Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Логос

Светски омладински хор – место сусрета младих певача

Оцени ову тему

Recommended Posts

Млада новосадска уметница Јована Филиповић, студенткиња композиције на Академији уметности у Новом Саду, ове године је по други пут учествовала у раду Светског омладинског хора. Прошлог лета смо имали задовољство да чујемо овај ансамбл на концерту у Синагоги и уверимо се у њихове извођачке способности. Овогодишња сесија одржана је током јула месеца у Кини, а наша гошћа нам је овога јутра пренела своја искуства, откривши нам како су изгледале пробе хора и шта су млади музичари певали на својим наступима. 

Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе

 


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у храму Сретења Господњег у Берима код Подгорице, метоху манастира Михољска Превлака.       Пред почетак Литургије, Владика је освештао храмовни фрескопис.   У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је Сретење Господње чудесни догађај, јер је то сретење Симеона Богопримца с Њим, са живим Господом од Дјеве рођеним.   „Симеон Богопримац је тада изговорио оне ријечи које и ми непрекидно понављамо: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје које си припремио пред лицем свих народа, свјетлост на посвећење незнабожаца, на славу народа Твога Израиља“, рекао је он.   Додао је да је Симеон Богопримац био први од људи који је доживио и осјетио тајну доласка Христа, Сина Божијега у овај свијет и сретење са Њим.   „Овај догађај нам, уствари, открива велику и најсветију тајну сретења између Бога и човјека, Бога и човјечанства, Бога и овога свијета. Кроз Симеона Богопримца сва творевина Божја прима у своје наручје Христа Господа, поготово људски род га прима у своје наручје. Људски род постаје Богопримац“, објаснио је Владика Амфилохије.   Нагласио је да је сваки храм мјесто гдје се догађа сретење са Господом.   „И ми данас се овдје сретамо са Господом и примамо Господа у своје наручје, у своје срце, свој ум, у своју душу“, закључио је Митрополит Амфилохије.   Након светог причешћа благосиљан је славски колач.   Владика је на крају рекао да је данас и дан рођења предсједника Црне Горе Мила Ђукановића.   „Да се помолимо Богу да се, као што се срео рођењем са овом земљом и са својом мајком и оцем, и он срете као Симеон Богопримац са Господом да би могао на крају свога живота да и он изговори оне ријечи: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе, јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си припремио пред лицем свих људи, свјетлост на просвећење незнабошцима у славу народа Твога Израиља“, рекао је Владика.   Рекао је да су сви људи призвани да се срету са Господом.   „Без тога сусрета земаљски живот је нула и ништа не представља, без обзира какав положај човјек имао овдје на овој земљи. Дај Боже да Господ просвијетли и све наше људе у Црној Гори свјетлошћу истине своје и богопознања, да се сви који се у њој рађају, и шире од ње, срету са живим Господом, да се просвијетле свјетлошћу истине Божје, Бога љубави, да би онда Божанском љубављу вољели и овај свијет и све људе и да би завољели живога и вјечнога Бога“, поручио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Председник Републике Србије Александар Вучић обратио се 4. јануара 2020. године јавности, након сусрета са Патријархом српским г. Иринејем и разговора о ситуацији у Црној Гори после усвајања Закона о слободи вероисповести.
      „Када сам се 31. децембра састао са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, разговарали смо о питањима сарадње државе Србије и Српске Православне Цркве, о свим важним питањима везаним за нашу земљу, али нарочито о ситуацији у региону и дешавањима у Црној Гори. Сматрали смо, и ја као председник, да је од виталног интереса Србије да, пре свега, чувамо опстанак нашег народа у Црној Гори и да је веома важно да на жестоку кампању асимилације Срба одговоримо пристојношћу, одговорношћу, озбиљношћу, као и посвећеним радом на томе да очувамо снагу српског корпуса у Црној Гори, не угрожавајући државно-правни статус Црне Горе“, рекао је председник Вучић и додао да је замолио Патријарха за благослов да на Бадњи дан буде са својим народом, са којим је увек био када је било најтеже.
      „Мислио сам да је то нормална, уобичајена ствар, а онда сам схватио, по реакцијама из неких кабинета у Црној Гори, да то што бих приватно дошао, без политичких говора, без ичега, само да дођем у своју цркву, да то није по вољи црногорском режиму", изјавио је председник Вучић и поручио да је донео одлуку да не иде у посету Црној Гори и да се са тим сагласио и патријарх Иринеј.
      Председник Вучић је додао да је сигуран да би неки његову посету искористили да нашкоде српском народу у Црној Гори. Он је нагласио да Србија поштује независност и уставни поредак Црне Горе и да не жели сукобе, али да ће подржавати српски народ у Црној Гори.
      „Ми смо јединствен народ и никоме нећемо дозволити да нам уништи ни прошлост, ни будућност, нити да нам сатре огњишта, нити мирно, нити на било који други начин. Борићемо се само истином и желећемо разговоре са њима", поручио је председник Вучић и истакао да у Црној Гори живи 28,3 одсто Срба  којима ћемо увек помагати и подржавати све српске институције и удружења, јавно, по свим светским стандардима. Он је позвао грађане Србије да увек на достојанствен начин изражавају свој политички суд, уз поштовање према другим државама и Црној Гори, као и уз поштовање Срба у Црној Гори и других грађана те земље, који су српски пријатељи и браћа.
      „Желим нашем народу у Црној Гори да Божић проведу у миру, а ми ћемо у својим срцима и мислима бити са њима. На нашу подршку и помоћ ће увек у будућности моћи да рачунају. Чуваћу српско јединство и у Црној Гори и свуда где Срби живе", истакао је председник Вучић.
       
