Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Recommended Posts

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

 

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Psihologija posedovanja

Share this post


Link to post
Share on other sites

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godinepokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

 

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

 

https://kultivisise.rs/psihologija-posedovanja-zasto-stvari-dozivljavamo-kao-produzetak-sopstvenog-identiteta/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Značajne razlike u odnosu prema religiji, istopolnim brakovima i pravu na abortus održavaju gvozdenu zastavu između istoka i zapada Srbija iskazuje veći stepen tolerancije prema Jevrejima i muslimanima od većine zemalja centralnog i istočnog bloka Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države Iako postoje izuzeci, generalno, centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna
      Među prvima u „podeljenoj“ Evropi po stepenu kulturološkog šovinizma, ubeđeni da su superiorna nacija dok je pravoslavlje za većinu neizostavni deo nacionalnog indetiteta, Srbi pokazuju nešto manje netolerancije prema muslimanima i Jevrejima nego što bi se to očekivalo, ali dalje sa značajnim otporom prema istopolnim brakovima.
      Ovo su rezultati obimnog istraživanja stavova i vrednosti stanovnika cele Evrope koje je između, ostalog, pokazalo da podela na istok i zapad na starom kontinentu u kulturološkom smislu još uvek nije prevaziđena.
      Gvozdena zastava koja je nekada delila Evropu možda je davno srušena, ali kontinent je i danas podeljen izraženim razlikama u stavovima javnog mnjenja o religiji, manjinama, i društvenim pitanjima kao što su istopolni brakovi i pravo na abortus. U poređenju sa zapadnim Evropljanima, manji broj stanovnika Centralne i Istočne Evrope bi prihvatio muslimane i Jevreje kao deo svoje porodice ili komšiluka, podržali pravo stupanja u brak za gejeve i lezbejke ili dopustili da definicija nacionalnosti uključi i ljude rođene van njihove države.
      Podaci o ovim razlikama rezultat su niza istraživanja koje je sproveo „Pew Research Center“ iz Sjedinjenih Američkih Država između 2015. i 2017. godine na skoro 56.000 odraslih (starosti od 18 i više godina) u 34 države Zapadne, Centralne i Istočne Evrope. Razlike nastavljaju da dele kontinent više decenija nakon što je Evropska unija počela da se širi i van svojih zapadnoevropskih korena kako bi obuhvatila, između ostalog, centralnoevropske zemlje poput Poljske i Mađarske i baltičke države Estonije, Letonije i Litvanije.
      Podeljenost kontinenta u stavovima i vrednostima može biti ekstremna u nekim slučajevima. Na primer, u skoro svakoj anketiranoj zemlji u Centralnoj i Istočnoj Evropi manje od polovine odraslih kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao deo svoje porodice. Sa druge strane, u gotovo svakoj zapadnoevropskoj zemlji koja je bila ispitana više od polovine njih je izjavilo da će prihvatiti muslimana u porodicu. Slična podela se javlja između Centralne/Istočne Evrope i zapadne Evrope u pogledu prihvatanja Jevreja.

