Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца?

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 1 минут, Toma рече

Ако си помислио да сам оно написао иронично, погрешио си. 
Ја заиста мислим да си ти у праву и да сам ја погрешио.
Не знам ... како да ти то напишем, а да ми верујеш.
 

Сад ти верујем, а и ово ти је доказ да се не верује осећањима... Јер не знамо туђе мисли и осећања. Зато сам ја погрешио јер сам помислио да си ироничан. Нисам Исус па да знам људска срца. Због тога је нама смртницима и дато од Господа да служимо на његово место, а да је он тај Служитељ, Онај који приноси и Који се приноси... И због тога не смемо да понављамо Тајне које се изводе једампут, јер бисмо довели у сумњу сва наша чинодејства. Чак и она која се понављају (причешће, разне молитве и благосиљања). 

Овде сам имао интересантан догађај. Дође нека католкиња после службе код мене и рече: Оче, имамо велике проблеме у кући, свашта се чује, померају се ствари, има оваквих и онаквих феномена, све што покушамо да радимо иде наопако итд.

- Добро, доћи ћу да обавим свештање куће...

- Оче, долазили су нам и католици и православци, све је остајало исто, имате ли ви неке јаке молитве? 

- Немам никакве "јаке молитве", него ћу обавити један егзорцизам и свећење, оно што је у Требнику.

- Добро. 

Дођох, тамо као Али Бабина пећина... све сам лом, испред куће неке рге и свашта, друге просторије имале само зидове, све запуштено... Обавим ја све како Господ заповеда, после жена узела да ми свако јутро на воцап шаље неке честитке и слике. На то нисам одговарао, јер ни не користим то. Чуо сам се са њом у више наврата, никаквих феномена није више било, а она се чудила јер ја не изгледам убедљиво, више сам неки смешан лик. 

Сада, после годину дана, позвали ме на ручак, лепо ме угостили, да не помињем детаље, јер су довели и Терезину сестру да јој прочитам молитву, и показали ми кућу коју су средили. Сада је то као спејс-шатл! Ја се запрепастио! И узех да се шалим са Пином (газда): Видиш како се примају моје молитве?:))

- Па ми те и не би звали опет да нам није било благословено!

 

Дакле, постоје и неке посебне ситуације и начини на које Господ говори људима. Јер, сви смо различити. Ја са овом породицом имам супер однос, дођу у цркву, али им никад нисам рекао да треба да постану православци, јер су они већ хришћани, као што никад их нисам подржао кад су лоше говорили о неким католичким свештеницима о које су се саблазнили. Кад су видели да је за мене исто бити православац или католик, никаквих захтева није било.

Један интелектуалац, филозоф, католик по рођењу, али не и озбиљан практикант, хтео да пређе у православце. Ја га одговарао. Он је у тој заједници, где ја нисам могао ништа да утичем, дошао у униније, духовну разочараност, постао атеиста. Хтео је, као Доситеј Обрадовић, да му се Бог обрати да би он био сигуран! - Убио сам га од спрдње. Малтретирао сам га неколико месеци, заједно са једним мојим кумом који је некада био францисканац, и он је сада постао православац. Инсистирао. Али није прекрштен.

Никакво мисионарење у смислу преобраћања католика ми не смемо да спроводимо. Кад неко лично жели, то је друга ствар. Такође сматрам да добри пастири могу да дају савете, помажу и руководе и иновернима, као што је дон Стјепан Баришић, католички свештеник, био многим православцима од користи.

Никакав тријумфализам, гордост, унијаћења и преобраћења не треба да су присутни у нас.          

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, kordun рече

@pope zorane , ne radi za vas ovo markiranje na forumu, to mi je sumnjivo skroz, nego el po kanonima ja smijem jesti u postu ribu sA  desna na lijevo ko arap ili je to hula na crkvu, jel bitno dal je svijeca zuti parafin ili bijeli

Мислим да су ово суштинска питања!:))

После Великог Входа, узмем ја да помогнем предстојећем, наместим покровце на Часној Трпези, он погледа, и прстом их помери за 3 милиметра! То ти је опсесија, брате... Касмо среће кад би била једина!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Мислим да су ово суштинска питања!:))

После Великог Входа, узмем ја да помогнем предстојећем, наместим покровце на Часној Трпези, он погледа, и прстом их помери за 3 милиметра! То ти је опсесија, брате... Касмо среће кад би била једина!

a nasa crkva je puna tih stvari, cast izuzetcima. nije gadno kada sitan svestenik ispadne iz sustine, ali je gadno ako je vladika sa sustinom u ekscentru, onda to nisu nista dobre vijesti, meni nema druge neg da okrenem da kopam zemunicu ko tito cetrestrece

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, kordun рече

a nasa crkva je puna tih stvari, cast izuzetcima. nije gadno kada sitan svestenik ispadne iz sustine, ali je gadno ako je vladika sa sustinom u ekscentru, onda to nisu nista dobre vijesti, meni nema druge neg da okrenem da kopam zemunicu ko tito cetrestrece

Не могу ништа да ти оспорим... Црква је Црква, али је зајебано кад неко Цркву поистовети са собом. Сви наши против Папе, а овај Франциско мање папаст од њих...:D

Ритуализам и некоришћење мозга нас упропашћавају. Што је најгоре, људи нису ни свесни своје несвести и плекају се у ствари које не познају. Прочитају 2-3 ствари, али не и изворе, сећају се како су бабе њихове радиле, и онда је то тврђава против које се не може! - Имао сам једну бабу, где сам ја палио свећу за водицу, а она је гасила кад ја прекорачим праг! То је био обичај! Да не причам како Бог ради до подне (12), а после му се не моли јер дан иде уназад! - На једној сахрани, останем на ручку, нема есцајга јер то није по правом српском обичају! Проблематични су супа и сарма... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Јанко рече

 

Немојте ићи у крајност.

