Jump to content

PORTUGALSKI GENERAL ŠOKIRAO ZAPAD: U Srebrenici NIJE BILO GENOCIDA, prava ISTINA je skroz drugačija!

Оцени ову тему


Препоручена порука

BEOGRAD - Portugalski general Karlos Martins Branko, koji se devedesetih godina, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazio na strateški važnom položaju zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH (1994-1996), u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ saopštava svoja saznanja i o dešavanjima na području Srebrenice u julu 1995.

 

Za razliku od izmišljotina plaćenih „stručnjaka“, lažnih svedoka i propagandista „nevladinih organizacija“, general Martins Branko iznosi činjenice koje su na terenu prikupljali kompetentni obaveštajni organi. Te činjenice su se službeno slivale na njegov pisaći sto u Zagrebu, gde se nalazio štab Posmatračke misije UN.

 

Faktima koje iznosi i zaključcima koje izvodi teško je prigovoriti po bilo kojem ubedljivom osnovu. U produžetku, navodićemo stavove koji se nalaze na stranicama 201 – 206 njegovih memoara.

Dakle, da ne bi bilo nedoumice, na osnovu svega viđenog i pregledanog, portugalski general iz oficirskog sastava NATO pakta, Karlos Martins Branko, izjašnjava se nedvosmisleno da se u Srebrenici nije dogodio genocid:
„Da je postojao predumišljaj da se izvrši genocid, Srbi bi zatvorili enklavu tako da niko ne bi mogao da pobegne. Umesto toga, napali su iz dva pravca, sa jugoistoka i istoka, odakle su skoncentrisali svoja napadačka dejstva, ostavljajući koridore za povlačenje prema severu i zapadu (…) niti bi isplanirali prevoz sedamnaest hiljada žena, dece i ostarelih, kao što se dogodilo 12. i 13. jula, zahvaljujući čemu se skoro polovina izmeštenih domogla teritorije Federacije. Veliki broj stanovnika Srebrenice, koji su uspeli da pobegnu, našli su utočište u Srbiji, gde su zatim proveli nekoliko godina bez da ih je iko dirao. Da bi se tvrdnja o genocidu opravdala, bilo je neophodno sakriti neke nezgodne činjenice koje bi tu tezu mogle da kompromituju“.

Foto: Profimedia

artins Branko ne poriče da je „kao posledica napada na Srebrenicu bilo mnogo mrtvih“. On dodaje da „ni posle dvadeset godina niko nije uspeo da im utvrdi tačan broj“. (Doduše, Haški tribunal jeste utvrđivao taj broj, ali kao posledica njegove neozbiljne delatnosti na tom polju sada imamo ne manje nego pet pravosnažno „utvrđenih“ cifara iz raznih predmeta, koje variraju među sobom za oko četiri hiljade žrtava, a koje navodno odražavaju broj streljanih. To samo pojačava efekat autorove opaske.)

 

Kao što „Istorijski projekat Srebrenica“ već godinama naglašava, i Martins Branko ističe jednu bitnu činjenicu, a to je heterogenost uzroka smrti, pa ih taksativno ovako nabraja: „Uzroci smrti nastalih tokom i nakon vojnih operacija su raznoliki: borbena dejstva između dve vojske koje su se sučelile; borbe između vojnika VRS i militanata u bekstvu kojima su se pridružili civili; međusobne borbe između pripadnika ABiH; i pogubljenja ratnih zarobljenika“.
Što se tiče „načina kako je nastala magična cifra od 8.000 nestalih, po prvobitnoj proceni Međunarodnog Crvenog krsta, što se u jednom trenutku pretvorilo u nedodirljivu istinu“, autor kaže da je to postalo „činjenica koju je zabranjeno poricati još pre nego što je bila utvrđena“.

Pa nastavlja: „Teško onome ko bi se usudio da dovede u pitanje tu nespornu istinu. On će odmah biti izopšten i optužen za poricanje genocida. Činjenica da se 3.000 lica koja su bila proglašena za nestale našlo na spisku birača na izborima održanim u septembru 1996. nimalo nije uticala na stalno ponavljanje priče o 8.000 mrtvih. Mediji nikada nisu pokazali dovoljno radoznalosti da istraže ovu i druge očigledne nesuvislosti. Bilo je lakše besomučno ponavljati teoriju o genocidu, koju su zastupala glavna sredstva masovnog informisanja. Ali, bez obzira na uporno ponavljanje te ,istine’, vredi podsetiti se da se između medijske parole (sound bite) i istorijske činjenice nalazi veliko rastojanje“.