      Posebno pitanje odnosilo se na prihvatanje muslimana u komšiluku i neposrednom okruženju, ali i tu su zapadni Evropljani pokazali veći stepen tolerancije. Na primer, 83 odsto Finaca kaže da bi bili spremni da prihvate muslimane kao susede, u poređenju sa 55 odsto Ukrajinaca. I mada je po pitanju prihvatanja Jevreja u naseljima podela manje oštra, zapadni Evropljani češće izražavaju pozitivan stav.
      Po pitanju odnosa prema muslimanima i Jevrejima, Srbija se nalazi negde na sredini evropske lestivce, odnosno jedna je od zemalja centralnog i istočnog bloka koje iskazuju veći stepen tolerancije. Među ispitanima, 43 odsto Srba izjasnilo se da bi prihvatilo muslimana u svojoj porodici, dok je prema Jevrejima pozitivniji odnos – 61 odsto građana Srbije ne bi smetalo da Jevreji budu deo njihove familije.
      Srbija se ujedno nalazi i na središnjem mestu među zemljama zapadnog Balkana koje su ušle u istraživanje – manji procenat tolerancije je u Bosni i Hercegovini a veći u Hrvatskoj.
      Najveći otpor po pitanju ovih razlika iskazuju Jermeni, koji istorijski imaju možda i najveći otklon od muslimana, te je svega 7 odsto građana Jermenije reklo da bi prihvatilo muslimana kao člana svoje porodice, a prema Jevrejima ovaj procenat raste na nešto većih 28 odsto.
      Primer ekstremne razlike u ovim stavovima nalazi se na drugom kraju lestvice u, prema istraživanjima, najtolerantnijoj Holandiji. Čak 88 odsto Holanđana nema ništa protiv da neko od članova njihove porodice bude muslimanske veroispovesti a 96 odsto građana ove zemlje Zapadne Evrope prigrlilo bi i nekog Jevrejina kao deo svoje porodice.  
      Značaj religije kao dela nacionalnog identiteta stavlja Srbiju visoko na listu zemalja koje iskazuju nacionalističke, konzervativne i desničarske stavove u ovom istraživanju. Za razliku od, po pitanju religije liberalniju i sekularnu Zapadnu Evropu, anketirani Srbi većinom su izrazili da je pripadanje određenoj verskoj zajednici – konkretno pravoslavnom hrišćanstvu, neophodan preduslov da bi se neko smatrao „pravim“ Srbinom. Čak 78 odsto Srba smatra da biti pravoslavac znači – biti „pravi“ Srbin. To nas stavlja na treće mesto na listi država Evrope koje imaju nizak prag tolerancije prema drugim religijama.
      Stavovi prema verskim manjinama u regionu idu ruku pod ruku sa različitim konceptima nacionalnog identiteta. Kada su bile u sferi uticaja Sovjetskog Saveza, mnoge zemlje Centralne i Istočne Evrope su zvanično držale religiju izvan javnog života. Ali danas, za većinu ljudi koji žive u bivšem istočnom bloku, biti hrišćanin (bilo katolički ili pravoslavni) važna je komponenta njihovog nacionalnog identiteta.
      Nasuprot tome, u Zapadnoj Evropi većina ljudi ne smatra da je religija glavni deo njihovog nacionalnog identiteta. U Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, većina kaže da nije važno biti hrišćanin da bi bili istinski Francuzi ili istinski Britanci.

      Oštra podela između Istoka i Zapada vidljiva je na još jednoj komponenti nacionalizma – kulturološki šovinizam. Ankete su pitale ispitanike širom kontinenta da li se slažu sa izjavom: „Naši ljudi nisu savršeni, ali naša kultura je superiornija od drugih.“ Iako postoje izuzeci, generalno centralni i istočni Evropljani su skloniji da kažu da je njihova kultura superiorna. Osam zemalja u kojima je ovaj stav najviše zastupljen su geografski na istoku: Grčka, Gruzija, Jermenija, Bugarska, Rusija, Bosna, Rumunija i Srbija. Čak 65 odsto Srba smatra da je njihova nacija bolja i važnija od drugih. To isto, u sličnom procentu, za svoje nacije misle i stanovnici susednih zemalja – Bosne, Rumunije, Bugarske, dok su Grci najekstremniji. Nešto umereniji u regionu su jedino Hrvati gde 44 odsto građana veruje u superiornost njihove nacije.
      Ljudi u Centralnoj i Istočnoj Evropi su takođe skloniji da kažu da je za deljenje istog nacionalnog indentiteta važno da su ljudi rođeni u istoj zemlji i da imaju porodično poreklo odatle.
      Kada se posmatraju zajedno, ova i druga pitanja o nacionalnom identitetu, verskim manjinama i kulturnoj superiornosti ukazuju na značajnu podeljenost Evrope, s visokim nivoom religijskog nacionalizma na Istoku i većom otvorenošću prema multikulturalizmu na Zapadu. Ostala ključna društvena pitanja ukazuju na dalje produbljivanje „vrednosnog jaza“ između Istoka i Zapada - u pogledu istopolnih brakova i prava na abortus.