Овде је реч о онима који желе из КЦ у ПЦ а тако се осећају (некрштено).

Колико разумем, ви такву жељу немате, па је бесмислено поредити.

И ја понекад осећам као да би требало да изађем на позив "ви који сте оглашени изиђите", ал' останем за певницом...

Krajnost je krštenje već krštenoga...

Ovdje se govori o onima koji žele iz KC u PC ok ali da pokrštavate i svoje već krštene to mi nikako ne ide u glavu..naime čula sam od svog prijatelja(naravno katolika)da je dotični đakon dao i kćerku da mu veliki Amfilohije krsti iako je već krštena u PC.

7896634:pop::0426_feel:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Још мало о осећањима и психологизму.Док сам живео у Загребу римокатолички свештеник о.Томислав Иванчић је разговором лечио људе од психичких поремећаја.Кад су га питали како он је рекао-Постали би излечени кад су схватили да није битно шта осећају него шта је Истина.Ако неко узима своја осећања за мерило онда је он у великом проблему и може и лоше да заврши.Психологија која није ни дефинисала свој предмет постала је мерило свега управо због осећања и прилично уништила овај свет.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Објасни ово... 

Св. Амброзије једноставно не исповеда да постоје благодатни Сакраменти код јеретика, како то заблудно тврде (али, ипак, различито од Вас) Свети Августин, Стефан Пермски, Јероним и остали. Он за јеретичке тајне вели:

"...У некима је, наиме, и вода лаж (Јер. 15, 1. Неверничко крштење не исцељује, (оно) не чисти него блати..." (О Тајнама)

 

Док Свети Папа Гргур Велики јасно одбацује постојање благодатности у аријанској литургији. Што значи да не признаје ни јеретичко крштење, јер се Тајне не могу парцијално делити. Ако је валидно Крштење, онда је и све остало.

Наиме, Св. Григорије описује чак и аријанску цркву (објекат) као једно нечисто сатанско место, што логички говори да је и свака свештенорадња од њих извршена нечиста и страна Духу Светом. 

"КЊИГА III

 
Глава ХХХ
О ЈЕДНОЈ АРИЈАНСКОЈ ЦРКВИ У РИМУ, ОСВЕШТАНОЈ ОД СТРАНЕ ПРАВОСЛАВНИХ
 
1. Нећу прећутати ни шта је вишња милост, пре две године, у овоме граду, учинила поради јавнога посрамљења Аријеве јереси. Од збивања која сам одлучио да изложим, једно је знано у народу; друго, пак, за сведоке има једнога свештеника и храмовне чуваре, који тврде да су све ово сами видели и чули.
2. У градској четврти, наиме, званој Субура, налажаше се једна аријанска црква, која беше остала затворена до пре две године уназад. Беше одлучено да овај храм буде освештан по православном обреду, те да у њему буду похрањене мошти светих мученика Себастијана и Агате. Тако и би учињено. Праћени непрегледном поворком верних, појући хвалу Богу свемоћноме, уђосмо у овај храм.
3. Отпоче, дакле, божанствена литургија; због унеколико скученог простора у храму и знатне масе која га је испунила, сви присутни не могаху ући унутра. Одједном, неки од оних што су стајали у припрати зачуше како се некакво прасе провлачи наоколо између њихових ногу. Животиња се беше упутила према црквеним дверима, изазивајући запрепашћење свију покрај којих је пролазила; нико је, наиме, не могаше видети, премда њено присуство беше несумњиво. На овај начин, дакле, милост Божија жељаше да, у присуству свију, објави да нечисти житељ беше напустио ово освештано место.
4. Окончавши литургијско славље, напустисмо храм. Но, усред ноћи, са крова цркве се зачу заглушујућа бука: чињаше се, наиме, баш као да неко, сметено се окрећући, трчи тамоамо. Наредне ноћи пометња на крову се настави, бивајући све силнија и уливајући ужас. Потом се, одједном, зачу језива тутњава, баш као да се црква беше обрушила из темеља. Затим изненада настаде тишина. Од тада се непријатељ од искони више не појављиваше како би сејао немир и страх. Стравични хук оне ноћи јасно је стављао до знања да се овај беше удаљавао са овога места, које му је задуго припадало, будући прогнан тајанственом силом Божије благодати.
5. Пар дана касније, премда небо беше посве ведро, некакав облак се, сишавши свише, спусти над олтар цркве, обавијајући га као каквим велом. Храмом се пак разли непојамни свештени трепет и чудесно благоуханије, тако да се, премда двери беху широм отворене, нико не усуђиваше да прекорачи праг. Сам свештеник и црквењаци, као и они који беху дошли да учествују у евхаристијском сабрању, посматраху облак, али у њега не могаху ступити, те удисаху, окушајући га, преслатки дах овог небеског благоуханија.
6. Другом приликом, у истој цркви, кандила стајаху погашена; одједном, гле где се упалише некаквом светлошћу посланом свише. Неколико дана потом, након што се богослужење беше завршило, црквењак погаси кандила и изађе из цркве; но, вративши се нешто касније, сва их затиче упаљена. Помисливши да их у журби није ваљано пригушио, угаси их овога пута пажљивије те изађе и затвори храм. Изнова дошавши након три сата, кандила, гле, затече где горе блиставим пламеном. Несумњиво је да чудесно разгоревање ових светила обзнањиваше то да ово место беше из сенке таме ушло у блистање светлости.
7. Петар: Премда живимо у добу великих пострадања, наш нас Саздатељ не заборављава, нити одвраћа погледа од нас – о овоме сведоче чудесна знамења о којима, ево, слушам.
8. Григорије: Иако сам обећао да ћу говорити само о чудесима која су се збила у Италији, желео бих ипак, еда бих посведочио колико је гнусна пред Господом Аријева јерес, беседом да те поведем до Хиспаније и Африке, како бисмо се потом изнова вратили излагању о чудесним збивањима у Италији.
Петар: Продужи по властитом нахођењу. Радо ћу се препустити да будем поведен и изнова враћен."

