Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог.
 

А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу. Спочетка свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26).

Овај избор ускоро би потврђен од Господа при шиљању Духа Светог у виду огњених језика: јер Дух Свети отпочину и на светом Матији, као и на осталим светим апостолима, дарујући му подједнаку благодат са њима. По силаску Светога Духа апостоли бацише коцке, на коју ће страну сваки од њих ићи ради проповедања Еванђеља. Светоме Матији паде коцком Јудеја, да у њој проповеда Христа Бога: и он се труди у њој обилазећи градове и села и благовестећи јавивше се спасење свету. И као изабрани сасуд он пронесе име Христово не само међу Јудејце него и међу незнабошце. Јер предање нам говори да је он проповедао Еванђеље Христово и у Етиопији, и многе муке тамо прстрпео: по земљи су га вукли, тукли, на мучилишту мучили, ребра му гвожђем стругали и огњем палили; но укрепљаван Христом он је сва та мучења с радошћу примао и јуначки подносио.

По казивању неких свети Матија је проповедао Еванђеље Христово и у Македонији. Тамо га незнабожни јелини ухватише, па желећи да опробају силу вере проповедане од њега, дадоше му да попије неки отрован напитак, од кога се губио очњи вид: јер ко год би испио тај отров, одмах је постајао слеп. Међутим свети апостол Матија, испивши у име Христово тај отров, остаде неповређен; па још и ослепљене тим отровом, преко двеста педесет људи, исцели метнувши руке на њих и призвавши име Христово. Не трпећи то, ђаво се јави незнабошцима у облику малога дечка, наређујући да убију Матију, пошто он уништава поштовање бесова. А када они хтедоше да ухвате светог апостола, он иако хођаше посред њих, постаде невидљив за њих, и они га три дана тражише и не могаше га пронаћи. После тога свети апостол им се сам јави и добровољно предаде себе у њихове руке. Они га оковаше и у тамницу затворише, где му се ђаволи јавише, бесно шкргућући зубима на њега. Но идуће ноћи њему се јави Господ у великој светлости, утврди га, и ослободивши га окова отвори му врата од тамнице и пусти на слободу. А кад свану дан свети апостол поново стаде међу народ и проповедаше Христа неустрашиво. Но пошто неки тврдога срца, не верујући његовој проповеди и беснећи против њега, хоћаху да га својим рукама убију, изненада се отвори земља и прогута их; а они што остадоше, уплашивши се, обратише се ка Христу и крстише се.

Потом се апостол Христов поново врати у свој удео - у Јудеју, и многе од синова Израиљевих обрати ка Господу Христу, проповедајући им реч Божију и потврђујући проповед своју знамењима и чудесима: јер он именом Христовим слепима вид даваше, губаве очишћаваше, ђаволе из људи изгоњаше, хромима ход даваше, глувима слух, и самртнике у живот повраћаше. Називајући Мојсија светим и побуђујући на држање закона даног му од Бога на таблицама, свети Матија у исто време учаше вери у Христа, кога Мојсије знамењима и прасликама унапред објави, кога пророци предсказаше, кога Бог Отац посла оваплоћена од Пречисте и Свебеспрекорне Дјеве на спасење света. При томе им свети Матија тумачаше да су се сва пророштва о Христу већ збила на дошавшем Месији.

