дан, а посебно у дан Господњи, поучавају сав клир и народ речима благочешћа, бирајући из Божанственог Писма мисли и расуђивања о истини и да се држе установљених одлука и предања богоносних Отаца” (19. канонско правило Трулског сабора).   У Владичином експозеу је истакнуто да су у Епархији шумадијској током претходне године освештане новоподигнуте цркве Светог архангела Гаврила у Шопићу, Ваведења Пресвете Богородице у Главинцима код Јагодине, Светог великомученика Георгија у Великом Борку, Светог великомученика Георгија у Шумарицама, Зачећа Светог Јована Крститеља у Поскурицама, Покрова Пресвете Богородице у Гунцатима и две потпуно обновљене цркве. Освештано је и девет нових иконостаса као и знатан број других црквених објеката.   Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, обавестио је чланове Епархијског савета да је у подручној Епархији благодатни призив за свештеничку службу и даље изражен, тако да је током године у први разред богословских школа уписано шест кандидата, да је богословије завршило четири ученика. Богословски факултет уписало је седам матураната, док постдипломске студије похађа два студента.   Епархија је у 2019. години добила и новорукоположене пастире на њиви Господњој, два ђакона и три свештеника који су сви дипломци богословских факултета и чија је оспособљеност за свештеослужење проверавана путем испита које Епископ организује.   О унапређењу црквеног живота у Шумадијској епархији сведочи и чињеница, која је предочена члановима Савета, да је на свим богослужењима, посебно архијерејским, све више учесника, нарочито младих, који се редовно причешћују. Многи верници су заинтересовани и за предавања, концерте и изложбе о црквеним темама. И вишегодишња пракса да свештеници током Васкршњег поста за братске састанке припремају богословске реферате о најактуелним теолошким питањима сведочанство је о унапређењу црквеног живота.   Нарочито важна активност у Шумадијској епархији током 2019. године, када се навршило осам векова од добијања аутокефалије наше Цркве, одвијала се у прослављању и подсећању на ова велики јубилеј. Епископ је, као члан Светог архијерејског синода, дао значајан допринос приликом организовања централне прославе у манастиру Жичи и у Београду, а на нивоу Епархије ова важна годишњица обележена је великим молитвеним сабрањем у опленачкој цркви Светог великомученика Георгија. Епископ је имао и одговорне дужности, имајући у виду све израженије тешкоће са којима се Црква сусреће у појединим подручјима своје мисије, у раду Светог архијерејског синода и Патријаршијског управног одбора. Био је и члан делегације СПЦ која је на челу са Његовом светошћу Господином Иринејем, Патријархом српским, посетила Антиохијску патријаршију и Патријарха Јована X. Шумадијски архијереј је имао и друге важне сусрете са одговорнима из друштвеног и културног живота како би се разрешавала важна питања од интереса за Цркву, свештенство и верни народ.   Наведени су и многи примери добре сарадње Епархије са Управом за односе са Црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије и да је та сарадња дала конкретне резултате у оживљавању верског живота.   Приљежно архијерејско старање, у смислу духовног надзора кроз редовне посете, али и бриге за материјални статус, ужива и Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Напоменуто је и да свештенство и манастири и даље, сходно својим могућностима, материјално помажу ову школу.   Чланови Епархијског савета су упознати да тренутно у Шумадијској епархији има 213 парохија, 134 парохијска и 83 филијална храма. Констатовано је и да је све више парохија у којима се смањује број верних и да многе од њих имају велике тешкоће у обезбеђивању средстава за редовну делатност.   Све ове чињенице из експозеа Његовог преосвештенства Господина Јована наишле су на одобравање и похвалу свих чланова Епархијског савета, уз појединачна залагања да се и даље верски живот у Епархији заснива на овим добрим примерима архипастирског старања.   Чланови Епархијског савета прихватили су и уз похвале одобрили финансијско пословање у Епархији.   Једногласно сви органи и тела Епархије шумадијске подржавају напоре православног народа у Црној Гори да се изборе за достојанствен однос државе и друштва према историјским и актуелним правима Српске Цркве у овој држави.   Многе мисијске делатности које се обављају у Шумадијској епархији, као што су издавање књига у Издавачкој установи “Каленић”, излажење епархијског часописа “Каленић”, функционисање епархијске радио станице “Златоусти”, централног епархијског продајно-складишног центра, предузећа које се стара о епархијском шумском газдинству и епархијске поклоничке агенције (Фонда “Ходочашће”) добиле су позитивну оцену Архијереја, али и чланова Епархијског савета, уз сагласност свих да се свака од ових делатности може још више унапређивати.   Током трпезе љубави, коју је за чланове Савета приредио Његово преосвештенство Господин Јован, епископ шумадијски, настављени су разговори о саборном деловању свих чланова Цркве на још ефикаснијем остваривању свих њених мисијских циљева.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ у Црној Гори, са вјерним народом и свештенством осуђују паљење и скрнављење државних симбола Црне Горе, као беспризорне вандалске чинове!     Не може нам бити јасно коме је, и у које сврхе, потребан овакав нечасни акт – било да се ради о исказивању нечијег незадовољства или да је ријеч о смишљеној провокацији изашлој из нечије политичке кухиње. Са овим у вези, гнушамо се и оних јавних наступа, од државног врха до грађанског сектора, који потпуно неутемељено и непромишљено овакве подле радње доводе у везу са грађанима који учествују у црквеним литијама. Јер, нема те хришћанске руке која би се подигла на барјак са хришћанским знамењима, нити има те грађанске руке која би наудила застави своје земље. Али нијесмо сигурни да нема злог наума, који не би оркестрирану кампању против литија, у њој приказаних као анти-државни удар, продужио и на овај начин, ради једнократне медијске злоупотребе.   Поруке са наших литија биће као и до сада молитва за братски мир и слогу.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Слава Епархије тимочке – Сретење Господње, прослављена је по први пут 15. фебруара  2020. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Свечани програм поводом обележавања овог догађаја почео 12. фебруара  отварањем изложбе „Православње“ у зајечарском Народном музеју и промоцијом књиге о патријарху Павлу „Светац којег смо познавали“ аутора Ђорђа Рандеља која је одржана 14. фебруара  у Гостопримници.