      Извор: Рredsednik.rs
    • Од Milan Nikolic,
      Епископ бачки Иринеј: Светски моћници циљају православље и блага иза Урала
      29. децембар 2019. У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола, каже епископ бачки

      НИСАМ сигуран да ли силе које владају светом - или бар верују да владају светом - више нишане православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет, или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, изјављује, искрено, без камуфлаже: "Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо." Ради се о похлепи гигантских размера.

      Овако, у традиционалном божићном интервјуу за недељник "Печат", чије изводе "Новости" преносе, говори Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј Буловић. У разговору са Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић, промишља и коментарише актуелне догађаје, али и многа питања важна за будућност српског народа.

      На констатацију да аналитичари кажу како религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије, Његово преосвештенство каже:

      - Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али, у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника.

      * Минула година била је пуна искушења не само за СПЦ, него и за свеукупно православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак.

      - О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали, јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка православне цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска патријаршија и Грчка црква су признале лажну цркву Украјине. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне цркве чешких земаља и Словачке, оснивају тобожње удружење грађана које, вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ, него тек успутна станица. Али то да једна помесна црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска патријаршија или чак Мајка свих цркава, угрожава организам неке од помесних цркава за које тврди да им је Мајка црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити.
      * Траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету.

      - У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола - никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију расколничким групама, и то против воље Украјинске и Руске православне цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила - и даље упозорава - да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. Пред свима је избор. Наша светосавска црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке цркве, Цариградске патријаршије, а за Московску патријаршију из разлога словенске солидарности, или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују), него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог "источног папизма". Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве!

      * Колико је прихватљива иницијатива Јерусалимске патријаршије за свеправославно саветовања око украјинског питања?

      - Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке цркве грчког језика - Јеладска и Кипарска, на пример - не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао васељенски патријарх као први по рангу међу предстојатељима православних цркава.

      Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као Мајке свих цркава, једине цркве чији је непосредни оснивач сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све православне цркве на саветовање.

      * Да ли су у праву они који закључују да Америка покушава да ослаби супарничке цивилизације како би са савезницима успоставила "хиљадугодишњу хегемонију Запада"?

      - Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је "крај историје" већ наступио и да ће њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија трајати док је света и века.

      Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни "пут свиле" у друштву и култури, али и на свет православља, нарочито на руски свет.

      * Чини нам се да су верници СПЦ више него икада раније узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Има ли повода за озбиљну зебњу?

      - Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте - а јесте богочовечански организам - него као пирамидално устројена, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве "генералне линије" или "директиве са врха". Живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и невладиних организација.

      Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника - па и опонената - у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве.

      * Јавност је пратила ваше полемике са епископом западноамеричким Максимом. Да ли је на проби јединство наше Цркве у Америци?

      - Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети архијерејски сабор и донети коначне одлуке.

      * У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и критичких коментара.

      - Једни говоре о "пресудном и наметнутом" утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква - држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на КиМ, затим просвета, култура, социјална делатност и слично.

      * Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Шта недостаје, откуда та слабост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама?

      - Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана - и готово уништена - за време балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво.

      Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: Ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на Универзитету и слично? Наследили су и борбу против "српског национализма", заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма.

      Црква православна, поготову зато што је српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду.

      УЈДУРМА МИЛА ЂУКАНОВИЋА

      * Колико је угрожена СПЦ, посебно Митрополија црногорско-приморска?

      - Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он "створити" неку нову "црногорску" цркву. Најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле јесте намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта - ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према СПЦ изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом.

      БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

      * Богословски факултет нашао се, због смене декана, у центру пажње јавности.

      - Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве?
       
      https://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:838707-Епископ-бачки-Иринеј-Светски-моћници-циљају-православље-и-блага-иза-Урала
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Свештеници носе крштена имена словенског порекла, а на литургијама је обично 200 душа, каже ђакон Ненад Идризовић, који је саслуживао у токијском храму
       

      Ђа­кон Не­над је у то­киј­ској цр­кви слу­жио на срп­ском је­зи­ку (Фо­тографије лич­на ар­хи­ва) Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили.
      Средином новембра, ђакон др Ненад Идризовић, свештеник Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије, био је на службеном путовању у Токију. Желео је да том приликом посети и Јапанску православну цркву и служи са њима у престоничкој Цркви Васкрсења Христовог. У овом храму, ђакон Ненад саслуживао је на литургији коју је предводио поглавар јапанске цркве митрополит Данило (Нуширо). Богослужење је највећим делом на јапанском, али овог пута у токијском храму чуо се и српски језик.
      Храм Васкрсења Христовог налази се на лепом узвишењу у Токију, мешавина је руске и византијске архитектуре, плени лепотом и величином која надмашује београдску Сабору цркву, описује за „Политику” ђакон Ненад Идризовић.
      – Литургија је почињала у десет часова и трајала око три и по сата. Свака служба, у овом случају је била архијерејска литургија, иста је где год да се одвија, без обзира на језик, поредак службе је исти и човек увек може да се снађе. Али што се тиче самог појања, то је било невероватно. Хор је био савршен, појали су на јапанском осмогласне мелодије, углавном руске. Замолили су ме да служим на српском, јер су рекли да се не сећају да је неко из наше земље служио у токијској цркви. Додуше, служио је ту 1991. отац Љуба Петровић, али ово су млађи свештеници, митрополит је ту од 2000. године, па се тога не сећају. Када сам произносио јектеније на српском, хор је одмах препознао о чему се ради и одговарали су на црквенословенском „Господи помилуј” – прича отац Ненад Идризовић.
      На литургији је било око 200 верника, већином Јапанаца, што је, како су му објаснили токијски свештеници, уобичајен број присутних на богослужењима. Било је ту и неколико људи из наше земље, на раду у иностранству, а после службе свештенику Ненаду прилазили су Јапанци да му захвале што их је посетио.
      – Неки од њих су преко Унеска посетили манастир Високе Дечане и мени врло драгу светињу, будући да сам пореклом из села у његовој близини – каже Ненад Идризовић.
      Јапанска православна црква, иначе, има статус аутономне и налази се под окриљем Руске православне цркве, будући да су се крајем 19. века Јапанци са православљем и упознали захваљујући једном Русу: светом Николају Касаткину. Он је у ову земљу дошао 1861. а први ученици били су му самураји. Остала је забележена прича о самурају и шинтоистичком свештенику Такуми Савабеу, који је намерио да убије Николаја Касаткина као непријатеља јапанског народа, али га је прво саслушао, а потом и прихватио његово православно учење и постао први јапански православни свештеник.
      – Самураји у том периоду више нису могли да постоје као посебна јединица, већ су се водили као паравојне формације и морали су да се уклопе у систем као део војске, полиције, као учитељи у школама... Неки нису могли да се прилагоде томе и зато су у хришћанству видели врсту борбе против власти. Европски народи када су примали хришћанство, поред васкрсења које је суштина наше вере, видели су у њему искупљење, исцељење, покајање, благост, милост Божју. То је оно што је привукло европске народе, а код Јапанаца је потпуно другачије. Они су примили хришћанство зато што су у Христу видели његов чврст карактер који они желе да имају, његову јаку вољу и карактер његових ученика који су били спремни да страдају – објашњава отац Ненад.
      Уз то, у доба Николаја Касаткина хришћанство је још било забрањено законом, па је проповедање заиста могло да се плати и главом. Времена су се, међутим, мењала, па је тако пред почетак Другог светског рата Јапанска православна црква призната од стране државе, али је тада донет и пропис који је и данас на снази: да свештеници могу да буду искључиво Јапанци.
      – Они поред својих јапанских имена и презимена, имају и крштена имена која су увек словенског порекла. Парохијски ђакон се зове Илија, митрополит је Данило, свештеници Серафим, Гаврило, Павле и тако се и представљају. Има још једна занимљивост. Познато је свима да се Јапанци поздрављају наклоном и да се руковање сматра готово непристојним. Код јапанских православаца није тако. Они се, попут других православаца, и рукују и грле и љубе приликом поздрављања. Присни су, као да одете у било коју православну заједницу, не осећате никакву разлику. Православни се препознају свуда у свету и без обзира на разлике у језицима, блискост се брзо успостави – каже ђакон Ненад.