General Ratko MladiÄ u Srebrenici, Foto; Youtube printscreen

„Koliko je zarobljenika bilo streljano, a koliko je poginulo u borbenim dejstvima?“, general Martins Branko ovde retorički postavlja jedno od najvažnijih pitanja. „Daleko smo od toga da bi imali odgovore, i rekao bih da ćemo do njih doći vrlo teško. Mnogo je lakše – i jednostavnije – pričati o genocidu“.

 

Portugalski oficir ipak nagađa o tome koliko bi mogao da iznosi broj žrtava ratnog zločina u Srebrenici u julu 1995:
„Pogubljenje od strane VRS znatnog broja muškaraca muslimana – dobro obavešteni izvori se pozivaju na 2.000 – među kojima su većina bili vojnici, u Srebrenici i okolini enklave, nesumnjivo predstavlja ratni zločin“.

 

Cifra koju pominje Martins Branko vrlo je znakovita iz više razloga. Pre svega, zato što istu cifru pogubljenih – 2.000 – navodi i jedan drugi ne manje kompetentan izvor, Džon Šindler, američki obaveštajac u Sarajevu upravo u periodu srebreničkih dešavanja. Šindlerova procena sa sarajevske osmatračnice, koja se tačno poklapa sa Martins Brankovom sa zagrebačke – a obe su potpuno u skladu sa raspoloživim forenzičkim nalazima – izneta je u dokumentarnom filmu Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad“. Pri tom, treba imati u vidu da u zamršenim situacijama kao što je ova sinteze obaveštajnih podataka koji potiču iz raznih izvora najčešće pružaju neuporedivo pouzdaniju ukupnu sliku od izveštaja izolovanih pojedinaca, čiji je uvid obično ograničen, i koji neretko nisu ni potpuno objektivni.

 

ajzad, cifra koju solidarno sugerišu Martins Branko i Šindler, a koja na osnovu uvida u materijalne dokaze uopšte nije sporna, interesantna je iz još jednog razloga. Naime, na marginama obaveštajnih zajednica već poduže vreme uporno kruže glasine o postojanju jednog dokumenta – misterioznog pisma koje je Alija Izetbegović u proleće 1995, neposredno pre srebreničke operacije, navodno uputio Naseru Oriću – gde se potvrđuje da je još uvek na snazi ponuda inostrane intervencije, pod uslovom da se upadom VRS u Srebrenicu inscenira masovni pokolj.
Ključni podatak u tom pismu jeste to da bi, prema tom navodnom dokumentu, cifra žrtava, koja bi bila adekvatna kao okidač za uključenje zainteresovanog stranog faktora, takođe iznosila već više puta pominjanih – 2.000.
„Međutim“, nastavlja autor, Martins Branko, „to nije bio genocidni čin, kao što se tvrdi na mnogim mestima, pre svega u Tribunalu u Hagu, i kao argumenat koristi se u svrhu političkog prepucavanja“. Pa kao civilizovana osoba dodaje: „Uzimanje pravde u sopstvene ruke, nešto što je kulturološki svojstveno ne samo Srbima već i ostalim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji, ne opravdava niti umanjuje težinu počinjenog dela. To je bez sumnje prekršaj Ženevskih konvencija“.

 

Ali nakon bezbednog povlačenja u penziju, portugalski general je odlučan u tome da se stvari moraju nazivati njihovim pravim imenom:

 

„Užasni ratni zločini moraju biti kažnjeni. Međutim, ta krivična dela niti se mogu niti bi ih trebalo brkati sa – genocidom. Kada se brkaju ratni zločini – kao što je ubijanje stotina muškaraca vojničkog uzrasta – sa genocidom, gde mora da bude utvrđeno postojanje namere da se sistematski istrebe pripadnici neke etničke zajednice, to je znak vrlo neozbiljnog ponašanja. To posebno dolazi do izražaja ako se ima u vidu da je izvršilac stavio na raspolaganje sredstva za prevoz sedamnaest hiljada izmeštenih lica, što predstavlja oko 50 odsto od ukupnog izmeštenog stanovništva“.