      Većina Evropljana iz centralnog i istočnog bloka protivi se istopolnim brakovima, a Srbija se nalazi na 6. mestu po broju onih koji ne podržavaju brakove gejeva i lezbejki sa 83 odsto građana protiv, na listi od 34 države. Po pitanju legalizacije abortusa, Srbi su se izjasnili kao nešto liberalniji, te je njih 63 odsto reklo da podržava da abortus bude zakonsko pravo žene. Oko ovog pitanja nema većih razlika između Zapadne i Istočne Evrope – većina građana, sa manjim razlikama u procentima, zalaže se za pravo na abortus.
      Dodatne analize istraživanja pokazuju da čak i među mlađom populacijom u istočnom bloku Evrope – stavovi ne postaju liberalniji ni tolerantniji. Njihov odnos prema pitanjima istopolnih brakova i prava na abortus podudara se sa starijim ispitanicima u njihovim državama.
      Aleksandra POPOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji; Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima; I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su.

      Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam”  i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova.
      Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe.
      Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje.
      Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti.
      Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni rednekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu.
      Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima.
      Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta.

      Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina – DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998).
      Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji.
      Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma.
      Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale.
      Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka.
      I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS!
      Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage.
      Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019.
      Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. 
      Mogućnosti i rizici bojkota
      Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću...
      Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl.
      Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima.
      Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“.  
      Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu.
      Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta.  
      Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta.
      Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl.
      Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora.
      Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza.
      Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu.
      Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com 23. 11. 2006).
      Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama.
      Zoran Đ. SLAVUJEVIĆ , profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata 

       
    • Од Милан Ракић,
      Mirjana Marković, supruga nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i haškog optuženika Slobodana Miloševića, ponovo je u fokusu javnosti nakon što joj je ovih dana ukinuta presuda kojom je osuđena na godinu dana zatvora.
      Vest da se ova članica porodice Milošević-Marković približava ishodu da ne odgovara ni za jedno svoje zlodelo, pa ni za ovo, neki bi rekli banalno, koje se tiče "podstrekivanja na nezakonitu dodelu stana dadilji njenog unuka Marka", stigla je baš tokom obeležavanja 20. godišnjice NATO bombardovanja.
      I dok porodice žrtava ratova bivše Jugoslavije i dalje oplakuju mrtve, a svi i dalje osećamo posledice Miloševićevih i Markovićkinih zlodela, podsećamo zbog čega je važno da nikada ne zaboravimo šta su sve učinili.
      Ni sam Slobodan Milošević nije dočekao kaznu za sve što je učinio, a njegova deca, Marko i Marija, i supruga Mirjana, sa bezbedne udaljenosti i uudobnosti posmatraju šta se o njima govori u Srbiji, zemlji koja i danas živi "recidive" jednog sumanutog režima.
      PROČITAJTE I... KRVAVI TROUGAO MILOŠEVIĆ, NATO I OVK Koji su se sve razlozi krili iza BOMBARDOVANJA SRBIJE 1999. godine
      KLINTON, OLBRAJTOVA, SOLANA, KLARK... Pre 20 godina naredili su bombardovanje Jugoslavije, a evo GDE SU SADA
      ŠRAPNELI GA RAZNELI PRED OČIMA ŽENE I DVE MALE ĆERKE Milan je bio poslednja žrtva NATO bombardovanja, a nastradao je NA KUĆNOM PRAGU
      1. NATO bombardovanje
      NATO je 24. marta 1999. godine počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte.
      Broj stradalih u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tokom Miloševićevog predsednikovanja, ni 20 godina kasnije nije definitivno utvrđen.

      FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Milica Rakić
      Među poginulim civilima bila je trogodišnja devojčica Milica Rakić iz Batajnice, koja je bila u kupatilu kada ju je pogodio geler, koja je postala simbol stradanja ovog rata. U borbi za propagandni rat, žrtvovani su i radnici RTS.
        2. Izgubljeno Kosovo
      Milošević problem Kosova nije rešavao kada je trebalo, već se na to "odvažio" tek posle sukoba u BiH i Hrvatskoj, i to vojno, što je bio povod za bombardovanje Srbije 1999. godine. Kapitulacija je potpisana u kafani "Evropa", kojom se zapravo srpska vojska povukla sa Kosova, a bombardovanje prekinuto. To je bio i početak kraja južne srpske pokrajine u sastavu Srbije.
       
      FOTO: KLIX.BA / PROMO
      Najstrašniji su podaci o poginulima na KiM. Procenjuje se da je na Kosovu tokom rata život izgubilo i nestalo više od 10.000 civila, a da je samo na početku sukoba, u proleće i leto 1998, poginulo nekoliko desetina hiljada ljudi. Prema podacima srpskog Komeserijata za izbeglice, do 2000. godine sa te teritorije raseljeno je oko 190.000 ljudi i to u države bivše SFRJ, a najviše njih je došlo u centralnu Srbiju.
      Pitanje Kosova je i dalje naš najveći problem i u ovom trenutku traži se rešenje o konačnom statusu KiM koje bi bilo prihvatljivo i za srpsku i za albansku stranu. Bez toga, Srbija neće moći da postane članica EU, niti će joj biti omogućeno da ozbiljnije pregovara sa Briselom.
      3. Još krvavih ratova
      Milošević je pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada progranin, uništena imovina, porodice i životi. Najveća ironija je što je Milošević tvrdio da u tim ratovima SRJ, odnosno Srbija - nije učestvovala.
       
      FOTO: VERITAS / PROMO Kolone izbeglica
      U tim ratovima, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, poginulo je oko 140.000 ljudi, dok skoro četiri miliona njih postali izbeglice.

      FOTO: LT. STACEY WYZKOWSKI / WIKIPEDIA Granatiranje Sarajeva
      Međutim, izbeglice koje su spas potražile u Srbiji, nisu mogle baš tako lako da se zadrže gde su htele i gde su mogle, a Beograd je za njih bio zabranjeni grad. Prema nekim procenama, ukupna ekonomska šteta od građanskih ratova u bivšoj SFRJ iznosila je oko 100 milijardi dolara.
      4. Prisilna mobilizacija
      U ratove koji su se vodili "za odbranu srpstva" i velikosrpske ideje nije slata samo profesionalna vojska, već najvećim delom mladići na odsluženju vojnog roka, ali i oni koji sa vojskom nikada nisu imali veze. Mnogi od njih se nikada nisu vratili, a veliki broj onih koji jesu, nikada nije zalečio fizičke i psihološke rane.
      5. Politička ubistva
      Ivan Stambolić, novinar Slavko Ćuruvija, žrtve atentata na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka Draškovića u Budvi... Za sve to je bio zaslužan Slobodan Milošević.

      FOTO: N. RAUS / RAS SRBIJA Ivan Stambolić
      U pravosnažnim presudama u slučajevima Stambolića i Budve, srpski sudovi su u tri instance utvrdili da je Milošević "iz niskih pobuda" naredio ubistva političkiih neistomišljenika.
      6. Napuštanje zemlje - zauvek
      Prema podacima UNHCR-a, od 1991. godine izbeglo ili je raseljeno između 3,7 i četiri miliona ljudi sa prostora bivše SFRJ. Iako je većina promenila mesto življenja u okviru bivših republika, ni najmanje nije zanemarljiva brojka od od 600.000 do 800.000 koji su emigrirali u zemlje Evropske unije, dok je njih između 10.000 i 15.000 zatražilo azil u SAD i Australiji.