      У Јапану око 10.000 православаца
      Број православаца у Јапану опада и данас их има око 10.000. У Токију имају седам парохијских цркава, а ту је, поред Цркве Васкрсења Христовог, и седиште аутономне Јапанске православне цркве, чијег поглавара митрополита Данила свештеник Ненад Идризовић описује као увек насмејаног човека. Он је, попут највећег броја Јапанаца који служе у цркви, био парохијски свештеник, а када је остао удовац рукоположен је за епископа. Упркос покушајима да обнове монаштво, оно у Јапану једноставно није заживело, па манастира готово да и нема, објашњава наш саговорник.
       
       
      Политика Online - Кад јапански црквени хор запева „Господи помилуј”
      WWW.POLITIKA.RS Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили. Средином новембра, ђакон...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Свештеници носе крштена имена словенског порекла, а на литургијама је обично 200 душа, каже ђакон Ненад Идризовић, који је саслуживао у токијском храму
       

      Ђа­кон Не­над је у то­киј­ској цр­кви слу­жио на срп­ском је­зи­ку (Фо­тографије лич­на ар­хи­ва) Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили.
      Средином новембра, ђакон др Ненад Идризовић, свештеник Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије, био је на службеном путовању у Токију. Желео је да том приликом посети и Јапанску православну цркву и служи са њима у престоничкој Цркви Васкрсења Христовог. У овом храму, ђакон Ненад саслуживао је на литургији коју је предводио поглавар јапанске цркве митрополит Данило (Нуширо). Богослужење је највећим делом на јапанском, али овог пута у токијском храму чуо се и српски језик.
      Храм Васкрсења Христовог налази се на лепом узвишењу у Токију, мешавина је руске и византијске архитектуре, плени лепотом и величином која надмашује београдску Сабору цркву, описује за „Политику” ђакон Ненад Идризовић.
      – Литургија је почињала у десет часова и трајала око три и по сата. Свака служба, у овом случају је била архијерејска литургија, иста је где год да се одвија, без обзира на језик, поредак службе је исти и човек увек може да се снађе. Али што се тиче самог појања, то је било невероватно. Хор је био савршен, појали су на јапанском осмогласне мелодије, углавном руске. Замолили су ме да служим на српском, јер су рекли да се не сећају да је неко из наше земље служио у токијској цркви. Додуше, служио је ту 1991. отац Љуба Петровић, али ово су млађи свештеници, митрополит је ту од 2000. године, па се тога не сећају. Када сам произносио јектеније на српском, хор је одмах препознао о чему се ради и одговарали су на црквенословенском „Господи помилуј” – прича отац Ненад Идризовић.
      На литургији је било око 200 верника, већином Јапанаца, што је, како су му објаснили токијски свештеници, уобичајен број присутних на богослужењима. Било је ту и неколико људи из наше земље, на раду у иностранству, а после службе свештенику Ненаду прилазили су Јапанци да му захвале што их је посетио.
      – Неки од њих су преко Унеска посетили манастир Високе Дечане и мени врло драгу светињу, будући да сам пореклом из села у његовој близини – каже Ненад Идризовић.
