Jump to content

Тијана Лекић: Догађај у коме се спајају небо и земља

Оцени ову тему


Препоручена порука

Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије.

Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“.
 
На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења.
 
Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина.
 
Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје!
 
* * *
 
Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама!
 
Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву.
 
Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој.
 
По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу.
 
Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом.
 
Тијана Лекић
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Послушајте предавање одржано у оквиру ONLINE школе вјеронауке при Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Предавање на тему “Зашто је Бог постао човјек?“одржао је ђакон Александар Лекић са Цетиња, а заинтересовани учесници су предавање могли да прате преко ZOOM апликације.

       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је са свештенством данас у недјељу Светих богоотаца Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.
       
       

       
      Преосвећени владика Јоаникије је сабране вјернике поучио ријечима литургијске проповиједи, подсјећајући да је Богомладенац – Спаситељ свијета сишао с неба као Син Божји, примивши људску природу ради нас и нашега спасења. Иако цар над царевима и господар над господарима, Христос се није родио у царској палати, него у мрачној витлејемској пећини, која је била претворена у шталу, положен у сточним јаслама на слами. Тиме је, како је казао владика, показао дубину свога смирења и снисхођења палом човјеку.
      “Својим силаском у овај свијет показао је крајње снисхођење према нама и нашим и гријесима, не гнушајући се палог потомка Адамовог и палог човјечанства, да би нас очистио од гријеха и обновио нашу природу. Да би нас просвјетио и учинио новим народом, синовима и кћерима Божјим, и утврдио међу нама заједништво, да нас све приведе ка Богу и Оцу и обрадује својим небеским радостима и обнови својим божанским новинама”, бесједио је владика.
      Рођење Христово је, као што су многи Свети оци примјетили, најчудеснији догађај послије стварања свијета. Њиме се, како је оцијенио владика, испуњава божански план о овоме свијету јер је Бог у својој премудрости и љубави још прије постања свијета, хтио да пошаље Сина свога у овај свијет да се јави као богочовјек:
      “Да се сједини са нама да би нас присајединио Оцу своме небескоме, да би нам даровао слободу да се као дјеца Божија обраћамо Богу живоме, молитвом и разговором са Богом: Оче наш који си на небесима…”
      Нагласио је да се преко 2.000 година благодаћу Христа Богомладенца обнавља лице земље, обнавља се и освећује род људски:
      “Већ су милиони и милиони Светих заблистали својим врлинама, својом вјером, а многи од њих су своју вјеру у Христа Богомладенца посвједочили својом мученичком крвљу, нарочито свештеници и монаси”, истакао је Преосвећени владика.
      Учесници овог дивног сабрања имали су данас велику благодат и посебан дар јер су заједничком молитвом учествовали у рукоположењу новог свештеника Крста Пламенца и новог ђакона Дејана Томовића.
      “Велики је то благослов за овај храм и овај град. И свима нама данас који смо узели учешћа у овом светом чину је велика радост јер је Господ испослао, и на једнога и на другога, благодат Духа Светога и даровао им силу и снагу да служе Светом олтару Божијем у све дане њиховога живота. Они ће Божијим устројством и молитвама Светих да осјете радост свештеничке службе и тај узвишени позив и служба ће да их кријепи у све дане њиховога живота”, говорио је Епископ Јоаникије. Ипак, по његовим ријечима, млади свештеници треба да знају колико је ова служба свијетла и узвишена, толико је тешка и тражи много истрајности и чврстине карактера.
      Упутио их је да се то добија молитвом и постом, истрајним служењем Богу и својој Цркви:
      “Нека их Господ укријепи да не посустану никада, посебно када дођу тешки моменти, као што обично долазе у животу свакога свештеника због разних животних околности, искушења, спољашњих и унутрашњих, да тада буду чврсти, као што Његош каже: У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци.”
      Да није било тога етоса и морала не бисмо ни своју вјеру сачували кроз сву нашу прошлост, и не би многи од наших предака засијали врлинама и јавили се као Свети послије свога упокојења, нити бисмо могли сачувати светиње и одбранити их, поручио је Његово преосвештенство и додао:
      ” Ево, иако се нијесмо надали да ћемо у 21. вијеку бити принуђени да бранимо и своју вјеру и своје светиње од наше бивше власти, видјели смо шта нас је сналазило за протеклих годину и по дана. Али прорадило је у души нашега народа насљеђе од светих наших предака, који су животе своје полагали и главе давали, крв своју проливали за вјеру и светиње, за име, част и образ и себе и своје породице и свога народа.”
      Осврнуо се Епископ будимљанско-никшићки и на литије које су се претвориле у највеће свечаности у нашем народу. Изнова смо у свим тим догађајима, нагласио је, почели да читамо Горски вијенац и оцијенио да ови млади свештеници узимају свој крст, да служе Богу и народу, а гдје има жеље и воље “тамо ће и Бог додати своју благодат и милост, и укријепити нове свештенослужитеље”.
      “Само они да не посустану и да буду вјерни својој Цркви и да истрајно са смирењем носе свој свештенички крст па ће их Господ изобилно благословити и обдарити, дати им и мудрости и знања, ријечи и храбрости, и сваке друге способности, да ову свету службу врше часно и достојно, као што и приличи свештеничком чину. Нек им је са Божјим благословом, нека их радује ова света служба и Божија милост и благодат у све дане њиховога живота. Нека их радује сваки Божић, и сваки Васкрс, и сваки празник, и свака недеља, и свака света служба, у све дане њиховога живота. Амин, Боже дај. Мир Божији – Христос се роди”, поздравио је сабране Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Вилер Текс,
      Приметио сам да неки људи иду у "литије" а да при том нисам чуо да имају благослов епископа за то. Никада нисам чуо да је било који свештеник говорио о било каквим литијама.
      Литије су црквена служба која је уско повезана са литургијом које без епископа и свештенила нема.
      Мислим да ово нису они Антонијеви.
      Ко су ови људи и шта хоће и одакле им идеја да без благослова раде ово?
      Мислим да овде неко озбиљно злоупотребљава и крст и народ.
       