У то време првосвештеником јудејским беше Анан, ненавидник и хулитељ имена Христова, и гонитељ хришћана, по чијој наредби и свети Јаков брат Божји би бачен са крова храма и погубљен. И када свети Матија проходећи Галилеју проповедаше по зборницама јеврејским Христа, Сина Божја, заслепљени неверјем и злобом Јевреји, испунивши се јарости, ухватише светог апостола и доведоше у Јерусалим ка споменутом првосвештенику Анану. Првосвештеник сазва синедрион, и извевши на суд Христова апостола овако се обрати томе скупу: Зна овај скуп, и сва васељена, какав прекор паде на наш народ, и то не због неке наше кривице, него због покварености неких који од нас изиђоше, и због ненаситог лакомства, или боље - насилништва римских управљача. Недостојни су помена оснивачи нових јереси, који толике хиљаде људи преварише; сами знате колико их погибе од римских војника, те изгинуше варалице и преварени, на велику срамоту рода нашег. Такви прваци јереси беху: Јуда Галилејац и Тевда Врачар; са њиховом погибијом погибе и спомен њихов. Но већи од свију њих устаде јересиарх Исус Назарећанин: Он називаше себе Сином Божјим и Богом, и многе удиви Својим мађионичарским знамењима и чудесима, привлачећи к себи срца и одбацујући држање закона; али прими осуду по закону који је хулио. И шта да кажем? Знамо да светоме Мојсију закон би дат од самог Бога, да га држаху патријарси и пророци, којима Бог даде да чине чудеса, каква Исус није могао чинити. Ко не зна да је Мојсије разговарао с Богом као с човеком? Ко не зна да је Илија на огњеним колима узет у рај? Ко није чуо да је оживео мртвац, бачен на мртве кости Јелисејеве? И други свеци Божји колика чудеса сатворише, и ни један се од њих не дрзну да приписује себи Божанску част и оснива нови завет, као што се дрзну Исус. Пророци, научени од Духа Светога, говораху смирено; а Исус с гордошћу говораше Своје измишљотине, и дође до таког безумља да и првосвештенике и кнезове кораше срамним речима, а књижевнике и фарисеје називаше лицемерима. И који се од пророка дрзну на тако што? Но Он по гордости Својој доживе заслужени крај, примивши награду по делима Својим. О, камо да је спомен Његов погинуо с Њим, и да учење Његово, умрло с њим, нико не васкрсава! Нарочито је жалосно и болно то, што се храм Божји, Град Свети и закони отаца налазе у римском ропству, и нема ни сажаљења, ни самилости, ни избављења: нас без кривице вуку по судовима, а ми трпимо; нас обмањују, а ми на то пристајемо; нас пљачкају, а ми ћутимо; и што је најжалосније, галилејци нас предају у руке Римљанима, бестидно окривљујући нас и народ наш за убиство тобож невиног Исуса. Боље је да ти немногобројни галилејци погину него да ово свето место и сав народ наш буду уништени од Римљана, јер од два зла, ако је немогуће избећи обадва, треба изабрати оно које се може лакше подносити. Стога и овај ученик Исусов што пред нама стоји заслужује смрт; али нека најпре сам у себи размисли, јер му ми не ускраћујемо време за размишљање, нити му желимо погибао већ исправљење. Па нека од двога изабере једно: или да следује закону датом од Бога преко Мојсија и остане жив, или да се назове хришћанин и умре.

У одговор на то свети Матија, подигавши руке увис, рече: Људи браћо! мени није потребно говорити много о кривици коју ви бацате на мене, пошто хришћанин бити за мене је не кривица него слава. Јер сам Господ говори преко пророка, да ће у последње дане "слуге Своје назвати новим именом" (Ис. 65, 15). - Првосвештеник Анан одврати: Како није кривица свети закон ниушта не сматрати, Бога не поштовати, а слушати чаробњачке и бесмислене бајке? - Свети Матија одговори: Ако ме саслушате, ја ћу вам објаснити да ствари које ми проповедамо нису бајке и мађионичарство него сушта истина, давно већ посведочена законом.

Пошто првосвештеник пристаде да га саслуша, свети Матија отвори своја апостолска уста и стаде тумачити старозаветне праслике и пророштва о Исусу Христу, како Бог обећа праоцима: Аврааму, Исаку и Јакову, да ће од семена њихова подигнути таквога Мужа, у коме ће се благословити сва племена земна, о чему и Давид сведочи говорећи: Благословиће се у Њему сва племена земна, и сви ће Га народи величати (Пс. 71, 17); како неопаљива купина прасликоваше оваплоћење Христа од Пречисте Дјеве (2 Мојс. 3, 2), о којој и Исаија прорече: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), које име значи: с нама Бог. Мојсије такође јасно предсказа о Христу говорећи: Пророка испред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог; њега слушајте (5 Мојс. 18, 15). Исти Мојсије прасликова добровољно страдање Спасово, подигавши на дрво змију у пустињи, о чему и Исаија говори: Као јагње Он би вођен на заклање (Ис. 53, 7); и: би метнут међу злочинце (Ис. 53, 12). Пророк Јона који неповређен изађе из утробе кита, постаде праобраз тридневног васкрсења Господњег.