Даље, исти Светитељ описује овако аријанско причешће:

"КЊИГА III
 
Глава ХХХI
О ХЕРМИНИГИЛДУ, СИНУ ЛЕВИГИЛДА, КРАЉА ВИЗИГОТА, УБИЈЕНОМ ОД СОПСТВЕНОГ ОЦА ЗА ПРАВОСЛАВНУ ВЕРУ
 
1. Григорије: Како смо дознали из причања многих који нам пристижу из различитих области Хиспаније, краљ Херминигилд,[1] син Левигилда, краља Визигота, беше се обратио од аријанскога зловерја у православну веру, потакнут поукама Леандра, епископа града Хиспалиса, мужа достојног највишег чествовања, мог дугогодишњег присног пријатеља.
2. Његов пак отац, аријанац, не пропушташе начина којим би га навео да се врати поменутој јереси. Настојаше, наиме, да га придобије обећањима и даровима, потом да га застраши језивим претњама. Но, како младић, тврдо постојан, одвраћаше да му није могућно да одступи од истините вере, коју већ беше свим срцем пригрлио, отац га, у помамном гневу, лиши права на трон и одузе му сва припадајућа добра. Не успевајући ни овиме да поколеба крепост његовога духа, затвори га у тескобну тамницу, намакавши му ланце на руке и врат. Онде млади краљ Херминигилд, који беше презрео земаљско царство тежећи огњеном жудњом за оним небеским, клекнувши на кострет, у тешким оковима, стаде да узноси жарке молитве свемогућем Богу, иштући од њега потпору. Он са гнушањем помишљаше на славу овог пропадљивог света, узвисујући се духом у толико већој мери, колико му управо овде, у ланцима, постајаше јасније како су ништавна добра којих може бити лишен.
3. Користећи се даном пасхалног славља, зломислени Левигилд, у глуво доба ноћи, посла к своме сину једног аријанског епископа, како би овај из његових руку примио светогрдно причешће, стекавши овом ценом изнова очеву благонаклоност. Но, Херминигилд, сав предан Богу какав беше, дочека аријанца са дужним прекорима и одби његова нечастива настојања строгим речима, каквих беше достојан. Младић, наиме, премда будући окована тела, мужествено стајаше у слободи својега духа.
4. Како се епископ врати, отац аријанац, ван себе од гнева, ни мало не премишљајући, посла своје потчињене да убију срчаног исповедника Божијег, онде где се налажаше заточен. Заповед би извршена. Чим су крочили у тамницу, крвници га секиром ударише у главу, лишавајући га тако телеснога живота. Но, шта им уистину беше могућно да усмрте у Херминигилду, ако ли не једино оно што он сам, очевидно, беше презрео.
5. А како би пројављена била његова истинита слава, не беху изостала ни чудесна знамења послана свише. Усред ноћне тишине, наиме, стаде се разлегати умилно псалмопојање на месту где лежаше тело овога краља и мученика – утолико истинитијега краља, будући да се јави истинским мучеником. Казују да су се оданде, ноћу, могла видети и бројна упаљена кандила. Следствено овоме, сви верни почеше одавати почаст Херминигилдовим моштима, како доликује мученику Христа ради.
6. Отац пак, јеретик и убица властитог чеда, раскајавши се, оплакиваше почињено злодело, не достигавши ипак до спасења. Наиме, премда беше спознао истинитост православне вере, у страху од својега народа, не усуђиваше се да јој се обрати. Тешком болешћу доведен на измак живота, постара се пак да епископу Леандру, којега је раније озверовљено прогонио, повери свог другог сина, краља Рекареда, и самога следбеника Аријеве јереси. Жеља му беше да га епископ својим поукама упути ка истини, као што беше учинио са Херминигилдом. Предавши га, дакле, овоме на духовно старање, краљ умре.
7. Рекаред након овога, не следујући стопама оца јеретика, већ онима брата мученика, те се јавно одрекавши аријанства, привуче сав народ Визигота истинитој вери. Најпосле, чак, објави да онај који би, исповедајући Аријеву заблуду, живео као противник Царства Божијега, не може војевати ни у име његовог краљевства.
8. Зар је зачуђујуће то што објавитељем истините вере постаде брат једнога мученика? Не беху ли, заиста, братовљеве врлине те које ће Рекареду помоћи да толико људство приведе Богу? Промотримо ли ово, учиниће нам се да беше посве немогуће да се све речено збуде да краљ Херминигилд не беше пострадао за истину. Писано је, наиме, ово: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси.[4] Видимо, ево, где се на удима понавља оно што знамо да се збило са главом. У роду Визигота, гле, један умре, како би многи живели, и од тог јединог зрна пшенице, што паде, остајући одано својему вероисповедању, израсте обилна жетва душа.
Петар: Чудесна повест, непојмљива нашему добу."

