Jump to content

Свештеник Мирко Василић Појам Царство Божије у Синоптичким јеванђељима

Оцени ову тему


Препоручена порука

nebeska_liturgija.jpg

Уводне  напомене

                                                           

      За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута  „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у  разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2]Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5.

Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса .  Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије.  

Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај  глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос  за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је  Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5]

 

Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље

 

Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина).

Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31.

Царство Божије и његово довршење

Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10]

Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11]

Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1.

Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. 

 

Царство Божије у Матејевом Јеванђељу

 

  ЗА  употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство  небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52).

Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14]

Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16]

Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу  не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско.

Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20]

 

 

Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије

 

Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21]

Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје  око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно,  што Апостол Матеј  зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22]

Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве.

Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви.  Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом  Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље.  Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације

 

[1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307.

[2] Исто дело, стр.308.

[3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10

[4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308.

[5] Исто дело, стр.309

[6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129.

 

[7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132.

[8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.90

[9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115.

[10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136.

[11] Исто дело иста стр.

[12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77

[13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45.

[14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77

[15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78

[16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16)

[17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5)

[18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.93.

[19],  Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78

[20] Исто

[21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају.

[22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163

[23] Исто, стр. 163

[24] Исто, стр. 164

[25] Исто, стр. 165

[26] Исто, стр. 166


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Добар текст... чувај се аввиних коментара :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Високопреосвештенство блаженопочивши Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник великог чудотворца Острошког 2017. лета Господњег, после одслуженог Акатиста поред моштију Светог Василија, великом броју сабраних, обратио се надахнутом архипастирском бесједом.
      У свом богонадахнутом слову митрополит је говорио о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Доносимо видео запис овог надахнутог слова блаженопочившег владике. 

        Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 18.4.2021. Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Окупљеном верном народу Владика се обратио позивајући се на речи које смо могли чути из данашњег Јеванђеља.

       
      „Данас смо чули како Господ говори једној жени 'иди с миром, вера твоја спасла те је'. То је та вера на коју треба да се угледамо и која нам је дата од самог Господа Исуса Христа, која се преносила преко апостола и њихових ученика све до дана данашњег. Они су нам предали веру у свету Тројицу, у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Она је пут који треба да следимо и помоћу ње треба да истрајемо и на свом пропутовању кроз овај пост док ходимо ка светлом Васкрсењу Христовом које је центар наше вере. Како свети апостол Павле каже 'ако нема Васкрсења, узалуд је вера ваша и проповед наша'. 
      Управо ка том празнику треба да тежимо и да се, проживљавајући га овде, на Земљи, сваке године и сваке недеље, надамо свеопштем васкрсењу кроз које ћемо наследити Цраство Небеско и постати истинска деца Светлости“, рекао је Епископ далматински и пожелео да се ускоро ослободимо пошасти која нас је снашла и да се онда да у светим храмовима окупљамо у што већем броју.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од Ćiriličar,
      Нова црногорска нација

      Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење.
      Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори.
       
