Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Протојереј Андреј Ткачов: Унутрашњи бол

Оцени ову тему

Recommended Posts

Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу. Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати. Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго?

То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа.

Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности.

И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница.

Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата.

Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе?

Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи.

„Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву.

Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело.

Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити.

Почеће да боли.

Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души.

Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог.

Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима.

А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа.

Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике.

А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни.

Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе.

Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара.

Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим.

Неко поново, а већина по први пут.

Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест.

Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено.

Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек.

Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине.

Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти.

Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа.

 

Извор: Православие.ру


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Протојереј Никола Пејовић
      Протојереј Никола Пејовић: Истраживања показала жељу грађана да власт престане са притисцима на Цркву
       19. јула 2019.  https://svetigora.com/protojerej-nikola-pejovic-istrazivanja-pokazala-zelju-gradjana-da-vlast-prestane-sa-pritiscima-na-crkvu/   Преузмите аудио датотеку Српска Православна Црква и даље се налази у самом врху списка институција у које црногорски грађани имају највише повјерења. То је показало друго годишње истраживање „Политичко јавно мњење Црне Горе“ Центра за демократију и људска права (ЦЕДЕМ), које је рађено у периоду од 01. до 13. јула 2019. године међу 1002 испитаника.
      Коментаришући најновије истраживање ЦЕДЕМ-а протојереј Никола Пејовић је истакао да је драстичан пад повјерења у државне и политичке институције изазван односом извршне власти према Цркви.
      „Институције не раде свој посао и евидентно је да људи нису задовољни квалитетом живота у Црној Гори“ рекао је протојереј Пејовић додавши да уређивање црквених послова не треба да буде на списку прироретета ове Владе.

      Главни и одговорни уредник наше куће отац Никола је истакао да повјерење у Цркву само расте и поред орекстриране кампање против Цркве Христове у којој учествује чак и Јавни сервис.
      „Не могу се грађани обманути тек тако“ рекао је отац Никола Пејовић коментаришући неуспејех режимских медија да кампоњом подигну рејтинг псеудо-религијске НВО ЦПЦ.
      Отац Никола је у том смислу рекао да му се понекад чини да власт вријеђа интелигенцију наших грађана који из личног контакта са Црквом не могу да повјерују да се ту проповиједа било какав национализам.
      Отац Никола Пејовић је рекао да није добро ни за Цркву ни за Државу да се идентитет Цркве поистовјећује са било којим национализмом понајмање са савременим националистичким поретима у Црној Гори. „Идентитет Цркве је у Христу“ закључио је отац Никола Пејовић.

      Говорећи о кампњи која је видљива на друштвеним мрежама у оквиру које препознати поједнци пружају подршку нашој митрополији и другим вјерским заједницама које су угрожене актуелним предлогом закона о слободи вјерисповијести отац Никола Пејовић је рекао да је та кампања плод жеље људи да на неки начим помогну црквеној заједници.
      Ради добра Црне Горе, људи из власти требали би послушати глас Цркве. истако је протојереј Пејовић додавши да је Црква једина констатнта хиљадугодишње историје ове земље.
      Цедем своја истраживања спроводи од 2007 године и увијек се Српска православна Црква налазила у самом врху листе институција у које наши грађани имају највише повјерења.
    • Од александар живаљев,
      Протојереј Никола Пејовић
      Протојереј Никола Пејовић: Истраживања показала жељу грађана да власт престане са притисцима на Цркву
       19. јула 2019.  https://svetigora.com/protojerej-nikola-pejovic-istrazivanja-pokazala-zelju-gradjana-da-vlast-prestane-sa-pritiscima-na-crkvu/   Преузмите аудио датотеку Српска Православна Црква и даље се налази у самом врху списка институција у које црногорски грађани имају највише повјерења. То је показало друго годишње истраживање „Политичко јавно мњење Црне Горе“ Центра за демократију и људска права (ЦЕДЕМ), које је рађено у периоду од 01. до 13. јула 2019. године међу 1002 испитаника.
      Коментаришући најновије истраживање ЦЕДЕМ-а протојереј Никола Пејовић је истакао да је драстичан пад повјерења у државне и политичке институције изазван односом извршне власти према Цркви.
      „Институције не раде свој посао и евидентно је да људи нису задовољни квалитетом живота у Црној Гори“ рекао је протојереј Пејовић додавши да уређивање црквених послова не треба да буде на списку прироретета ове Владе.