 

Zatim, Martins Branko skreće pažnju na još jednu primetnu i nimalo beznačajnu „nesuvislost“ srebreničke priče, a to je da je „Tribunal osudio jedva jednog počinioca“ (u fusnoti pojašnjava da je reč o Draženu Erdemoviću, svedoku-saradniku nagrađenom smešno niskom trogodišnjom kaznom, a posle toga brojnim apanažama i beneficijama za svoje mehanički ponavljano i više nego sporno svedočenje).
Portugalski autor ističe da „niko od ostalih osuđenika nije bio izveden pred sud ili kažnjen za pogubljenje ratnih zarobljenika, nego po ‘komandnoj odgovornosti’ ili za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (Joint Criminal Enterprise), što je doktrina kojom se Tribunal služi a čija je primena u kontekstu sukoba vrlo kontroverzna. Kako je moguće utvrditi da se dogodio genocid ako već dvadeset godina Tribunal nije sposoban da ustanovi koliko je žrtava ubijeno, koji je uzrok smrti i ko ih je ubio?“

 

Sve su to logična pitanja, mnogi bi se sa time složili. Da penzionisanje zaista vrši čudesan uticaj na buđenje kritičke savesti dokaz je i Martins Brankova podjednako tačna konstatacija da je „Tribunal zaboravio da sudi za zločine na području Srebrenice počinjene između 1992. i 1995. godine nad Srbima, usled kojih je bilo pobijeno blizu dve hiljade osoba (muškaraca, žena, dece i starijih lica), u nekim slučajevima posle raznih mučenja i divljaštava. To je najvećim delom brižljivo dokumentovano, a dželati su poznati (…) Kao što je Ričard Holbruk priznao u svojoj knjizi, Tribunal se pokazao kao dragoceno oruđe naše politike, što nam je i koristilo…“. Da, upravo tako.

 

U nastavku, kada je već reč o genocidu, Martins Branko bez ustručavanja ističe jarki kontrast između situacije u Srebrenici u julu 1995. i već sledećeg meseca u Krajini, pod napadom hrvatskih oružanih snaga:

 

„Događaji u Srebrenici se ne mogu niti bi se smeli brkati sa onim što se mesec dana kasnije dogodilo u Krajini, gde je hrvatska vojska izvela operaciju sistematskog ubijanja srpskog stanovništva koje nije pobeglo ili mu nije pošlo za rukom da se skloni, i to ne štedeći nikoga. Muškarci, žene, deca, ostareli, svi bez razlike bili su predmet istih svireposti, i još gorih stvari. Ta operacija je bila podrobno isplanirana i opsežno je dokumentovana, a poznata su takođe i naređenja za njeno izvođenje koja je Tuđman izdao svojim generalima, na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, pred operaciju Oluja. Događaje u Krajini Tribunal nikada nije razmatrao kao genocid. U odnosu na te događaje, zapadni mediji su se držali na obazrivom rastojanju, a njihova ćutnja je bila saučesnička i zaglušujuća“.

 

U zaključku, Martins Branko nema dileme oko toga da događaji u Srebrenici predstavljaju perfidan plod dugotrajnog planiranja i sadejstva zainteresovanih aktera. U prilog tome navodi podatke iz knjige Ibrana Mustafića „Planirani haos“, iskaze lokalnog političara Zlatka Dukića, i izjave načelnika policije u enklavi Srebrenica tokom sukoba, Hakije Meholjića.

 

Autor se posebno zaustavlja na znakovitom svedočanstvu tadašnjeg načelnika generalštaba ABiH, Sefera Halilovića, o tome da je Izetbegović bio doneo odluku da se „otarasi“ Srebrenice vrlo rano u igri, „ali uz izvlačenje najveće moguće političke koristi“.

Uzgred, kada je reč o iskazima Meholjića i Halilovića na ovu temu, i dokazima da je događaj bio planiran dugo unapred, vredi napomenuti da je Meholjićevo čuveno svedočanstvo o Izetbegovićevoj ponudi da se dozvoli pokolj Srebreničana zauzvrat za stranu intervenciju, a Srebrenica zatim da se razmeni sa Srbima za Vogošću, smešteno u vremenski period jeseni 1993. kada se u Sarajevu održavao Bošnjački kongres.