      Пише: о. Велибор Џомић
        Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације почело послије објављивања текста Милована Ђиласа под насловом ”О црногорском националном питању”, који је објављен 1. маја 1945. године у ”Борби” као гласилу Комунистичке партије Југославије. У посљедње вријеме се у Црној Гори, такође кроз поједине медије или слично као и 1945. године, уочава идеолошко конципирање и препоручивање нове, друге по реду, црногорске нације која се већ назива ”црногорско-српска” или ”српско-црногорска” нација. Није у питању ништа друго него нова црногорска нација са два преварна заперка који немају никакве везе са српском нацијом и српском историјом.
      Циљ је да се, путем овог националног инжењеринга, на предстојећем попису на тај начин смањи број и проценат Срба у Црној Гори. У питању је класичан анти-историјски и анти-српски пројекат који се, да би превара била што успјешнија, назива и ”дуалним идентитетом” у Црној Гори! Уочљиво је и то да је медијско пропагирање ”дуалног идентитета” започето послије неуспјелог покушаја да се на предстојећем попису забрани национално, језичко и вјерско изјашњавање грађана.
      До пола Србин, од пола Црногорац – и обрнуто!
      Креатори ове нове преваре Срба у Црној Гори су се, посебно послије избора од 30. августа 2020. године, наслонили на резултате пописа становништва од 2011. године. Наиме, у Црној Гори је 2011. године, према званичним подацима Монстата, било 0,30% припадника ”црногорско-српске” и 0,34% припадника ”српско-црногорске” нације, а то је укупно 3936 становника Црне Горе. И сада се настоји да се број од скоро 4 хиљаде грађана повећа како би број и проценат Срба у Црној Гори на предстојећем попису био значајно умањен.
      С друге стране, 2011. године се 0,04% или 257 грађана изјаснило да припада новој ”муслиманско-црногорској” нацији, а 0,03% или 181 грађанин да припада новој ”бошњачко-муслиманској” нацији. Никоме није пало на памет да идеолошки уобличава ове двије нове нације као што то, на жалост, чине креатори нове црногорске ”дуалне” нације.
      Сваки грађанин има право да се национално, вјерски, језички и по свему изјашњава по свом осјећању и нахођењу и та се воља мора поштовати. Ипак, мора се имати у виду да се 0,64% грађана ”дуално” изјаснило на попису који је 2011. године извршен у условима дубоке политичке поларизације, државне ”црногоризације” становништва која је наметана са свих државних адреса и страха од голе егзистенције.
      Форсирање ”дуалног идентитета”, односно нове црногорске нације, прије свега представља чин легализације свега онога што је учињено против Срба и њихових људских права у Црној Гори током претходних деценија. Из различитих изјава и ставова, који су више пута јавно саопштени у Црној Гори, можемо да закључимо шта су креатори и заговорници ове националне преваре намјерили да уобличе као ”идентитетску основу” нове црногорске нације полазећи од нетачне тврдње о ”вјековном и слојевитом идентитету Црне Горе”, јер је он код православног становништва, све до појаве комуниста, био кристално српски јасан и непорецив.
        Историјски и данашњи појам Црногорца
      Појмовно одређење данашњег националног Црногорца ни по чему не одговара појмовном одређењу историјског Црногорца. Историјски и идентитетски посматрано на индивидуалном и колективном плану, Црногорци су до 1945. године били национални Срби исто као и Херцеговци, Шумадинци, Косовци и други и представљали су органски дио српског народа. Црногорска државност је по свему била српска државност и о томе постоји обиље доказа. Независна Књажевина и Краљевина Црна Гора је била српска држава. Посебно треба имати у виду да значајан број данашњих националних Црногораца заговара тзв. ЦПЦ, црногорски језик, латиницу, асимилацију Срба и овакву независну Црну Гору која је признала тзв. Републику Косово, гласала да та самопроглашена псевдо-државна окупациона творевина постане чланица УНЕСКО-а и која на територију Републике Србије већ годинама шаље одређени број војника и официра. И да не набрајам даље!
      Промјена националног идентитета и тобожња ”нужност смјене генерација”!?!
      Црногорска државност се већ годинама брутално намеће као основ црногорске националности. Неразумно је што се са појединих адреса, послије 30. авгусга 2020. године и прилике да се без егзистенцијалних страхова људима омогући да се врате свом историјском националном идентитету, исказује више него зачуђујуће разумијевање за изградњу новог националног идентитета ”искључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из (државних) пасоша (старих 15 година – прим. В.Џ.), стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од пре 100 и више година”, уз тобожње оправдање, јер се ”разумије појава и потреба да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака”. Промјена идентитета у Црној Гори се, умјесто критичког осврта, оцјењује и као ”нужност смјене генерација у којој сви учествујемо”!?! У питању је, како видимо, процес, а не појава! А да би се тај процес завршио по жељи креатора и заговорника ”дуалног” националног идентитета на посредан начин се, преко медија, предлажу и забране било каквог дјеловања ”политичких или медијских канцеларија у Црној Гори и Србији да се баве ”пожељним” националним идентитетом вјерника СПЦ, било да се ради о пројектовању њиховог српства или црногорства”. Наравно, нису поменуте политичке и медијске канцеларије из Албаније, Хрватске и Босне и Херцеговине које годинама, на разне начине, утичу не само на национални идентитет Албанаца, Хрвата и Бошњака у Црној Гори него и на одређене територијалне претензије (острашћени заговорници ”дуалног” идентитета никако не желе да узму у руке и прочитају, на примјер, књиге хрватског академика Јосипа Печарића ”Борба за Боку которску” (Хрватски информативни центар, Хрватска братовштина и Бокељска морнарица 809, Загреб, 1999.г.) и ”У Боки которској сваки камен говори хрватски” (ауторско издање, Загреб, 2004.г.) или магистарску тезу Расима Халилагића ”Босна и Херцеговина и Црна Гора 1790.-1918.” (”Ел-Калем, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Сарајево, 2001.г.).
      На чему почива нова црногорска нација?
      Црногорска нација је свој врхунац до сада достигла на попису 2011. године. Зато се управо пред нови попис становништва грчевито траже нови модалитети за смањивање броја и процента Срба, али и свега српског у Црној Гори. Инсистирање на тзв. грађанском идентитету савремене Црне Горе, који је, како се види, мртво слово на папиру представља прво слово ”дуалне” идентитетске преваре. Срби у Црној Гори морају да знају и запамте да је управо у ”грађанској” Црној Гори започет и добрано спроведен монтенегрински национални инжењеринг. Устав Црне Горе од 2007. године јесте темељни правни акт на коме се гради нова црногорска нација са два заперка, а сепаратизам од Српства се налази у сржи овог подухвата. Црногорска државност у њиховој перцепцији, противно историјским чињеницама, траје ”хиљаду година”, иако се Црна Гора као географски појам први пут помиње од половине 15. вијека, а као политички појам од почетка 16. вијека. Да ли изражено ”разумијевање за промјену идентитета” подразумијева и разумијевање и за промјену вјерског и црквеног идентитета, која ће, без икакве сумње, услиједити и поново бити оправдавана као ”нужност смјене генерација”? Јер, ако неко не само да данас разумије него подстиче, соколи и охрабрује људе на промјену историјског идентитета у националном смислу онда сјутра, по природи ствари, можемо очекивати исто или још веће ”разумијевање” и за промјену промјену вјерског идентитета или за промјену црквеног идентитета који, на исти начин, може бити проглашен за ”вјековни и слојевит”. Послије тога, наравно, слиједи и промјена културног и језичког идентитета.
      Карактеристике нове црногорске нације
      Из бројних изјава су јасно уочљиве одреднице нове црногорске нације која би се темељила на сљедећем:
      1. безрезервно признавање независне Црне Горе коју ”нико не може, нити смије укинути или је утопити у неку другу (државу)”, јер она никада неће постати ”друга српска држава”;
      2. безрезервно признавање црногорског језика као службеног, а српског језика као једног од службених језика у Црној Гори;
      3. неспорно прихватање и признавање званичне државне заставе и грба при чему би једино била дозвољена”црногорска плаветна тробојка” за коју се само тражи да се не проглашава окупаторском (аналогно томе, српска или било која друга тробојка ће се сматрати окупаторском, туђинском и биће забрањена у Црној Гори);
      4. безрезервно признавање званичне државне химне, чији је аутор усташа Секула Дрљевић, у инструменталном облику или касније у потпуности ако се којим случајем негде пронађе да њен аутор није Секула Дрљевић;
      5. трајно одбацивање идеје о припадности српском народу и српском језичком, културном, државном и националном јединству;
      6. залагање за одређене посебности епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори уз тежњу за промјену њеног назива који је оцијењен као ”непримјерен” и који треба замијенити новим називом ”који нас неће национално оптерећивати”.
      7. Свети Сава се може прослављати у Црној Гори, али само због тога што је устројио Епископију Зетску и што је његов празник одштампан црвеним словима у календару Ђурђа Црнојевића од 1494. године, а не због тога што је, поред осталог, утврдио духовно и народно јединство Срба.
       
