Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Папино писмо о злостављању: Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“

Оцени ову тему

Recommended Posts

„Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Те речи светога апостола Павла снажно одзвањају у мојем срцу док још једном установљујем патњу коју су претрпели малолетници због полног злостављања, злоупоребе моћи и злостављања савести коју је починио значајан број свештеника и Богу посвећених  лица,  истакао је папа Фрања у својем писму народу Божјем, реагирајући тако на недавни извештај Великог судског већа Пенсилваније о полном злостављању малолетника од стране чланова Католичке Цркве у тој америчкој савезној држави. Подсећамо да је истрага, чији су резултати објављени прошле недеље, обухватила раздобље од 70 година, а према њеним резултатима, више од 300 свештеника повезано је са злостављањем најмање хиљаду жртава, но процењује се да би укупан број могао бити већи.

„Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“

Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа.

„Занемарили смо малене и напустили их“

Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25).

Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву

Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан,  истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег.

„Не“ сваком облику клерикализма

Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве.

Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу.

Пост и молитва

Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања.

 

Извор: Српска Православна Црква


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије служио је данас, 14. новембра, Свету архијерејску литургију у манастиру Св. Врача Козме и Дамјана у Зочишту, поводом манастирске славе ове свете обитељи.     Владици је саслуживало свештенство и монаштво Рашко призренске, Црногорско-приморске, Нишке и Бањалучке епархије, уз молитвено учешће великог броја народа.   Честитајући празник и славу ове свете обитељи Преосвећени Епископ Теодосије је казао да данас славимо Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, чије мошти се налазе у овом храму и силом Божијом чудотворе како некада, тако и у ово наше време:   „Св. Козма и Дамјан браћа по телу добили су посебан дар од Бога да могу да лече и исцељују, не толико својом лекарском вештином, колико силом и благодаћу Божијом. Именом Божијим исцељивали су многе болести, како код људи тако и код животиња, и тако испуњавали реч Божију делатну која оживотворава, ствара, лечи и исцељује.“   Даље је подсјетио Преосвећени да Свети врачеви тај дар од Бога нису присвајали као своје, јер Бог нам даје многе дарове, а ми треба да Му на томе благодаримо и да тим даровима помажемо ближње своје.   „Ми смо свједоци, ево 20 година како је наш народ претрпео велико страдање и егзодус, када су морали да напусте ове крајеве. Исто тако напустили су и монаси ову свету обитељ, јер је претила велика опасност 1998 – 1999. године. Игуман и братија су били заробљени и одведени из манастира, али молитвама Светих бесребреника су се спасили. 2004. године храм је био миниран и сравњен са земљом, конаци запаљени. Ово је било пусто место, али су верници и тада долазили да се моле на темељима срушене цркве јер су знали да се сила Божија управо пројављује тамо где се страда.“   Појаснио је да су верни и тада знали да су Свети Козма и Дамјан, иако њихове мошти физички нису биле присутне, невидљиво присутни и да и даље дају исцељење свима који са вером приступају.   „Десило се предивно чудо да је ова света обитељ поново васкрсла, обновила се како физички, тако и духовно. Отац Стефан са братијом овде служе Господу, дочекују вернике, читају молитве и прослављају Бога који је све нас прославио својом љубављу и страдањем.“   Господ, како некада тако и данас, преко светих и светих моштију исцељује, казао је владика и исказујући благодарност Богу на томе, помолио се Господу да сачува ову свету обитељ, умножи братство, љубав и слогу у нашем народу.   „Само ако будемо сложни у Христу и окренути једни другима, ако будемо гледали у лице једни других и радовали се несебично без зависти, тада ће Господ бити међу нама и подарити нам оне бесцене дарове које је подарио и апостолима и светима. Са тим даровима да помажемо друге и да будемо милостиви јер је милосрђе највећа врлина код људи и пред Богом највише нам отвара двери вечнога живота“, поручио је владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије.   Домаћин славе ове године био је Владан Миленковић из Кососвске Митровице, а за наредну годину јавили су се Марко Шарић и Дарко Станковић из Ораховца и Срђан Живковић из Угљара.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског и парох Цетињски, био је гост овонедељног издања емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке доносимо видео запис емисије.      Гостујући у наведеној емисији отац Гојко је посебну пажњу посветио значају мисије истакавши да је темељ црквене мисије јеванђелско дело које нас приближава Господу. "Људска природа потребује подвиг, труд и напор, зарад задобијања благодатног искуства и сједињења са Господом", истакао је ректор Цетињске богословије.    Прота Гојко Перовић је говорио и о значају богословља у Цркви Христовој, али и о изазовима са којима се сусреће породица као домаћа Црква. У оквиру другог дела емисије било је речи о великом јубилеју наше Помесне Цркве - 800. година аутокефалности СПЦ. Отац Гојко је рекао да смо на великом задатку пред Господом и Светим Савом - "На нама је да урадимо све што можемо и што је до нас, а плодове тог нашег труда Господ ће показати", закључио је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић.    Вашој пажњи најтоплије препоручујемо ову поучну и занимљиву емисију!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима.     "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч.   Одрастање у малом месту мора да је било идилично?   – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње.   Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу?   – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара.   Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом?   – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута.   Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре?   – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех).   Дефинитивно је некада било другачије?   – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако.   Значи, живимо последице модерног живота?   – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже.   И такав начин живљења довео нас је до отуђења?   – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним.     Да ли се све то дешава смишљено и намерно?   – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници.     Kолико је сиромаштво допринело томе?   – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада…   Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима?     – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци.   Kакав је однос Новосађана према цркви?   – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању…    Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола?   – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера.     Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)?   – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи.   Делује да смо ми као народ далеко од јединства?   – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса.   И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији?   – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш…     Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем?   – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру.     Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе?   – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам.   Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"?   – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад.     Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација?   – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога.   Често истичете да таворимо као друштво?   – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен.   Полако се ближите пензији?   – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех).    Разговарао: Дејан Игњић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад
    • Од Логос,
      У оквиру новог семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини, катихета Бранислав Илић одржао је предавање 3. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Катихета Бранислав је говорио на тему: Свето Писмо и Литургија.               Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, а у оквиру Школе православне духовности у Новом Саду, у недељу, 3. новембра 2019. У 19:00 часова у Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему:

      СВЕТО ПИСМО И ЛИТУРГИЈА

      Предавач: Бранислав Илић, катихета
      Плакат у PDF формату
         

        Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...