      Главни и одговорни уредник наше куће отац Никола је истакао да повјерење у Цркву само расте и поред орекстриране кампање против Цркве Христове у којој учествује чак и Јавни сервис.
      „Не могу се грађани обманути тек тако“ рекао је отац Никола Пејовић коментаришући неуспејех режимских медија да кампоњом подигну рејтинг псеудо-религијске НВО ЦПЦ.
      Отац Никола је у том смислу рекао да му се понекад чини да власт вријеђа интелигенцију наших грађана који из личног контакта са Црквом не могу да повјерују да се ту проповиједа било какав национализам.
      Отац Никола Пејовић је рекао да није добро ни за Цркву ни за Државу да се идентитет Цркве поистовјећује са било којим национализмом понајмање са савременим националистичким поретима у Црној Гори. „Идентитет Цркве је у Христу“ закључио је отац Никола Пејовић.

      Говорећи о кампњи која је видљива на друштвеним мрежама у оквиру које препознати поједнци пружају подршку нашој митрополији и другим вјерским заједницама које су угрожене актуелним предлогом закона о слободи вјерисповијести отац Никола Пејовић је рекао да је та кампања плод жеље људи да на неки начим помогну црквеној заједници.
      Ради добра Црне Горе, људи из власти требали би послушати глас Цркве. истако је протојереј Пејовић додавши да је Црква једина констатнта хиљадугодишње историје ове земље.
      Цедем своја истраживања спроводи од 2007 године и увијек се Српска православна Црква налазила у самом врху листе институција у које наши грађани имају највише повјерења.

      View full Странице
    • Од Логос,
      Гости емисије ”Агапе” аутора Александра Гајшека били су уважени гости протојереј Андреј Ткачов и јеромонах Игњатије (Шестаков). У овој емисији, руски оци су у атмосфери хришћанске љубави испричали глеодацима одакле долазе поштовање и љубав према Србима и Србији, како су велики људи књиге и хришћанске мисли попут Гогоља, Достојевског и светог владике Николаја Велимировића утицали на њихове животе. Говорили су о тражењу и вери у Бога, о животу – чуду као таквом, о књижевности, али и о књигама издавачке куће ”Бернар” која је, међу осталим руским класицима, објавила и десет књига оца Андреја Ткачова.
       
      ПРВИ ДЕО:
       
    • Од Логос,
      У Цркви се говори о ономе што је вечно (не старо или старинско како се некима чини) па се наизглед исте теме изнова и изнова понављају. Бог, Христос, Црква, заједница верних, Спасење, Литургија…