 

Međutim, u svojoj knjizi „Lukava strategija“[5] Sefer Halilović iznosi vrlo interesantan i do sada uglavnom nezapažen podatak da je koncept insceniranja masakra u Srebrenici, zarad sakupljanja političkih dividendi, u glavi Alije Izetbegovića i bošnjačkog rukovodstva verovatno postojao još odranije. Doduše, u vreme kada je Halilovićeva knjiga bila objavljena on se već bio politički razišao sa Izetbegovićem i zato bi njegove tvrdnje trebalo uzeti sa dozom rezerve, ali Halilović ipak iznosi da mu je još u proleće 1993. Izetbegović pominjao ponudu kojom je nekoliko meseci kasnije, krajem te godine, šokirao Meholjića i ostale članove srebreničke delegacije.

Memoarska saopštenja generala Karlosa Martins Branka u vezi sa Srebrenicom predstavljaju još jednu dragocenu kockicu kojom se upotpunjuje naš uvid u taj događaj. To nisu samo zabeleške o saznanjima jednog strateški raspoređenog stranog posmatrača, već mnogo više od toga. Ujedno, preko njega, to je i ispovest struktura koje autor personifikuje, čime se u velikoj meri odgovara na važna pitanja o tome „šta su znali i kada su saznali“.

 

Jasan podtekst Martins Brankovih memoara je to da su i autor i njemu nadređene i podređene strukture događaje pratili u realnom vremenu, da su istovremeno sa dešavanjima uglavnom bili tačno obavešteni šta ko radi i kome, i da na dubljim analitičkim nivoima oni nemaju nikakvih iluzija, a dileme još manje, o pravom karakteru i pozadini srebreničkih događaja, niti o cinično političkim ciljevima kojima su poslužili.

 

https://www.kurir.rs/vesti/politika/2856259/portugalski-general-sokirao-zapad-u-srebrenici-nije-bilo-genocida-prava-istina-je-skroz-drugacija

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Violetta Valery,
      Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima?
      Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo.
      Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu.
      Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno.
      Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
    • Од Danijela,
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs "Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad.
      Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja.
      “Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica.
      Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom.
      “Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka.
      Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”.
       
      Branka Veselinović: Sama za Božić - bolje nego starački dom - NOVA portal
      NOVA.RS  
    • Од Bernard,
      Mastna resnica o vitaminu D
      Ali ste se kdaj vprašali, zakaj naše telo ustvarja vitamin D, le dokler nam koža ne potemni? Zakaj ga naravno preprečuje, da bi ga dobili večkrat, če je tako zdrav kot pravijo v medijih? Ali ste vedeli, da proizvajalci prehranskih dopolnil vitamin D pridobivajo iz živalskega izvora? Ta čudežni vitamin, ki ga nekateri glasno zagovarjajo v prid lastnega zaslužka in propagande, je pridobljen s pomočjo ovc. Proizvajalci ga proizvedejo s pomočjo ultravijoličnega obsevanja takoimenovanega lanolinskega holesterola, ki so ga pridobili iz ovčje volne. To pomeni, da je v vitamin D v škatlicah na lekarniški policah le živalski produkt, ki je nastal sintetično za namen mastnih zaslužkov farmacij. V različici za vegane in vegatarijance ne obstaja, zato se je potrebno odpraviti na sonce, kjer ga bo vaša koža ustvarila ravno toliko kolikor ga potrebuje.
      http://www.virmodrosti.com/wp-content/uploads/200/image224.jpg
      Ali ste se vprašali, Kako bo vitamin D učinkoval dolgoročno na razvoj človeškega okostja, če ga pridobivate umetno? Kako bo preoblikoval vaše telo v denimo dvajsetih letih? Kako boste sploh vedeli, kakšno telo bi lahko imeli, če ga ne bi uporabljali? O tem se ne sprašuje nihče. Po drugi strani pa se je potrebno vprašati, kaj bi vašemu telesu manjkalo, če bi konzumirali umetni vitamin D? Odgovor je enostaven.
       
