Jump to content
Sign in to follow this  
АлександраВ

Председник Александар Вучић: О Цркви и Патријарху ништа лоше

Оцени ову тему

Recommended Posts

Председник Србије Александар Вучић није хтео да коментарише подсећање медија на изјаву игумана Саве Јањића из 1998. године да на Косову убијају недужне Албанце, рекавши да поштује српску цркву и има пуно поверење у патријарха Иринеја

Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе.

"Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић.

На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара.

"Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић.

"Да би земља ишла напред, мора да сачува мир"

Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде.

Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима.

"Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду.

Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици...

"Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић.

Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост.

"А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић.

Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане.

Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу.

Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа.

Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година.

Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја.

"Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије.

Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко.

Избор: РТС


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија).   Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15)   У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија.   Први без једнаких?   Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес.   Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)?   Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном).   Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља.   Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi]   За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске).   Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права.   Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку.   Претпоставке и предисторија настале кризе   Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела.   Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега.   Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно).   Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски.   Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix]   Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x]   Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици.   У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.).   Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi]   Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти.   Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације.   Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година.   У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом.   Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу.   Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра.   Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда?   Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv]   Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси.   Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију).   Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      У недељу 22. по Педестници, 17. новембра 2019. лета Господњег Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан богослужио је у малој цркви Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство храма, уз молитвено учешће мноштва народа Божјег. Доносимо прилог ТВ Храм са овог литургијског сабрања.   
    • Од Логос,
      У данашњој емисији „Заједничарење“ гост нам је био архимандрит Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета. Благодарећи радију Српски Сион доносимо видео запис емисије.   
    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, молитвено је прослављен велики јубилеј Ниша и целе Православне Епархије нишке - двеста година старог Саборног храма Сабора Светих Архангела у Нишу.   Звучни запис поздравног слова Епископа нишког Арсенија   Звучни запис беседе Патријарха српског Иринеја   -ФОТОГАЛЕРИЈА-     Повезана вест:    Вечерњом службом и свечаном академијом почело централно обележавање 200 година малог Саборног храма у Нишу   Свету архијерејску Литургију служили су и Архијереји Српске Цркве - Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије, Њихова Преосвештенства Епископи врањски Г. Г. Пахомије, милешевски Г. Г. Атанасије, рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Г. Теодосије, крушевачки Г.Г. Давид, бихаћко-петровачки Г. Г. Сергије, далматински Г.Г. Никодим и домаћин Преосвећени Владика нишки Г. Г. Арсеније.   Сватјејшем Патријарху, Високопреосвећеном Митрополиту и Преосвећеним Владикама саслуживали су Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, Високопреподобни архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије и Севастијан (Гордон), игуман Манастира Крка из Епархије далматинске, Високопреподобни архимандрит Дионисије (Пантелић), протојереј – ставрофор Рашко Радовић, архијерејски намесник за Италију и протојереј-ставрофор Ермолај Масарас из грчког града Патра и бројно монаштво и свештенство.   Као и на свакој Светој Литургији у Саборном храму и ову Свету Евхаристију красило је појање хора нишког катедралног храма Нишка црквена певачка дружина "Бранко" предвођена диригентом г-ђом Саром Цинцаревић.   Саборни храм у Нишу испунио је верни народ, где је најпре са радошћу и љубављу дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја, да би затим узео молитвено учешће у Светој Евхаристији.   