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Много увода ми се мота по глави када треба започети реч о тако слојевитом човеку, са бројем живота у једном који би одговарао трајању живота дугог два века. Да бих у овом писању бар колико толико била оригинална схватила сам да не треба да измишљам велику мисао, већ само да пишем о ствараоцу великог дела што је, признаћете, много теже. У једном од интервјуа Петера Хандкеа новинар пита: „Чувате ли нешто у фиоци?“, на шта Хандке одговара: „Ја немам фиоку.“ Можда најтачнији опис блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића јесте управо овај. Он никада ништа није скривао у фиоци, једноставно је није имао. У хришћанском етичком смислу га је то чинило посебним док је, са друге стране, онима који служе илузији постојања измереног и опипљивог, управо нескривеност мисли и дела давало повод да га површно тумаче као контроверзног учитеља.

       
      Ако завиримо код Витгенштајна, видећемо да је етика истраживање питања шта је добро, али и истраживање питања шта је вредно, или шта је заиста важно. Можда је етика једноставно истраживање питања шта је смисао живота, или питања шта чини да је живот вредан живљења? Истраживање питања који је начин живота прави? Хришћанска етика коју је митрополит сведочио је племенитост изабраног пута, јер само племенит пут спасава човека. Знајући да је највеличанственија људска особина храброст, а најдивнија људска потреба јесте потреба за стварањем, крчио је путеве тим врлинама, ходајући полако, никуда не журећи, застајкујући да види и чује. Човек који је не само историји него и свакодневном животу завештао стварање и подизање, путем своје сопствене духовне снаге, уникатног искуства сусрета са другим човеком, јер су сви ти сусрети били драга пристаништа кроз које је душа васкрсавала, где је „говорити, значило бити вечито на путу“. Oбгрљавајућег погледа, реалног искуства живота, доброте и вечности, напустио је ову планету у тренутку када се његова визија, инспирисана његовом вером најјаче чула и највише осећала. Митрополит Амфилохије Радовић је био историјско херојска фигура, метафизичких увида, који је трансцендирао све категорије, у класичном смислу тих речи. Озбиљан мислилац, способан да из серије животних искустава извуче оно најбитније и да из разноврсних знања „исцеди“ суштину смисла о човеку и призвану слику његове егзистенције. Његов лик је један од архетипских, због чега је имао и наставиће да има тако снажан чак и нарастајући одјек.
      Богословље и политику је тешко раздвојити у животу Цркве јер и једно и друго носе поруку, али као човек Цркве он је умео да јасно артикулише поруке у времену тешких искушења нашег народа. Имао је углед и кредибилитет који је многим политичким лидерима против којих је проговарао недостајао. За разлику од оних о којима је гласно проговарао људским духом и исконским снагама истине и вредностима човека, онима који ће остати на маргинама историје јер су се везали за пролазно, он ће остати сведок њихове недовољне снаге за сопствене путеве и кораке у правцу духа, духа затеченог лепотом звезданог неба и лепотом бескраја. Експлицитном или метафоричном критиком, тек никога није остављао