 

Дакле, за Папу Григорија је причешће аријанаца светогрдно, а храм поган и демонски, што довољно јасно говори да за њега јеретици не могу извршити ниједну Свету Тајну кроз коју дејствује Дух Свети. Ту је и Амброзије, такође, јасан и на њега се позивају, заједно са Папом Атанасијем Александријским, и у Томосу из 1756. године, што значи да је он био таквог православног става да јеретици не могу крстити (као и Григорије Богослов, Јован Златоусти, Василије Велики и сви остали Оци и Стубови Цркве).

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Одакле ти овај цитат? 

Нађош на интернету. Мислим да је неко урадио транскрипт са неког предавања Вл. Иринеја, ако се не варам...

 

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Иначе, ово што вели за Августина, није тачно. Прича на основу неких текстова, а не на основу самих Августинових дела.

Па и Ви сте сами цитирали Св. Августина да говори то, ако се добро сећам. А постоје и други његови цитати у којима он јасно говори да су тајне (не само крштење, није био толико глуп да одваја крштење од других тајни) код јеретика валидне, али је говорио да не спасавају те јеретике. Што је својеврсна шизофренија.

 

пре 15 часа, Zoran Đurović рече

Као противаргумент на основу овог извода, питам: Зашто Црква наређује да се неки јеретици крсте, а имају исту формулу (тако 1., 2., 5-6 Васељенски сабори, Василије Велики; навођене су ове ствари)? 

Владика је објаснио у овом кратком цитату суштину ствари. Ниједан од поменутих Сабора није прихватао постојање Тајни ван Католичке Цркве (користим Ваш термин за Васељенску Цркву), иако је једне јеретике примао овако, а друге онако. Ниједни јеретици за ове горе од Вас поменуте Саборе нису могли да савршавају ништа благодатно, јер су, првенствено, сви били екскомуницирани и рашчињени од стране Цркве. Сви Сабори дециндно тврде да су јеретици лишени заједнице са Христом (Трећи Сабор најјасније објашњава да Несторијанци немају никакву свештеничку благодат) и да они могу да врше само ћирибу - ћириба обреде. Василије Велики такође децидно тврди да рашчињени Клирик не може ниједну Тајну извршити. То у задњим нашим полемикама нисам стигао показати, јер су закључали тему.

То што их Црква прима без обреда Крштења, не значи да су они Крштени. Већ показује чињеницу да је Црква сам Христос и да је Њена реч изнад сваког обреда и  Тајне. То јест, самим пријемом некрштеног јеретика (кроз крајњу икономију), без обзира који начин пријема је у питању, Црква показује да самом својом речју неко може примити у себе сву пуноћу благодати црквености. Тако да када Црква прими неког јеретика у Цркву (да ли миропомазањем, да ли само покајањем), Она својом речју и силом тог облагодаћује пуноћом крштења и ако се над тим јеретиком не врши обред. Исто као што Христос својом речју све чини, тако исто и Црква, која је Његово Тело. Тако је крштен и Разбојник на Крсту. Христовом речју и констатовањем. Али, томе је предходило покајање. Тако се и сви јеретици кају за своје јереси пред Црквом (укључујући и ркатолике) и речју Цркве постају крштени, без обреда крштења. То је велика и несхватљива икономија Цркве, коју Црква спроводи над многим јеретицима...али и у томе постоје неке границе, јер постоје јеретици над којима се то једноставно не ради, јер је њихова удаљеност од Истине заиста непремостиво велика.

С' Празником Успенија Мајке Божије!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Џуманџи рече

Sta znaci ovo uopste?