      Српска Црква и нова црногорска нација
      Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење.
      Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Подјеле које постоје у сваком друштву не могу представљати никакво оправдање за одрицање од сопственог националног идентитета.
      Нација без историје
        У Књажевини и Краљевини Црној Гори није постојао никакав ”дуални”, ”дупли”, ”српско-црногорски” или ”црногорско-српски” национални идентитет, чак ни када је Пећка Патријаршија два пута насилно укидана од Турака. Државност Књажевине и Краљевине Црне Горе, као ни њен Устав од 1905. године, нису представљали основу некаквог посебног, несрпског националног идентитета. И о томе постоји обиље необоривих историјских доказа.
      Жртве нове ”дуалне” преваре неће бити национално изјашњени Црногорци него искључиво национално изјашњени Срби из Црне Горе. То се, поред осталог, огледа и у чињеници да се нико од припадника и заговорника црногорске нације није критички осврнуо на пропагирање нове ”дуалне” нације у Црној Гори. Грађанима Црне Горе, послије политичке промјене од 30. августа 2020. године, треба омогућити да се слободно изјасне на предстојећем попису становништва и гарантовати им да, због националног или било ког другог изјашњавања, неће бити грађани другог реда, а не да им се нуди и намеће нова ”дуална” превара и превера која се наслања на анти-српске одлуке Комунистичке партије о дробљењу српског народа од Дрездена преко АВНОЈ-а до данас.
      Нова црногорска нација
      WWW.IN4S.NET Пише: др Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације...  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net.

      Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част.

      Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“.

      Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој.

      Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету.

      Награде такмичења
      Следеће награде се објављују за победнике такмичења:
      Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“.
      Главна награда: 500 ЕУРА
      1. награда 300 ЕУРА
      2. награда 200 ЕУРА
      3. награда 100 ЕУРА
      Почасно признање: Албуми
      (о броју почасних извештаја одлучиваће судије)

      За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net
      Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod
      Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org


      Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни.
      Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења.

      С поштовањем,
      Александер Василук
      OrthPhoto координатор
      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net.

      Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част.

      Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“.

      Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој.

      Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету.

      Награде такмичења
      Следеће награде се објављују за победнике такмичења:
      Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“.
      Главна награда: 500 ЕУРА
      1. награда 300 ЕУРА
      2. награда 200 ЕУРА
      3. награда 100 ЕУРА
      Почасно признање: Албуми
      (о броју почасних извештаја одлучиваће судије)

      За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net
      Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod
      Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org


      Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни.
      Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења.

      С поштовањем,
      Александер Василук
      OrthPhoto координатор
×
×
  • Креирај ново...