      Повезане вести: 

      Зајечар: Светац којег смо познавали

      Изложбом фотографија „Православље“ почело обележавање славе Епархије тимочке     Свечаним евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља читаве Епархије, а Божанствену службу је улепшало појање Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару.     Честитајући славу Епархије, која је основана на данашњи празник 1834. године, Епископ Иларион је подсетио да је свака света Литургија и свако свето Причешће управо понављање празника Сретења Господњег – сретања Бога са човеком.     Али, ово је и дан када се сусрећемо једни са другима на овај благословени празник. Ако имамо Бога у себи онда имамо прилике да сретнемо Бога у ближњем јер ћемо бити кадри да у њему препознамо печат лика Божјег који сваки човек као икона Божја носи у себи – истакао је владика и позвао присутне да се на данашњи дан сете и помоле за све пређашње епископе тимочке, свештенство, монаштво, родољубе, ктиторе, приложнике и све оне који су допринели стварању Епархије тимочке. Потом је изразио благодарност уручивши захвалнице свим људима добре воље који су својим прилозима помогли куповину клупа за порту Саборне цркве.     Након свете Литургије Епископ Иларион благословио је и преломио славски колач са архимандритом Козмом, игуманом манастира Буково, у присуству бројног верног народа међу којим су били и председник СО Мајданпек Драган Поповић, начелник Зајечарског управног округа Владан Пауновић, директорка Народног музеја у Зајечару др Маја Живић, директор Специјалне болнице за рехабилитацију Гамзиград др Раде Костић, председник Црквеног одбора Зајечар др Славиша Костић, директор зајечарске Библиотеке Бобан Ђођевић, представник архива Јанузи Агим, представници војске, полиције и ватрогасне службе.   По завршетку свете службе прослављање епархијске славе настављено је уз пригодно послужење.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      У навечерје празника Сретења Господњег и свечаног прослављања Славе Епархије тимочке, доносимо кратак историјат Епархије тимочке из пера монаха Игнатија (Марковића).
        Јула 1833. године књаз Милош посетио је Тимочку Крајину, која ће тек на Сретење 1834. године, заједно са 6 нахија Карађорђеве Србије, бити присаједињена Србији. Дан након Сретења 1834.г. успостављена је Тимочка Епархија, а за њеног првог Епископа хиротонисан је у Саборној цркви у Крагујевцу Доситеј Новаковић из околине Прилепа, калуђер зографски, протосинђел Нишкога Митрополита Мелентија који мученички од Турака на трећи дан Духова пострада заједно са виђенијим нишким грађанима, па игуман и архимандрит манастира Горњака.   У ово време у Зајечару, седишту Тимочкога Владике, постојала је мала црквица (подигнута тек 1830. године, јер се народ овога краја сакупљао на Службу Божију у манастиру Светих Апостола Петра и Павла у Грлишту, недалеко од Зајечара) у којој ће Владика Доситеј служити своју прву службу на Васкрс 1834.г. Већ на пролеће је почела да се зида Саборна Црква Рођења Пресвете Богородице, а сам се кнез заузео да се црква што пре заврши. За зидање цркве коришћен је камен од старих надгробних споменика, а грађани су били обавезни да раде на подизању цркве. Цркву је освештао Епископ Доситеј 23. децембра 1834. године. Владика је и у свом Двору имао капелу са свим потребним богослужбеним књигама, данас се у Епархијској библиотеци чува његов Архијерејски служебник на грчком језику писан.   Епископ Доситеј је пренео седиште Епархије из Зајечара у Неготин 1839. године јер није успео да Зајечарце умоли да долазе на богослужења (данас је потпуно другачија слика). Он је имао удела у стварању првог црквеног закона, новцем помагао читаонице, школе, Гимназију а био је и члан Српског ученог друштва. Епархијом је управљао 20 година и сахрањен у старој Неготинској цркви.   Други Епископ је 1854-1865. године Герасим Стојковић из Великог Арада, богослов сремскокарловачки, професор београдске богословије (предавао пастирско богословље, моралку, догматику, литургику и катихетику), калуђер враћевшнички.   Трећи је Евгеније Симеоновић 1865-1880. године из Беле Цркве, богослов вршачки, регистратор кнежеве канцеларије, професор београдске богословије (заједно са својим претходником на трону Неготинских Епископа), калуђер манастира Манасије. Нарочито је имао љубав према благољепију богослужења.   