Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Протопрезвитер-ставрофор Михаило Павловић: О Јеванђелској причи тринаесте недеље по Педесетници

Rate this topic

Recommended Posts

Јеванђељску причу тринаесте недеље по Духовима (Мт, 21, 33-43) о винограду, његовом господару, слугама и синовима, слушаоцима Радија Источник тумачио је протојереј – ставрофор Михаило Павловић, умировљени парох ваљевски. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник.

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Протојереј-ставрофор Милан Николић (1952–2020) био је један од најобразованијих свештеника у граду Нишу. Након свршене богословије, желећи да студира и да изађе у сусрет изазовима друштвених наука, као и другим изазовима везаним за социјално и педагошко служење, уписао је и успешно завршио студије социологије. Почео је да постиже резултате на плану друштвених истраживања, али је у једном животном тренутку схватио да жели целокупан свој живот и рад да посвети својој цркви.     Након рукоположења 1996. године и постављања на место пароха у Лесковцу, имао је благослов и поверење Његове светости Патријарха Иринеја, тада Епископа нишког, да интелектуалним радом допринесе активностима цркве. У време када још није била уведена верска настава у школама. грађани Лесковца могли су да стекну најверодостојније хришћанско образовање, јер се отац Милан, подржавајући и организујући у томе и друге свештенике, редовно обраћао вернима преко локалних медија. У начину на који је он, онда као лесковачки парох, повезивао градске медије, градске институције и цркву, показали су се најбољи плодови његовог образовања, као и одговарајућег умећа комуникације коју и касније примењивао у својој служби. Лесковац је и данас познат по живој катихетској и мисионарској активности својих свештеника, на темељима које је у значајној мери пре више од две деценије покренуо у том граду отац Милан Николић.   Доласком на место пароха у Нишкој Бањи 1999. године отпочео је други период у његовом животу, уједно и једна другачија врста образовања, духовног образовања, стеченог кроз искуство пастира који се на свестран начин посвећује својој служби. Учио је у томе од најбољих духовника, пре свих од знаменитог игумана Илије, који је у то време служио у околини Ниша, а након свог одласка из ових крајева своју бројну духовну децу усмеравао да се обрате њему. Отац Милан је својим трудом привукао пажњу многих, од учених студената теологије до простих боготражитеља и намерника из народа. Ова пажња и љубав којом су му људи узвраћали остала је приметна и након његовог умировљења, све до последњег дана његовог живота, имајући у виду начин на који су му се обраћали и интересовали се за њега.   Врата његовог дома била су отворена за све. Он је са својом породицом, госпођом Добрилом и децом Данијелом и Далибором, двадесет четири сата дневно служио својим парохијанима. Свако ко је имао потребу да буде саслушан, да му буде пружена рука, могао је да се обрати оцу Милану, да уђе у његов дом и да добије све што му је потребно, од духовне до материјалне подршке, разговора, савета, исповести и молитве. Сву пажњу народа који му је долазио он је преусмеравао ка Богу. Свакодневно је, нетипично за парохијског свештеника, читао велики број молитвословља за здравље људима који су му долазили с многих страна, никада не прихватајући заслуге ни похвале за то, чак ни после живих духовних посведочења којима је Господ на те молитве одговарао.   Није се његова пастирска служба само на томе задржала. Још је као парох у Нишкој Бањи предузео велики труд на обнови једне од цркава у својој парохији, Храма Светих архангела у Првој Кутини. Обилазећи Брзи Брод, још једно од многољудних насеља његове парохије на периферији Ниша, које није имало своју цркву, уверио се у многе невоље с којима су се становници овог места суочавали, од социјалних до духовних. Отац Милан је својим снагама, без икакве подршке општинских и градских власти, само на основу добовољних прилога истакнутих појединаца и верног народа, подигао у овом насељу велелепни Храм Света три јерарха у средњовековном градитељском стилу, мукотрпно се трудећи наредних година на свему што је било потребно да би се тај објекат легализовао. Након увођења редовних богослужења у овој изузетно значајној задужбини јула 2011. године, Његова светост Патријарх Иринеј поставио је оца Милана на место старешине и првог пароха брзобродског. Отац Милан је са још већим интензитетом развио свој пастирски рад и служење, организујући читаво ово нишко насеље око цркве, окупљајући народ свих узраста и покрећући важне грађанске иницијативе. На старом црквишту у близини локалитета Медијана подигао је крст и после више од пола века обновио литију на празник Светог пророка Јеремије, везујући за живот цркве локалне пољопривреднике, који су овом светитељу и раније указивали част народним светковинама.   Био је један од ретких нишких свештеник који је свесрдно подржавао рад Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша који изучавају православну традицију, дајући своје прилоге и присуствујући на свим значајнијим манифестацијама ове установе. То показује да отац Милан ни у старијим годинама није заборавио своју младалачку посвећеност науци и светоотачкој литератури, о чему сведочи и његово последње предавање које је, у присуству великог броја својих поштовалаца, одржао у Светосавском дому Саборне цркве у Нишу, марта 2017. Од Његовог преосвештенства Епископа г. Теодосија је протојереј Милан Николић добио и највише свештеничко звање протојереја-ставрофора, са правом ношења напрсног крста.   Ивица Живковић     Извор: Епархија нишка
    • By Логос
      У теби, мати, верни образ Божији засија, узевши крст и следећи Христа. Делима си подучавала како укротити тело као пролазно, и ценити душу као бесмртну. Стога се и твоја душа, преподобна Марија, радује са ангелима. (тропар)