Велики број верника приступио је Светој тајни причешћа, а након отпуста верника којим је завршена Света архијерејска Литургија, поздравно слово Његовој Светости одржао је Преосвећени Владика нишки Арсеније, у коме је најпре пожелео срдачну добродошлицу Сватјејшем Патријарху, а затим дивним речима верни народ подсетио на славну историју малог Саборног храма.   "По Божјем промислу наша генерација је имала прилику да учествује у његовој обнови, да прослави овај велики јубилеј и упише се на странице летописа нишке Саборне цркве Сабора Светих Архангела заједно са нашим Светим и хвале достојним прецима" рекао је Владика у својој беседи и истакао " Прослављајући овај велики јубилеј одајемо нашу благодарност Богу на тако великом дару. Узносимо молитве и похвале нашим Светим прецима који су живели и радили, подвизавали се и страдали за своју веру, своју Цркву и свој народ. Благодаримо нашој Светој Православној Цркви што нас је отхранила и очувала, за све што нам је дала и што је чинила за нас у протеклих осам векова. Ваша Светости, Господо Архијереји благодаримо вам на братској љубави коју сте нам указали и издвојили ваше драгоцено време да са нама данас прославите овај велики јубилеј за град Ниш и нишку Епархију."   Преосвећени Владика нишки захвалио се свима који су допринели, "макар и најмањом лептом", да мали Саборни храм заблиста оним сјајем којим сија данас на понос свих нас.   Надахнуту беседу је затим одржао Патријарх српски Иринеј говорећи о важности Српске Цркве за државу и о тешким временима којих Епархија нишка није била поштеђена ни у новијој историји. Патријарх се присетио пожара у коме је страдао велики Саборни храм, али и радости када је упркос тешкоћама он обновљен - још лепши него што је био, док се паралелно са њим градио и Светосавски дом.     Патријарх се у својој беседи захвалио свима који су помогли у обнови и подизању малог, али и великог Саборног храма и свих храмова у Епархији нишкој, истакавши да на "овај начин доказујемо да се враћамо својим духовним темељима и изворима. "   Орденом Светог Краља Милутина, великог српског ктитора и добротвора, Свети Архијерејски Синод СПЦ одликовао је, на предлог Преосвећеног Владике нишког Арсенија, све грађане Ниша и заслужне појединце који су помогли обнову малог Саборног храма.   У име Управе Града Ниша и свих грађана Ниша орден је примио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић.   У име Синода, Орден Светог Краља Милутина Патријарх српски Иринеј уручио је г. Бранку Бранковићу, власнику фирме "Пекара Бранковић" из Ниша и г. Саши Крстићу, приватном предузетнику из Ниша.   Потом је Владика нишки Арсеније орден Светог Краља Милутина уручио члану Црквене општине г. Зорану Раичићу, г. Дарку Булатовићу, градоначелнику Ниша, г. Милошу Милошевићу, помоћнику градоначелника Ниша, г-ђи Мирјани Андрић, директорки Републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда, г. Јовици Стојановићу, власнику компаније "Тами трејд" из Ниша, г. Ивану и г-ђи Наташи Радовић, власницима фирме "Флу електра" из Ниша, Компанији "Телеком Србије", г. Славиши Ђорђевићу, власнику фирме "Смај продукт" из Ниша, г. Николи Гајићу, власнику фирме "Метало прерада" из Ниша, г. Момчилу Ковачевићу, адвокату из Ниша, г. Небојши Станковићу, адвокату из Ниша, г. Зорану Крстићу, г. Владимиру Јоцићу, власнику фирме "Махерца" из Ниша, г. Драгану Алексићу, власнику фирме "Форта трговина" из Ниша, г. Милану Николићу, власнику фирме "Водомаркет" из Ниша, г. Дејану Димитријевићу, директору "Паркинг сервиса" у Нишу и г-ђи Соњи Шуковић, директорки Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу.     Храм светих Архангела у Нишу, или Мала Саборна Црква, подигнута је трудом и залагањем двојице нишких митрополита фанариота- Макарија III и Мелетија Мученика. Изградња храма започета је, по свему судећи, пре 1815. године. У прилог овоме сведочи и запис на икони Сабора светих Архангела, која се данас налази на иконостасу у храму.   Ова вољена нишка Светиња била је молитвено уточиште и место Евхаристијског сабирања верног народа и у најтежим временима ропства, ратова и других недаћа, као и у данима мира и благостања.   Доласком Преосвећеног Владике нишког Арсенија на чело Православне Епархије нишке у августу 2017. године са његовим благословом отпочела је комплетна рестаурација ове велике нишке Светиње у организацији управе нишког Саборног храма, на челу са протојерејем-ставрофором Браниславом Цинцаревићем, старешином храма.     Рестауриран је комплетан иконостас као и иконе на њему, које су пар година старије од храма, постављена је нова Часна Трпеза, урађена је столарија, стари под замењен је мермерним и уведено је подно грејање, па ће се убудуће у овој нишкој Светињи богослужити и током зиме. Неугледне просторије око западног улаза су склоњене и да би биле осликане ослобођене зидне површине, а постављен је и нови полијелеј и расвета, док су оргинална дрвена врата конзерваторски третирана. На овај начи храму је враћен првобитни сјај, а његова унутрашњост је прилагођена савременом добу.     Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј.      Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу.   „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса.   Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17).   Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник.   Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве.   Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена.   Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину...   Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика.   Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство.   Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама.   Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој!   (превео епископ бачки Иринеј)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...