Ова опширна објашњења светог Матије из старозаветних књига о Христу Исусу силно разјарише првосвештеника Анана, и он не отрпе него љутито рече светоме Матији: Тако ли се ти усуђујеш нападати на закон? Зар ти нису познате речи Писма: Ако устане међу вама пророк или сновидац, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо који ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо... И тај пророк или сањач нека се погуби"? (5 Мојс 13.1-2.5). - Свети Матија одговори: Онај о коме ја говорим није само пророк него је и Господ пророка и Бог и Син Божји, што посведочавају истинита чудеса Његова; због тога ја и верујем у Њега, и надам се да ћу остати непоколебљив у исповедању пресветог имена Његовог. - Првосвештеник га упита: Ако ти се да време за размишљање, да ли ћеш се покајати? - Светитељ одговори: Не дај Боже да одступим од истине коју сам већ нашао. Ја срцем верујем и устима иеповедам, да од вас одбачени и на смрт предани Исус Назарећанин јесте Син Божји, раван, саприродан и савечан Оцу, а ја сам слуга Његов.

Тада првосвештеник, запушујући уши сврје и шкргућући зубима, стаде викати: "Богохулствује! богохулствује!" Па додаде и ово: "Нека саслуша закон!" И одмах отворише књигу закона и прочиташе оно место где је написано: Ко би похулио Бога свог, носиће грех свој; а ко би ружио име Господње, да се погуби, сав народ Израиљски да га заспе камењем; нека га не поштеди око ваше, да бисте уклонили зло од Израиља (ср. 3 Мојс. 24, 15-16). - Када ово место би прочитано, првосвештеник рече Христовом апостолу: Речи твоје сведоче против тебе; нека крв твоја буде на главу твоју.

Рекавши то, првосвештеник осуди апостола Христова на смрт: да буде засут камењем. И светог Матију узеше и поведоше на погубљење. Када стигоше на место, звано Ветласкила, тојест дом камењем побијених, свети Матија рече Јудејцима који га вођаху: Лицемери, добро је за вас говорио пророк Давид: кидишу на душу праведникову, и крв невину осуђују (Псал. 93, 21). И пророк Језекиљ говори за такве људе, да они убијају душе које не би требало да умру (Језек. 13, 19).

После ових речи апостола Христова два сведока, - по прописима закона, - положише руке своје на његову главу и посведочише да је он хулио Бога, закон и Мојсија; и они први бацише камење на светог Матију. При томе их свети апостол моли, да та два прва камена бачена на њега сахране с њим, као сведоке његовог страдања за Христа. Потом и остали стадоше бацати камење на њега и засипати га; а он, подигавши руке своје к небу, предаде дух свој Господу. Но безакони Јудејци додадоше још мучењу подсмевање: мученику који већ беше мртав они, по римском обичају, одсекоше секиром главу, улагујући се Римљанима, као да је апостол Христов био противник ћесару.