равнодушним. Било оне који су га разумели, било оне који су се љутили на истину јер су препознавали властите заблуде. Стално се упире у прошлост, стално се тобоже раскринкава изречено, све док не дођемо до оне да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. А можда су та силна писања оних који тачно знају кад који став и позу заузети, оних који се увек и свуда осећају „као код куће“, непогрешиво њушећи шта је у моди, оних недефинисаних, неодређеног властитог животног програма. Племенита је жеља да се буде свима све како нам говори Апостол Павле. Али бити свима све смислено је само онда када је вођено љубављу. Уколико је пак овај императив само себични израз појединаца да се прилагоде и остваре овоземљске успехе, онда такви нити живе, нити могу разумети биће Цркве. Потреба које диктира пут онога што се данас рачуна у успех није само одлика оних који не живе кроз Цркву. Тужно је када верници, који би требало да истим духом дишу, не умеју да виде ширину људске личности, тј. излазак једног човека из уских оквира дневног политиканства. Како нам тек изгледају пак верници који одбијају да „стварају мит“, јер желе да буду политички коректни и друштвено одговорни верници. Другим речима, они желе да буду верници тачно у оној мери у којој је то допуштено и друштвено исправно. Отуда је потпуно јасно да сусрет са великим човеком, и његово препознавање, зависи готово искључиво од отворености и спремности, али и способности да га видите и ишчитате. Њима је неважно верују ли у доктрину коју пропагирају, и онако нису аутори властитих идеја, само је представљају, промовишу, додуше на ванредно убедљив начин, а не проживљеним искуством и аутентичношћу.
      Митрополит је знао да бити хришћанин једнако је бити онај који се идентификује са човечанством. Хришћанин није сањар, није фанатик, он је хуманиста, он верује. Хришћанин воли и поштује живот. А живот се огледа у Човеку. Христос се пројављује кроз човека, у човеку, за човека. Потпуно свестан личне и друштвене стварности, деловао је свакодневно, служећи Богу и човеку и тако у тами стварао ново светло. После Христовог васкрсења, смрт више и није неминовно непријатељ човека, можда сасвим супротно. Она као да увек даје повод за преиспитивање и први додир са пролазношћу, али пролазност није категорија Вечности. Пролазност није ни категорија историје за велике људе са великим делима. А ми бар толико тога можемо учинити, у оваквим ситуацијама. Можемо замолити наше уплашене душе да признају постојање великих људи и великих дела! Историја ће већ одговорити на питање колико је могуће љубављу и приврженошћу „лечити“ нечије дубоко укорењене нетрпељивости. Да ли је љубав достатан одговор? Да ли ћемо се икада довољно приближити разумевању не само специфичности нечијег бића, него да на његове најдубље делове унутрашњег бића можемо одговорити онако како заслужује? Без љубави нема ничег другог, осим „обмане, улога и маски.“
      Јелена Петровић
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      БЕСЕДА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ДР АМФИЛОХИЈА НА СЛАВСКОЈ ЛИТУРГИЈИ У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У КРАГУЈЕВЦУ, 26. НОВЕМБАР 2002. ГОДИНЕ