      Pri naravnem človeškem procesu vitamin D nastane v naši koži, ko je ta izpostavljena sončnim žarkom. V naših jetrih se pretvori v obliko, ki jo je kri sposobna prenašati po telesu, nato pa se v ledvicah pretvori v hormon. Zato je vitamin D, ki je na voljo v obliki prehranskih dopolnil živalski hormon. Vendar tudi, če bi prodajali človeškega izvora, je vaše telo prikrajšano za celoten proces od začetka obsevanja pa do konca, kjer se proizvede vitamin D3.
      V tem procesu je naše telo ustvarilo na tisoče drugih verižnih procesov, ki so pomembni, da telo deluje normalno v skladu z zakoni narave. Teh procesov pa pri jemanju umetnega vitamin ni. Kakšne so dolgoročne posledice, če teh procesov ni? Te stvari ugotavljajo tako posamezniki kot znanstveniki po vsem svetu preko različnih študij.
      Kaj je vitamin D?
      Vitamin D dejansko ni pravi vitamin, ampak prohormon, naravni prekurzor hormona, ki deluje kot glavni biokemični aktivator, ki sproža različne procese v telesu. Zato je zelo pomembno, da omogočimo telesu naravno delovanje s pomočjo sončne svetlobe, kjer boste poleg številnih drugih vzporednih procesov v telesu, pridobili tudi zaščitni melanin.
      Ste se kdaj vprašali, zakaj naše telo ustvarja vitamin D, le dokler nam koža ne potemni? Zakaj ga naravno preprečuje, da bi ga dobili pogosteje? Če je res tako zdrav za naš organizem, bi bilo povsem smiselno, da bi se proizvajal v večjih količinah tudi, ko nam koža potemni. Pa temu ni tako. Po aravni poti človek ne ustvarja veliko vitamina D. Ko smo denimo na morju ali drugje izpostavljeni soncu, nam vitamin D porablja veliko količino energije in s tem izpraznjuje telesne zaloge hranil. Razložimo stvari tako, da bodo jasne vsem. Vitamin D se v naravi tvori v naši koži. Ko je bele barve, se v prvih nekaj dneh izpostavitvi soncu ustvarjajo večje koncentracije vitamina d kot takrat, ko koža potemni. Zakaj? Ker vitamin D pospešuje obnovo kože in se naš organizem zaveda, da potrebuje izjemno hitrost, da lahko v kratkem času regenerira poškodovano kožo in jo tako primerno zaščiti za naslednje dni sončenja. Ko pa smo na soncu toliko časa, da postane koža s pomočjo tvorbe melanina rjava, je zaščita pred soncem tako visoka, da se vitamin D ne formira skoraj nič več. To je tudi zaščita za imunski sistem, saj bi pospešene hitrost celjenja in obnove kože na soncu porablja enormne količine energije s povečano porabo beljakovin, maščob, glukoze kot tudi vseh mineralov. Vitaminu D pravijo ponekod celo pro teroid, saj deluje v takšni moči in hitrosti, kar je ponavadi značilno za anabolične steroide. Zato lahko človeka kmalu sprazni vseh potrebnih osnovnih hranil, ki jih potrebuje za normalno delovanje. Narava ve, kdaj je potrebno telo pospešiti in kdaj teh pospeškov ne potrebuje več, zato boste vedno brez skrbi, če se boste posluževali naravnih poti.
      Če bi denimo imeli rjavo kožo in bi telo še naprej formiralo visoke doze vitamin D kot na začetku, preden smo pričeli s sončenjem, potem bi take ljudi kmalu izpraznilo. Zato pa imamo umetni vitamin D3, ki poleg tega, da zanemari vse omenjene procese v telesu, naše telo za doseganje želenih rezultatov, dobesedno izpraznjuje. Telo delujejo s pomočjo vitamina D lahko tudi do več 10 krat hitreje. Zato bodo takšni pospeški trajali tako dolgo, dokler ga boste jemali kot prehransko dopolnilo.
      Ne pozabimo, da pospeški delujejo na vse črevesne bakterije, kot veste pa jih imamo kar na trilijone oziroma približno 2 do 3 kg na povprečnega odraslega človeka. Tudi te delujejo 10x hitreje, zato pretiravanje z vitaminom D3 lahko privede do pogoste lakote, potrebi po večjih količinah hrane, nespečnosti, dekalcifikacije celotnega telesa, razpadu kosti in razgradnji kolagena, elastina ter mišičnih tkiv. Bakterije sproščajo enormne količine kislin v našem telesu, ki jih mora naš organizem ustrezno alkalizirati. Pomeni, da potrebuje v naši krvi dovolj mineralov kot so kalcij, fosfor, kalij in druge