Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Neverovatno je na šta smo sve spremni samo DA NE PUKNE BRUKA

Оцени ову тему

Recommended Posts

QpRk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Koliko dugo osećate bol i patnju zbog neuzvraćene ljubavi, šikaniraju vas, osećate da ste drugačiji od većine ili ono najgore trpite fizičko i psihičko nasilje u porodici, ali pretvarate se i ćutke sve to trpite godinama, ne odlučujete se za radiklne rezove samo da ne bi pukla bruka! Čini se da Srbi više od kod bilo kog drugog naroda zaziru od toga "šta će svet reći".

Tako je kada razmišaljaju o razvodu ili kada su u situaciji da im je dete ili ukućan teže bolestan, ako slučajno imaju nekog najbližeg drugačije seksualne orijntacije... Ćute i trpe da ne puke bruka - žena trpi muživljevo iživljavnje, krije se da je dete narkoman, žena alkoholičar... Kao da je lakše imati nesrećan život i prikrivati problem nego ga rešavati, jer bi se upravo tako za sve i saznalo.

- Bila bih srećnija milion puta da su se moji razveli. Dvadeset pet godina sam slušala svakodnevno svađe, pretnje i strahovala kada čujem ključ u bravi jer znam šta sledi. Imam traume za za ceo život! Zbog sve dece koja su prošla ili prolaze ovakve i slične stvari, ja vas molim da se razvedete i svima ulepšate život – napisala je čitateljka „Blica“ komentar na tekst šta sve deca trpe u lošem braku koji traje upravo zato što su se roditelji plašili da se razvedu "da ne bi pukla bruka".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li smo sami mi Srbi takvi?

Tako tipično za našu sredinu, pomislili bi mnogi. Stručnjaci, međutim, kažu da se radi o fenomenu koji je nije tako specifičan samo za našu sredinu, ima toga svuda u većoj ili manjoj meri.

Aleksandar Tomašević, asistent na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, napominje da većina ljudi u svim društvima i kulturama brine o tome kakvo mišljenje drugi imaju o njima.

Mali je broj ljudi bilo gde na svetu sposoban da se samostalno nosi sa pritiskom i osudom okoline. A u situaciji kada među najbližim osobama ne nailazimo na podršku i razumevanje i nemamo kome da se obratimo za pomoć, jedino što preostaje jeste prikrivanje problema, samim tim i osećanja zbog straha da li će nas prijatelji, porodica, kolege, komšije... gledati drugačijim očima. A sve to na kraju dovodi do još većih psiholoških i društvenih problema.

- Mehanizam stvaranja i održavanja reputacije je jednostavniji kada je reč o bliskim društvenim odnosima „lice u lice“, međutim kada je reč o osudi od strane našeg šireg društvenog okruženja, rodbine, suseda i slično, stvari su dosta komplikovanije. Pre svega, reč je o zaključcima koje drugi donose o nama na osnovu nepotpunih informacija, često iz neproverenih izvora, tračeva, i reč je procesu koji je u potpunosti izvan naše kontrole – kaže Aleksandar Tomašević.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U svakodnevnom izrazu "da ne pukne bruka", ključan je naglasak na reč „pukne“ jer se u nekim slučajevima zaista radi o „eksplozivnoj“ reakciji okoline na naše ponašanje koja ima nepredvidivu dinamiku, naglašava Tomašević.

Jedna osuda, povlači niz drugih, a to boli

- U različitim kulturama različita ponašanja i stanja izazivaju ovakve reakcije. To mogu biti razvod braka, homoseksualnost, bolesti zavisnosti, depresija i drugi psihološki problemi, ali i gubitak posla ili neki drugi vid neuspeha. Kada je osuda od zajednice vođena predrasudama onda se ona retko zaustavlja na jednoj diskvalifikaciji. Dakle, ne osuđuju nas samo zato što smo se razveli, nego smo zbog toga i loši roditelji, neodgovorni ili nemoralni ljudi. Tako da pomisao da će zbog nečega „pući bruka“ podrazumeva, opravdan ili neopravdan, strah od nepredvidive stereotipne reakcije okoline, te pokušavamo da to nešto prikrijemo ili sakrijemo od drugih – kaže sociolog.