      Али, како само неки о томе говоре!
      У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар.
      На представљању српског издања избора из дела оца Андреја Ткачова говорили су свештеник Радош Младеновић, отац Андреј (његово беседење консекутивно је преводила Марина Тодић) и Никола Дробњаковић испред издавачке куће Бернар.
      Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве.
      О делу оца Андреја и значају његовог објављивања на српском језику први је говорио отац Радош Младеновић. „Ако говоримо о духовном типу оца Андреја“, казао је отац Радош, „онда ћемо рећи да је цео његов свештенослужитељски, богословски напор окренут и усмерен према ослобађању“. Отац Андреј, наставио је отац Радош, својим писањем и говорењем настоји да ослободи не само од огреховљености него и од свега онога што нас спутава, што нам не допушта да стојимо усправно.
      „Стани усправно човече Божији!“ јесте порука коју отац Радош уочава у темељу дела Андреја Ткачова. „Цео напор литургијског живота јесте да се усправимо“.
      Отац Радош укратко је описао издавачки рад издавачке куће Бернар у контексту развоја православног издаваштва на српском језику последњих неколико деценија.
      „Осамдесет осме године када је наша Црква још била ухапшена појављује се један духовно-боготражитељски покрет који је свој израз покушао да нађе у издаваштву“, наставио је отац Радош, но „тада још у закону комунистичком није постојала могућност да неко самостално издаје књиге“. Та делатност била је препуштена друштвеним предузећима чији су рецензенти неретко имали цензорску улогу. Тада је формирано „Братство Светог Симеона Мироточивог“ и прва књига коју је братство издало било је Богословље Светога Саве оца Атанасија Јевтића. Братство је у потоњем периоду издало сто осамдесет књига. Пре десет година, указао је отац Радош, на том таласу појавила се и издавачка кућа „Бернар“ (названа по лику из приче француског писца Ги де Мопасана).
      „Господо хришћанска“, упозорио је отац Радош, „у нашој српској Цркви, у нашем српском богословљу, у нашој српској теологији, и на Богословском факултету, и на студијама и у текстовима у часописима [све се] претворило у фусноте“. Отац Радош је указао да је овај формализам и редукционизам, присутан у академском свету, одраз ширег тренда да се људско биће схвата сведено, инструментално и утилатарно. „Човек се претворио у фусноту!“, рекао је отац Радош, „а када нас неко сретне прво гледа шта о нама може да допише у фусноту а не сагледава нас као човека“, што је потпуно супротно богословским увидима и богословској нади Светих Отаца.
      „Баш зато и зарад те наде вечерас промовишемо десетотомно дело оца Андреја Ткачова“, наставио је отац Радош. Указао је да дело оца Андреја које је пред српским читаоцем представља другачији приступ богословској и шире православној материји. „Идеју увек можемо да проверимо према њеном дејству“, рекао је отац Радош пре него што је благотворни утицај речи оца Андреја описао кроз пример из сопственог пастирског искуства. Цео подухват оца Андреја, закључио је отац Радош на крају, може се свести на то да поучи – да будете слободни, да будемо људи како је то говорио патријарх Павле.
      Отац Андреј започео је своје обраћање читањем на српском језику захвалности српском народу за све свете које су подарили православној васељени. „Драги Срби, чињеница је да је један од највећих синова вашег народа донео много радости и слаткоће у моје срце. То је Свети Николај Српски (Велимировић). Хвала вам за Саву Српског, за Василија Острошког, за Стефана Уроша Дечанског, за све свете косовске. Надам се да нећемо заборавити Христа и знам да нас Христос неће напустити. Нека нам помогну косовски мученици и сви свети Небеске Србије“.
      Отац Андреј говорио је о изазовима са којима се среће православље, по његовом суду и у Србији и у Русији, у једној добрим делом секуларизованој култури. „Морамо да схватимо“, поручио је отац Андреј, „да је православље жива вера која нам помаже да одговоримо на питања државе, породице, Цркве, личности“. „Мислим да је о томе размишљао и да је на томе радио Свети Николај Велимировић Српски. Он је сав свој таленат посветио народу и Богу“. Рекао је како у делима Светог Николаја ништа није изостављено – Бог, Христос, породица, личност, вечни живот – и да су му сви православни дужни. Многи православни људи, рекао је отац Андреј, ограничавају своје делање на храм али је Свети Николај Жички показао да то није ваљан приступ – он је православно и мисионарски деловао у свакој школи, у сваком месту, на универзитету, где год је имао прилику то да чини.
        