minerale, da zagotovi primerno pH ravnovesje. Če teh snovi ne dovajate v primerni obliki, jih telo brezskrbno vzame iz našega okostja, tudi obraznih kosti in lobanje. Zato se po več letni uporabi visokih odmerkov umetno dodanega vitamin D lahko korenito spremeni oblika vaših kosti. Ko ste na vitaminu D, prav tako občutite večjo toploto in ste ponavadi polni energije. Zato ni čudno, da se ljudje na morju predvsem ponoči počutijo odlično, ker je to ravno čas, ko se ustvarja vitamin D naravno. Takrat se ljudem pogosto dozdeva, da so vzroki za toliko energije drugje, vendar pa je resnica ravno pri pospešenem delovanju telesa zaradi učinkovanja vitamin D. Na morju bi lahko rekli, da občutimo steroidom podobne učinke za katere je odgovoren naravni vitamin D.
      Toksičnost vitamina D
      Največja nevarnost vitamina D v obliki prehranskega dopolnila je njegova dolgotrajnost in toksičnost. Če ste ga konzumirali umetno, se lahko zgodi, da boste ob prenehanju imeli v jetrih in v ostalih tkivih shranjenega tudi več kot leto dni. Prav ste prebrali, več kot dvanajst mesecev. Večini ljudi, ki so z njim pretiravali, se ponavadi izprazni v nekaj mesecih. Če pa so bile uporabljene megadoze pa lahko pričakujete dolgoročne posledice. Holekalciferol ima izjemno veliko toksičnih lastnosti, ki smo jih že omenili, potrebno pa je izpostaviti še določene raziskave.
      Vitamin D so uporabljali eksperimentalno pri otrocih, ki so bili rojeni z izvitimi kostmi, pri čemer so uporabljali enkratne vnose po 600.000 enot vitamina D3. Opazili so, da so se jim je po določenem času kosti poravnale. Iz takšnih raziskav lahko sklepate, da vitamin D ne bo deloval le na izvite kosti, temveč prav tako tudi na zdravo okostje. Zato se pri mnogo raziskavah ne vprašajo, kaj se dogaja s kostnim obsegov in gostoto kosti na vseh predelih človeškega okostja. Spremembe, ki jih povzroči vitamin D, se kažejo prav tako na predelu obraza in lobanje. Holekalciferol vpliva na preoblikovanje vseh kosti, zato v času konzumacije pretiranih količin izprazni telo vseh pomembnih mineralov kot sta kalcij in fosfor. Tako so vaše kosti manjše po obsegu in velikosti, zato se je tega vitamina potrebno lotiti naravno. To boste dosegli samo tako, da se boste nastavili soncu in pridobili celotni ultravijolični barvni spekter, ki ga ne najdete v nobenem solariju. Zato se mnogo starejših ljudi pozdravi na morju, bolezen pa dobijo v zaprtih s klorom nasičenih zdraviliščih. Na morju imate polno kisika, tako v zraku kot v vodi. Krvni obtok se čudovito izboljša, saj imate zagotovljene prehode med vročim in mrzlim stanjem, poleg tega pa pridobite ves naravni spekter sončnega sevanja, ki aktivira več tisoč verižnih reakcij v vašem telesu, ki ga ovčji vitamin D zagotovo ne bo nikoli v svojem obstoju. Naravno obsevanje prav tako poskrbi, da naše telo napolni z biofotoni, ki so ključ do zdravja. V škatlici z nekaj kapsulami ne boste dobili prav nič od tega. Zato je modro, da upoštevate naravo in namenite svojemu telesu čas, ki ga potrebuje za naravno proizvodnjo vitamina D.
      Umetni vitamin D ima škodljive posledice
      Škodljive posledice umetno proizvedenega vitamin D so znanstveniki dokazali preko študije, kjer so več kot 2200 starejšim ženskam administrirali 500.000 enot vitamin D v obliki prehranskega dopolnila na letni ravni. Raziskava je vključevala oralni vitamin D, ki ga ne moremo primerjati z naravno proizvedenim, saj ne zagotavlja pravega hormonskega ravnovesja in posledično ne daje pravilnih informacij imunskemu sistemu. Po zaključku študije so raziskovalci dobili presenetljive rezultate, saj je umetni vitamin D povzročil dolgoročno povečano tveganje za padce in zlome kosti, kar je v popolnem nasprotju z naravnim vitaminom D, ki ga dobimo z izpostavitvijo sončnim žarkom. Vsekakor je raziskava dovolj jasen razlog, da se sintetičnemu vitaminu D izognite, vsa reklama in zdravilni učinki pa grejo na račun naravnega vitamina, ki je vsekakor odličen agent za zdravljenje vseh vrst bolezni. (1)