И тако свети апостол Матија, подвизавши се добрим подвигом, оконча своје течење. А верни, узевши тело апостолово, погребоше га чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Поводом доласка моштију Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског у подгорички саборни храм Васкрсења Христовог, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос у овом храму са свештенством Свету архијерејску литургију.   Звучни запис беседе   У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља парох подгорички протојереј Мирчета Шљиванчанин је рекао да ми православни хришћани имамо и Учитеља и учитеље пута у живот вјечни.   “Имамо онога учитеља који је први прошао тај пут и дошао у тај наш дом, а то је наш Господ Исус Христос, чију смо ријеч управо чули и празник тог Његовог пута управо славимо. У празновању смо догађаја Вазнесења Господњег, кад се Господ наш, након 40 дана од свога Васкрсења, вазнио у славу небеску и сјео с десне стране Бога Оца. И вазнио у својој личности нашу човјечанску природу”, рекао је отац Мирчета.   Додао је да су вјером у Христа Богочовјека, у Његово Васкрсење и Вазнесење, кроз историју Цркве живјели многи.   “Ту вјеру у вјечни живот свједочили су многи, а посебно мјесто међу њима припада свакако Светом оцу нашем Сави, који је прва ластавица која је кренула за Христом Господом из нашег народа и повела за собом јато ластавица из нашега рода да лете у ту топлу земљу, на то пријатно мјесто живота, свјетлости, љубави и милости Божје. За Светим Савом полетјели су многи, зато што је он полетио за Христом Господом”, рекао је прота Шљиванчанин.   Казао је да се данашњи сугуби празник, када сабране у храму грију мошти наследника Светога Саве – Светог Арсенија Сремца и када славимо многе свете Божје угоднике мијеша у једну радост и у једну славу.   “Мијеша се у славу Христову, славу Његовога Васкрсења и Његовога Вазнесења, и у славу силаска Светога Духа који очекујемо као и његови ученици у Јерусалиму”, нагласио је он.   Рекао је да би се могло рећи да је данас и Савин празник, зато што су нас обрадовале мошти његовог наследника Светог Арсенија.   Подсјетио је да данас празнујемо и икону Пресвете Богородице Пећке Краснице коју је Свети Сава добио онога дана кад је постао архиепископ српских и поморских земаља и која се чува у Пећкој патријаршији – светињи коју је управо основао Свети Арсеније.   Додао је да такође вршимо и помен Светог Теодора Вршачкога, епископа банатскога, такође једног од наследника Светога Саве, који је такође посвједочио вјеру у Христово Васкрсење и Вазнесење.   “И који се није одрекао пута који нам је показао Господ, него је својом мученичком крвљу посвједочио тај пут управо у вријеме када су спаљене мошти Светог Саве на Врачару 1594. године”, подсјетио је отац Мирчета.   Отац Мирчета је подсјетио да данас спомињемо.и Светога старца Вукашина из Клепаца.   “Опет човјека вјере Христове, вјере Савине и Арсенијеве, и вјере Теодорове, вјере која надахњује човјека да живи слободно и да све остави Христа ради, да би био Христов ученик. Свети Вукашин је пострадао у Јасеновцу кад је усташа затражио да се поклони њиховом поглавнику, као што и данашњи поглавници желе да им се поклонимо. Свети Вукашин, надахнут вјером, имао је храбрости да каже: Само ти дијете ради свој посао”, казао је он и додао да то може само онај који живи вјером у Васкрсење и вјером у небеску отаџбину.   Отац Мирчета је на крају поручио да наша Црква и даље то свједочи у овоме свијету и у овом животу.   “И данас, када смо опхрвани новим искушењима, када хоће да нам отимају храмове, када нам хапсе епископе и свештенике, када вјерни народ прогоне, ми имамо на кога да се угледамо. Иамо од кога снагу да црпимо. Иамо оне који иду пред нама: То је, прије свих, наш Господ, а онда и јато Његових свједока из нашега рода на челу са Светим Савом, и за њим са Светим Арсенијем, који нас данас овдје благосиља, и Светим Вукашином и Светим Теодором и свима светима из рода нашега”, поручио је прота Мирчета Шљиванчанин.   Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније изузетна личност, онај који је понио крст Христов, на коме су се оствариле Господње ријечи: Ако мене гонише и вас ће гонити.   “И он је гоњен и прогоњен, већ и као архиепископ жички, када је згоњења и страдања Цркве Божије морао да пређе из Жиче у Пећ и да тамо сагради цркву Светих апостола и Светога Вазнесења, на темељима древне цркве из 5 – 6. вијека. То његово дјело је остало живо свједочанство, ево, до наших времена. А и његово страдање”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   И манастир Црнча, у којем се упокојио, и Пећка Патријаршија, рекао је Митрополит рушени су и разарани кроз историју.   “И његов гроб је страдао у Пећкој патријаршији, па је у 18. вијеку морао да буде пренијет и сакривен у ове наше крајеве, у манастир Довољу”, рекао је Владика.   Говорећи о светитељевом страдању кроз вјекове, Митрополит Амфилохије је нагласио да је дошао у Подгорицу да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога.   “Да својом љубављу, и до смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима – ту вјечну љубав, боголику, христолику љубав, богочовјечну љубав, небеску љубав”, поручио је Митрополит Амфилохије.   Рекао је да је Свети Арсеније дошао да посвједочи Бога и онима који су у наше вријеме отуђили од Бога и од Цркве, који су у наша времена убијали његове наследнике епископе и свештенике.   “И дај Боже да се опамете они који прогоне Цркву Божју, који су избезумљени, који хоће да отимају светиње Божје. И дај Боже да Господ уразуми и оне који су сада на власти да не отимају светиње, да се и они врате светињи Божјој, Цркви Божјој која овдје постоји вјековима”, поручио је Владика Амфилохије.   Мошти Светог Арсенија биће у поподневним часовима враћене у манастир Ждребаоник.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Припремајући се да прослави славно Вазнесење Господа нашега Исуса Христа на небеса, у четрдесети дан по Васкрсењу, сабрала се ариљска литургијска заједница да удвостручи славље – јер јој дође и дан храмовне славе, Светог оца Ахилија.     Празнично вечерње служио је Архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић уз саслужење протонамесника Марка Петровића из Кованлука и јереја Бранка Росића из Јошаничке Бање. Јектеније за сав народ и сву васељену произносио је ђакон пожешки Михаило Живковић.   У дан Вазнесења и верног Господњег служитеља Светог Ахилија, нашу црквену заједницу посетио је Епископ Јустин , који је принео Вазнесеном Господу бескрвну жртву, за све нас. Владики су саслуживали: архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник, протонамесник Марко Петровић из Кованлука, јереј Божо Главоњић из Пожеге, протојереј Мирчета Крупниковић и јереј Бојан Милошевић, сабраћа нашега храма, протођакон Александар Грујовић и ђакон ариљског храма Радомир Митровић.     Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јустин је беседио. Подсетио је присутне да је данас велики празник. Господ је по Васкрсењу дошао међу своје ученике и показао им ране од клинова рекавши им да се не плаше – јер је Он победио смрт. Тешио их је четрдесет дана, до Вазнесења на небо. Иако га после тога нису више могли видети физичким очима, они су били радосни јер се испунило све оно што је у Светом Писму о Христу написано. Са трепетом су ишчекивали да на њих сиђе Дух Свети, сила са висине, који ће их учинити несаломивим проповедницима Истине.   Свети Јован Златоусти описује домострој нашега спасења као дрво, па каже: Оно што је корен тога дрвета, то је Рођење Христово, стабло је слика Распећа, гране Васкрсења, цветови Вазнесења, а плод је слика силаска Духа Светога. А Свети Серафим Саровски каже да је циљ нашега живота у задобијању Духа Светога. На нама је да се трудимо да се обучемо у Силу са висине. То је тешко, потребан је подвижнички живот, али Господ ће увек бити ту ако будемо желели заједницу са Њим.   Владика је подсетио и да ће Господ поново доћи у овај свет, али не да му суде већ да Он суди свима нама, као господар творевине.     На крају, Владика је пожелео да нас Бог удостоји своје милости, и да ако такав благослов буде у будућности добијемо и део моштију Светог Ахилија, које почивају у Лариси у Грчкој.   Уз трпезу љубави, присутнима се обратио старешина храма јереј Бојан Милошевић, захваливши Епископу на посети и поуци, а свима вернима и дародавцима на свакој помоћи коју чине храму. Подсетио нас је и на вековну везаност нашег народа за овај свети храм и чуда која је изливао Свети Ахилије на све који му притичу.     Извор: Епархија жичка
    • By Поуке.орг - инфо
      Овај павославни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.   Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој историји Срба   Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.   Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.   Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"   Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.   Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.   Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком   Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше „Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Поуке.орг - инфо
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.   Прилог Радија Беседа: О светим сурдуличким мученицима протојереј Небојша Стојадинов   За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.   О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације   Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством.    Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.   По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.   Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.   То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом.    На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.   Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима.  Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Поуке.орг - инфо
      Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.       Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“     Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику.   ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...