Kada imamo podršku najbližih, onda sve ostalno lakše pada

Poručuje da nam bliske osobe mogu pružiti utehu u stresnim životnim situacijama i da je ponekad dovoljno imati nekoga sa kime ćemo iskreno popričati, popiti kafu ili prošetati.

Share this post


Link to post
Share on other sites

- Manje brinemo o mišljenju okoline kada znamo da imamo podršku nama važnih ljudi -  kaže za “Blic” Tomašević.

Stoga, dodaje, ne treba da čudi podatak do kojih su došle kolege sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, prema kojem razvedene majke u Srbiji u proseku imaju nešto snažniju mrežu društvene podrške u odnosu na udate majke, jer upravo im je ona bila neophodna da bi prebrodile ovaj stresan životni događaj.

Razvodi pod stare dane slika i prilika koliko ljudi mogu da trpe

- Svašta ljudi trpe zbog sela, ali da svi ti ljudi neće biti tu da vam pomognu kada vam pomoć zatreba. Verujem da nije lako razvesti se, ali verujem da je još teže trpeti sve i svašta – smatra jenda naša čitateljka.

Vesna Stanojević, koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici u Beogradu, objašnjava da su razvodi pod stare dane slika i prilika toga da nečiji život prođe u tome što trpi nasilje da porodicu ne bi bio loš glas.

- Imala sam primere žena koje dođu kod nas i kažu da su prve žene u porodici koje se razvode, što u prevodu znači da je prva koja će oburkati porodicu - kaže  Vesna Stanojević: "Ona ne zna zbog čega je to tako, a to je zapravo tako bilo da ne bi obrukali porodicu".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako dodaje, majke često govore ćerkama: “Trpi i ćuti i ja sam trpela tvog oca, to će vremenom da ga prođe”.

Ćute i život im prođe čekaujuči nešto što se nikad ne dogodi

- I tako sve prolazi, tako se trpi i godine prođu i onda kada pogledamo iza sebe vidimo da nismo bili nigde i nismo uradili ništa. Kada se stariji razvode to po meni ima i logike, jer pojedine žene čekaju, recimo, da deca završe školu, da dobiju svoje parče hleba. Ali nije suština u tome, već u životu te žene koja je ceo svoj život provela trpeći i čekajući da se nešto dogodi što se nije dogodilo – kaže  Vesna Stanojević.

A šta žene čekaju? Većina ih čeka da se muž promeni na bolje, da će promeniti ponašanje, a ona će izaći iz tih problema.

- Te promene se uglavnom ne dešavaju, jer ljudi koji to rade misle da se ponašaju na način koji je najnormalniji i da tako treba. To su naučena ponašanja koja se nose iz  primarnih porodica. Kroz moju praksu promene se kod njih se ne dešavaju. Žene često da ne bi rekle da neće da obrukaju porodicu kažu da trpe nasilje zbog dece. Kada je pitate da li misli da li su njena deca bila srećna u braku u kome je ona dobijala batine, one kažu da zna da nisu. Ona je znala da joj deca nisu srećna, ali joj je da to da trpi u lošem braku zbog dece bio samo izgovor – zaključuje Stanojević.

Upravo to pobtvrđuje još jedan komentar na priču na našem sajtu o "sedim brakovima":

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na kraju se pokaju što su trpele nasilnike godinama

- I dan danas u sigurnim kućama imamo priču da se one posle kaju što nisu ranije prekinule agoniju. Kažu “da sam znala uradila bih mnogo ranije”. Shvate da je ta priča da li bruka ili ne, porodicu sasvim nebitna kada su u pitanju i njena deca. Pokaju se i to ne mali broj. Postanu svesne da su trpele bez ijednog opravdanog razloga – kaže Vesna Stanojević.