      FOTO: V. LALIĆ / RAS SRBIJA
      Svi oni otišli su da se ne vrate u bilo koju od republika u kojima su živeli. Tako su čitave generacije napustile ove prostore, deca rođena ovde, nastavljala živote "tamo negde", iz početka, bez ičega, i veoma često sećajući se strašnih scena koje su tokom ratova preživeli.
      7. Velika pljačka pod okriljem države
      Pod budnim okom i u režiji države osnovane su najpre "Dafiment banka" a zatim i "Jugoskandik", piramidalne štedionice koje su opljačkale destetine hiljada građana.

      FOTO: G. SRDANOV / RAS SRBIJA Jezdimir Vasiljević
      Bajka o lakoj zaradi trajala je neko vreme, kada je ceo sistem doživeo krah a ušteđevina većine građana otišla u nepovrat. Iako su osnivači ovih banaka bili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević, kasnije je otkriveno da je to bio državni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije - Slobodan Milošević.
      PROČITAJTE I...  
      Pre 25 godina pojavili su se Dafina i Jezda, a onda je usledila VELIKA PLJAČKA NARODA
      MALVERZACIJE SA DRŽAVNIM STANOVIMA Kertes, Ivković i Kneževićeva OSLOBOĐENI OPTUŽBI, nastavak suđenja Mirjani Marković u februaru
      SVI ZLOČINI PORODICE MILOŠEVIĆ Dugi niz nedela za koja Sloba, Mira i njihova deca NIKADA NISU KAŽNJENI
      Banke su nudile enormne kamate do čak 160 odsto mesečno. Sve više se ljudi uključuje u "projekat", a dnevne isplate postaju veće nego uplate. Krah se desio 1993. godine kada "Dafiment" proglašava bankrot, a Jezdimir Vasiljević beži iz zemlje.

      FOTO: IGOR JOVANOV / RAS SRBIJA Mihalj Kertes
      Samo su retki uspeli da izvuku novac, među kojima naravno nisu bili državni funkcioneri, pa su svoj novac izvukli Milutin Mrkonjić, Mihalj Kertes, Radoman Božović, Željko Ražnatović Arkan... Oštećeno je 150.000 ljudi za 450 miliona maraka. Ne zna se tačno koliko je novca izneto iz zemlje i da li je korišćen za finansiranje Miloševićevog režima. Država je vraćala i ove dugove.
      8. Hiperinflacija
      Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, a godinu dana kasnije inflacija je iznosila 235 odsto. Pre toga, država je "zamrzla" celokupnu deviznu štednju građana, kako je i nastao problem "stare devizne štednje", koju oni koji su je imali nikada neće dobiti u punom iznosu. Nju Srbija i 25 godina kasnije i dalje otplaćuje.

      FOTO: WIKIPEDIA / RAS SRBIJA
      Procene su da su obaveze banaka prema građanima Srbije i Crne Gore iznosile 8,7 milijardi maraka. U tom periodu kurs nemačke marke na crnom tržištu povećan je za više od 1.100 odsto.
      Procena ekonomista iz devedesetih je da je 4,7 milijardi maraka zahvaljujući sivoj emisiji novca otkupljeno od građana za dve godine. Jugoslovenska hiperinflacija je trajala 24 meseca.
      9. Redovi za hranu, bonovi, šverc benzina...
      Ekonomske sankcije SRJ su uvedene 1992. godine, kada počinju i nestašiće ulja, šećera, deterdženta... Bio je ograničen i promet strateški prehrambenih proizvoda pšenice, kukuruza, brašna, i oni postaju retkost na tržištu. Ta godina završava se sa godišnjom inflacijom od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa dostigao 18.789 odsto!