      Отац Андреј је истакао да је важно да православни буду укључени у модерну науку и образовање. Према његовим речима, молитвени живот у модерном друштву исувише је често везан за граничне ситуације људске егзистенције, а потпуно је занемарен у свакодневном животу. Посебно га забрињава што је молитвени, и православни живот у целини, занемарен на универзитету где се омладина образује и васпитава за будући живот.
      „Желим да свим православци буду паметни“, поручио је отац Андреј.
      Ограничавање православног живота на храмове је оно што су и комунисти хтели – затворити црквене у њихове забране, као у својеврсне музеје, док се свет изван креће својим током независно од православне вере. Делати изван тих и против тих оквира које намеће секуларистичка култура јесте, према оцу Андреју, важан задатак православних.
      „Не знам како је код вас, али код нас у Русији има свештеника у свакој већој војној јединици, има храма и у свакој већој болници, и у сваком затвору постоји храм, храмова нема само на универзитетима“. „На тај начин као да нам кажу“, наставио је отац Андреј, „ако одеш у затвор молићеш се, ако умреш за тебе ће се неко помолити, ако одеш да служиш војску плакаћеш и молићеш се. А када учиш физику, хемију, филозофију и логику, не мораш да се молиш. Треба да одлазиш у ноћне клубове, да се дрогираш, да грешиш као проклетник, а после кад доспеш у затвор молићеш се“.
      „Ко је смислио овакав проклети систем?!“, упитао је. „Зар је могуће да при проучавању биологије, физиологије и других наука не можемо да се молимо?“ Свети Николај Жички, рекао је отац Андреј, поучавао нас је да увек можемо да се молимо. „Увек је читао књиге и молио се Богу, од младости па до старости. […] Био је образован и волео је Бога.“ Отац Андреј упутио је приговор релативно широко распрострањеној предрасуди наше културе да само неуки људи могу да верују у Бога и подсетио је на дубоко хришћанско опредељење многих великих умова.
      „Данас је важно да схватимо да су хришћани будућности образовани хришћани“, поручио је отац Андреј. Не би требало да се плашимо знања, већ да га пригрлимо и охристовимо. „Не плашимо се знања, желимо знање, али оно смеће знања желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати као жртву Христу.“ Отац Андреј је рекао да ово говори свим младим људима, а посебно професорима и предавачима.
      Отац Андреј упутио је на важност литургијског живота. Према његовим речима, у урбаним центрима, где људи нису оптерећени тешким, свакодневним радом, потребно је литургије служити свакодневно. Савремени свет је свет градова – по први пут у историји човечанства више људи живи у градовима него на селима – и у складу са овом променом треба устројити и литургијски живот. „Када смо били хришћани у својим генима шест дана смо радили а недељом смо се молили. Али данас смо грађани и мало је да се молимо једном недељно јер не радимо шест дана – висимо на компјутеру, шетамо друштвеним мрежама, бавимо се свим и свачим а то није посао“. „Поставио бих вам питање: зашто их не бисмо научили да се моле свакога дана? […] А чиме друго свештених треба да се бави целе недеље – да одслужи службу, да окупи људе, да их поучи и да их растера по канцеларијама.“
      „Молим вас драги Срби, да тамо где можете, служите литургију – ако не сваког дана а онда чешће радним данима“. „Од свих блага на свету имамо само једно а то је литургија“, указао је отац Андреј. „Немамо друго благо.“
      Указао је да ће се мало ко без преке нужде упутити на ходочашће да се поклоне моштима светаца или ће се оплемењивати читањем богоугодне књиге „и то само ако му неко други да“, па да стога литургијски живот мора да веома интензиван.
      „И ми православни људи немамо права да не служимо често. Дужни смо да научимо људе да заволе Свету Евхаристију. Иначе ћемо бити самлевени за пет година!“ Позвао је православне да погледају колико посвећено муслимани долазе на „своје јалове службе петком“ – „тамо нема жртве, нема Христа, тамо има само поклоњења једном богу и чак и тако једноставна ствар окупља милионе људи. А ми имамо Христа, Свето Писмо, Анђеле који служе заједно с нама – и нема никог! Еј, драги Срби, јесте ли полудели?“