       
      “Благодат заблиставши из уста твојих као свијетлост огња, просвјетли васељену.” Ово су ријечи, часни оци, браћо и сестре, којим прослављамо и којим се сјећамо Светог Јована Златоустог, великог Божијег угодника, живога свједока живога Христа, којим се сјећамо златних уста Цркве Христове. Много је било у историји Цркве даровитих, богонадахнутих учитеља њених. Није мало ни пророка, велики су и апостоли Христови, сваки на свој начин и сваки према своме дару. Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама, али међу њима свима Свети Јован Златоусти заузима прворазредно мјесто. Није случајно да су се у једном времену хришћани препирали из љубави према светитељима – ко је већи, да ли је Јован Златоусти, да ли је Григорије Богослов, да ли је Василије Велики? Наравно, и један и други и трећи су пред Богом велики. Зато је и Црква установила онај дивни празник – Света Три јерарха. Сваки од њих је према своме дару обогатио Цркву мудрошћу, био живи свиједок живога Бога овде на земљи. Дубокоумни Василије, храбри и неустрашиви свједок Христов Григорије Богослов, пјесничка душа дубока. Он је заједно са Јованом Богословом и Симеоном Новим Богословом, трећи који је добио тај велики назив Богослова Цркве Христове.
      Сјећам се, када је и како у Атини, у Катедралном храму, о Светом Јовану Златоустом беседио један велики јелински богослов, Панајотис Трембелас. Иначе, Панајотис Трембелас је писац бројних богословских списа, велики догматичар, апологета, литургичар, пастиролог. Нема богословске области којом се он није бавио. Па ће рећи са амвона атинске цркве: Када сам писао догматику (а написао је велику догматику у неколико томова), мислио сам да треба да трагам код Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Кирила Александријског и других богонадахнутих учитеља Цркве за догматским истинама. Међутим, када сам завирио у списе Светог Јована Златоустог, онда сам тек схватио колико је био надахнут мудрошћу Божанском, колико је мудрости у његовим списима, нарочито у његовим тумачењима Старог и Новога Завјета. А када сам, каже, кренуо да се бавим тумачењем Светог Писма (а бавио се тумачењем и Старог и Новог Завјета), опет сам завирио у списе Светог Јована Златоустог и нашао сам да је ненадмашан тумач Ријечи Божије. Није случајно остало предање о светом Јовану Златоустом: док је тумачио посланице апостола Павла да је виђен сам апостол Павле како му шапуће и открива смисао својих посланица и све оне мудрости. Зато се често и слика Свети Јован Златоусти са апостолом Павлом иза њега док он пише и тумачи Ријеч Божију. Наравно, још каже Трембелас: Када сам почео да се бавим проучавањем омилитике, науке о бесједништву, нашао сам да је Свети Јован Златоусти ненадмашни бесједник.
      Зато је назван златним устима. И заиста, кад данас читамо његове бесједе има се утисак као да их је јуче изговорио. Нема ниједне ријечи за коју би човјек рекао да је она условљена временом у којем је он то изговорио. Такав је он био дубок зналац, не само свога времена, него онога што је надвремено, онога што је дубље од времена, онога што не може време да прогута. Изузетни је зналац људске природе, као ретко ко је прворазредни психолог. Зналац је људског тијела и људске душе, анатомије тјелесне, да не говоримо о његовом чудесном познавању природних збивања и природних феномена и догађања које је користио приликом својих бесједа на библијски, на јеванђелски, на Христов начин. Као што Христос користи дивне примере у својим причама, у својим параболама, тако и Свети Јован Златоусти на један Богом надахнути, Духом Светим озарени начин, природу обасјава дубљом мудрошћу, мудрошћу Духа Светога, којом живи природа и над којом се носи Дух Свети од самога настанка свијета. И тако каже Трембелас: када сам се почео бавити литургиком, не само Литургија Светог Јована Златоустог, него и остали његови списи су пребогати знања и мудрости о литургијском животу Цркве.
      Није онда случајно што је ево до данас његова Литургија главна Литургија коју Црква Божија приноси Христу Богу на дар. Велике су и дивне Литургије Светог Василија, Светог апостола Јакова и она Литургија што је зовемо пређеосвећених дарова, али је Литургија Светог Јована Златоустог тако концизна, тако прецизна, тако свеобухватна. У њој је садржана тајна Старог Завјета и тајна Новог Завјета, целокупни домострој спасења и есхатон, оно што ће бити, оно што јесте и оно што је било. Тако је умно, тако је дубоко сажео Златоусти сву истину Откривења Божијег у својој светој Литургији.