 

Латинска јерес која у себи садржи веровање да се Клирик не може рашчинити и да су му тајне увек валидне, макар био и изопштен из Цркве. То учење је суштински супротно са Вером Православне Цркве и са самим Св. Јеванђељем.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 часа, Васијан рече

Нажалост, наш драги о. Зоран не схвата да његово становиште, као и становиште Св. Августина, Картагинског Сабора и још неких Отаца Западне Цркве /сем Амброзија и Папе Григорија/ (и свих осталих Светаца који су ту заблуду прихватили, уопштено), никакве везе нема са предањским Учењем Православне Цркве Истока, нити да прихватање некрштених јеретика значи за оне Свете Саборе, који их примају као такве у Цркву без обреда крштења, да је крштење тих безблагодатних јеретика валидно. Јерес неизгладиве благодати никада није била вера Православне Цркве и супротна је и са самим Христовим речима из Светог Јеванђеља. То што су је неки Свеци и Сабори прихватили (Картагина и Сабор Источних Патријараха из 18. века, који је био под утицајем латинске схоластичке теологије) не значи да је та јерес сагласна са Саборним Учењем Цркве Христове и да има било каквог основа у Предању и Писму!

Наш Владика Буловић је то, такође, врло јасно и једноставно објаснио:

"...Једна од, да кажем, погрешака теолошких блаженог Августина, који је иначе био велики теолог и светитељ, али и велики су понекад, у неким стварима грешили, била је та да је он сматрао да ако је нека света Тајна правилно извршена, како Црква прописује, рецимо крштење - по речима самога Господа Исуса Христа, мора да се врши у име Оца и Сина и Светога Духа – у име Свете Тројице, и то у води – ако је та форма сачувана, онда је блажени Августин сматрао, а то су примили после и други теолози, схоластичари итд, на западу, сматрао је да је она валидна, иако није извршена унутар јединствене заједнице Цркве. Међутим, то није исправно. 
Неко ће рећи - па добро ни ми не понављамо крштење ако је извршено у некој другој црквеној заједници, када неко из те заједнице приступа православној Цркви... – То је тачно! Али то не значи да оно постоји ВАН ЗАЈЕДНИЦЕ ЦРКВЕ, САМО ПО СЕБИ негде, и сад ми просто констатујемо овде има, овде нема. Него чином уласка у заједницу Цркве, свака форма и сваки богослужбени чин који је извршен бива потпуно, да кажемо, испуњен и напуњен божанским садржајем и зато у том смислу, у том духу не мора да се понавља. Али то непонављање не значи аутоматско признавање ван јединства Цркве...“
 
 

Da se nadovezem ( na ovu poruku ),..... i da odgovorno i pri cistoj savesti i zdravom razumu izjavim za javnost ( :)) ) da ne postoji neki svetitelj ili otac crkve koji priznaje blagodat van katolicanske Crkve( tako se nazivala u njihovo vreme prava i istinita i jedna Crkva ) , cak i ako se odredjenim jeretickim grupacijama priznavao obred krstenja izvrsen u ime Sv. Trojice.

Jednostavno objasnjeno, na primer, Arijancima se priznaje obred krstenja kao ispravan, ali, da li postoji neki otac koji priznaje veru i ispovedanje Arijansko , da li neko priznaje sv. tajne i molitve kod arijanaca za blagodatne i spasavajuce ?  Da li je nekom verniku arijancu na spasenje ako je krsten u toj jeresi ?

Ima, tu puno finesa , nije bas tako jednostavno. Just_Cuz_19

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Васијан рече

Латинска јерес која у себи садржи веровање да се Клирик не може рашчинити и да су му тајне увек валидне, макар био и изопштен из Цркве. То учење је суштински супротно са Вером Православне Цркве и са самим Св. Јеванђељем.

da, klirik se ne može rasčiniti, može se samo suspendirati

https://youtu.be/UMokL-zeR1Q

o tom je bilo dosta riječi ovdje na saboru u Konstanci (1414 - 1418)

a sva ovakva i sl. učenja osudjena kao blud, bludařství, zabluda, jeres

30. Nullus est Dominus civilis, nullus est praelatus, nullus est episcopus, dum est in peccato mortali. etc.etc.

https://cs.wikisource.org/wiki/Učení_M._Jana_Husa,_odsouzené_na_sněmu_Kostnickém

https://tinyurl.com/ya47vv5j

http://www.pdfknihy.maxzone.eu/books/historie/bludne_uceni_jana_husa.pdf

https://gloria.tv/article/3CW8VvQTTusL1NfeNAQMfT9EX

https://tinyurl.com/ybkpnoco

Suspenzija

https://tinyurl.com/ya4uo9ak

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Zoran Đurović 

1. да ли кум на црквеном венчању може да буде католик?

2. да ли кум који крштава дете може да буде католик?

шта канони и да ли у опште нешто кажу?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Isusovo magare рече

Krajnost je krštenje već krštenoga...

Ovdje se govori o onima koji žele iz KC u PC ok ali da pokrštavate i svoje već krštene to mi nikako ne ide u glavu..naime čula sam od svog prijatelja(naravno katolika)da je dotični đakon dao i kćerku da mu veliki Amfilohije krsti iako je već krštena u PC.

7896634:pop::0426_feel:

 

Ово први пут чујем за ћерку и нема везе са реченим, наравно да су такве ствари будалаштина.