      FOTO: K. KAMENOV / RAS SRBIJA
      Uvedeni su bonovi za benzin i dizel gorivo, pa je svaki automobil imao pravo na 40 litara benzina mesečno, naravno ako ga bude na pumpi. Redovi su bili jezivi, a bonovi su se "na crno" prodavali za više novca nego što je bila njihova vrednost. Plata je iznosila samo nekoliko maraka, ali pre podne, jer bi je popodne "pojela" inflacija.
      10. Izborna krađa i protesti 1996/97
      Krađa na lokalnim izborima bila je povod za građanske i studentske proteste, a pravi razlozi leže u nezadovoljstvu građana teškom socio-ekonomskom situacijom, izolaciji zemlje i želji ljudi, pre svega mladih, za promenama. Demonstracije su počele u Nišu, a kasnije su se vrlo brzo proširile na sve veće gradove u Srbiji.

      FOTO: SRDJAN SUKI / EPA;
      Građanske proteste organizovala je Koalicija zajedno, a uporedo sa njima počele su i studentske demonstracije. Režimski mediji njihove učesnike nazivali su "špijunima" i" stranim plaćenicima".

      FOTO: SRĐAN SUKI / EPA;
      Najmasovniji skup demonstranata bio je u novogodišnjoj noći, kada se na centralnim beogradskim ulicama okupilo oko pola miliona ljudi. Početkom februara, zbog pokušaja vlasti da spreči šetnje, koalicija Zajedno pozvala je građane da iz različitih pravaca dođu na Trg Republike. Međutim, kolona sa Novog Beograda blokirana je korodonom na početku Brankovog mosta, a pokušaji protestanata iz drugih pravaca da im se priduže takođe je sprečila policija. Na demonstrante su puštani vodeni topovi, a građani su udarani i pendrecima.
      Građanski protesti trajali su 88 dana, a studentski 117. Završeni su intervencijom OEBS-a i donošenjem specijalnog zakona čije je usvajanje tražio Slobodan Milošević kako bi se izvukao iz situacije u koju je sam upao. Tim zakonom priznata je pobeda opozicije na lokalnim izborima u Beogradu i drugim gradovima na osnovu nalaza misije OEBS-a.
      U drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji, koalicija opozicionih partija "Zajedno" koju su predvodili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić, pobedila je u najvećem broju velikih gradova, uključujući Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac.
       
      FOTO: PROFIMEDIA Zoran Đinđić
      To je bila prva pobeda srpske opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. koja je uzdrmala Slobodana Miloševića i tadašnju vladajuću koaliciju SPS-JUL, zbog čega su pokušali da prekroje volju građana.
      Za šta je suđeno Miri Marković
      Podsetimo, Apelacioni sud u Beogradu pre nekoliko dana ukinuo je prvostepenu presudu kojom je u junu prošle godine na godinu dana zatvora bila osuđena nekadašnja predsednica JUL-a Mirjana Markovića povodom optužbi da je 2000. godine uticala na vladinu komisiju za nezakonito dodeli državni stan dadilji njenog unuka.
      Ovom odlukom naloženo je da se suđenje ponovi pred Višim sudom u Beogradu i otklone sve nelogičnosti iz presude i povrede krivičnog postupka.
      PROČITAJTE I...  
      ZA UBISTVA I ŠVERC NEMA EPILOGA Mira Marković za ove UŽASNE ZLOČINE izgleda nikada neće biti kažnjena
      UKINUTA PRESUDA MIRJANI MARKOVIĆ Posle 16 godina od početka postupka ide se na NOVO SUĐENJE
      PRVA PRESUDA MIRI MARKOVIĆ Osuđena zbog stana, a njeno ime vezuje se za MNOGO MRAČNIJE ZLOČINE
      Markovićevoj se sudilo u odsustvu, jer je nedostupna pravosudnim organima Srbije i za njom je 2005. godine raspisana međunarodna poternica.
      Ona je optužena da je podstrekavala Živku Knežević da bez neophodne procedure pribavi stan u Beogradu od 47,36 kvadratnih metara Iloni Pešić, dadilji njenog unuka.
      Ipak, njeni gresi sežu dalje od jednog stana, te se uz ime nekadašnje prve dame vezuju i ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, šverc duvana devedesetih godina i druge mahinacije cele predsedničke porodice, koja je na vlasti bila tokom smutljivih vremena.
      Ratovi, žrtve, sankcije, nemaština, poniženje, izgubljeno Kosovo i neviđena inflacija koja je pojela srednju klasu, tek su neki od razloga zbog kojih će par Milošević-Marković i njihova deca uvek biti omraženi među Srbima.
    • Од sanja84,
      Koliko shvatam na proskomidiji se hm... svaki put reze Hristovo telo, tj.. sta ubija se Hristos da bi mi jeli i imali zivot vecni...
      ovo me bas muci..
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kultni hram, 400 godina star, izgrađen u japanskoj kulturnoj prestonici Kjoto, otkrio je da će Android božanstvo, to jest humanoidni robot, propovedati Budina učenja u pokušaju da dopre do mlađih generacija Japanaca. Android Kannon je zasnovan na tradicionalnom budističkom božanstvu milosrđa i predstavljen je medijima početkom februara u Kodaiji hramu, gde je 23. februara održao svoje prve propovedi. Božanstvo će zvanično početi da propoveda vernicima u martu.