      Када сам се хтео бавити подвижништвом Цркве, каже блажене успомене умни учитељ Цркве Христове Панајотис Трембелас, онда сам рачунао да треба да трагам код ревносних пустињака, подвижника, међутим, кад сам почео да проучавам Светог Јована Златоустог, видео сам колико је дубок његов подвижнички опит и колико је дубоко његово знање које је стекао кроз лични духовни подвиг и борбу.
      Нема области црквеног живота коју није обогатио Свети Јован Златоусти, велики борац за истину Христову. Свима нам је познато како је окончао живот мученички, а и цео живот му је био мученички. Јован Златоусти не само што је имао златна уста, него је био човјек огромне милости, човекољубља и доброте. Целог себе и цео живот свој, до последњег остатка, он је принео Христу Богу на дар као хљеб миомирни, као што смо ми данас принијели свете дарове Христу Богу, као што смо принијели овај славски колач Господу на дар као жртву, тако је и он себе принијео Господу на дар. Мученички је потврдио своје мучеништво и потврдио своју вјерност Христу.
      И као што је то било у прошлим временима, и данас је Свети Јован Златоусти заиста испуњен свјетлошћу огња, просвијетљује васељену. Учитељ је био у бесједништву, учитељ је у поимању дубоких истина Цркве Христове, учитељ у поимању откривења Старог и Новог Завјета, учитељ је и у начину живљења овде на земљи, у подвигу, у подвижничком служењу Христу Богу. Све је у њему сабрано, а свега је центар свето причешће, света Евхаристија. Свети Јован Златоусти је писао не једанпут да се често треба причешћивати, али додавао је – не било како, само они који се припреме, који непрекидно служе Господу, они треба да приступају светињи над светињама и да се њоме ослађују и да постану једни са Господом живим и кроз Њега и у Њему да постану једно једни са другима, са свим људским покољењима. Велика тајна Цркве Христове има великог и дивног свједока у личности Светог Јована Златоустог. Није случајно да су многи који су се бавили проучавањем тајне Цркве прибегавали Светом Јовану Златоустом како би се од њега научили шта је то Црква. Велики ученик великог учитеља апостола Павла, преточио је посланице апостола Павла на нови језик и оставио нам је дивно свједочанство кроз вијекове до данас - своју свету личност, свети пример, велико учење своје, златно своје беседништво, да се надахњујемо како треба о Богу са страхом и трепетом говорити, како треба Богу служити, како се треба Њему клањати.
      Сам Господ је надахнуо блаженог спомена Епископа шумадијског Саву што је ову школу посветио Светом Јовану Златоустом. Није случајно, да управо овдје, у срцу Србије, та школа је ево заживјела и почела, хвала Богу, да доноси плодове своје. Сигуран сам да ће у будућности доносити све богатије и богатије плодове. Гдје би друго ако не у Шумадији, овдје гдје је срце нашег народа, овдје гдје су темељи његови, овдје на овим просторима гдје је Вожд Карађорђе, а ево приближава се и двије стотине година од његовог устанка, гдје је кренуо на устанак за слободу. Онај Вожд Карађорђе, који је своју главу, попут Јована Златоустог, уградио у темеље бића нашега народа, своју златну главу, трећу главу. Прва је она глава Светог Јована Владимира, зетског краља мученика. Друга је глава великог мученика косовског Лазара. Трећа је глава Вожда Карађорђа, овдје рођеног. Коријење му је негдје тамо гдје је Свети Јован Владимир својом мученичком крвљу запечатио своју вјерност Христу. Овдје је уродио богатим плодом и зато није случајно што је овдје настала ова школа Светог Јована Златоустог.
      Нека би, дјецо Божија, Свети Јован Златоусти био ваш надахнитељ у проучавању свете науке, богословља, најдивније науке од свих наука. Науке која је сабирно сочиво свеукупног људског знања и људског умовања. Јован Златоусти је заиста путовођа и вама и свима нама и нека би његовим молитвама Господ и нас укријепио у све дане нашега живота да останемо вјерни Христу Богу нашем и светињи Његовој, светој Цркви, да би се у нама и кроз нас прослављало име Божије као што се прослављало кроз Светог Јована Златоустог. Његовим молитвама Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...