Мојсије Вересић из Страгара код Крагујевца, калуђер манастира Благовештења, богослов београдски, па професор исте, Шабачки Епископ 1868-1874. године, пензионисан а онда Епископ Неготински 1880-1883. године. Познат по својој администрацији Митрополијом Београдском, после протеривања великог Митрополита Михаила.   Епархија је 1886. године укинута, а онда 1890. године обновљена под именом Тимочка. Поново седиште: Зајечар.   Мелентије Вујић је пети Епископ ове Епархије, 1891-1913. године. Он је из села Осеченице код Ваљева, калуђер је враћевшнички и као калуђер завршио је београдску богословију. Затим се школовао у Кијевској Духовној Академији, а по завршетку исте постављен је за Ректора Призренске богословије (1889-1891). Из свете Косовско-Метохијске српске земље дошао је за Тимочког Владику. Свети Владика Мелентије заиста је био и јесте дивна личност у историји нашега народа и наше Цркве. Осећао је сваку народну муку, гледао да помогне свуда где то може и материјално и поуком. Храбрио је свештенике и учио их Јеванђељу Божијем, припремао их за тешка времена која ће доћи, добар део њих и за мученичко страдање које ће доћи за време Првог светског рата. Пошто није успео да реши материјално стање свештеника, како је обећао када је Владика постао, повукао се са Епархије у Манастир Хиландар. У Хиландару се својски и мушки трудио да се обнови општежиће. Своје завештање оставио нам је и у писаној форми, па су од тога две његове књиге приређене (има их још неприређених у његовој заоставштини): Духовно злато којим се небо купује (приредио Свети Владика Николај) и Духовна градина (приредио Епископ Атанасије Јевтић). Упокојио се 1921. године и сахрањен је на хиландарском манастирском гробљу.   Шести Епископ Тимочки био је др Иринеј Ћирић 1919-1921. године. Епископ Иринеј је из Сремских Карловаца, ученик Московске Духовне Академије (која ове године обележава 190 година), калуђер хоповски, па придворни патријаршијски ђакон и библиотекар у Сремским Карловцима, професор богословије сремскокарловачке. Један од најученијих људи свога времена, познат и по богословским али и по публицистичким радовима, овде се показује и на делу: сакупља свештенство, оспособљује цркве за богослужења, проповеда...   А онда за Тимочког Владику долази, велики и непоколебиви стуб Цркве, Емилијан Пиперковић, 1921-1970. године. Рођен је у Липљану на Косову, где га је крстио свештеномученик Дена Дебељковић (пострадао од Бугара). Нижу гимназију завршава у Солуну, богословију на Халки (ту му је школски друг био Васељенски Патријарх Атинагора). Као питомац САСабора дипломира на Теолошком факултету у Атини 1918.г., а после годину дана докторира на тему: "Источни Илирик и право Цариградске Патријаршије над њим". Замонашен је 1911. године. Суплент је београдске реалке, па после неколико дана професор сремскокарловачке богословије 1920-1921.г. Као јеромонах био је у комисији за обнову Српске Патријаршије у Цариграду. До краја живота бавио се богословским радом, а објављивао је и по тадашњим грчким часописима.   Осми Епископ Тимочки Методије Муждека, 1971-77. године, из Славоније, је дугогодишњи професор и Ректор Призренске богословије, познат по цитирању Светога Писма. Он је био ученик Светог Јована Шангајског. Иза њега су остала његова предавања, беседе...   Девети Епископ Тимочки је Милутин Стојадиновић, 1978-1992. године, из Горњег Ковиља, калуђер и игуман Крушедола, први Ректор после Другог светског рата обновљене богословије у Сремским Карловцима.   Владика Јустин Стефановић, Чачанин, калуђер и игуман Манастира Црна Река. Он је 1992. године администрирао Епархијом Тимочком, а онда после упокојења Епископа Милутина, постао Тимочки Епископ 1993. године. Напред смо навели, када смо говорили о Епископу Доситеју, да у Зајечару није исто стање као у његово време - да Зајечарци данас иду у Цркву. О другачијем стању говори и чињеница: да су тридесетак младих Зајечараца и Зајечарки који су у последњих десет година изабрали монашки живот по манастирима ове и других Епархија наше Цркве. Сигурно је да и у томе избору има плодова труда Епископа Јустина.   Додатак:   Садашњи Епископ, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г.  Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково.   Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика.   Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета.   На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Прошлог, 2019. Лета Господњег предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој прославио је јубилеј - пет година преданог и плодоносног архипастирског служења.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...