 

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/trpeli-su-se-godinama-meni-unistili-zivot-neverovatno-je-na-sta-smo-sve-spremni-samo/3tqg9ry

Share this post


Link to post
Share on other sites

“ŠTA ĆE DRUGI LJUDI DA KAŽU?” – OBIČNO PITANJE ILI NEŠTO DRUGO?

„Šta će drugi ljudi da kažu?“ je rečenica sa kojom se najčešće prvi put susretnemo tokom odrastanja tako što je čujemo od drugih ljudi, u obliku reakcije na naše iskazane želje, potrebe i namere, ili manifestovano ponašanje. Tokom vremena, ukoliko je bila sastavni deo našeg odrastanja, neki od nas su je usvojili kao filter kroz koji provlače svoje želje i potrebe i refleksno je upućuju sebi kad god nešto požele, naume ili urade.

Kakvo pitanje je „Šta će drugi ljudi da kažu“? Kako izgleda odgovor? Koje poruke dobijamo i šaljemo ovim pitanjem? U kojim situacijama postavljamo ovo pitanje?

Pod uticajem učenja i sticanja novih iskustava usvajamo nova saznanja i menjamo svoje stavove i mišljenja. Proces promene sa sobom donosi i nove izbore – nove „želim“ i „ne želim“. Tokom procesa promene, neki od nas postanu svesni direktiva „treba“ i „mora“ po kojima žive i krenu da ih preispituju i menjaju.

Mi imamo kapacitet da odgovorimo i da odaberemo odgovor na podražaje koje dobijamo iz okoline, kao i na naše unutrašnje podražaje. Prihvatanjem da imamo kapacitet da biramo svoje odgovore prihvatamo i da smo odgovorni za svoje izbore.

PROCES, IZBOR I PROMENA

Naše postojanje je proces. Rastemo, razvijamo se i menjamo. Menjaju se naše potrebe, želje, ukusi i ponašanje. Pod uticajem učenja i sticanja novih iskustava usvajamo nova saznanja i menjamo svoje stavove i mišljenja. Proces promene sa sobom donosi i nove izbore – nove „želim“ i „ne želim“. Tokom procesa promene, neki od nas postanu svesni direktiva „treba“ i „mora“ po kojima žive i krenu da ih preispituju i menjaju. Šta i da li „treba“ i „mora“.

„Šta će drugi ljudi da kažu?“ nije pitanje, iako liči na pitanje i izgovara se u formi pitanja. Ovo je komentar i primedba koja izražava lično mišljenje onoga koji je izgovara, zaodenuta u formu brige o mišljenju drugih ljudi.

Naš lični rast i razvoj utiče i na naše okruženje. Ljudi oko nas mogu različito da reaguju na naše promene, u zavisnosti od svojih potreba, svojih „želim“, „ne želim“, „treba“ i „mora“. U skladu s tim, sa nekim ljudima ćemo se još više zbližiti, a sa nekima udaljiti. Neke ljude ćemo „ponovo“ otkriti i međusobno se dublje povezati, a sa nekima ćemo prekinuti kontakt, na svoju ili njihovu inicijativu.

Dodatan nemir unose paralelne poruke – ona eksplicitna, izgovorena: „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i ona implicitna, neizgovorena: „Ne razumem te i ne podržavam“.  Nemir, jer reagujemo na implicitnu poruku koju neverbalno dobijamo i koja je dominantna i prava. A to je nerazumevanje nas i procesa koji se u nama odvija i odsustvo podrške.

Trenutak promene, kada izgovorimo ili uradimo nešto što za okolinu upadljivo odstupa od onoga što od nas očekuje i na šta je možda navikla, jedna je od najčešćih situacija kada neko može da nas upita: „A šta će drugi ljudi da kažu?“.

EKSPLICITNE I IMPLICITNE PORUKE

„Šta će drugi ljudi da kažu?“ nije pitanje, iako liči na pitanje i izgovara se u formi pitanja. Ovo je komentar i primedba koja izražava lično mišljenje onoga koji je izgovara, zaodenuta u formu brige o mišljenju drugih ljudi. A to lično mišljenje često je neslaganje sa našim izborima i nerazumevanje naših želja, motiva i potreba. Neslaganje i nerazumevanje uglavnom idu zajedno sa odsustvom podrške, koja nam je često i najpotrebnija u trenucima promene.