Друго, молим те не генерализуј. АКО (ти си прва и једина која је изнела податак за ћерку тог ђакона, зато је условно) је в. Амфилохије то урадио то не значи да је таква пракса у ПЦ па да говориш уопштено за све нас. Наравно да није. Уставом СПЦ конверзија из КЦ се врши миропомазањем, дакле крштење (водом, у име Оца, Сина и Св. Духа) је валидно.

Треће, @Zoran Đurović чини ми се да и ти, Аво, гураш своје к'о и Амфилохије, само на супротну страну. Претеологисасте га обојица. Хајде да нађемо средњи пут, и по срцу и по разуму. Један би да прекрштава све католике, други никад ниједнога. Један у клин, други у плочу. Чини се да сте слични по томе да волите крајности. ;)

Што се мене тиче, ма како вам теолошки немогуће изгледало, пракса целе ПЦ у односу према крштењу КЦ даје ширину односа према човеку коју је и сам Христос волео.

Руска Црква показује ширину икономије и не сумњам да су они који су тамо примљени у православље пуноправни чланови Цркве. Одличан начин за улазак теолошки образованих.

Грчка држи тврду линију која се показује привлачном за оне који умеју бити оштри према себи. Дакле, свиђа се онима који су склони монашком аскетизму.

Став наше Цркве која је на пола-пола се показује интересантном обичној раји која не бистри теологију, не виде себе као аскете, допада им се што их (као католике) видимо као крштене и свиђа им се што добијају један посебан православни "печат" (миропомазање) и праве отклон од онога што су нашли као лоше у КЦ и због чега желе да наставе свој духовни живот у православљу.

Све њих Христос воли и прима у своје наручје, сваког према мери и даровима. А ако их он прима - што бих се ја "једио"? Много теолошког "натезања", много Марта, а мало Марија. "Али је Марија добар део изабрала, који јој се неће одузети".

Ево, ја бих Зајрона обавезно миропомазао иако је теолог, не би ли се нешто у њему променило да не баца оволике линкове. :))) Тебе бих примио иако си лаик к'о у РПЦ, јер би се жигала на било какву промену код себе. Копитара бих наново крстио јер лако лупа "палац доле" - оштар према другима је оштар и према себи, дакле аскетски тип. ;)

Ви'ш како је ширина добра!?!

А ти би и мене и Аву оберучке примила. Ава да врши егзорцизме, причешћује и благосиља, а ја бих вам био гуја у недрима. Ви'ш како то не ваља... :ani_biggrin:

Да сте ми ви сви живи и здрави, и да "званично" заједно будемо у Христу макар горе, ако не умемо овде. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Васијан рече

"...У некима је, наиме, и вода лаж (Јер. 15, 1. Неверничко крштење не исцељује, (оно) не чисти него блати..." (О Тајнама)

То је потпуно у складу са навођеним канонима, јер и они веле да се неки јеретици морају крстити јер им је сакрамент био празан. Дакле, није Амброзије рекао: код свих јеретика вода је лаж, него "у некима". 

пре 7 часа, Васијан рече

Док Свети Папа Гргур Велики јасно одбацује постојање благодатности у аријанској литургији. Што значи да не признаје ни јеретичко крштење, јер се Тајне не могу парцијално делити. Ако је валидно Крштење, онда је и све остало.

Овде си потпуно у праву! Тајне се не могу делити. Вели Григорије: "Како крштени једном не сме бити крштен по други пут, тако и рукоположени једампут, не треба да се поново рукополаже" (Ep. 1, II, n. 46, PL, t. 77, col. 585: Sicut enim baptizatus semel, iterum baptizari non debet; ita qui consecratus est semel, in eodem ordine non valet consecrari). За поновно рукоположење јеретика или шизматика Григорије вели да је то смејурија (ridiculum est)!

Дакле, Амброзије и Григорије никако не потврђују твоју смешну тезу. Такође, никакве противречности нема у Гр текстовима, него ти не разумеш књижевни род, па је у мом наводу он догматске природе, јер упућује једног епископа шта да ради, а у другом је житијског, па се, како је реч о пропаганди, тако и поставља. 

Око Владике Иринеја се нећу изјашњавати, јер немам неки његов текст на ову тему. Нисам ја толики стручњак као ти па да на основу неког случајног извода закључујем. Надам се да сам ти показао на примеру ове двојице светаца да не треба трчати, него пажљиво студирати ствари. 

    

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије.

      – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић.
      Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници.
      – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада  – поручио је отац Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ромејац,
      Несрпска већина против обнове цркве у Гусињу
      Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају да спрече Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток

      Подгорица – Они који су пре једног века палили и рушили православну светињу у Гусињу сада поново разним претњама и скрнављењем обновљених темеља покушавају спречити изградњу цркве Светог Василија Острошког Чудотворца.
      Обнову светиње у овој варошици на крајњем северу Црне Горе покушавају спречити Албанци, који су пре неки дан сломили крст и бацили га у поток. Крст се налазио на обновљеним темељима некадашње и будуће богомоље Светог Василија Острошког у месту Мартиновићи.
      Према попису из 2011. године у Гусињу, Црногораца и Срба има око шест одсто, а остало су Албанци, Муслимани и Бошњаци, од око 1.700 становника колико укупно овде живи.
      „Ово је још један атак неправославног становништва у Црној Гори на српске  светиње. Овога пута су у Мартиновићима оскрнавили крст са обновљених темеља. Скинули су га, сломили и бацили у поток у ноћи између понедељка и уторка, када су верници и приметили шта се десило”, саопштио је парох горњополимски и андријевички Бојан Радуновић који је цео случај одмах пријавио полицији.
      Полиција је по пријави изашла на лице места, извршила увиђај и очекује се њено саопштење. За сада нико из полиције не жели на ову тему да комуницира са новинарима, али ни о другим случајевима и бројним ранијим провокацијама на верској и националној основи у овом крају.
      У Митрополији црногорско-приморској су нам рекли да очекује „одлучну реакцију државе, која би морала да се обрачуна са људима који шире верску и националну мржњу без обзира из ког националног ентитета потичу”.

      Православци, којих је у Гусињу сада веома мало, рекли су нам да је службеник Комуналне полиције у Општини Гусиње Бујар Хасанђекај веома ружним и неприкладним речима вређао православно свештенство, вернике и српске светиње.
      „Позивам на мир и суздржаност наше комшије Албанце, али и наше вернике и све православце којима тешко падају провокације којима смо изложени”, поручује свештеник Радуновић.
      Бољи познаваоци прилика о овом делу Црне Горе где живе већински Албанци, тврде да је на овакво понашање неправославних комшија инспирацију дао некадашњи председник Албаније Саљи Бериша. Он је рекао да „представници Српске православне цркве и екстремистичке групе провоцирају мештане и обнављају цркву” и затражио од државе Црне Горе да то хитно спречи.
      Мештани Албанци су покушали да црквену имовину прогласе сопственом својином, али су надлежни судови правоснажно пресудили да је „стварни власник” црква, то јест да је реч о црквеној земљи.                                                                                    
      Црква срушена 1941. године
      У црквеним књигама записано је да су цркву 1941. године порушили мештани албанске националности, међу којима су били Тахир Балидемај и Рам Монов.
      „Године 1902, митрополит Митрофан Бан својим писмом бр. 550 од 3. априла налаже свештенику гусињском Ђорђу Шекуларцу да огради место за цркву и гробље у Мартиновићима. Године 1928. почела је градња Храма Св. Василија Острошког Чудотворца у Мартиновићима, од камена... Завршена је тек десет година касније”, сведоче хронике.
      Црква је освештана 1938, а две године касније свештеник Ђорђе Шекуларац пише у годишњем извештају архијерејском намесништву андријевичком да у „Мартиновићима живи 73 мушке и 52 женске особе који су православни Срби”.
      „Године 1941, црква је срушена и остало је само метар висине зида у читавој основи. Међу рушитељима је био и Тахир Балидемај и Рам Монов, који се попео на цркву и бацио звоно”, сведоче списи.
      „Након Другог светског рата земљиште на коме је црквиште и гробље користио је или га издавао уз накнаду члан црквеног одбора Рашко Поповић.”
       
      http://www.politika.rs/scc/clanak/429628/Nesrpska-vecina-protiv-obnove-crkve-u-Gusinju
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Зашто треба уклонити владику Максима?
       
      Због велеиздаје; а после ниједан владика да ми изађе на очи и да каже: Нисмо мислили да је ситуација тако озбиљна. Црква има разноразне чланове са различитим даровима од истог Духа, а мени припаде пророчки. Дуги низ година сам говорио унапред шта ће се десити (артемити, Никодим Равноземљаш итд.), а то су многи отписивали на глупост, на немогуће и сл. и са смешком, а често и са ругањем, испратили. На жалост наших протестаната, који веле да се пророштва после записују, ова моја су била сва унапред записана, а постоје и протоколарна писам која сам упутио. Томе је сведок форум Поуке. Свако може да провери, иако мора да марљиво копа.
      Пророк није неко ко само говори о будућем, него на основу садашњег упозорава. Тако имамо Јону који се разочара што Господ не затре Ниниву. Увек сам упозоравао, а са радошћу прихватао оне који су се враћали са кривог пута. Но, у овом конкретном случају, ми немамо покајника.
      Јустин, заточеник и изолован, са којим као да делим судбину, је вапио: Свети Сава распет пред Патријаршијом! Исто је и данас. Зар то, господо владике, у свили и кадифи, не видите? – Наравно да не стављам све владике у исти кош. Лепа јела, удобни кревети, возила, ласкавци су успели да вас ослепе? Није вас срамота да узмете у уста име Саве који је крварио ноге по камењу? Лагао Доментијан? Није. Него немате вере и образа. Тргујете са Савом и користите га за ваше бесмислене и овоземаљске циљеве! Имате човека који је назвао Саву бандитом (неканонски задобио аутокефалију за државу, sic!) и изједначио његов рад са садашњом ситуацијом у Украјини!
      Максим, не само да је похулио на Саву, и на тој хули истрајавао, него је и нашу аутокефалију стављао под знаке навода, како је политика Фанара, тј. њихов правопис тако налаже, јер тиме означавају да су те аутокефалије кобајаги, тобожње, лажне, и да је цариградски патријарх Глава свим недопуњеним патријарсима. Пентархија је већ превазиђен пројекат, али користан да се свим аутокефалним црквама одузме аутокефалија. За сада не могу да негирају статус старих патријаршија, иако немају одговор на питање шта са Римом?, али хоће да све остале цркве подчине себи по моделу Украјине. Ви сте кобајаги аутокефални, а то значи само донекле аутономни, а Патријарху Иринеју (ја сам аутор који је написао сигурно највише апологија у корист српског Патријарха Иринеја) је глава Вартоломеј! Иринеј је незрео. Како је пак „аутокефалија“, на чему инсистира Максим са својим менторима из Фанара, дата држави, а не Цркви, онда та „аутономија“ важи само за границе одређених држава, а све што је у иностранству, тј. у „варварским земљама“, припада Фанару.
      Да ли је Максим узео паре од Ције или Фанара и колико, ја то не могу да кажем. Не бих улазио у то да ли је плаћен или добровољни сарадник, али је несумњиво у тој причи. Интерес Ције је да има једног преговарача, а не 20. То је много лакше да се исконтролише. Још када се зна да је тај један у Истамбулу, где ни Ердоган не зна да ли ће се ујутро пробудити, све постаје једноставније. Ако би им пало на памет да се нешто узјогуне, Американци могу да издају наређење да сви нестану у току ноћи, као што се скоро десило са саудитским новинаром.