      Zadnja zadeva, ki se nanaša na energetski vidik, pa je prana, ki ji v Indiji pravijo življenjska energija. Prenos prane živalskega izvora na človeka ima zagotovo dolgoročne posledice, ki pa jih človek v današnjem medijskem svetu ponavadi ne opazi. Ljudje se vse preveč opirajo na raziskave, ki so večinoma opravljene in vitro, kar pomeni v umetnem laboratorijskem okolju. Zavajanja je veliko, zato je potrebno jemati mnogo knjig, ki opisujejo čudovite učinke vitamina D z rezervo. Med takšne primere lahko uvrstimo tudi knjigo z naslovom The Miraculous Results Of Extremely High Doses Of The Sunshine Hormone Vitamin D from 25,000 to 50,000 to 100,000 IU A Day. Za komentar lahko povem, da sem knjigo prebral osebno in se pošteno nasmejal propagandi v prid podjetja Life Extension za reklamo njihovih prehranskih dopolnil in seveda avtorju, ki je na koncu knjige dodal stavek Most of the PhDs are just a bunch of fools. Nekatere stvari so lahko opredeljene pravilno, ker ima tudi slovensko zdravstvo zastarelo znanje, ki je za mnoge ljudi popolnoma neuporabno, ker večinoma vrtijo ljudi v krogu farmacevtskih strupov, ki oddaljujejo človeka od narave. Vitamin D v obliki prehranskih dopolnil sem osebno testiral v visokih odmerkih, zato lahko z zagotovostjo potrdim njegove dolgoročne posledice. Prav tako sem opravil test vitamina D pri podjetju Adria Lab, ki me je povsem presenetil, saj sem imel po več mesečnem prenehanju njegova jemanja v krvi še vedno nadpovprečno koncentracijo. Vitamin D mi je ostal nakopičen v telesu skoraj leto dni, zato ne verjemite tistim, ki vam svetujejo njegov nakup, saj narava ima razlog, zakaj nam ne dovoli, da bi vitamin D ustvarjali kar naprej, temveč le v določeni meri in samo določen čas, ko je to zares potrebno.
      Nikoli v življenju ne posezite po vitaminu D v umetni obliki, če pa se vendarle odločite za njegov nakup nikoli ne prekoračite njegovega odmerka za več kot 4000 enot dnevno, kar je najvišja dovoljena meja. Ne zapravljajte denarja po slovenskih lekarnah, saj je cena vitamina D za 120 kapsul približno 4 EUR, ki ga lahko naročite preko spletne trgovine iHerb. V naravni obliki ga lahko dobite s pomočjo sonca tudi 20.000 enot dnevno, zato prehranskih dopolnil ne potrebujete. Prikrajšani boste za veliko telesnih procesov in prav tako tudi za tvorbo melanina, ki je odlična snov za zaščito kože. Če konzumirate dodatke k prehrani poskrbite, da bodo to hranila in ne dopolnila. Odločite se za nakup določenega izdelka v svoji naravni obliki in ne v obliki tablet ali kapsul. Zakaj bi prenašali živalsko proizveden vitamin D, ki je bil v laboratoriju obdelan na svoje telo? Je to cena za vaše zdravje, ki jo želite plačati za škatlico vitamina D? Posebej pomembno pa je omeniti, da ne iščite bližnjic do zdravja, saj boste ponavadi tako prišli do cilja po najdaljši možni poti. Vitamin D za svoje delovanje potrebuje ogromno energije, zato tudi popravi tkiva in kosti v telesu, vendar na takšen način, da vaše telo sestavi skupaj kosti, kožo in druga tkiva od obstoječih snovi, ki so na voljo. V praksi to pomeni, da boste imeli poškodovano kožo sicer pozdravljeno, vendar bo strukturno drugačna in tanjša, dolgoročno pa bi se to pokazalo z manjšim obsegom in velikostjo celotnega telesa, ker je znano, da vitamin D v visokih odmerkih spreminja obliko kosti. Zato je potreben čas in počitek, da so stvari dobro in pravilno zaceljene. Odmikanje od narave in naravnih procesov pomeni, da se odmikate od zdravja. Zato se vedno odločite za naraven vitamin D pa boste vedno bolj zdravi kot tisti, ki ga kupijo v obliki prehranskega dopolnila.
      Mastna resnica o vitaminu D – Vir Modrosti
      WWW.VIRMODROSTI.COM  
    • Од JESSY,
      Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.
        Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.
      Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.
×
×
  • Креирај ново...