      „И ваши храмови и наши храмови су наш проблем. Наши храмови увек треба да буду пуни и препуни људи! То је наш историјски задатак.“
      „На крају треба да се сетимо својих најбољих људи: ако се ноћу пробуди било ко од вас, ако вас неко пробуди и почне да вас дрма и каже ко је најбољи човек на земљи после Христа, треба да кажеш – Сава Српски, Стефан Урош Дечански, Василије Острошки, Свети Симеон Мироточиви, Свети мученик Лазар. То ноћу треба да знаш, не у току дана. Постоји Небеска Србија и постоји земаљска Србија, постоји Небеска Русија и постоји земаљска Русија, Небеска Грузија и земаљска Грузија, оне су различите. Имамо милионе родбине на Небу.“
      Отац Андреј се упитао шта треба да буде тежња, исходиште наше заједнице – „да будемо обична демократска република, као што су нам рекли из Америке, или желимо више од тога. Не знам како стоји ствар са вама, али ја хоћу више. Мало ми је демократска република, срце ми је гладно, желим да живим, мало ми је републиканска демократија, желим Царство Божије“. Практичан корак да остварењу ове тежње, поручио је отац Андреј, јесте да недељом сви храмови „буду пуни и препуни“.
      „Немамо другу снагу осим Христа. Јевреји су у стара времена били окружени различитим народима – Римљани су имали силу закона, Грци су имали силу уметности, Египћани су имали мистичну силу, а мали Јевреји су имали само Живог Бога и више никога. Онако мали као што су мали Срби. И ви немате никога. Ни ми немамо никога. Јапанци имају боља кола. Немци имају бољу технику. Французи имају бољу уметност. Енглези имају боље законе. Ми смо притиснути са сваке стране. Зар узалуд живимо? Не, ми имамо Бога као што су га имали Јевреји Старог Завета. Немамо ништа осим Бога“, рекао је отац Андреј, „А заједно с Богом имамо све.“ „Сачувајте веру Свету и молите се Богу на литургији свакога дана“.
      Поручио је свештеницима да су они ту да науче људе да се моле Богу а Свети Архијереји треба да помогну свештеницима да окупе паству на светој литургији.
      Отац Андреј је рекао да је зачуђен што је толико његових књига објављено на нашем језику и захвалио се свима који су радили на овим књигама. „Очито је да су наше душе жедне за једноставним речима о светим стварима“, рекао је отац Андреј и додао да је он такве речи проналазио код Николаја Жичког и да сада враћа српском народу дуг према Светом Николају својим делом. „Захваљујем се целом вашем народу преко вас, јер на крају морам да кажем сувишне речи да вас волим“.
      На крају се, у име издавачке куће Бернар обратио Никола Дробњаковић. Он је казао како је долазак оца Андреја једно специфично признање у досадашњем раду издавачке куће Бернар. Захвалио му се на томе што је потпуно бесплатно уступио права на своје текстове и на љубави коју показује према српском народу у својим многобројним делима.
      Дробњаковић је рекао да ће кућа на чијем је челу наставити да издаје онакве књиге које потцртава мисао водиља – „да хришћанин нема права да буде глуп“. Дробњаковић је указао да је прва књига оца Андреја коју су објавили, објављена као својеврсна провокација, да се види како ће читалачка публика реаговати на нешто неуобичајено.
      Дробњаковић је казао и да је намера издавача била да приликом објављивања ових књига „осенче српски духовни простор“. Због тога су дела коиздавачки објављивана са другим издавачким кућама из српског културног простора – издавачком кућом „Истина“ Епархије далматинске, Верским добротворним старатељством Архиепископије београдско–карловачке, Српским Сионом, бањалучком Ризницом духовног блага.
      Дробњаковић је навео уводну реченицу из дeла оца Андреја Национална идеја – „највећи наш проблем нас Руса данас је то што немамо националну идеју“. То се може рећи и за српски народ.

      Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...