      Прича није наивна, јер иако Максима не би следила епархија у одвајању од СПЦ, ипак може да нам направи проблем са преформулисањем статуса у САД, па да плаћамо милионе на адвокате да би се ствар вратила у нормалу. Ако би, у најгорој варијанти, Максим успео да потчини дијаспору Фанару, онда бисмо ми, Срби, најмање за век изумрли. Јер срце Србије је тренутно у дијаспори. Изгубиће се језик, родитељи ће помрети, деца ће пре да иду у Париз него у Доњи Милановац. Живе паре неће пристизати као сада. Не могу да разумем како неко не види да је ово самоубиство?!
      Не бих се задржавао на друге „врлине“ веселог Максима, као што је патолошко лагање, што смо црно на бело већ доказали. Кад неко има ђон уместо образа, онда је све могуће. Ако ви на Сабору затражите од њега да изјави како је Лепа Брена створила свет, он ће то потписати. Такав му је морал. Не разумем Амфилохија који га хвали да није хомосексуалац (као да је то похвала), и каже да је „моралан“. Ако је моралан једнако и бити лажов, онда ок. Потписујем. Али, велим ти, Владико, да као што си много пута погрешио, и то накнадно увидео, а ја ти на време скретао пажњу, тако је и сада. Фанариоти су сада узели да врше притисак на СПЦ око Македоније, и тајминг је промишљен, јер су то лукави бизантинци, па да СПЦ не изда неко јаче саопштење, али сте ви следећи за одстрел. Зато је неморално ваше штићење Максима. Та клановска политика ће нас уништити, али ви као да се над тиме нисте извили. Да не помињем владику Атанасија који се претворио у ћутолога. Као да је кастриран. 
      Ја се ни најмање не руководим оном: Рекох и спасих душу своју! Не. Мене не интересује моја судбина, јер је имам код Господа. Мене интересује опште наше добро, и слободно могу да станем иза своје речи. Сада су неки узели да спинују и кажу како већина владика нису хтели да дође Вучић. А он дође са хартијама. И онда шуш! Неморал вас је убио. Зато немате храбрости да обријете Максима. Срам да вас буде! Скинусте за бесмислице Јована нишког, Георгија канадског, Филарета... Туга ме обузима и плачем над оним што радите и не радите. Јустин Ћелијски је плакао свакодневно иако није знао ни пола овога што ја знам и читам. Угојили сте се, господо, од сала не можете да мислите.       
      Ја сам фанарски клирик. Нама су забранили да било шта на ове теме пишемо или чак причамо. Имам акт. Звали су ме на одговорност већ 3 пута. Максим ме је пријавио 2 пута патријарху Вартоломеју. Ја сам по цену рашчињења узео да заступам позицију СПЦ. Иоле нормална особа зна шта то значи. Зато сада сваког владику понаособ прозивам. Са чиме ћеш Ти пред Саву? У Риму је проплакала икона св. Саве кад сам ја дошао. Забележено у штампи. Да ли од радости или туге?
      Ако се не слажете са промоцијом Источног Папе и стварања једне New Age црквене структуре, склоните Максима. Ако га не пипнете, онда Патријарх Иринеј да прави сваки пут 3 метаније до земље и љуби папучу Вартоломеју! Склањањем Максима послала би се снажна порука Фанару да не могу да се мешају у послове других Цркава и да било каква њихова акција око наших цркава неће бити поздрављена. Такође би се послала јасна порука Руској Цркви да делимо њихов став поводом Украјине, као и да смо дубоко захвални на свим жртвама које је руски народ поднео ради нас током векова. Захвалност на речима не треба никоме, него на делима.
       
      Свештеник Зоран Ђуровић
      Рим, 16. мај 2019

      View full Странице
×
×
  • Create New...