      Ovo nije bio jeftin projekat i koštao je 100 miliona jena to jest nešto više od 900.000 dolara za kreiranje Androida. Robot predstavlja saradnju između Zen hrama i Hiroshi Ishiguro-a, profesora inteligentne robotike na Univerzitetu u Osaki. Hram se obratio profesoru Ishiguro-u i zamolio ga da kreira humanoidnog robota koji može da prenosi Budino učenje na način koji je lako razumljiv i na takav način da „pomaže da se smire ljudi sa izmučenom dušom“, prenose Asahi novine.
      „Nadamo se da će Android Kannon pomoći budističkim učenjima da dopru do srca ljudi danas“, rekao je Tensho Goto, sveštenik u hramu, dodajući da se rasprostranjenost budizma po svetu znatno povećala pojavom budističkih slika. Kako poručuju iz hrama, budističko božanstvo milosrđa je u stanju da se transformiše po sopstvenoj volji kako bi pomoglo ljudima, a Android Kannon je samo najnovija inkarnacija.
      Robot, kako prenosi Ubergizmo, se zove Mindar i programiran je da izgovara propovedi iz „Srčanih sutri“ (Heart Sutras) na japanskom. Na ekranu će takođe biti prikazane prevedene verzije na engleskom i kineskom jeziku za strane posetioce. Visok 1,95 m i težak oko 60 kg, robot je u stanju da pokrene torzo, ruke i glavu, ali samo ruke, lice i ramena su prekriveni silikonom dizajniranim da izgleda kao ljudska koža. Kod ostatka Androida se očigledno vide mehanički delovi, uključujući vrh glave. Video kamera je instalirana u levo oko.
      Inače, hram je sagradila supruga Toyotomi Hideyoshi-a, vojskovođe iz 16. veka, koja je ujedinila Japan, kako bi odala počast svom mužu, a Android Kannon, sa sklopljenim rukama u položaj za molitvu, unosi dašak modernosti i futurizma u ovaj kultni hram sa istorijskom tradicijom.
      Izvor: Telegraph, https://pcpress.rs/humanoidni-robot-kao-budisticko-bozanstvo-propoveda-u-hramu-u-kjotu/?fbclid=IwAR0iRn46vbUTUF8NOAMxCEFe8WB2aBzPhCLyQuPKWmt9DGuYOhC-dHuYYUY
×
×
  • Create New...