Dodatan nemir unose paralelne poruke – ona eksplicitna, izgovorena: „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i ona implicitna, neizgovorena: „Ne razumem te i ne podržavam“.  Nemir, jer reagujemo na implicitnu poruku koju neverbalno dobijamo i koja je dominantna i prava. A to je nerazumevanje nas i procesa koji se u nama odvija i odsustvo podrške. Ona eksplicitna je samo nefunkcionalni paravan za prikrivanje prave poruke, što potvrđuje i sama forma pitanja i pokušaj da na njega ozbiljno odgovorimo: „Drugi ljudi će da kažu… Šta?“

Da li i kako možemo da znamo šta će drugi ljudi da kažu? I koji su ti „drugi ljudi“, kolika je ta grupa, ko sve ulazi u njen sastav, po kom kriterijumu, i šta im je zajedničko? Kako će oni to da kažu – horski, kao u grčkoj drami, ili će svako nastupiti odvojeno, kao solista?

Prema teoriji promene u geštalt terapiji, promena nastaje onda kada mi postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da budemo ono što nismo. U skladu s tim su i naši novi izbori i odluke, kao rezultat promene koja se u nama dogodila i koju smo osetili.

Drugi ljudi će da kažu ono što će da kažu, ako išta kažu i ako se uopšte i bave komentarisanjem naših izbora. Šta god da kažu, uglavnom će govoriti o sebi, svesni toga ili ne, i mi na to ne možemo da utičemo. To je njihovo i nema veze sa nama. Ono na šta možemo da utičemo su naše ponašanje i naši izbori. Možemo da izaberemo da ispravno čujemo „pitanje“ „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i da odreagujemo na pravu poruku. Da kažemo šta čujemo i kako se osećamo zbog toga. Tako ćemo skloniti paravan i stvoriti uslove da pričamo o onome što jeste i što se dešava sada i ovde, čime stvaramo uslove za otvorenu i zdravu komunikaciju. Naravno, ukoliko druga osoba to prihvati. Ili, možemo da budemo svesni prave poruke i baš zbog toga da nemamo potrebu da ulazimo u raspravu. Izbor je naš i zavisi od naših potreba.

Promena je životna činjenica i samim tim je i neizbežna. A u vezi sa tim šta će drugi ljudi da kažu, možda je osnovno da smo svesni da je najvažnije šta mi kažemo, jer se radi o nama i našoj odgovornosti za kvalitet vlastitog života.

PROMENA KAO EGZISTENCIJALNA ČINJENICA

Još je grčki filozof Heraklit govorio da je u prirodi samo promena večna i neprestana i da „sve što se zbiva, zbiva se po nuždi“. Prema teoriji promene u geštalt terapiji (paradoksalna teorija promene kako je naziva Arnold Beiser, psihijatar i geštalt terapeut), promena nastaje onda kada mi postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da budemo ono što nismo. U skladu s tim su i naši novi izbori i odluke, kao rezultat promene koja se u nama dogodila i koju smo osetili. Odatle i iznenađenje okoline, jer menjamo ponašanje na koje su navikli ljudi oko nas.

I pitanje „Šta će drugi ljudi da kažu?“ je u osnovi reakcija na promenu, najčešće neželjenu ili samo nepoznatu, pa time možda i zastrašujuću za onoga koji ga postavlja. Promena je životna činjenica i samim tim je i neizbežna. A u vezi sa tim šta će drugi ljudi da kažu, možda je osnovno da smo svesni da je najvažnije šta mi kažemo, jer se radi o nama i našoj odgovornosti za kvalitet vlastitog života.