      Преподобна Марија Египћанка   Свети Григорије Палама: Беседа изговорена у пету недељу Великог поста   Преподобни Јустин Ћелијски: Прва беседа у пету недељу Великог поста   Преподобни Јустин Ћелијски: Друга беседа у пету недељу Великог поста   Свети Владика Николај: Еванђеље о служби и страдању Сина Божјег   Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Пета недеља великог поста)   Архиепископ Аверкије (Таушев): Пета недеља Великог поста   Беседа Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2015. године у новосадском саборном храму (аудио)   Беседа Епископа јегарског Порфирија изговорена у пету недељу Великог поста, 2014. године у Светоархангелској обитељи у Ковиљу   Протојереј Андреј Ткачов: Радујте се развратници покајани   Јеромонах Игнатиjе (Шестаков): Славољубље (Беседа у пету недељу Великог поста)   Ђакон Вељко Васиљев: О првом бденију   Катихета Бранислав Илић: Пета недеља Великог поста – Преподобне Марије Египћанке   Катихета Бранислав Илић: Прво бденије – сиже великопосних дана   Катихета Бранислав Илић: Друго бденије – похвално пјеније Богомајци    ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста (пета недеља Великог поста)   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Глувна   Радио Беседа: Недеља преподобне Марије Египћанке (аудио)   Радио Светигора: Пета недеља Часног Поста - Глувна (аудио)     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 
    • By Логос
      Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију.
       
      Прво бденије – сиже великопосних дана   Друго бденије – похвално пјеније Богомајци
      Прилог васељенски Радио-Светигора: 
       
      Бранислав Илић говорио о службама Првог и Другог бденија • Радио ~ Све
      SVETIGORA.COM Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. Прво бденије –... Прилог Радио Беседа:
      Богослужбене особености пете недеље Свете Четрдесетнице – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној Марији Египћанки. Пету недељу Великог поста...  
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Доносимо видео записе пастирске беседе протопрезвитера-ставрофора др Милоша Весина који је говорио о савременом искушењу које нас је задесило, те указао да као хришћани не бисмо смели да губимо веру и да себе испуњујемо страхом.     
    • By Логос
      Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом.     Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала!   Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи.   Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре.   Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”.   Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека.   Бар два разлога за поштовање здравствених прописа   Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”!   Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја!   Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза.   Зашто једна кашика?   А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом?   Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају.   За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива.   Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком.   ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере.   При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа.   Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...