      Јапанска православна црква, иначе, има статус аутономне и налази се под окриљем Руске православне цркве, будући да су се крајем 19. века Јапанци са православљем и упознали захваљујући једном Русу: светом Николају Касаткину. Он је у ову земљу дошао 1861. а први ученици били су му самураји. Остала је забележена прича о самурају и шинтоистичком свештенику Такуми Савабеу, који је намерио да убије Николаја Касаткина као непријатеља јапанског народа, али га је прво саслушао, а потом и прихватио његово православно учење и постао први јапански православни свештеник.
      – Самураји у том периоду више нису могли да постоје као посебна јединица, већ су се водили као паравојне формације и морали су да се уклопе у систем као део војске, полиције, као учитељи у школама... Неки нису могли да се прилагоде томе и зато су у хришћанству видели врсту борбе против власти. Европски народи када су примали хришћанство, поред васкрсења које је суштина наше вере, видели су у њему искупљење, исцељење, покајање, благост, милост Божју. То је оно што је привукло европске народе, а код Јапанаца је потпуно другачије. Они су примили хришћанство зато што су у Христу видели његов чврст карактер који они желе да имају, његову јаку вољу и карактер његових ученика који су били спремни да страдају – објашњава отац Ненад.
      Уз то, у доба Николаја Касаткина хришћанство је још било забрањено законом, па је проповедање заиста могло да се плати и главом. Времена су се, међутим, мењала, па је тако пред почетак Другог светског рата Јапанска православна црква призната од стране државе, али је тада донет и пропис који је и данас на снази: да свештеници могу да буду искључиво Јапанци.
      – Они поред својих јапанских имена и презимена, имају и крштена имена која су увек словенског порекла. Парохијски ђакон се зове Илија, митрополит је Данило, свештеници Серафим, Гаврило, Павле и тако се и представљају. Има још једна занимљивост. Познато је свима да се Јапанци поздрављају наклоном и да се руковање сматра готово непристојним. Код јапанских православаца није тако. Они се, попут других православаца, и рукују и грле и љубе приликом поздрављања. Присни су, као да одете у било коју православну заједницу, не осећате никакву разлику. Православни се препознају свуда у свету и без обзира на разлике у језицима, блискост се брзо успостави – каже ђакон Ненад.

      У Јапану око 10.000 православаца
      Број православаца у Јапану опада и данас их има око 10.000. У Токију имају седам парохијских цркава, а ту је, поред Цркве Васкрсења Христовог, и седиште аутономне Јапанске православне цркве, чијег поглавара митрополита Данила свештеник Ненад Идризовић описује као увек насмејаног човека. Он је, попут највећег броја Јапанаца који служе у цркви, био парохијски свештеник, а када је остао удовац рукоположен је за епископа. Упркос покушајима да обнове монаштво, оно у Јапану једноставно није заживело, па манастира готово да и нема, објашњава наш саговорник.
       
       
      Политика Online - Кад јапански црквени хор запева „Господи помилуј”
      WWW.POLITIKA.RS Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили. Средином новембра, ђакон...  
×
×
  • Креирај ново...