 

https://gestalt.org.rs/sta-ce-drugi-ljudi-da-kazu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Trifke,
      https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ
       
      Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).
      “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."
      'Pročišćenje istinom'
      Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.
      “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.
      Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.
      Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.
      Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 
    • Од JESSY,
      Bilo da razmišljamo o događajima iz prošlosti, događajima koji se dešavaju sad ili koji će se desiti u budućnosti, ono što govorimo sebi i načini na koje mislimo o negativnim događajima u našim životima, mogu uticati na naše emocionalne reakcije.
      Preterano fokusiranje na negativan emocionalni sadržaj događaja ili njegovo ponavljanje iznova i iznova u našem umu, može voditi češćem ruminiranju i dovesti do toga da se sve lošije osećamo.
      Ali, postoji nada. Nedavno su istraživači sa Univerziteta u Mičigenu i Univerziteta u Kalforniji otkrili da postoje načini na koje možemo da razmišljamo, a koji nam mogu biti od pomoći i voditi ka novim perspektivama ili ka umanjenju distresa i anksioznosti.
    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin stigao je juče u jednodnevnu zvaničnu posetu Srbiji.

      Ruski Il-96 13. januara na aerodromu ''Nikola Tesla'' kao prethodnica visoke ruske državne delegacije na čelu sa predsednikom Putinom / Foto: Zoran Tadic
      Na beogradski aerodrom ‘’Nikola Tesla’’ u 13:04  časova sleteo je specijalno opremljeni predsednički putnički avion Iljušin Il-96-300PU(M1) registracije RA-96022 , takozvani ‘’Борт номер один’’ najveći tip vazduhoplova u ruskoj floti za prevoz veoma važnih ličnosti (VIP). Prilikom ulaska u vazdušni prostor Srbije Putinov avion dočekala su tri lovca MiG-29 RV i PVO Vojske Srbije koji su ga pratili sve do sletanja.

      Ministarstvo odbrane je saopštilo da je u današnjoj misiji lovačke zaštite dolaska predsednika Rusije u vazduhu bilo 6 lovaca MiG-29.

      U kojoj je letelici Putin?
      Interesantno je da su na „Nikolu Teslu“ sletela sva tri Iljušina 96 predsedničke flote Ruske Federacije. Vladimir Putin bio je u drugoj letelici registracije RA-96022. Prvi je u 11:19 sleteo RA-96017. Drugi Iljušin bio je praćen od strane tri lovca MiG-29 (jednog dvoseda i dva jednoseda), trećeg su pratila dva.

      Sve tri letelice mogle su da se prate preko komercijalnog servisa za praćenje letova Flightradar24 osim kada je u jednom trenutku praćenje drugog aviona u kojem je bio Putin bilo isključeno. Većina klasičnih medija je greškom javila da je predsednik Ruske Federacije sleteo u prvom avionu.
      Prvi je sleteo „17“ sa prethodnicom delegacije. Razlikuje se od druge dve letelice po izostanku komunikaciione GPS i GLONNAS antene na „leđima“ letelice / Foto: Tango Six „22“ u kojem je sleteo Putin / Foto: Tango Six Trećeg Iljušina pratile su samo dva MiG-a 29 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prethodnicu velike ruske delegacije dovezla su 14. januara dva teška transportna aviona Il-76MD Državne aviokompanije 224. letačka jedinica a u njima su se nalazila specijalna vozila kao i pripadnici ruskih bezbednosnih službi. Ova jedinica zadužena je između ostalog, i za prevoz tereta i opreme koju koriste visoke državne delegacije prilikom putovanja, kako na domaćim linijama tako i u inostranstvu. Još ranije, 12. januara na Teslu je sleteo i Il-96 koji se već sutradan vratio u Rusiju.
      Rusija za potrebe prevoza predsednika i visokih državnih delegacija trenutno koristi tri aviona Il-96-300PU(M1) / Foto. UAC Rusija poseduje jednu od najvećih vazduhoplovnih flota za prevoz veoma važnih ličnosti odnosno samog državnog vrha. Njihova glavna baza jeste aerodrom Vnukovo tj. njegov specijalni državni terminal Vnukovo-2. Svi vazduhoplovi nalaze se u sastavu Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’ (poznata i kao ФГБУ СЛО ‘’Россия’’) koja poseduje čak 67 aviona i helikoptera, pretežno ruske proizvodnje, od kojih se za prevoz predsednika upotrebljava 8-12 aviona i oko 9helikoptera. Ova jedinica nalazi se pod upravom Administracije predsednika Ruske Federacije a do 31. januara 2009. bila je deo aviokompanije ‘’Rusija’’. Zanimljivo da se određeni broj aviona može iznajmiti.
      Njen najveći vazduhoplov jeste četoromotorni putnički avion Il-96 kojih ima čak 11 od kojih 10 Il-96-300 i jedan Il-96-400. Od 10 aviona varijante -300 pet predstavljaju posebno opremljene Il-96-300PU(M) (ПУ – Пункт Управления) koji su ujedno i leteća komandna mesta. Prvi Il-96-300PU isporučen je još 1995. za tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina i u toj nameni zamenio je avion tipa Il-62. Drugi avion Il-96-300PU, namenjenog predsedniku Putinu poleteo je aprila 2003.
      Dokumentarni film televizije “Rusija 1“ o predsedničkom avionu:

      Luksuzni enterijer aviona koji je rađen u podružnici austrijske kompanije Diamond Aircraft u Engleskoj, sastoji se između ostalog od pozlaćenih sanitarija kupatila, unutrašnjih oplata obloženih svilom, mermernih podova. U avionu se nalaze tri bara, teretana, kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba, radni kabinet površine 10 m2. Maja 2010. naručena su još dva aviona Il-96-300PU(M1), prvi je isporučen decembra 2012. a drugi krajem januara 2014. Potom je aprila 2013. potpisan ugovor za još jedan Il-96-300PU(M1) koji je isporučen jula 2016. Od 2014. godine dva starija Il-96-300PU(M) se nalaze u rezervi dok se aktvino koriste tri novija aviona. Osim prevoza predsednika i najviših političkih i vojnih delegacija, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili nuklearnog sukoba ovi avioni postaju mesta odakle se komanduje oružanim snagama. Osim što su luksuzno uređeni, za komandovanje vojskom ovi avioni poseduju specijalnu opremom za komununikaciju, navigaciju i identifikaciju a tu su i sistemi samozaštite od mogućeg napada na sam vazduhoplov. Postoji i podatak da avion poseduje i kapsulu za spasavanje.
      Leteće komandno mesto Tu-214PU. Drugi važan vazduhoplov u floti Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’, ujedno i najbrojniji, jeste familija Tu-204 i Tu-214 (Tu-204-200). U upotrebi je čak 20aviona od kojih 4 pripadaju administraciji predsednika. To su dva leteća komandna mesta Tu-214PU (ПУ – Пункт Управления) i dva rezervna aviona Tu-214SUS(СУС – Самолёт-Узел Связи) koja predstavljaju leteća komunikaciona čvorišta. Ostatak flote čini 5 Tu-214SR (СР – самолёт-ретранслятор, avion repetitor), jedan Tu-214VPU (ВПУ – воздушный командный пункт, koristi ga i Federalna služba bezbednosti – FSB), 4 Tu-214, jedan Tu-204-100 i 5 Tu-204-300.
      Suhoj Superjet 100 Dassault Falcon 7X. Novije nabavke aviona uključuju 6 putničkih An-148-100EA, dva Suhoj Superdžet 100 (prvi predat na upotrebu krajem juna 2016.), a iz inostranstva su kupljena dva Airbus A319-115 i dva poslovna Falcon 7X. Od starije garde još uvek se koriste tri laka putnička Jak-40, dva Tu-134A-3 i dva Tu-154M. Što se tiče helikoptera glavninu flote čine srednji transportni Mi-8 sa ukupno 20primeraka, pretežno u podverzijama salonske varijante Mi-8PS. Osim njih tu su i 4 AW139.
      224. letačka jedinica prvobitno je formirana 1979. kao 224. samostalna transportna aviojedinica koja je bila namenjena pre svega za obezbeđivanje transporta tokom sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Formalno jedinica je bila potčinjena Ministarstvu civilne avijacije SSSR i letela je na avionima An-12. U skladu sa dekretom predsednika Rusije današnja Državna aviokompanija ‘’224. letačka jedinica’’ osnovana je 15. januara 1993. za potrebe vazdušnog saobraćaja po nalozima predsednika države, vlade i Ministarstva odbrane.
      Dolazak dva aviona Il-76MD 224. letačke jedinice na aerodrom “Nikola tesla“ 14. januara:

      Iste godine jedinica je započela letove na teškim transportnim avionima Il-76 i An-124 preuzetim od 12. divizije vojno-transportne avijacije Vojno vazdušnih snaga (VVS) i svojom delatnošću počela da donosi prihode koji su donekle poboljšali finansijski položaj vojnog vazduhoplovstva. 2008. godine je u okviru vojnih reformi ova aviokompanija postala Otvoreno akcionarsko društvo (OAO) ‘’Oboronoservis’’ u stopostotnom vlasništvu države koju zastupa podružnica Ministarstva odbrane OAO ‘’Aviaremont’’. 224. letačka jedinica koristi avione koji su deo inventara VVS/VKS i nalazi se u sastavu 6955. vazduhoplovne baze. Flotu jedinice čini 18 Il-76MD i 8 An-124, avioni Il-76MD koriste se za potrebe Administracije predsednika države i njima se, osim drugih različitih tereta, prevozi i vozni park koji koristi predsednik i visoke državne delegacije, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Iljušini 76 baziraju na aerodromima Migalovo, Taganrog-Centralni i Orenburg-2. Avioni An-124 čija je matična baza Sešća obavljaju širok spektar prevoza veoma teškog i gabaritnog tereta širom sveta. Između ostalog ovi avioni su leteli i za SAD a izvršavali su i prevoze za potrebe NATO snaga u Avganistanu kao i francuske vojske stacionirane u Maliju.
      Živojin BANKOVIĆ

      (druga i četvrta foto-MORS: treća РИА НОВОСТИ)
       
    • Од JESSY,
      Da li vreme „leči sve rane” i zašto ne?
       
      Vreme nas menja, oblikuje i u nekim slučajevima potpuno maskira naše rane. Ali samo po sebi, ono ne čini ništa osim što nam obezbeđuje sate i dane u kojima ćemo iznova analizirati ranija iskustva.
      Mudrost, iskustvo i znanje nas mogu izlečiti. Ali vreme, ne.
      Kako prolazi, vreme nas navodi da ponovo kopamo po starim ranama i razmišljamo da li smo osoba kakva smo mislili da jesmo. Daje nam i dodatne dane u kojima ponovo možemo da osećamo bol koju smo iz različitih razloga gurali pod tepih.
      Žalost ne može postati lakša pukim prolaskom vremena. Trauma se ne leči sama od sebe, a sećanje na raskide i ostavljanja nas nikad zaista neće napustiti.
      Godinama postajemo nešto zreliji, ali i sve više postajemo svesni emocija.
      Oni koji su pronašli adekvatnu stručnu pomoć, vremenom se mogu izlečiti. Ali oni koji još nisu, ostaju u mestu, povređeni, uprkos tome što vreme prolazi.
      Vremenom takođe, bol ne samo da neće nestati, nego može postati i nepodnošljiva. Bol ne nestaje sama od sebe i jedino što možemo da uradimo je da vežbamo kako da se na adekvatan način odnosimo prema njoj.
      Neki ljudi u tome uspevaju, pa nauče da bol izraze kroz neki vid umetnosti – pišu ili traže sebe u knjigama. Pevaju, plešu ili pronalaze neki drugi hobi koji im postaje istovremeno izduvni ventil i prilika za stvaranje nečeg novog. Neki drugi ljudi izlaze na kraj sa intezivnim teškim osećanjima kroz ljutnju i razdražljivost. A neki treći se jednostavno, osećaju preplavljeno.
       
       
×